Скрыть
33:1
33:3
33:4
33:5
33:6
33:9
33:14
33:18
33:19
33:23
33:28
33:30
33:32
33:33
Церковнославянский (рус)
И бы́сть сло́во Госпо́дне ко мнѣ́ глаго́ля:
сы́не человѣ́чь, глаго́ли ко сыно́мъ люді́й тво­и́хъ и рече́ши къ ни́мъ: земля́, на ню́же а́зъ а́ще наведу́ ме́чь, и по́ймутъ лю́дiе земли́ человѣ́ка еди́наго от­ себе́ и поста́вятъ его́ себѣ́ во стра́жа,
и у́зритъ ме́чь гряду́щь на зе́млю, и востру́битъ трубо́ю, и проповѣ́сть лю́демъ,
и услы́шитъ услы́шавый гла́съ трубы́, а не сохрани́т­ся, и на́йдетъ ме́чь и пости́гнетъ его́, кро́вь его́ на главѣ́ его́ бу́детъ:
я́ко слы́ша гла́съ трубы́ и не сохрани́ся, кро́вь его́ на не́мъ бу́детъ: а се́й, поне́же сохрани́ся, ду́шу свою́ изба́вилъ.
И стра́жъ, а́ще уви́дитъ ме́чь гряду́щь, и не востру́битъ трубо́ю, [и не проповѣ́сть лю́демъ,] и лю́дiе не охраня́тъ себе́, и наше́дъ ме́чь во́зметъ от­ ни́хъ ду́шу, та́ у́бо беззако́нiя ра́ди сво­его́ взя́ся, а кро́ве ея́ от­ руки́ стра́жа взыщу́.
И ты́, сы́не человѣ́чь, во стра́жа да́хъ тя́ до́му Изра́илеву, и услы́шиши от­ у́стъ мо­и́хъ сло́во, и проповѣ́си и́мъ от­ мене́.
Егда́ реку́ грѣ́шнику: грѣ́шниче, сме́ртiю у́мреши: и не бу́деши глаго́лати [грѣ́шнику], е́же сохрани́тися нечести́вому, [е́же обрати́т­ся ему́] от­ пути́ сво­его́ [и жи́ву бы́ти ему́], то́й беззако́н­никъ во беззако́нiи сво­е́мъ у́мретъ, а кро́ве его́ от­ руки́ тво­ея́ взыщу́.
А́ще же ты́ проповѣ́си нечести́вому пу́ть его́, е́же обрати́тися от­ него́, и не обрати́т­ся съ пути́ сво­его́, то́й въ нече́стiи сво­е́мъ у́мретъ, а ты́ ду́шу твою́ изба́вилъ еси́.
И ты́, сы́не человѣ́чь, рцы́ до́му Изра́илеву: си́це рѣ́сте глаго́люще: пре́лести на́шя и беззако́нiя на́ша въ на́съ су́ть, и мы́ въ ни́хъ та́емъ, и ка́ко на́мъ живы́мъ бы́ти?
Рцы́ и́мъ: живу́ а́зъ, глаго́летъ Адонаи́ Госпо́дь, не хощу́ сме́рти грѣ́шника, но е́же обрати́тися нечести́вому от­ пути́ сво­его́ и жи́ву бы́ти ему́: обраще́нiемъ обрати́теся от­ пути́ ва́­шего зла́го: и вску́ю умира́ете, до́ме Изра́илевъ?
И ты́, сы́не человѣ́чь, рцы́ ко сыно́мъ люді́й тво­и́хъ: пра́вда пра́ведника не изба́витъ его́, въ о́ньже де́нь прельсти́т­ся: и беззако́нiе беззако́н­ника не убiе́тъ, въ о́ньже де́нь обрати́т­ся от­ беззако́нiя сво­его́: и пра́ведникъ не мо́жетъ спасти́ся въ де́нь грѣха́ сво­его́.
Егда́ реку́ пра́веднику: жи́знiю жи́въ бу́деши: се́й же упова́я на пра́вду свою́ и сотвори́тъ беззако́нiе, вся́ пра́вды его́ не воспомяну́т­ся, въ непра́вдѣ сво­е́й, ю́же сотвори́, въ то́й у́мретъ.
И егда́ реку́ нечести́вому: сме́ртiю у́мреши: и обрати́т­ся от­ грѣха́ сво­его́ и сотвори́тъ су́дъ и пра́вду,
и зало́гъ от­да́стъ и восхище́ное воз­врати́тъ, беззако́н­никъ въ за́повѣдехъ жи́зни ходи́ти бу́детъ, е́же не сотвори́ти непра́вды, жи́знiю жи́въ бу́детъ и не у́мретъ:
вси́ грѣси́ его́, я́же согрѣши́, не помяну́т­ся: поне́же су́дъ и пра́вду сотвори́, жи́въ бу́детъ въ ни́хъ.
И реку́тъ сы́нове люді́й тво­и́хъ: непра́въ пу́ть Госпо́день. И се́, пу́ть и́хъ непра́въ.
Егда́ соврати́т­ся пра́ведникъ от­ пра́вды сво­ея́ и сотвори́тъ беззако́нiе, и у́мретъ въ не́мъ.
И егда́ грѣ́шникъ воз­врати́т­ся от­ беззако́нiя сво­его́ и сотвори́тъ су́дъ и пра́вду, то́й жи́въ бу́детъ въ ни́хъ.
И се́ е́сть, е́же реко́сте: непра́въ пу́ть Госпо́день. Кому́ждо по путе́мъ его́ сужду́ ва́мъ, до́ме Изра́илевъ.
И бы́сть во второ­е­на́­де­сять лѣ́то, ме́сяца втораго­на́­де­сять, въ пя́тый де́нь ме́сяца плѣне́нiя на́­шего, прiи́де ко мнѣ́ от­ Иерусали́ма уцѣлѣ́вый глаго́ля: плѣне́нъ бы́сть гра́дъ.
И рука́ Госпо́дня бы́сть на мнѣ́ въ ве́черъ, пре́жде при­­ше́­ст­вiя его́, и от­ве́рзе уста́ моя́, до́ндеже прiи́де ко мнѣ́ зау́тра: и от­ве́рзшаяся уста́ моя́ не затвори́шася ктому́.
И бы́сть сло́во Госпо́дне ко мнѣ́ глаго́ля:
сы́не человѣ́чь, живу́щiи на опустѣ́в­шихъ мѣ́стѣхъ во земли́ Изра́илевѣ глаго́лютъ: еди́нъ бя́ше Авраа́мъ и одержа́­ше зе́млю, а мы́ мно́жайшiи есмы́, на́мъ дана́ е́сть земля́ во одержа́нiе.
Того́ ра́ди рцы́ и́мъ: си́це глаго́летъ Адонаи́ Госпо́дь: поне́же съ кро́вiю я́сте и о́чи ва́ши воз­двиго́сте ко кумíромъ и кро́вь пролива́ете, и зе́млю ли наслѣ́дите?
ста́сте съ мече́мъ ва́шимъ, сотвори́сте ме́рзости, и кі́йждо жену́ бли́жняго сво­его́ оскверни́сте, и та́ко ли зе́млю и́мате наслѣ́дити?
Того́ ра́ди рцы́ и́мъ: сiя́ глаго́летъ Адонаи́ Госпо́дь: живу́ а́зъ, я́ко паду́тъ мече́мъ су́щiи во опустѣ́в­шихъ, и и́же на лицы́ по́ля, звѣре́мъ по́льнымъ предаду́т­ся на изъяде́нiе, и су́щыя во градѣ́хъ и и́же въ пеще́рахъ сме́ртiю поражу́,
и да́мъ зе́млю на опустѣ́нiе, и поги́бнетъ го́рдость крѣ́пости ея́, и опустѣ́ютъ го́ры Изра́илевы, зане́же не бу́детъ проходя́щаго:
и увѣ́дятъ, я́ко а́зъ Госпо́дь: и сотворю́ зе́млю и́хъ пу́сту, и опустѣ́етъ всѣ́хъ ра́ди ме́рзостей и́хъ, я́же сотвори́ша.
И ты́, сы́не человѣ́чь, сы́нове люді́й тво­и́хъ глаго́лющiи о тебѣ́ у забра́лъ и во вратѣ́хъ дворо́въ, и глаго́лютъ кі́йждо ко бли́жнему сво­ему́ и кі́йждо ко бра́ту сво­ему́, глаго́люще: собери́мся и услы́шимъ исходя́щая от­ у́стъ Госпо́днихъ.
И при­­хо́дятъ къ тебѣ́, я́коже схо́дят­ся лю́дiе, и сѣдя́тъ лю́дiе мо­и́ предъ тобо́ю, и послу́шаютъ глаго́ловъ тво­и́хъ, и не сотворя́тъ и́хъ: поне́же лжа́ во устѣ́хъ и́хъ, и вслѣ́дъ скве́рнъ и́хъ се́рдце и́хъ хо́дитъ.
И бу́деши и́мъ я́ко гла́съ пѣ́снивца сладкогла́снаго благосли́чнаго, и услы́шатъ глаго́лы твоя́, и не сотворя́тъ и́хъ.
И егда́ прiи́деши, реку́тъ: се́, прiи́де. И увѣ́дятъ, я́ко проро́къ бѣ́ средѣ́ и́хъ.
Немецкий (GNB)
Das Wort des HERRN erging an mich, er sagte:
»Du Mensch, sag zu den Leuten aus deinem Volk: ́Der HERR sagt: Angenommen, ich schicke Feinde gegen ein Land und die Männer des Landes haben einen aus ihrer Mitte zum Wächter bestellt, der drohende Gefahren melden soll.
Wenn dieser Wächter die Feinde kommen sieht, hat er die Pflicht, das Alarmhorn zu blasen und die anderen zu warnen.
Wenn jemand das Alarmsignal hört, sich aber nicht warnen lässt und deshalb umkommt, dann trägt die betreffende Person allein die Schuld.
Sie ist gewarnt worden, aber hat die Warnung in den Wind geschlagen. Hätte sie die Warnung ernst genommen, so wäre sie mit dem Leben davongekommen.
Anders ist es, wenn der Wächter es versäumt hat, Alarm zu blasen und die Leute zu warnen. Wenn dann jemand durch Feinde umgebracht wird, ereilt die betreffende Person damit zwar die Strafe für das Unrecht, das sie begangen hat; aber den unzuverlässigen Wächter ziehe ich zur Rechenschaft wie für einen Mord.́
Du Mensch, dich habe ich als Wächter bestellt, der die Leute von Israel vor drohender Gefahr warnen soll. Wenn du eine Botschaft von mir vernimmst, musst du sie ihnen weitersagen, damit sie wissen, was auf sie zukommt.
Wenn ich dir ankündige, dass ein bestimmter Mensch wegen seiner schlimmen Taten sterben muss, dann bist du dafür verantwortlich, dass er gewarnt wird. Versäumst du es, so wird er zwar sterben, wie er es verdient; aber dich ziehe ich dafür zur Rechenschaft wie für einen Mord.
Warnst du ihn, aber er hört nicht darauf, so wird er ebenfalls sterben, wie er es verdient hat; aber du hast dein Leben gerettet.
Du Mensch, sag zu den Leuten von Israel: ́Ihr habt allen Mut verloren und klagt: Unsere Schuld ist zu groß, an den Folgen unserer Verfehlungen gehen wir zugrunde, wir haben keine Zukunft mehr!
Aber der HERR, der mächtige Gott, sagt: So gewiss ich lebe, mir macht es keine Freude, wenn ein Mensch wegen seiner Vergehen sterben muss. Nein, ich freue mich, wenn er seinen falschen Weg aufgibt und am Leben bleibt. Darum kehrt um, kehrt schleunigst um! Warum wollt ihr in euer Verderben laufen, ihr Leute von Israel?́
Du Mensch, sag auch das zu den Leuten aus deinem Volk: ́Wenn ein rechtschaffener Mensch anfängt, Unrecht zu tun, dann nützt ihm seine ganze frühere Rechtschaffenheit nichts – sie kann ihm nicht das Leben retten. Und wenn ein verbrecherischer Mensch anfängt, das Rechte zu tun, dann schaden ihm alle seine früheren Vergehen nichts – sie können ihn nicht das Leben kosten.
Wenn ich einem rechtschaffenen Menschen zusichere: Du wirst am Leben bleiben!, und er denkt: Nun bin ich sicher!, und beginnt Unrecht zu tun, dann zählt sein ganzer vorbildlicher Lebenswandel nicht mehr; weil er Unrecht getan hat, muss er sterben.
Und wenn ich zu einem verbrecherischen Menschen sage: Du musst sterben!, und er wendet sich vom Unrecht ab,
gibt dem armen Schuldner sein Pfand zurück, erstattet, was er widerrechtlich an sich gebracht hat, und hält sich an die Weisungen, die zum Leben führen, dann muss er nicht sterben.
Alles Unrecht, das er früher getan hat, zählt dann nicht mehr. Weil er jetzt das Rechte tut, soll er am Leben bleiben.
Ihr Leute von Israel behauptet: Der HERR tut uns Unrecht! Aber ihr selbst tut Unrecht!
Wenn ein Mensch, der früher vorbildlich gelebt hat, Unrecht zu tun beginnt, muss er dafür sterben.
Und wenn ein verbrecherischer Mensch sich von seinen Verbrechen abwendet und das Rechte tut, rettet er damit sein Leben.
Und da sagt ihr: Der HERR tut Unrecht! Nein, jeder bekommt von mir, was er mit seinen Taten verdient hat. Kommt zur Besinnung, ihr Leute von Israel!́«
Im zwölften Jahr unserer Verbannung, am 5. Tag des 10. Monats, kam ein Mann aus Jerusalem zu mir, der den Untergang der Stadt überlebt hatte. Er brachte die Nachricht: »Die Stadt ist gefallen!«
Am Abend vorher hatte ich gespürt, wie sich die Hand des HERRN schwer auf mich legte. Als aber der Mann am Morgen bei mir eintrat, gab mir der HERR die Sprache wieder. Von da an war meine Zunge gelöst und ich konnte wieder frei reden.
Das Wort des HERRN erging an mich, er sagte:
»Du Mensch, die Leute, die in den zerstörten Städten im Land Israel geblieben sind, sagen: ́Abraham war nur einer und Gott gab ihm dieses Land zum Besitz. Wir sind viele, also gehört es uns erst recht!́
Darum sag zu ihnen: ́So spricht der HERR, der mächtige Gott: Ihr esst das Fleisch mit dem Blut, betet Götzen an und mordet, und ausgerechnet euch soll ich das Land überlassen?
Ihr übt Faustrecht, begeht Ehebruch und tut, was mir verhasst ist, und euch soll das Land gehören?́
Sag zu ihnen: ́So spricht der HERR, der mächtige Gott: Wer in den Ruinen haust, kommt durchs Schwert um; wer im offenen Land lebt, wird von wilden Tieren zerrissen; wer auf Berge und in Höhlen geflohen ist, stirbt an der Pest.
Ich mache das Land zur menschenleeren Einöde, ich verwüste seine ganze stolze Pracht. Ich mache die Berge Israels zu einer Wildnis, durch die niemand mehr durchzieht.
Ihr werdet erkennen, dass ich der HERR bin, wenn ich das Land zur Wüste mache wegen all der abscheulichen Taten, die ihr begangen habt!́«
Der HERR sagte zu mir: »Du Mensch, die Leute aus deinem Volk reden über dich, wenn sie vor ihren Häusern beisammenstehen. Sie sagen zueinander: ́Wir wollen zum Propheten gehen und hören, was der HERR zu ihm gesagt hat!́
Und dann kommen sie scharenweise zu dir, sitzen im Kreis um dich und hören, was du sagst; aber sie nehmen es nicht ernst.

Ihr Mund lobt dich überschwänglich, aber ihr Herz ist nur damit beschäftigt, wie sie sich skrupellos bereichern können.

Wie eingängige Musik klingen ihnen deine Worte, aber sie denken nicht daran, sie ernst zu nehmen.
Doch wenn dann deine Ankündigungen eintreffen – und das werden sie mit Sicherheit –, werden sie erkennen, dass ein Prophet unter ihnen gelebt hat.«
Арабский (Arabic Van Dyke)
وكان اليّ كلام الرب قائلا
يا ابن آدم كلم بني شعبك وقل لهم. اذا جلبت السيف على ارض فان اخذ شعب الارض رجلا من بينهم وجعلوه رقيبا لهم
فاذا رأى السيف مقبلا على الارض نفخ في البوق وحذّر الشعب
وسمع السامع صوت البوق ولم يتحذّر فجاء السيف واخذه فدمه يكون على راسه.
سمع صوت البوق ولم يتحذّر فدمه يكون على نفسه. لو تحذّر لخلّص نفسه.
فان رأى الرقيب السيف مقبلا ولم ينفخ في البوق ولم يتحذّر الشعب فجاء السيف واخذ نفسا منهم فهو قد أخذ بذنبه اما دمه فمن يد الرقيب اطلبه
وانت يا ابن آدم فقد جعلتك رقيبا لبيت اسرائيل فتسمع الكلام من فمي وتحذّرهم من قبلي.
اذا قلت للشرير يا شرير موتا تموت. فان لم تتكلم لتحذّر الشرير من طريقه فذلك الشرير يموت بذنبه. اما دمه فمن يدك اطلبه.
وان حذّرت الشرير من طريقه ليرجع عنه ولم يرجع عن طريقه فهو يموت بذنبه. اما انت فقد خلصت نفسك.
وانت يا ابن آدم فكلم بيت اسرائيل وقل. انتم تتكلمون هكذا قائلين. ان معاصينا وخطايانا علينا وبها نحن فانون فكيف نحيا.
قل لهم. حيّ انا يقول السيد الرب اني لا اسر بموت الشرير بل بان يرجع الشرير عن طريقه ويحيا. ارجعوا ارجعوا عن طرقكم الرديئة. فلماذا تموتون يا بيت اسرائيل.
وانت يا ابن آدم فقل لبني شعبك. ان بر البار لا ينجيه في يوم معصيته والشرير لا يعثر بشره في يوم رجوعه عن شره ولا يستطيع البار ان يحيا ببره في يوم خطيئته.
اذا قلت للبار حياة تحيا. فاتكل هو على بره وأثم فبره كله لا يذكر بل باثمه الذي فعله يموت.
واذا قلت للشرير موتا تموت. فان رجع عن خطيته وعمل بالعدل والحق
ان رد الشرير الرهن وعوّض عن المغتصب وسلك في فرائض الحياة بلا عمل اثم فانه حياة يحيا. لا يموت.
كل خطيته التي اخطأ بها لا تذكر عليه. عمل بالعدل والحق فيحيا حياة.
وابناء شعبك يقولون ليست طريق الرب مستوية. بل هم طريقهم غير مستوية.
عند رجوع البار عن بره وعند عمله اثما فانه يموت به.
وعند رجوع الشرير عن شره وعند عمله بالعدل والحق فانه يحيا بهما.
وانتم تقولون ان طريق الرب غير مستوية. اني احكم على كل واحد منكم كطرقه يا بيت اسرائيل
وكان في السنة الثانية عشرة من سبينا في الشهر العاشر في الخامس من الشهر انه جاء اليّ منفلت من اورشليم فقال قد ضربت المدينة.
وكانت يد الرب عليّ مساء قبل مجيء المنفلت وفتحت فمي حتى جاء اليّ صباحا فانفتح فمي ولم اكن بعد ابكم.
فكان اليّ كلام الرب قائلا
يا ابن آدم ان الساكنين في هذهالخرب في ارض اسرائيل يتكلمون قائلين ان ابراهيم كان واحدا وقد ورث الارض. ونحن كثيرون. لنا أعطيت الارض ميراثا.
لذلك قل لهم. هكذا قال السيد الرب. تأكلون بالدم وترفعون اعينكم الى اصنامكم وتسفكون الدم. أفترثون الارض.
وقفتم على سيفكم. فعلتم الرجس وكل منكم نجس امرأة صاحبه. أفترثون الارض.
قل لهم. هكذا قال السيد الرب. حيّ انا ان الذين في الخرب يسقطون بالسيف والذي هو على وجه الحقل ابذله للوحش مأكلا والذين في الحصون وفي المغاير يموتون بالوبأ.
فاجعل الارض خربة مقفرة وتبطل كبرياء عزتها وتخرب جبال اسرائيل بلا عابر.
فيعلمون اني انا الرب حين اجعل الارض خربة مقفرة على كل رجاساتهم التي فعلوها
وانت يا ابن آدم فان بني شعبك يتكلمون عليك بجانب الجدران وفي ابواب البيوت ويتكلم الواحد مع الآخر الرجل مع اخيه قائلين هلم اسمعوا ما هو الكلام الخارج من عند الرب.
وياتون اليك كما ياتي الشعب ويجلسون امامك كشعبي ويسمعون كلامك ولا يعملون به لانهم بافواههم يظهرون اشواقا وقلبهم ذاهب وراء كسبهم.
وها انت لهم كشعر اشواق لجميل الصوت يحسن العزف فيسمعون كلامك ولا يعملون به
واذا جاء هذا. لانه ياتي. فيعلمون ان نبيا كان في وسطهم
ВА каломи Парвардигор бар ман нозил шуда, гуфт:
«Эй писари одам! Бо писарони қавми худ сухан ронда, ба онҳо бигӯй: агар Ман бар замине шамшер оварам, ва қавми он замин касеро аз миёни худ гирифта, ӯро барои худ дидбон таъин кунанд,
Ва ӯ шамшерро, ки бар он замин меояд, бубинад, ва шох навохта, қавмро огоҳ намояд,
Ва агар касе садои шохро шунида, эҳтиёт нашавад, он гоҳ шамшер омада, ӯро гирифтор хоҳад кард, ва хуни ӯ бар гардани ӯ хоҳад буд.
Ӯ садои шохро шунид, вале эҳтиёт нашуд, хунаш бар гарданаш хоҳад буд; ва агар эҳтиёт мешуд, ҷони худро раҳо мекард.
Ва агар дидбон шамшерро, ки меояд, бубинад, вале шох нанавозад ва қавмро огоҳ нанамояд, ва шамшер омада, ҷонеро аз миёни онҳо гирифтор кунад, вай дар гуноҳи худ гирифтор шудааст, вале хуни вайро аз дасти дидбон талаб хоҳам кард.
Ва ту, эй писари одам! Ман туро барои хонадони Исроил дидбон таъин намудаам, ва ту каломро аз даҳони Ман шунида, онҳоро аз Ман огоҳ хоҳӣ намуд.
Ҳангоме ки Ман ба шарире бигӯям: ́Эй шарир, албатта хоҳӣ мурд!́ – вале ту сухане нагӯӣ барои он ки шарирро аз роҳи ӯ огоҳ намоӣ, он шарир дар гуноҳи худ хоҳад мурд, аммо хуни ӯро Ман аз дасти ту талаб хоҳам кард.
Валекин агар ту шариреро аз роҳи ӯ огоҳ намоӣ, то ки аз он тавба кунад, ва ӯ аз роҳи худ тавба накунад, ӯ дар гуноҳи худ хоҳад мурд, ва ту ҷони худро наҷот додаӣ.
Ва ту, эй писари одам, ба хонадони Исроил бигӯй: ́Шумо сухан ронда, чунин мегӯед: модоме ки маъсиятҳо ва гуноҳҳои мо бар гардани мост, ва мо дар онҳо обу адо шуда истодаем, пас чӣ тавр мо зинда хоҳем монд?́
Ба онҳо бигӯй: ба ҳаёти Худам қасам ки, мегӯяд Парвардигор Худо, Ман мурдани шарирро хоҳон нестам, балки онро, ки шарир аз роҳи худ тавба карда, зинда монад. Аз роҳҳои бади худ тавба кунед, тавба кунед, эй хонадони Исроил! Пас чаро бимиред?
Ва ту, эй писари одам, ба писарони қавми худ бигӯй: адолати одил ӯро дар рӯзе ки гуноҳкор шавад, раҳо нахоҳад кард, ва шарорати шарир дар рӯзе ки ӯ аз шарорати худ тавба кунад, сабаби ҳалокати ӯ нахоҳад шуд; ва одил дар рӯзе ки гуноҳ кунад, ба туфайли адолати худ зинда нахоҳад монд.
Ҳангоме ки Ман дар бораи одил гӯям: ́Ӯ албатта зинда хоҳад монд́, ва ӯ ба адолати худ эътимод намуда, ноинсофӣ кунад, тамоми адолати ӯ ба ёд оварда нахоҳад шуд, ва ӯ дар ноинсофие ки кардааст, хоҳад мурд.
Ва ҳангоме ки Ман ба шарир гӯям: ́Албатта хоҳӣ мурд́, ва ӯ аз гуноҳи худ тавба карда, аз рӯи адлу инсоф амал намояд,
Яъне ин шарир моли гаравиро баргардонад, баҳои он чиро, ки дуздидааст, адо кунад, бар тибқи фароизи ҳаёт рафтор намояд, бе он ки ноинсофие ба амал оварад, ӯ албатта зинда хоҳад монд ва нахоҳад мурд.
Ҳамаи гуноҳҳое ки ӯ кардааст, ба ёд оварда нахоҳад шуд; модоме ки ӯ аз рӯи адлу инсоф амал намудааст, албатта зинда хоҳад монд.
Валекин писарони қавми ту мегӯянд: ́Роҳи Парвардигор дуруст нест́, ва ҳол он ки роҳи худашон дуруст нест.
Агар одил аз адолати худ баргашта, ноинсофие ба амал оварад, ӯ аз боиси он хоҳад мурд.
Ва агар шарир аз шарорати худ тавба карда, аз рӯи адлу инсоф амал намояд, ӯ аз боиси он зинда хоҳад монд.
Валекин шумо мегӯед: ́Роҳи Парвардигор дуруст нест́. Ман бар ҳар яке аз шумо, эй хонадони Исроил, мувофиқи рафтору кирдораш доварӣ хоҳам намуд».
Ва чунин воқеъ шуд, ки дар соли дувоздаҳуми ҷалои ватан шудани мо, дар рӯзи панҷуми моҳи даҳум, растагоре аз Ерусалим назди ман омада, гуфт: ́Шаҳр мусаххар шуд́.
Ва дасти Парвардигор шомгоҳ, пеш аз омадани он растагор, бар ман ниҳода шуда буд, ва Ӯ даҳони маро пеш аз он ки вай бомдодон назди ман ояд, кушода буд; ва даҳонам кушода шуд, ва ман дигар лол набудам.
Ва каломи Парвардигор бар ман нозил шуда, гуфт:
«Эй писари одам! Сокинони ин вайронаҳои замини Исроил сухан ронда, мегӯянд: ́Иброҳим як нафар буд ва ин заминро мерос гирифт; ва мо бисёр ҳастем, ба мо ин замин мерос дода шудааст́.
Бинобар ин ба онҳо бигӯй: Парвардигор Худо чунин мегӯяд: гӯштро бо хуни он мехӯред, ва чашмони худро сӯи бутҳои худ баланд мекунед, ва хун мерезед, – оё ин заминро мерос хоҳед гирифт?
Бар шамшери худ такя менамоед, корҳои зишт мекунед ва зани якдигарро палид месозед, – оё ин заминро мерос хоҳед гирифт?
Ба онҳо чунин бигӯй: Парвардигор Худо чунин мегӯяд: ба ҳаёти Худам қасам ки онҳое ки дар вайронаҳо мебошанд, аз шамшер хоҳанд афтод; ва онҳоеро, ки дар саҳро ҳастанд, барои хӯрок ба ҳайвонот хоҳам дод; ва онҳое ки дар қалъаҳо ва мағораҳо мебошанд, аз вабо хоҳанд мурд.
Ва ин заминро вайронаю валангор хоҳам гардонид, ва кибриёи қувваташ хотима хоҳад ёфт; ва кӯҳҳои Исроил харобазор хоҳад шуд, ба тавре ки роҳгузаре нахоҳад буд.
Ва хоҳанд донист, ки Ман Парвардигор ҳастам, вақте ки ин заминро барои ҳамаи корҳои зиште ки кардаанд, вайронаю валангор гардонам.
Ва ту, эй писари одам, писарони қавми ту дар сояи деворҳо ва назди дарҳои хонаҳо дар бораи ту сухан меронанд, ва ҳар яке ба дигаре, ҳар кас ба бародараш, сухан ронда, мегӯяд: ́Биёед ва бишнавед, ки чӣ каломе аз ҷониби Парвардигор берун омадааст́.
Ва назди ту мисли ҷамъомади қавм меоянд, ва қавми Ман ба ҳузури ту нишаста, суханони туро мешунаванд, вале онҳоро ба ҷо намеоваранд; зеро ки онҳо бо даҳони худ ишқбозӣ мекунанд, аммо дилашон пайрави ҳирсашон мебошад.
Ва инак, ту барои онҳо мисли суруди ишқбозӣ ҳастӣ, ки овози хуше дорӣ ва ба хубӣ менавозӣ; ва суханонатро мешунаванд, вале онҳоро ба ҷо намеоваранд.
Валекин вақте ки фаро расад, – инак, фаро мерасад, – хоҳанд донист, ки набие андаруни онҳо буд».

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible