Скрыть
24:4
24:5
24:6
24:8
24:9
24:10
24:11
24:12
24:13
24:14
24:16
24:18
24:19
24:20
24:21
24:22
24:23
24:24
24:25
24:26
24:27
24:28
24:29
24:30
24:31
24:32
24:33
24:34
24:35
24:37
24:38
24:39
24:41
24:43
24:44
24:45
24:46
24:47
24:48
24:49
24:50
24:51
24:52
24:53
24:54
24:55
24:56
24:57
24:58
24:59
24:60
24:61
24:63
24:64
24:66
Церковнославянский (рус)
Авраа́мъ же бя́ше ста́ръ, заматерѣ́в­шiй во дне́хъ: и Госпо́дь благослови́ Авраа́ма во всѣ́хъ.
И рече́ Авраа́мъ рабу́ сво­ему́ старѣ́йшему до́му сво­его́, облада́ющему всѣ́ми его́: положи́ ру́ку твою́ подъ стегно́ мое́,
и заклену́ тя Го́сподемъ Бо́гомъ небесе́ и Бо́гомъ земли́, да не по́ймеши сы́ну мо­ему́ Исаа́ку жены́ от­ дще́рей Ханане́йскихъ, съ ни́миже а́зъ живу́ въ ни́хъ:
но то́кмо на зе́млю мою́, идѣ́же роди́хся, по́йдеши, и ко пле́мени мо­ему́, и по́ймеши жену́ сы́ну мо­ему́ Исаа́ку от­ту́ду.
Рече́ же къ нему́ ра́бъ: еда́ у́бо не восхо́щетъ ити́ жена́ вслѣ́дъ со мно́ю на зе́млю сiю́, воз­вращу́ ли сы́на тво­его́ въ зе́млю, от­ нея́же изше́лъ еси́?
Рече́ же къ нему́ Авраа́мъ: внемли́ себѣ́, да не воз­врати́ши сы́на мо­его́ она́мо.
Госпо́дь Бо́гъ небесе́ и Бо́гъ земли́, И́же поя́ мя изъ до́му отца́ мо­его́ и от­ земли́, въ не́йже роди́хся, И́же глаго́ла мнѣ́ и И́же кля́ся мнѣ́, глаго́ля: тебѣ́ да́мъ зе́млю сiю́ и сѣ́мени тво­ему́, То́й по́слетъ А́нгела Сво­его́ предъ тобо́ю, и по́ймеши жену́ сы́ну мо­ему́ Исаа́ку от­ту́ду:
а́ще же не восхо́щетъ жена́ по­ити́ съ тобо́ю въ зе́млю сiю́, чи́стъ бу́деши от­ закля́тiя мо­его́: то́чiю сы́на мо­его́ не воз­врати́ та́мо.
И положи́ ра́бъ ру́ку свою́ подъ стегно́ Авраа́ма господи́на сво­его́, и кля́ся ему́ о словеси́ се́мъ.
И взя́ ра́бъ де́сять велблю́дъ от­ велблю́дъ господи́на сво­его́, и от­ всѣ́хъ бла́гъ господи́на сво­его́ съ собо́ю, и воста́въ и́де въ Месо­пота́мiю во гра́дъ Нахо́ровъ:
и поста́ви велблю́ды внѣ́ гра́да у кла́дязя во́днаго подъ ве́черъ, егда́ исхо́дятъ [жены́] почерпа́ти воды́,
и рече́: Го́споди, Бо́же господи́на мо­его́ Авраа́ма, благо­устро́й предо мно́ю дне́сь, и сотвори́ ми́лость съ господи́номъ мо­и́мъ Авраа́момъ:
се́, а́зъ ста́хъ у кла́дязя во́днаго, дще́ри же живу́щихъ во гра́дѣ исхо́дятъ почерпа́ти воды́:
и бу́детъ дѣви́ца, е́йже а́зъ реку́: преклони́ водоно́съ тво́й, да пiю́, и рече́тъ ми́: пі́й ты́, и велблю́ды твоя́ напою́, до́ндеже напiю́т­ся: сiю́ угото́валъ еси́ рабу́ Тво­ему́ Исаа́ку: и по сему́ увѣ́мъ, я́ко сотвори́лъ еси́ ми́лость съ господи́номъ мо­и́мъ Авраа́момъ.
И бы́сть пре́жде не́же сконча́ти ему́ глаго́лющу во умѣ́ сво­е́мъ, и се́, Реве́кка исхожда́­ше, я́же роди́ся Ваѳуи́лу, сы́ну Ме́лхи жены́ Нахо́ра, бра́та же Авраа́мля, держа́щи водоно́съ на ра́мѣхъ сво­и́хъ:
дѣви́ца же бя́ше доброзра́чна зѣло́: дѣ́ва бѣ́, му́жъ не позна́ ея́. Соше́дши же на кла́дязь, напо́лни водоно́съ сво́й и взы́де.
Тече́ же ра́бъ во срѣ́тенiе е́й и рече́: напо́й мя́ ма́ло водо́ю от­ водоно́са тво­его́.
Сiя́ же рече́: пі́й, господи́не. И потща́ся, и сня́ водоно́съ на мы́шца своя́, и напо­и́ его́, до́ндеже напи́ся.
И рече́: и велблю́домъ тво­и́мъ налiю́, до́ндеже вси́ напiю́т­ся.
И потща́ся, и испраздни́ водоно́съ въ по­и́ло: и тече́ па́ки на кла́дязь почерпну́ти воды́, и влiя́ велблю́домъ всѣ́мъ.
Человѣ́къ же выразумѣва́­ше ю́ и помолчева́­ше, да уразумѣ́етъ, а́ще благо­устро́и Бо́гъ пу́ть ему́, или́ ни́.
Бы́сть же егда́ преста́ша вси́ велблю́ды пiю́ще, взя́ человѣ́къ усеря́зи зла́ты вѣ́сомъ по дра́хмѣ и два́ запя́стiя на ру́ки ея́: де́сять златни́цъ вѣ́съ и́хъ.
И вопроси́ ю́ и рече́: чiя́ еси́ дще́рь? Повѣ́ждь ми́, а́ще е́сть у отца́ тво­его́ мѣ́сто на́мъ вита́ти?
Она́ же рече́ ему́: дще́рь Ваѳуи́лева е́смь [сы́на] Ме́лхина, его́же роди́ Нахо́ру.
И рече́ ему́: и плевы́ и сѣ́на мно́го у на́съ, и мѣ́сто вита́ти.
И благослови́въ человѣ́къ, поклони́ся Го́споду
и рече́: благослове́нъ Госпо́дь Бо́гъ господи́на мо­его́ Авраа́ма, И́же не оста́ви пра́вды Сво­ея́ и и́стины от­ господи́на мо­его́: и мене́ благо­устро́и Госпо́дь въ до́мъ бра́та господи́на мо­его́.
И те́кши дѣви́ца въ до́мъ ма́тере сво­ея́, повѣ́да по глаго́ломъ си́мъ.
Реве́кцѣ же бя́ше бра́тъ, ему́же и́мя Лава́нъ: и тече́ Лава́нъ къ человѣ́ку во́нъ на кла́дязь.
И бы́сть егда́ ви́дѣ усеря́зи, и запя́стiя на руку́ сестры́ сво­ея́, и егда́ слы́ша словеса́ Реве́кки сестры́ сво­ея́, глаго́лющiя: си́це глаго́ла мнѣ́ человѣ́къ: и прiи́де къ человѣ́ку, стоя́щу ему́ у велблю́дъ у кла́дязя,
и рече́ ему́: гряди́, вни́ди благослове́н­ный от­ Го́спода, почто́ сто­и́ши внѣ́? А́зъ же угото́вахъ хра́мину и мѣ́сто велблю́домъ.
И вни́де человѣ́къ въ до́мъ, и разсѣдла́ велблю́ды, и даде́ пле́вы и сѣ́но велблю́домъ, и во́ду умы́ти но́зѣ его́, и но́ги муже́мъ, и́же бя́ху съ ни́мъ:
и предложи́ и́мъ хлѣ́бы я́сти, и рече́: не я́мъ, до́ндеже воз­глаго́лю словеса́ моя́. И рече́: глаго́ли.
И рече́: ра́бъ Авраа́мль е́смь а́зъ:
Госпо́дь же благослови́ господи́на мо­его́ зѣло́, и воз­вы́сися: и даде́ ему́ о́вцы и телцы́, сребро́ и зла́то, рабы́ и рабы́ни, и велблю́ды и ослы́:
и роди́ Са́рра, жена́ господи́на мо­его́, сы́на еди́наго господи́ну мо­ему́, состарѣ́в­шемуся ему́, и даде́ ему́, ели́ка имя́ше:
и закля́ мя господи́нъ мо́й, глаго́ля: не по́ймеши жены́ сы́ну мо­ему́ от­ дще́рей Ханане́йскихъ, въ ни́хже а́зъ обита́ю въ земли́ и́хъ:
но въ до́мъ отца́ мо­его́ по́йдеши, и въ пле́мя мое́, и по́ймеши жену́ сы́ну мо­ему́ от­ту́ду:
рѣ́хъ же [а́зъ] господи́ну мо­ему́: а егда́ не восхо́щетъ жена́ со мно́ю ити́?
И рече́ ми: Госпо́дь Бо́гъ, Ему́же благо­угоди́хъ предъ ни́мъ, о́нъ по́слетъ А́нгела Сво­его́ съ тобо́ю и благо­устро́итъ пу́ть тво́й, и по́ймеши жену́ сы́ну мо­ему́ от­ пле́мене мо­его́ и от­ до́му отца́ мо­его́:
тогда́ бу́деши чи́стъ от­ заклина́нiя мо­его́: егда́ бо до́йдеши въ пле́мя мое́, и не дадя́тъ ти́, и бу́деши чи́стъ от­ заклина́нiя мо­его́:
и при­­ше́дъ дне́сь на кла́дязь, реко́хъ: Го́споди, Бо́же господи́на мо­его́ Авраа́ма, а́ще ты́ благо­устроя́еши пу́ть мо́й, въ о́ньже ны́нѣ а́зъ иду́:
се́, а́зъ ста́хъ у кла́дязя во́днаго, и дще́ри гра́жданъ исхо́дятъ почерпа́ти воды́: и бу́детъ дѣви́ца, е́йже а́ще а́зъ реку́: напо́й мя́ от­ водоно́са тво­его́ ма́ло водо́ю:
и рече́тъ ми́: и ты́ пі́й, и велблю́домъ тво­и́мъ влiю́: сiя́ [бу́детъ] жена́, ю́же угото́ва Госпо́дь рабу́ Сво­ему́ Исаа́ку: и по сему́ уразумѣ́ю, я́ко сотвори́лъ еси́ ми́лость господи́ну мо­ему́ Авраа́му.
И бы́сть пре́жде не́же сконча́ти мнѣ́ глаго́лющу во умѣ́ сво­е́мъ, а́бiе Реве́кка исхожда́­ше держа́щи водоно́съ на ра́му, и сни́де на кла́дязь, и почерпе́ воды́: и реко́хъ е́й: напо́й мя́.
И потща́в­шися сня́ водоно́съ съ себе́ на мы́шцу свою́ и рече́: пі́й ты́, и велблю́ды твоя́ напою́. И напи́хся, и велблю́ды моя́ напо­и́.
И вопроси́хъ ю́ и реко́хъ: чiя́ еси́ дще́рь? Повѣ́ждь ми́. Она́ же рече́: дще́рь Ваѳуи́лева е́смь сы́на Нахо́рова, его́же роди́ ему́ Ме́лха. И да́хъ е́й усеря́зи, и запя́стiя на ру́цѣ ея́,
и благоволи́въ поклони́хся Го́споду: и благослови́хъ Го́спода Бо́га господи́на мо­его́ Авраа́ма, И́же благо­устро́и мя́ на пути́ и́стины поя́ти дще́рь бра́та господи́на мо­его́ сы́ну его́:
а́ще у́бо сотворите́ вы́ ми́лость и пра́вду къ господи́ну мо­ему́: а́ще же ни́, повѣ́дите ми́: да обращу́ся или́ на де́сно, или́ на лѣ́во.
Отвѣща́в­ша же Лава́нъ и Ваѳуи́лъ, реко́ста: от­ Го́спода прiи́де дѣ́ло сiе́: не воз­мо́жемъ ти́ проти́ву рещи́ зло́ или́ бла́го:
се́, Реве́кка предъ тобо́ю: по­е́мь ю́, иди́: и да бу́детъ жена́ сы́ну господи́на тво­его́, я́коже глаго́ла Госпо́дь.
Бы́сть же егда́ услы́ша ра́бъ Авраа́мль словеса́ сiя́, поклони́ся до земли́ Го́споду.
И изне́съ ра́бъ сосу́ды зла́ты и сре́бряны и ри́зы, даде́ Реве́кцѣ: и да́ры даде́ бра́ту ея́ и ма́тери ея́.
И ядо́ша и пи́ша и то́й и му́жiе, и́же бя́ху съ ни́мъ, и почи́ша. И воста́въ зау́тра, рече́: от­пусти́те мя́, да от­иду́ къ господи́ну мо­ему́.
Рѣ́ша же бра́тiя ея́ и ма́ти: да пребу́детъ дѣви́ца съ на́ми я́ко де́сять дні́й, и посе́мъ по́йдетъ.
О́нъ же рече́ къ ни́мъ: не держи́те мя́, Госпо́дь бо благо­устро́и пу́ть мо́й во мнѣ́: от­пусти́те мя́, да иду́ къ господи́ну мо­ему́.
Они́ же рѣ́ша: при­­зове́мъ дѣви́цу и вопро́симъ ея́ изо­у́стъ.
И при­­зва́ша Реве́кку и рѣ́ша е́й: по́йдеши ли съ человѣ́комъ си́мъ? Она́ же рече́: пойду́.
И от­пусти́ша Реве́кку сестру́ свою́, и имѣ́нiя ея́, и раба́ Авраа́мля, и и́же съ ни́мъ бы́ша.
И благослови́ша Реве́кку и рѣ́ша е́й: сестра́ на́ша еси́, бу́ди въ ты́сящы те́мъ, и да наслѣ́дитъ сѣ́мя твое́ гра́ды супоста́тъ.
Воста́в­ши же Реве́кка и рабы́ни ея́, всѣдо́ша на велблю́ды и по­идо́ша съ человѣ́комъ. И по­и́мъ ра́бъ Реве́кку, отъи́де.
Исаа́къ же прехожда́­ше сквоз­ѣ́ пусты́ню у кла́дязя Видѣ́нiя: са́мъ же живя́ше на земли́ на полу́дне.
И изы́де Исаа́къ поглуми́тися на по́ле къ ве́черу, и воз­зрѣ́въ очи́ма сво­и́ма, ви́дѣ велблю́ды иду́щыя.
И воз­зрѣ́в­ши Реве́кка очи́ма сво­и́ма, ви́дѣ Исаа́ка: и изскочи́ съ велблю́да.
И рече́ рабу́: кто́ есть человѣ́къ о́ный, и́же и́детъ по по́лю во срѣ́тенiе на́мъ? Рече́ же ра́бъ: се́й е́сть господи́нъ мо́й. Она́ же взе́мши ри́зу лѣ́тнюю, облече́ся.
И повѣ́да ра́бъ Исаа́ку вся́ словеса́, я́же сотвори́.
Вни́де же Исаа́къ въ до́мъ ма́тере сво­ея́, и поя́ Реве́кку, и бы́сть ему́ жена́: и воз­люби́ ю́, и утѣ́шися Исаа́къ по Са́ррѣ ма́тери сво­е́й.
Таджикский
ВА Иброҳим пир ва солхӯрда шуд, ва Парвардигор Иброҳимро дар ҳар чиз баракат дод.
Ва Иброҳим ба ғуломи худ, ки калони хонаи ӯ буда, тамоми дороии ӯро идора мекард, гуфт: «Дасти худро зери рони ман бигузор,
Ва ба Парвардигор Худои осмон ва Худои замин туро қасам медиҳам, ки зане барои писарам аз духтарони канъониён, ки дар миёни онҳо иқомат дорам, нагирӣ;
Балки ба замини ман, ба зодгоҳи ман биравӣ, ва зане барои писарам Исҳоқ бигирӣ».
Ва ғулом ба ӯ гуфт: «Шояд, он зан розӣ нашавад, ки бо ман ба ин замин биёяд; оё писаратро ба замине ки аз он берун омадаӣ, баргардонам?»
Ва Иброҳим ба ӯ гуфт: «Зинҳор, писари маро ба он ҷо барнагардонӣ.
Парвардигор Худои осмон, ки маро аз хонаи падарам ва аз замини зодгоҳам берун овард, ва ба ман сухан ронд, ва ба ман қасам ёд карда, гуфт, ки: ́Ин заминро ба насли ту хоҳам дод́ — Ӯ фариштаи Худро пешопеши ту хоҳад фиристод, то ки зане барои писарам аз он ҷо бигирӣ.
Вале агар он зан ба омадан бо ту розӣ нашавад, аз ин қасами ман озод хоҳӣ буд; аммо, зинҳор, писарамро ба он ҷо барнагардонӣ».
Ва ғулом дасти худро зери рони хоҷаи худ Иброҳим гузошт, ва дар ин хусус ба ӯ қасам ёд кард.
Ва ғулом даҳ шутур аз шутурони хоҷаи худ гирифта, бирафт. Ва тамоми ганҷинаи хоҷааш дар дасти ӯ буд. Ва бархоста, сӯи Арам-наҳрайн, ба шаҳри Ноҳӯр бирафт.
Ва шомгоҳ, вақте ки занон барои обкашӣ мебаромаданд, шутуронро дар беруни шаҳр назди чоҳи об чӯконид.
Ва гуфт: «Эй Парвардигор, Худои хоҷаам Иброҳим! Имрӯз ба муродам бирасон, ва ба хоҷаам Иброҳим меҳрубонӣ бикун.
Инак, ман ба сари чашмаи об истодаам, ва духтарони аҳли ин шаҳр барои обкашӣ мебароянд;
Ва чунин бишавад, ки он духтаре ки ба вай гӯям: ́Кӯзаи худро хам кун, то бинӯшам́, ва ӯ гӯяд: ́Бинӯш, ва шутуронатро низ нӯшонам́, — ҳамон бошад, ки барои бандаи Худ Исҳоқ ихтиёр кардаӣ; ва аз рӯи ин бидонам, ки ба хоҷаам меҳрубонӣ кардаӣ».
Ва ӯ ҳанӯз суханашро тамом накарда буд, ва инак Ривқо, ки аз Батуил, писари Милко, зани Ноҳӯр, бародари Иброҳим, таваллуд шуда буд, берун омад, ва кӯзае бар китф дошт.
Ва он духтар бисёр хушрӯй ва бокира буд, ва марде бо ӯ нахобида буд; ва сӯи чашма фуромад, ва кӯзаи худро пур карда, боло баромад.
Ва ғулом ба пешвози вай шитофта, гуфт: «Каме об аз кӯзаи худ ба ман бинӯшон».
Гуфт: «Эй хоҷаи ман, бинӯш!» Ва дарҳол кӯзаашро ба дасташ фуроварда, ӯро нӯшонид.
Ва чун нӯшонидани ӯро тамом кард, гуфт: «Барои шутуронат низ об мекашам, то даме ки аз нӯшидан бозистанд».
Ва дарҳол кӯзаи худро дар обхӯр холӣ кард, ва боз сӯи чоҳ ба обкашӣ бидавид, ва барои ҳамаи шутуронаш об кашид.
Ва он мард бо ҳайрат менигарист ва хомӯш буд, то бидонад, ки оё Парвардигор сафари ӯро муваффақият бахшидааст ё не.
Ва ҳангоме ки шутурон аз нӯшидан бозистоданд, он мард ҳалқаи тиллои вазнаш ним сиқл, ва барои дастҳои вай ду дастпонаи вазнаш даҳ сиқл тиллоро гирифт,
Ва гуфт: «Ту духтари кистӣ? Ба ман бигӯ; оё дар хонаи падарат ҷое барои мо ҳаст, то ки шабро гузаронем?»
Ба ӯ гуфт: «Ман духтари Батуил, писари Милко, ҳастам, ки ӯро ба Ноҳӯр зоидааст».
Ва боз ба ӯ гуфт: «Назди мо коҳу беда бисёр аст, ва ҷой низ барои шабгузаронӣ».
Ва он мард саҷда намуд ва Парвардигорро ибодат кард,
Ва гуфт: «Муборак аст Парвардигор, Худои хоҷаам Иброҳим, ки меҳрубонии Худро, ва ростии Худро аз хоҷаам дареғ надошт! Ва чун дар роҳ будам, Худованд маро сӯи хонаи бародари хоҷаам, ҳидоят намуд».
Ва духтар давида рафта, ба аҳли хонаи модари худ воқеаро хабар дод.
Ва Ривқоро бародаре буд, ки Лобон ном дошт. Ва Лобон назди он мард, сӯи чашма давида баромад.
Ва ҳангоме ки он ҳалқаро, ва бар дастҳои хоҳараш он дастпонаҳоро дид, ва суханони хоҳари худ Ривқоро шунид, ки мегуфт: ́Он мард ба ман чунин гуфт́, — пеши мард омад, ва инак, ӯ назди шутурон ба сари чашма истодааст.
Ва гуфт: «Биё, эй мубораки Парвардигор! Чаро дар берун истодаӣ? Ман хонаро, ва манзиле барои шутурон муҳайё кардам».
Ва он мард ба хона даромад, ва Лобон шутуронро воз кард, ва коҳу беда ба шутурон дод, ва об барои шустани пойҳояш ва пойҳои касоне ки ҳамроҳаш буданд.
Ва хӯрок пеши ӯ ниҳоданд, вале гуфт: «То мақсади худро нагӯям, чизе намехӯрам». Гуфтанд: «Бигӯ».
Ва гуфт: «Ман ғуломи Иброҳим ҳастам.
Ва Парвардигор хоҷаи маро бисёр баракат додааст, ва ӯ бузург шудааст, ва гӯсфандону говон, нуқра ва тилло, ғуломону канизон, шутурону харон ба ӯ додааст.
Ва зани хоҷаам Соро, баъд аз пир шуданаш, писаре ба хоҷаам зоид, ва ҳар чи ӯ дорад, ба вай додааст.
Ва хоҷаам маро қасам дода, гуфт: ́Зане барои писарам аз духтарони канъониён, ки дар заминашон иқомат дорам, нагирӣ;
Балки ба хонаи падари ман ва назди хешу табори ман биравӣ, ва зане барои писарам бигирӣ́.
Ва ба хоҷаи худ гуфтам: ́Шояд, он зан ҳамроҳи ман наояд́.
Ба ман гуфт: ́Парвардигор, ки пешаш роҳ меравам, фариштаи Худро бо ту хоҳад фиристод ва сафари туро муваффақият хоҳaд бахшид, то ки зане барои писарам аз хешу табори ман ва аз хонаи падари ман бигирӣ.
Ҳамон вақт аз қасами ман озод хоҳӣ буд, ки назди хешу табори ман рафта бошӣ; ва агар онҳо ба ту надиҳанд, аз қасами ман озод хоҳӣ буд́.
Ва имрӯз ман ба сари чашма расидам, ва гуфтам: ́Эй Парвардигор, Худои хоҷаам Иброҳим! Агар сафари маро, ки ба он рафта истодаам, бомуваффақият гардонӣ,
Инак, ман ба сари ин чашмаи об истодаам, ва чунин бишавад, ки он духтаре ки барои обкашӣ барояд, ва ба вай гӯям: ́Маро аз кӯзаи худ каме об бинӯшон́,
Ва ба ман гӯяд: ́Ҳам ту бинӯш, ва ҳам барои шутуронат об мекашам́, — вай ҳамон зане бошад, ки Парвардигор барои писари хоҷаи ман ихтиёр кардааст́.
Ман ҳанӯз гуфтани инро дар дили худ тамом накарда будам, ва инак Ривқо бо кӯзае бар китфи худ берун омад ва сӯи чашма фуромада, об кашид; ва ман ба вай гуфтам: ́Каме об ба ман бинӯшон́.
Ва ӯ дарҳол кӯзаашро аз китфаш фуроварда, гуфт: ́Бинӯш; ба шутурони ту низ об медиҳам́. Ман ҳам нӯшидам, ба шутурон низ об дод.
Ва аз вай пурсида, гуфтам: ́Ту духтари кистӣ?́ Гуфт: ́Духтари Батуил, писари Ноҳӯр, ки Милко ба ӯ зоид́. Ва ҳалқаро дар бинии вай ва дастпонаҳоро бар дастҳояш пӯшондам.
Ва саҷда намудам ва Парвардигорро ибодат кардам, ва Парвардигор, Худои хоҷаи худ Иброҳимро муборак хондам, ки маро ба роҳи рост андохт, то ки духтари бародари хоҷаи худро барои писараш бигирам.
Ва акнун ба ман бигӯед, ки оё шумо мехоҳед ба хоҷаи ман меҳрубонӣ ва вафо зоҳир намоед, ё не; ба ман бигӯед, то ки ман ба тарафи рост ё чап раҳсипор шавам».
Ва Лобон ва Батуил дар ҷавоб гуфтанд: «Ин амр аз Парвардигор содир шудааст; мо ба ту чизе бад ё нек гуфта наметавонем.
Инак Ривқо пеши туст; бигир ва бирав; бигзор вай зани писари хоҷаи ту шавад, чунон ки Парвардигор гуфтааст».
Ва чун ғуломи Иброҳим суханони онҳоро шунид, ба Парвардигор то замин саҷда кард.
Ва ғулом асбоби нуқра, ва асбоби тилло, ва либосҳоро берун оварда, ба Ривқо дод, ва ба бародар ва модари вай тӯҳфаҳои гаронбаҳо дод.
Ва ӯ ва касоне ки ҳамроҳаш буданд, хӯрданд ва нӯшиданд, ва шабро гузаронданд. Ва бомдодон, чун бархостанд, ӯ гуфт: «Маро сӯи хоҷаам ҷавоб диҳед».
Вале бародар ва модари вай гуфтанд: «Духтар бо мо даҳ рӯзе бимонад, ва баъд равона шавад».
Ба онҳо гуфт: «Маро нигоҳ надоред; Парвардигор сафари маро муваффақият бахшид; маро ҷавоб диҳед, то ки назди хоҷаи худ биравам».
Ва гуфтанд: «Духтарро ҷеғ зада, пурсем, ки ӯ чӣ мегӯяд».
Ва Ривқоро ҷеғ зада, ба вай гуфтанд: «Оё бо ин мард меравӣ?» Гуфт: «Меравам».
Ва хоҳари худ Ривқоро, ва дояашро, ва ғуломи Иброҳимро, ва одамони ӯро ҷавоб доданд.
Ва Ривқоро баракат дода, ба вай гуфтанд: «Эй хоҳари мо! Аз ту ҳазорон-ҳазор таваллуд ёбанд, ва насли ту шаҳрҳои душманони худро соҳибӣ намояд!»
Ва Ривқо ва канизонаш бархоста, ба шутурон савор шуданд, ва аз ақиби он мард равона шуданд; ва ғулом Ривқоро гирифта, бирафт.
Ва Исҳоқ аз Беэр-лаҳай-рӯӣ омад; зеро ки ӯ дар замини ҷануб иқомат дошт.
Ва қариби шом Исҳоқ барои гаштугузор ба саҳро баромад; ва чашм андохта, дид, ки шутурон меоянд.
Ва Ривқо чашм андохта, Исҳоқро дид, ва аз шутур фуромад.
Ва ба ғулом гуфт: «Ин мард кист, ки дар саҳро ба пешвози мо меояд?» Ва ғулом гуфт: «Ин хоҷаи ман аст». Вай ҳиҷобро гирифта, рӯи худро пӯшонид.
Ва ғулом ҳамаи корҳоеро, ки карда буд, ба Исҳоқ нақл намуд.
Ва Исҳоқ вайро ба хаймаи модари худ Соро овард; ва Ривқоро гирифт: вай зани ӯ шуд, ва ӯ ба вай дил баст; ва Исҳоқ пас аз азои модари худ тасаллӣ ёфт.

Синодальный
Раб по поручению Авраама приводит из города Нахора Ревекку, чтобы она была женою Исаака.
Авраам был уже стар и в летах преклонных. Господь благословил Авраама всем.
И сказал Авраам рабу своему, старшему в доме его, управлявшему всем, что у него было: положи руку твою под стегно мое
и клянись мне Господом, Богом неба и Богом земли, что ты не возьмешь сыну моему [Исааку] жены из дочерей Хананеев, среди которых я живу,
но пойдешь в землю мою, на родину мою [и к племени моему], и возьмешь [оттуда] жену сыну моему Исааку.
Раб сказал ему: может быть, не захочет женщина идти со мною в эту землю, должен ли я возвратить сына твоего в землю, из которой ты вышел?
Авраам сказал ему: берегись, не возвращай сына моего туда;
Господь, Бог неба [и Бог земли], Который взял меня из дома отца моего и из земли рождения моего, Который говорил мне и Который клялся мне, говоря: [тебе и] потомству твоему дам сию землю, – Он пошлет Ангела Своего пред тобою, и ты возьмешь жену сыну моему [Исааку] оттуда;
если же не захочет женщина идти с тобою [в землю сию], ты будешь свободен от сей клятвы моей; только сына моего не возвращай туда.
И положил раб руку свою под стегно Авраама, господина своего, и клялся ему в сем.
И взял раб из верблюдов господина своего десять верблюдов и пошел. В руках у него были также всякие сокровища господина его. Он встал и пошел в Месопотамию, в город Нахора,
и остановил верблюдов вне города, у колодезя воды, под вечер, в то время, когда выходят женщины черпать [воду],
и сказал: Господи, Боже господина моего Авраама! пошли ее сегодня навстречу мне и сотвори милость с господином моим Авраамом;
вот, я стою у источника воды, и дочери жителей города выходят черпать воду;
и девица, которой я скажу: наклони кувшин твой, я напьюсь, и которая скажет [мне]: пей, я и верблюдам твоим дам пить, [пока не напьются,] – вот та, которую Ты назначил рабу Твоему Исааку; и по сему узна́ю я, что Ты творишь милость с господином моим [Авраамом].
Еще не перестал он говорить [в уме своем], и вот, вышла Ревекка, которая родилась от Вафуила, сына Милки, жены Нахора, брата Авраамова, и кувшин ее на плече ее;
девица была прекрасна видом, дева, которой не познал муж. Она сошла к источнику, наполнила кувшин свой и пошла вверх.
И побежал раб навстречу ей и сказал: дай мне испить немного воды из кувшина твоего.
Она сказала: пей, господин мой. И тотчас спустила кувшин свой на руку свою и напоила его.
И, когда напоила его, сказала: я стану черпать и для верблюдов твоих, пока не напьются [все].
И тотчас вылила воду из кувшина своего в поило и побежала опять к колодезю почерпнуть [воды], и начерпала для всех верблюдов его.
Человек тот смотрел на нее с изумлением в молчании, желая уразуметь, благословил ли Господь путь его, или нет.
Когда верблюды перестали пить, тогда человек тот взял золотую серьгу, весом полсикля, и два запястья на руки ей, весом в десять сиклей золота;
[и спросил ее] и сказал: чья ты дочь? скажи мне, есть ли в доме отца твоего место нам ночевать?
Она сказала ему: я дочь Вафуила, сына Милки, которого она родила Нахору.
И еще сказала ему: у нас много соломы и корму, и есть место для ночлега.
И преклонился человек тот и поклонился Господу,
и сказал: благословен Господь Бог господина моего Авраама, Который не оставил господина моего милостью Своею и истиною Своею! Господь прямым путем привел меня к дому брата господина моего.
Девица побежала и рассказала об этом в доме матери своей.
У Ревекки был брат, именем Лаван. Лаван выбежал к тому человеку, к источнику.
И когда он увидел серьгу и запястья на руках у сестры своей и услышал слова Ревекки, сестры своей, которая говорила: так говорил со мною этот человек, – то пришел к человеку, и вот, он стоит при верблюдах у источника;
и сказал [ему]: войди, благословенный Господом; зачем ты стоишь вне? я приготовил дом и место для верблюдов.
И вошел человек. Лаван расседлал верблюдов и дал соломы и корму верблюдам, и воды умыть ноги ему и людям, которые были с ним;
и предложена была ему пища; но он сказал: не стану есть, доколе не скажу дела своего. И сказали: говори.
Он сказал: я раб Авраамов;
Господь весьма благословил господина моего, и он сделался великим: Он дал ему овец и волов, серебро и золото, рабов и рабынь, верблюдов и ослов;
Сарра, жена господина моего, уже состарившись, родила господину моему [одного] сына, которому он отдал все, что у него;
и взял с меня клятву господин мой, сказав: не бери жены сыну моему из дочерей Хананеев, в земле которых я живу,
а пойди в дом отца моего и к родственникам моим, и возьмешь [оттуда] жену сыну моему.
Я сказал господину моему: может быть, не пойдет женщина со мною.
Он сказал мне: Господь [Бог], пред лицем Которого я хожу, пошлет с тобою Ангела Своего и благоустроит путь твой, и возьмешь жену сыну моему из родных моих и из дома отца моего;
тогда будешь ты свободен от клятвы моей, когда сходишь к родственникам моим; и если они не дадут тебе, то будешь свободен от клятвы моей.
И пришел я ныне к источнику, и сказал: Господи, Боже господина моего Авраама! Если Ты благоустроишь путь, который я совершаю,
то вот, я стою у источника воды, [и дочери жителей города выходят черпать воду,] и девица, которая выйдет почерпать, и которой я скажу: дай мне испить немного из кувшина твоего,
и которая скажет мне: и ты пей, и верблюдам твоим я начерпаю, – вот жена, которую Господь назначил сыну господина моего [рабу Своему Исааку; и по сему узнаю я, что Ты творишь милость с господином моим Авраамом].
Еще не перестал я говорить в уме моем, и вот вышла Ревекка, и кувшин ее на плече ее, и сошла к источнику и почерпнула [воды]; и я сказал ей: напой меня.
Она тотчас спустила с себя кувшин свой [на руку свою] и сказала: пей, и верблюдов твоих я напою. И я пил, и верблюдов [моих] она напоила.
Я спросил ее и сказал: чья ты дочь? [скажи мне]. Она сказала: дочь Вафуила, сына Нахорова, которого родила ему Милка. И дал я серьги ей и запястья на руки ее.
И преклонился я и поклонился Господу, и благословил Господа, Бога господина моего Авраама, Который прямым путем привел меня, чтобы взять дочь брата господина моего за сына его.
И ныне скажите мне: намерены ли вы оказать милость и правду господину моему или нет? скажите мне, и я обращусь направо, или налево.
И отвечали Лаван и Вафуил и сказали: от Господа пришло это дело; мы не можем сказать тебе вопреки ни худого, ни доброго;
вот Ревекка пред тобою; возьми [ее] и пойди; пусть будет она женою сыну господина твоего, как сказал Господь.
Когда раб Авраамов услышал слова их, то поклонился Господу до земли.
И вынул раб серебряные вещи и золотые вещи и одежды и дал Ревекке; также и брату ее и матери ее дал богатые подарки.
И ели и пили он и люди, бывшие с ним, и переночевали. Когда же встали поутру, то он сказал: отпустите меня [и я пойду] к господину моему.
Но брат ее и мать ее сказали: пусть побудет с нами девица дней хотя десять, потом пойдешь.
Он сказал им: не удерживайте меня, ибо Господь благоустроил путь мой; отпустите меня, и я пойду к господину моему.
Они сказали: призовем девицу и спросим, что она скажет.
И призвали Ревекку и сказали ей: пойдешь ли с этим человеком? Она сказала: пойду.
И отпустили Ревекку, сестру свою, и кормилицу ее, и раба Авраамова, и людей его.
И благословили Ревекку и сказали ей: сестра наша! да родятся от тебя тысячи тысяч, и да владеет потомство твое жилищами врагов твоих!
И встала Ревекка и служанки ее, и сели на верблюдов, и поехали за тем человеком. И раб взял Ревекку и пошел.
А Исаак пришел из Беэр-лахай-рои, ибо жил он в земле полуденной.
При наступлении вечера Исаак вышел в поле поразмыслить, и возвел очи свои, и увидел: вот, идут верблюды.
Ревекка взглянула, и увидела Исаака, и спустилась с верблюда.
И сказала рабу: кто этот человек, который идет по полю навстречу нам? Раб сказал: это господин мой. И она взяла покрывало и покрылась.
Раб же сказал Исааку все, что сделал.
И ввел ее Исаак в шатер Сарры, матери своей, и взял Ревекку, и она сделалась ему женою, и он возлюбил ее; и утешился Исаак в печали по [Сарре,] матери своей.
А Аврам беше стар и временит, и Господ беше благословио Аврама у свему;
И рече Аврам слузи свом најстаријем у кући својој, који беше над свим добром његовим: Метни руку своју под стегно моје,
Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину мом између кћери ових Хананеја, међу којима живим;
Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мом Исаку.
А слуга му рече: и ако девојка не хтедбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твог у земљу из које си се иселио?
А Аврам му рече: Пази да не одведеш сина мог онамо.
Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мог и из земље рода мог, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: Семену ћу твом дати земљу ову, Он ће послати анђела свог пред тобом да доведеш жену сину мом оданде.
Ако ли девојка не хтедбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мог немој одвести онамо.
И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару свом, и закле му се за ово.
Тада слуга узе десет камила између камила господара свог да иде, јер све благо господара његовог беше под његовом руком; и отишавши дође у Месопотамију до града Нахоровог.
И пусти камиле да полежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;
И рече: Господе Боже господара мог Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мом Авраму.
Ево, ја ћу стајати код овог студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.
Којој девојци кажем: Нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: На пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си наменио слузи свом Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мом.
И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамовог, дође с крчагом на рамену.
И беше врло лепа, још девојка, још је човек не беше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;
А слуга искочи пред њу, и рече; дај ми да се напијем мало воде из крчага твог.
А она рече: На пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.
И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.
И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свим камилама његовим.
А човек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његовом или није.
А кад се камиле напише, извади човек златну гривну од по сикала и метну јој око чела, и две наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.
И рече: Чија си кћи? Кажи ми. Има ли у кући оца твог места за нас да преноћимо?
А она му рече: Ја сам кћи Ватуила сина Мелшиног, кога роди Нахору.
Још рече: Има у нас много сламе и пиће и места за ноћиште.
Тада човек савивши се поклони се Господу,
И рече: Благословен да је Господ Бог господара мог Аврама, што не остави милост своју и веру своју према господару мом, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мог.
А девојка отрча и све ово каза у дому матере своје.
А Ревека имаше брата, коме име беше Лаван; и истрча Лаван к човеку на студенац,
Како виде гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу где Ревека сестра му рече: Тако ми каза човек; дође к човеку; а он стајаше код камила на студенцу.
И рече: Ходи, који си благословен од Господа; што би стајао напољу? Спремио сам кућу, има места и за камиле.
И доведе човека у кућу, и растовари камиле; и додаше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што беху с њим;
И поставише му да једе; али он рече: Нећу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: Говори.
Тада рече: Ја сам слуга Аврамов.
А Господ је благословио господара мог веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња, и камила и магараца.
И још Сара жена господара мог роди сина господару мом у старости његовој, и он му даде све што има.
А мене закле господар мој говорећи: Немој довести сину мом жене између кћери ових Хананеја, међу којима живим;
Него иди у дом оца мог и у род мој, да доведеш жену сину мом.
А ја рекох господару свом:
Може бити да девојка неће хтети поћи са мном.
А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живех, послаће анђела свог с тобом, и даће срећу твом путу да доведеш жену сину мом од рода мог, из дома оца мог.
Онда ће ти бити проста заклетва моја, кад отидеш у род мој; ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста заклетва моја.
И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мог Аврама, ако си дао срећу путу мом, којим идем,
Ево, ја ћу стајати код студенца: која девојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: Дај ми да се напијем мало воде из крчага твог,
А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је наменио Господ сину господара мог.
Ја још не изговорих у срцу свом, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: Дај ми да се напијем.
А она брже спустивши са себе крчаг рече: На пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.
И запитах је говорећи: Чија си кћи? А она одговори: Ја сам кћи Ватуила сина Нахоровог, ког му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела и наруквице на руке;
И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мог Аврама, што ме доведе правим путем да нађем кћер брата господара свог за сина његовог.
Ако ћете дакле учинити љубав и веру господару мом, кажите ми; ако ли нећете, кажите ми, да идем на десно или на лево.
А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: Од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро. Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твог господара, као што каза Господ.
А кад чу слуга Аврамов речи њихове, поклони се Господу до земље;
И извади закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такође и брату њеном и матери њеној даде дарове.
Потом једоше и пише он и људи који беху с њим, и преноћише. А кад ујутру усташе, рече слуга: Пустите ме господару мом.
А брат и мати њена рекоше: Нека остане девојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.
А он им рече: Немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мом путу; пустите ме да идем господару свом.
Тада рекоше: Да зовемо девојку, и упитамо шта она вели.
И дозваше Ревеку и рекоше јој: Хоћеш ићи с овим човеком? А она одговори: Хоћу.
И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њену са слугом Аврамовим и људима његовим.
И благословише Ревеку и рекоше јој: Сестро наша, да се намножиш на хиљаде хиљада, и семе твоје да наследи врата својих непријатеља!
И подиже се Ревека с девојкама својим, и поседаше на камиле, и пођоше с човеком; и слуга узевши Ревеку отиде.
А Исак иђаше враћајући се од студенца Живога који ме виде јер живљаше у јужном крају;
А беше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигавши очи своје угледа камиле где иду.
И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,
И рече слузи: Ко је онај човек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: Оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.
И приповеди слуга Исаку све што је свршио.
И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиле му. И Исак се утеши за матером својом.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible