Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
17:3
17:8
17:11
17:12
17:13
17:14
17:15
17:18
17:20
см.:Быт.25:13-16;
17:22
17:23
17:24
17:25
17:26
17:27
Бы́сть же Авра́му лѣ́тъ де́вятьдесятъ де́вять: и яви́ся Госпо́дь Авра́му и рече́ ему́: А́зъ е́смь Бо́гъ тво́й, благоугожда́й предо Мно́ю и бу́ди непоро́ченъ:
и положу́ завѣ́тъ Мо́й между́ Мно́ю и между́ тобо́ю: и умно́жу тя́ зѣло́.
и А́зъ се́, завѣ́тъ Мо́й съ тобо́ю, и бу́деши оте́цъ мно́жества язы́ковъ:
и не нарече́тся ктому́ и́мя твое́ Авра́мъ, но бу́детъ и́мя твое́ Авраа́мъ: я́ко отца́ мно́гихъ язы́ковъ положи́хъ тя́:
и возращу́ тя зѣло́ зѣло́, и положу́ тя въ наро́ды, и ца́рiе изъ тебе́ изы́дутъ:
и поста́влю завѣ́тъ Мо́й между́ Мно́ю и между́ тобо́ю, и между́ сѣ́менемъ твои́мъ по тебѣ́ въ ро́ды и́хъ, въ завѣ́тъ вѣ́ченъ, да бу́ду тебѣ́ Бо́гъ и сѣ́мени твоему́ по тебѣ́:
и да́мъ тебѣ́ и сѣ́мени твоему́ по тебѣ́ зе́млю, въ не́йже обита́еши, всю́ зе́млю Ханаа́ню во одержа́нiе вѣ́чное, и бу́ду и́мъ Бо́гъ.
И рече́ Бо́гъ ко Авраа́му: ты́ же завѣ́тъ Мо́й соблюде́ши, ты́ и сѣ́мя твое́ по тебѣ́ въ ро́ды и́хъ.
И се́й завѣ́тъ, его́же соблюде́ши между́ Мно́ю и ва́ми, и между́ сѣ́менемъ твои́мъ по тебѣ́ въ ро́ды и́хъ: обрѣ́жется от ва́съ вся́къ му́жескъ по́лъ,
и обрѣ́жете пло́ть кра́йнюю ва́шу, и бу́детъ въ зна́менiе завѣ́та между́ Мно́ю и ва́ми.
И младе́нецъ осми́ дні́й обрѣ́жется ва́мъ, вся́къ му́жескiй по́лъ въ родѣ́хъ ва́шихъ: и домоча́децъ, и ку́пленый от вся́каго сы́на чужда́го, и́же нѣ́сть от сѣ́мене твоего́: обрѣ́занiемъ обрѣ́жется домоча́децъ до́му твоего́ и ку́пленый.
И бу́детъ завѣ́тъ Мо́й на пло́ти ва́шей въ завѣ́тъ вѣ́ченъ.
Необрѣ́заный же му́жескiй по́лъ, и́же не обрѣ́жетъ пло́ти кра́йнiя своея́ въ де́нь осмы́й, погуби́тся душа́ та́ от ро́да своего́: я́ко завѣ́тъ Мо́й разори́.
И рече́ Бо́гъ Авраа́му: Са́ра жена́ твоя́ не нарече́тся и́мя ея́ Са́ра, но Са́рра бу́детъ и́мя е́й:
благословлю́ же ю́ и да́мъ тебѣ́ от нея́ ча́до: и благословлю́ е́, и бу́детъ въ язы́ки, и ца́рiе язы́ковъ изъ него́ бу́дутъ.
Рече́ же Бо́гъ ко Авраа́му: вои́стинну, се́, Са́рра жена́ твоя́ роди́тъ тебѣ́ сы́на, и нарече́ши и́мя ему́ Исаа́къ: и поста́влю завѣ́тъ Мо́й съ ни́мъ въ завѣ́тъ вѣ́ченъ, да бу́ду ему́ въ Бо́га и сѣ́мени его́ по не́мъ.
О Исма́илѣ же се́ послу́шахъ тебе́: и се́ благослови́хъ его́, и возращу́ его́, и умно́жу его́ зѣло́: двана́десять язы́ки роди́тъ: и да́мъ его́ въ язы́къ ве́лiй.
Завѣ́тъ же Мо́й поста́влю со Исаа́комъ, его́же роди́тъ тебѣ́ Са́рра, во вре́мя сiе́, въ лѣ́то второ́е.
Сконча́ же [Бо́гъ] глаго́ля къ нему́, и взы́де Бо́гъ от Авраа́ма.
И поя́ Авраа́мъ Исма́ила сы́на своего́, и вся́ домоча́дцы своя́ и вся́ ку́пленыя, и ве́сь му́жескъ по́лъ муже́й, и́же въ дому́ Авраа́мли, и обрѣ́за пло́ть кра́йнюю и́хъ во вре́мя дне́ того́, я́коже глаго́ла ему́ Бо́гъ.
Авраа́мъ же девяти́десяти девяти́ лѣ́тъ бя́ше, егда́ обрѣ́за пло́ть кра́йнюю свою́.
Исма́илъ же сы́нъ его́ бя́ше лѣ́тъ трехна́десяти, егда́ обрѣ́за пло́ть кра́йнюю свою́.
Во вре́мя [же] дне́ о́наго обрѣ́зася Авраа́мъ и Исма́илъ сы́нъ его́,
и вси́ му́жiе до́му его́, и домоча́дцы [его́] и ку́пленiи от иноро́дныхъ язы́ковъ, и обрѣ́за я́.
Lorsque Abram fut âgé de quatre-vingt-dix-neuf ans, l'Éternel apparut à Abram, et lui dit: Je suis le Dieu tout puissant. Marche devant ma face, et sois intègre.
J'établirai mon alliance entre moi et toi, et je te multiplierai à l'infini.
Abram tomba sur sa face; et Dieu lui parla, en disant:
Voici mon alliance, que je fais avec toi. Tu deviendras père d'une multitude de nations.
On ne t'appellera plus Abram; mais ton nom sera Abraham, car je te rends père d'une multitude de nations.
Je te rendrai fécond à l'infini, je ferai de toi des nations; et des rois sortiront de toi.
J'établirai mon alliance entre moi et toi, et tes descendants après toi, selon leurs générations: ce sera une alliance perpétuelle, en vertu de laquelle je serai ton Dieu et celui de ta postérité après toi.
Je te donnerai, et à tes descendants après toi, le pays que tu habites comme étranger, tout le pays de Canaan, en possession perpétuelle, et je serai leur Dieu.
Dieu dit à Abraham: Toi, tu garderas mon alliance, toi et tes descendants après toi, selon leurs générations.
C'est ici mon alliance, que vous garderez entre moi et vous, et ta postérité après toi: tout mâle parmi vous sera circoncis.
Vous vous circoncirez; et ce sera un signe d'alliance entre moi et vous.
A l'âge de huit jours, tout mâle parmi vous sera circoncis, selon vos générations, qu'il soit né dans la maison, ou qu'il soit acquis à prix d'argent de tout fils d'étranger, sans appartenir à ta race.
On devra circoncire celui qui est né dans la maison et celui qui est acquis à prix d'argent; et mon alliance sera dans votre chair une alliance perpétuelle.
Un mâle incirconcis, qui n'aura pas été circoncis dans sa chair, sera exterminé du milieu de son peuple: il aura violé mon alliance.
Dieu dit à Abraham: Tu ne donneras plus à Saraï, ta femme, le nom de Saraï; mais son nom sera Sara.
Je la bénirai, et je te donnerai d'elle un fils; je la bénirai, et elle deviendra des nations; des rois de peuples sortiront d'elle.
Abraham tomba sur sa face; il rit, et dit en son coeur: Naîtrait-il un fils à un homme de cent ans? et Sara, âgée de quatre-vingt-dix ans, enfanterait-elle?
Et Abraham dit à Dieu: Oh! qu'Ismaël vive devant ta face!
Dieu dit: Certainement Sara, ta femme, t'enfantera un fils; et tu l'appelleras du nom d'Isaac. J'établirai mon alliance avec lui comme une alliance perpétuelle pour sa postérité après lui.
A l'égard d'Ismaël, je t'ai exaucé. Voici, je le bénirai, je le rendrai fécond, et je le multiplierai à l'infini; il engendrera douze princes, et je ferai de lui une grande nation.
J'établirai mon alliance avec Isaac, que Sara t'enfantera à cette époque-ci de l'année prochaine.
Lorsqu'il eut achevé de lui parler, Dieu s'éleva au-dessus d'Abraham.
Abraham prit Ismaël, son fils, tous ceux qui étaient nés dans sa maison et tous ceux qu'il avait acquis à prix d'argent, tous les mâles parmi les gens de la maison d'Abraham; et il les circoncit ce même jour, selon l'ordre que Dieu lui avait donné.
Abraham était âgé de quatre-vingt-dix-neuf ans, lorsqu'il fut circoncis.
Ismaël, son fils, était âgé de treize ans lorsqu'il fut circoncis.
Ce même jour, Abraham fut circoncis, ainsi qu'Ismaël, son fils.
Et tous les gens de sa maison, nés dans sa maison, ou acquis à prix d'argent des étrangers, furent circoncis avec lui.
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
Вақте ки бром наваду нӯҳсола буд, Парвардигор бар Абром зоҳир гардида, гуфт: «Ман Худои Тавоно ҳастам; пеши Ман роҳ рав ва покдоман бош;
Ва аҳди Худро дар миёни Худам ва ту барқарор мекунам, ва туро хеле ва хеле афзун мегардонам».
Ва Абром бар рӯи худ афтод, ва Худо суханашро ба ӯ давом дода, гуфт:
«Ман – инак паймони Ман бо ту: ту падари халқҳои бисёр хоҳӣ буд.
Ва номи ту минъбад Абром хонда нашавад; зеро ки туро падари халқҳои бисёр мегардонам.
Ва туро хеле ва хеле борвар месозам, ва аз ту халқҳо ба вуҷуд меоварам, ва подшоҳон аз ту ба вуҷуд меоянд.
Ва аҳди Худро дар миёни Худам ва ту, ва насли ту баъд аз ту, барқарор мекунам, дар ҳамаи наслҳои онҳо аҳди ҷовидонӣ бошад, то ки туро, ва баъд аз ту насли туро Худо бошам.
Ва замини мусофирати туро, тамоми замини Канъонро ба ту, ва баъд аз ту ба насли ту ба соҳибияти абадӣ медиҳам; ва Худои онҳо хоҳам буд».
Ва Худо ба Иброҳим гуфт: «Вале ту аҳди маро риоя кун, ту, ва баъд аз ту насли ту, дар ҳамаи наслҳои онҳо.
Ин аст аҳди Ман, ки риоя хоҳед кард дар миёни Ман ва шумо ва насли ту баъд аз ту: ҳар наринаи шумо хатна карда шавад.
Ва ғилофаки худро хатна кунед, то аломати аҳде бошад, ки дар миёни Ман ва шумост.
Ва дар ҳаштрӯзагӣ ҳар наринаи шумо дар ҳамаи наслҳои шумо хатна карда шавад, хоҳ хоназод бошад, хоҳ зархарид аз ҳар аҷнабие ки аз насли ту нест.
Ҳар хоназоди ту ва ҳар зархариди ту ҳатман хатна карда шавад, то ки аҳди Ман дар ҷисми шумо аҳди ҷовидонӣ бошад.
Вале наринаи бехатна, ки ғилофаки худро хатна накарда бошад, он кас аз байни халқи худ нобуд гардад; вай аҳди Маро поймол кардааст».
Ва Худо ба Иброҳим гуфт : «Зани худ Сорайро Сорай нахон; балки номаш Соро бошад.
Ман вайро баракат хоҳам дод, ва писаре низ аз вай ба ту хоҳам бахшид ; вайро баракат хоҳам дод, ва халқҳо аз вай ба вуҷуд оянд, ва подшоҳони халқҳо аз вай пайдо шаванд».
Ва Иброҳим бар рӯи худ афтода, хандид ва дар дили худ гуфт: «Наход ки аз марди садсола бача шавад, ва Соро дар навадсолагӣ бизояд?»
Ва Иброҳим ба Худо гуфт: «Кошки Исмоил пеши Ту зиндагӣ кунад!»
Худо гуфт: «Валекин занат Соро ба ту писаре хоҳад зоид, ва ӯро Исҳоқ ном ҳоҳӣ ниҳод; ва аҳди Худро бо ӯ барқарор хоҳам кард, то ки бо насли ӯ баъд аз ӯ аҳди ҷовидонӣ бошад.
Дар ҳаққи Исмоил ҳам туро шунидам: инак, ӯро баракат медиҳам, борвар мегардонам, хеле ва хеле афзун месозам; дувоздаҳ амирон аз ӯ пайдо шаванд; ва аз ӯ халқи бузурге ба вуҷуд меоварам.
Вале аҳди Худро бо Исҳоқ барқарор хоҳам кард, ки Соро ӯро соли дигар дар ҳамин вақт ба ту хоҳад зоид».
Ва Худо сухан гуфтанро бо ӯ бас карда, аз пеши Иброҳим боло рафт.
Ва Иброҳим писари худ Исмоил ва ҳамаи хоназодон ва зархаридони худро, яъне ҳар наринаи аҳли хонаи Иброҳимро гирифта, ғилофаки онҳоро дар ҳамон рӯз хатна кард, чунон ки Худо ба ӯ гуфта буд.
Ва Иброҳим наваду нӯҳсола буд, вақте ки ғилофаки ӯ хатна шуд.
Ва писараш Исмоил сездаҳсола буд, вақте ки ғилофакаш хатна шуд.
Дар ҳамон рӯз Иброҳим ва писараш Исмоил хатна шуданд.
Ва ҳамаи наринаҳои аҳли хонаи ӯ, хоҳ хоназодон, хоҳ зархаридони аҷнабӣ, бо ӯ хатна шуданд.