И рече́ Бо́гъ Авраа́му: да не бу́детъ же́стоко предъ тобо́ю о о́троцѣ и о рабы́ни: вся́ ели́ка а́ще рече́тъ тебѣ́ Са́рра, слу́шай гла́са ея́: я́ко во Исаа́цѣ нарече́тся тебѣ́ сѣ́мя:

сы́на же рабы́ни сея́ въ язы́къ вели́къ сотворю́ его́, я́ко сѣ́мя твое́ е́сть.

Воста́ же Авраа́мъ зау́тра и взя́ хлѣ́бы и мѣ́хъ воды́, и даде́ А́гари: и возложи́ на плещы́ ея́ отроча́ и отпусти́ ю́. Отше́дши же заблужда́ше въ пусты́ни, у кла́дязя Кля́твеннаго:

оскудѣ́ же вода́ изъ мѣ́ха: и пове́рже отроча́ подъ е́лiю еди́ною.

Отше́дши же сѣдя́ше пря́мо ему́ издале́че, я́коже дострѣли́ти изъ лу́ка: рече́ бо: да не ви́жду сме́рти дѣ́тища моего́. И сѣ́де пря́мо ему́ издале́че. Воскрича́въ же отроча́, воспла́кася:

услы́ша же Бо́гъ гла́съ отроча́те от мѣ́ста, идѣ́же бя́ше: и воззва́ А́нгелъ Бо́жiй А́гарь съ небесе́ и рече́ е́й: что́ есть, А́гарь? Не бо́йся: услы́ша бо Бо́гъ гла́съ о́трочища от мѣ́ста, идѣ́же е́сть:

воста́ни и поими́ отроча́, и ими́ руко́ю твое́ю его́: въ язы́къ бо вели́къ сотворю́ его́.

И отве́рзе Бо́гъ о́чи ея́, и узрѣ́ кла́дязь воды́ жи́вы: и и́де, и налiя́ мѣ́хъ воды́, и напои́ отроча́.

И бя́ше Бо́гъ со отроча́темъ, и возрасте́, и всели́ся въ пусты́ни, и бы́сть стрѣле́цъ.

И посели́ся въ пусты́ни Фара́нъ: и поя́тъ ему́ ма́ти его́ жену́ от земли́ Еги́петскiя.

Бы́сть же въ то́ вре́мя, и рече́ Авимеле́хъ, и Охоза́ѳъ невѣстоводи́тель его́, и Фихо́лъ воево́да си́лы его́, ко Авраа́му, глаго́ля: Бо́гъ съ тобо́ю во всѣ́хъ, я́же твори́ши:

ны́нѣ у́бо клени́ся ми́ Бо́гомъ, не оби́дѣти мене́, ниже́ сѣ́мене моего́, ниже́ и́мене моего́: но по пра́вдѣ, ю́же сотвори́хъ съ тобо́ю, сотвори́ши со мно́ю и земли́, идѣ́же ты́ всели́лся еси́ на не́й.

И рече́ Авраа́мъ: а́зъ клену́ся.

И обличи́ Авраа́мъ Авимеле́ха о кла́дязехъ во́дныхъ, я́же отъя́ша о́троцы Авимеле́ховы.

И рече́ ему́ Авимеле́хъ: не вѣ́дѣхъ, кто́ сотвори́ тебѣ́ ве́щь сiю́: ниже́ ты́ ми повѣ́далъ еси́, ниже́ а́зъ слы́шахъ, то́кмо дне́сь.

И взя́ Авраа́мъ о́вцы и юнцы́ и даде́ Авимеле́ху: и завѣща́ста о́ба завѣ́тъ.

И поста́ви Авраа́мъ се́дмь а́гницъ о́вчихъ еди́ныхъ.

И рече́ Авимеле́хъ Авраа́му: что́ су́ть се́дмь а́гницы ове́цъ си́хъ, я́же поста́вилъ еси́ еди́ны?

И рече́ Авраа́мъ: я́ко се́дмь си́хъ а́гницъ во́змеши у мене́, да бу́дутъ ми́ во свидѣ́телство, я́ко а́зъ ископа́хъ кла́дязь се́й.

Сего́ ра́ди наименова́ и́мя мѣ́сту тому́ кла́дязь Кля́твенный: я́ко та́мо кля́стася о́ба

и завѣща́ста завѣ́тъ у кла́дязя Кля́твеннаго. Воста́ же Авимеле́хъ, и Охоза́ѳъ невѣстоводи́тель его́, и Фихо́лъ воево́да си́лы его́, и возврати́шася въ зе́млю Филисти́мску.

И насади́ Авраа́мъ ни́ву у кла́дязя Кля́твеннаго, и призва́ ту́ и́мя Го́спода, Бо́га вѣ́чнаго.

Обита́ же Авраа́мъ въ земли́ Филисти́мстѣй дни́ мно́ги.

Французский (LSG)

L'Éternel se souvint de ce qu'il avait dit à Sara, et l'Éternel accomplit pour Sara ce qu'il avait promis.

Sara devint enceinte, et elle enfanta un fils à Abraham dans sa vieillesse, au temps fixé dont Dieu lui avait parlé.

Abraham donna le nom d'Isaac au fils qui lui était né, que Sara lui avait enfanté.

Abraham circoncit son fils Isaac, âgé de huit jours, comme Dieu le lui avait ordonné.

Abraham était âgé de cent ans, à la naissance d'Isaac, son fils.

Et Sara dit: Dieu m'a fait un sujet de rire; quiconque l'apprendra rira de moi.

Elle ajouta: Qui aurait dit à Abraham: Sara allaitera des enfants? Cependant je lui ai enfanté un fils dans sa vieillesse.

L'enfant grandit, et fut sevré; et Abraham fit un grand festin le jour où Isaac fut sevré.

Sara vit rire le fils qu'Agar, l'Égyptienne, avait enfanté à Abraham;

et elle dit à Abraham: Chasse cette servante et son fils, car le fils de cette servante n'héritera pas avec mon fils, avec Isaac.

Cette parole déplut fort aux yeux d'Abraham, à cause de son fils.

Mais Dieu dit à Abraham: Que cela ne déplaise pas à tes yeux, à cause de l'enfant et de ta servante. Accorde à Sara tout ce qu'elle te demandera; car c'est d'Isaac que sortira une postérité qui te sera propre.

Je ferai aussi une nation du fils de ta servante; car il est ta postérité.

Abraham se leva de bon matin; il prit du pain et une outre d'eau, qu'il donna à Agar et plaça sur son épaule; il lui remit aussi l'enfant, et la renvoya. Elle s'en alla, et s'égara dans le désert de Beer Schéba.

Quand l'eau de l'outre fut épuisée, elle laissa l'enfant sous un des arbrisseaux,

et alla s'asseoir vis-à-vis, à une portée d'arc; car elle disait: Que je ne voie pas mourir mon enfant! Elle s'assit donc vis-à-vis de lui, éleva la voix et pleura.

Dieu entendit la voix de l'enfant; et l'ange de Dieu appela du ciel Agar, et lui dit: Qu'as-tu, Agar? Ne crains point, car Dieu a entendu la voix de l'enfant dans le lieu où il est.

Lève-toi, prends l'enfant, saisis-le de ta main; car je ferai de lui une grande nation.

Et Dieu lui ouvrit les yeux, et elle vit un puits d'eau; elle alla remplir d'eau l'outre, et donna à boire à l'enfant.

Dieu fut avec l'enfant, qui grandit, habita dans le désert, et devint tireur d'arc.

Il habita dans le désert de Paran, et sa mère lui prit une femme du pays d'Égypte.

En ce temps-là, Abimélec, accompagné de Picol, chef de son armée, parla ainsi à Abraham: Dieu est avec toi dans tout ce que tu fais.

Jure-moi maintenant ici, par le nom de Dieu, que tu ne tromperas ni moi, ni mes enfants, ni mes petits-enfants, et que tu auras pour moi et le pays où tu séjournes la même bienveillance que j'ai eue pour toi.

Abraham dit: Je le jurerai.

Mais Abraham fit des reproches à Abimélec, au sujet d'un puits d'eau, dont s'étaient emparés de force les serviteurs d'Abimélec.

Abimélec répondit: J'ignore qui a fait cette chose-là; tu ne m'en as point informé, et moi, je ne l'apprends qu'aujourd'hui.

Et Abraham prit des brebis et des boeufs, qu'il donna à Abimélec; et ils firent tous deux alliance.

Abraham mit à part sept jeunes brebis.

Et Abimélec dit à Abraham: Qu'est-ce que ces sept jeunes brebis, que tu as mises à part?

Il répondit: Tu accepteras de ma main ces sept brebis, afin que cela me serve de témoignage que j'ai creusé ce puits.

C'est pourquoi on appelle ce lieu Beer Schéba; car c'est là qu'ils jurèrent l'un et l'autre.

Ils firent donc alliance à Beer Schéba. Après quoi, Abimélec se leva, avec Picol, chef de son armée; et ils retournèrent au pays des Philistins.

Abraham planta des tamariscs à Beer Schéba; et là il invoqua le nom de l'Éternel, Dieu de l'éternité.

Abraham séjourna longtemps dans le pays des Philistins.

Таджикский

Языки

ВА Парвардигор Сороро, чунон ки гуфта буд, бозҷӯӣ намуд; ва Парвардигор он чи ба Соро гуфта буд, ба амал овард.

Ва Соро ҳомила шуда, ба Иброҳим дар пириаш писаре зоид, дар мӯҳлате ки Худо ба ӯ гуфта буд.

Ва Иброҳим писари зодашудаи худро, ки Соро ба ӯ зоид, Исҳоқ ном ниҳод.

Ва Иброҳим писари худ Исҳоқро дар ҳаштрӯзагиаш хатна кард, чунон ки Худо ба ӯ фармуда буд.

Ва Иброҳим дар вақти таваллуди писараш Исҳоқ садсола буд.

Ва Соро гуфт: «Худо барои ман ханда сохт, ва ҳар кӣ бишнавад, ба ман ханда хоҳад кард».

Ва гуфт: «Кист, ки ба Иброҳим мегуфт: ́Соро кӯдаконро хоҳад маконид́? Зеро ки писаре дар пириаш зоидаам».

Ва он писар калон шуд, ва ӯро аз сина ҷудо карданд; ва дар рӯзе ки Исҳоқро аз сина ҷудо карданд, Иброҳим зиёфати калоне дод.

Ва Соро дид, ки писари Ҳоҷари мисрӣ, ки ба Иброҳим зоида буд, ханда мекунад.

Ва ба Иброҳим гуфт: «Ин канизро бо писараш пеш кун; зеро ки писари ин каниз бо писари ман Исҳоқ ворис нахоҳад буд».

Вале ин сухан дар назари Иброҳим дар ҳаққи писараш хеле бад омад.

Ва Худо ба Иброҳим гуфт: «Ин амр дар ҳаққи писарат ва канизат дар назари ту бад наояд; ҳар он чи Соро ба ту мегӯяд, ба суханаш гӯш андоз; зеро ки насли ту аз Исҳоқ хонда хоҳад шуд.

Ва аз писари каниз низ халқе ба вуҷуд меоварам, чунки ӯ насли туст».

Ва бомдодон Иброҳим бархост, ва нон ва машки обе гирифт, ва ба Ҳоҷар дода, бар китфи ӯ гузошт, ва ӯро бо писар равона кард; ва ӯ бирафт, ва дар биёбони Беэр-Шобаъ роҳро гум кард.

Ва чун оби машк тамом шуд, писарро зери буттае гузошт.

Ва ба масофати тиррас дур рафта, дар рӯ ба рӯи вай нишаст, зеро ки гуфт: «Мурдани писарро набинам». Ва дар рӯ ба рӯи вай нишаста, овози худро баланд кард ва бигирист.

Ва Худо овози бачаро шунид; ва фариштаи Худо аз осмон Ҳоҷарро нидо карда, ба вай гуфт: «Эй Ҳоҷар, туро чӣ шуд? Натарс; зеро ки Худо овози бачаро аз он ҷое ки ҳаст, шунид.

Бархез ва писарро бардошта, дасташро бигир; зеро ки аз вай xалқи азиме ба вуҷуд хоҳам овард».

Ва Худо чашмони ӯро воз кард, ва ӯ чоҳи обе дид, ва пеш рафта, машкро об пур кард, ва бачаро нӯшонид.

Ва Худо бо он бача буд; ва ӯ калон шуда, сокини биёбон гашт; ва камонкаш шуд.

Ва дар биёбони Форон иқомат дошт; ва модараш зане аз замини Миср барои ӯ гирифт.

Ва воқеъ шуд дар он замон, ки Абималик бо Фикӯл, ки сарлашкари ӯ буд, ба Иброҳим рӯ оварда, гуфт: «Дар ҳар коре ки мекунӣ, Худо бо туст;

Ва акнун барои ман дар ин ҷо ба Худо қасам ёд кун, ки ба ман ва ба набераву абераи ман осебе нахоҳӣ расонд, балки дар ҳаққи ман ва дар ҳаққи замине ки дар он манзил кардаӣ, мувофиқи меҳрубоние ки ба ту кардам, рафтор хоҳӣ кард».

Ва Иброҳим гуфт: «Ман қасам ёд мекунам».

Ва Иброҳим Абималикро сарзаниш намуд аз боиси чоҳи обе ки ғуломони Абималик бо зӯрӣ гирифта буданд.

Вале Абималик гуфт: «Намедонам, кист, ки ин корро кардааст, ту низ ба ман нагуфтаӣ; ман низ то имрӯз нашнидаам».

Ва Иброҳим гӯсфандон ва говон гирифта, ба Абималик дод, ва ҳар ду иттифоқ бастанд.

Ва Иброҳим ҳафт барраи модаро аз рама ҷудо кард.

Ва Абималик ба Иброҳим гуфт: «Ин ҳафт барраи мода, ки дар ин ҷо ҷудо кардӣ, барои чист?»

Гуфт: «Ин ҳафт барраи модаро аз дасти ман бигир, то барои ман шаҳодате бошад, ки ин чоҳро ман кандаам».

Аз ин сабаб он маконро Беэр-Шобаъ номид; зеро ки дар он ҷо ҳар дуяшон қасам ёд карданд.

Ва дар Беэр-Шобаъ иттифоқ бастанд; ва Абималик бо сарлашкари худ Фикӯл бархост, ва ба замини фалиштиён баргаштанд.

Ва дар Беэр-Шобаъ ниҳолҳои газ шинонд, ва дар он ҷо номи Парвардигор Худои ҷовидониро хонд.

Ва Иброҳим дар замини фалиштиён рӯзҳои зиёд чун мусофире зиндагӣ кард.