Скрыть
27:2
27:3
27:4
27:5
27:6
27:7
27:8
27:9
27:10
27:11
27:12
27:13
27:14
27:15
27:16
27:17
27:18
27:19
27:20
27:21
27:22
27:23
27:24
27:25
27:26
27:28
27:30
27:31
27:32
27:33
27:35
27:37
27:42
27:43
27:44
27:45
Церковнославянский (рус)
Бы́сть же, повнегда́ состарѣ́тися Исаа́кови, и при­­тупи́шася о́чи его́ е́же ви́дѣти: и при­­зва́ Иса́ва сы́на сво­его́ старѣ́йшаго, и рече́ ему́: сы́не мо́й. И рече́: се́, а́зъ.
И рече́ Исаа́къ: се́, состарѣ́хся, и не вѣ́мъ дне́ сконча́нiя мо­его́:
ны́нѣ у́бо воз­ми́ ору́дiе твое́, ту́лъ же и лу́къ, и изы́ди на по́ле, и улови́ ми ло́въ:
и сотвори́ ми снѣ́ди, я́коже люблю́ а́зъ: и при­­неси́ ми, да я́мъ, я́ко да благослови́тъ тя́ душа́ моя́, пре́жде да́же не умру́.
Реве́кка же слы́ша глаго́люща Исаа́ка ко Иса́ву сы́ну сво­ему́. Изы́де же Иса́въ на по́ле улови́ти ло́въ отцу́ сво­ему́.
Реве́кка же рече́ ко Иа́кову сы́ну сво­ему́ ме́ншему: се́, а́зъ слы́шахъ отца́ тво­его́ бесѣ́ду­ю­ща ко Иса́ву бра́ту тво­ему́, глаго́люща:
при­­неси́ ми ло́въ, и сотвори́ ми снѣ́ди, да яды́й благословлю́ тя предъ Го́сподемъ, пре́жде не́же умре́ти ми́:
ны́нѣ у́бо, сы́не мо́й, послу́шай мене́, я́коже а́зъ заповѣ́даю ти́:
и ше́дъ во о́вцы, по­ими́ мнѣ́ от­ту́ду два́ ко́злища мя́гка и добра́, и сотворю́ я́ снѣ́ди отцу́ тво­ему́, я́коже лю́битъ:
и внесе́ши отцу́ тво­ему́, и бу́детъ я́сти, я́ко да благослови́тъ тя́ оте́цъ тво́й, пре́жде да́же не у́мретъ.
Рече́ же Иа́ковъ къ Реве́кцѣ ма́тери сво­е́й: Иса́въ бра́тъ мо́й е́сть му́жъ косма́тъ, а́зъ же му́жъ гла́дкiй:
да не ка́ко ося́жетъ мя́ оте́цъ мо́й, и бу́ду предъ ни́мъ я́ко презира́яй, и наведу́ на себе́ кля́тву, а не благослове́нiе.
Рече́ же ему́ ма́ти: на мнѣ́ кля́тва твоя́, ча́до: то́чiю послу́шай гла́са мо­его́, и ше́дъ при­­неси́ ми.
Ше́дъ же взя́ и при­­несе́ ма́тери, и сотвори́ ма́ти его́ снѣ́ди, я́коже любля́ше оте́цъ его́.
И взе́мши Реве́кка оде́жду Иса́ва сы́на сво­его́ старѣ́йшаго до́брую, я́же бы́сть у нея́ въ дому́, облече́ о́ною Иа́кова сы́на сво­его́ ме́ншаго,
и ко́жицами козля́чими обложи́ мы́шцы его́, и наго́е вы́и его́:
и даде́ снѣ́ди и хлѣ́бы, я́же сотвори́, въ ру́цѣ Иа́кову сы́ну сво­ему́.
И внесе́ отцу́ сво­ему́ и рече́: о́тче. О́нъ же рече́: се́, а́зъ: кто́ еси́ ты́, ча́до?
И рече́ Иа́ковъ отцу́: а́зъ Иса́въ пе́рвенецъ тво́й, сотвори́хъ, я́коже ре́клъ ми́ еси́: воста́въ ся́ди и я́ждь от­ ло́ва мо­его́, я́ко да благослови́тъ мя́ душа́ твоя́.
Рече́ же Исаа́къ сы́ну сво­ему́: что́ сiе́, е́же ско́ро обрѣ́лъ еси́, о ча́до? О́нъ же рече́: е́же даде́ Госпо́дь Бо́гъ тво́й предо мно́ю.
Рече́ же Исаа́къ Иа́кову: при­­бли́жися ко мнѣ́, и осяжу́ тя, ча́до, а́ще ты́ еси́ сы́нъ мо́й Иса́въ, или́ ни́.
Прибли́жися же Иа́ковъ ко Исаа́ку отцу́ сво­ему́, и осяза́ его́ и рече́: гла́съ у́бо гла́съ Иа́ковль, ру́цѣ же ру́цѣ Иса́вовѣ.
И не позна́ его́: бѣ́стѣ бо ру́цѣ его́, я́ко ру́цѣ Иса́ва бра́та его́ косма́тѣ. И благослови́ его́
и рече́: ты́ ли еси́ сы́нъ мо́й Иса́въ? О́нъ же рече́: а́зъ.
И рече́: при­­неси́ ми, и я́мъ от­ ло́ва тво­его́, ча́до, да благослови́тъ тя́ душа́ моя́. И при­­несе́ ему́, и яде́, и при­­несе́ ему́ вино́, и пи́.
И рече́ ему́ Исаа́къ оте́цъ его́: при­­бли́жися ко мнѣ́ и облобыза́й мя́, ча́до.
И при­­бли́жився лобыза́ его́: и обоня́ воню́ ри́зъ его́, и благослови́ его́ и рече́: се́, воня́ сы́на мо­его́, я́ко воня́ ни́вы испо́лнены, ю́же благослови́ Госпо́дь:
и да да́стъ тебѣ́ Бо́гъ от­ росы́ небе́сныя и от­ ту́ка земли́, и мно́же­с­т­во пшени́цы и вина́:
и да порабо́таютъ тебѣ́ язы́цы, и да покло́нят­ся тебѣ́ кня́зи, и бу́ди господи́нъ бра́ту тво­ему́, и покло́нят­ся тебѣ́ сы́нове отца́ тво­его́: проклина́яй тя́ про́клятъ, благословля́яй же тя́ благослове́нъ.
И бы́сть по е́же преста́ти Исаа́ку благословля́ющу Иа́кова сы́на сво­его́: и бы́сть егда́ изы́де Иа́ковъ от­ лица́ Исаа́ка отца́ сво­его́, и Иса́въ бра́тъ его́ прiи́де съ лови́твы.
Сотвори́ же и то́й снѣ́ди и при­­несе́ отцу́ сво­ему́, и рече́ отцу́: да воста́нетъ оте́цъ мо́й, и да я́стъ от­ ло́ва сы́на сво­его́, я́ко да благослови́тъ мя́ душа́ твоя́.
И рече́ ему́ Исаа́къ оте́цъ его́: кто́ еси́ ты́? О́нъ же рече́: а́зъ е́смь сы́нъ тво́й пе́рвенецъ Иса́въ.
Ужасе́ся же Исаа́къ у́жасомъ ве́лiимъ зѣло́ и рече́: кто́ у́бо улови́вый мнѣ́ ло́въ и при­­несы́й ми́? и ядо́хъ от­ всѣ́хъ, пре́жде не́же прiити́ тебѣ́, и благослови́хъ его́, и благослове́нъ бу́детъ.
Бы́сть же егда́ услы́ша Иса́въ глаго́лы отца́ сво­его́ Исаа́ка, возопи́ гла́сомъ ве́лiимъ и го́рькимъ зѣло́, и рече́: благослови́ у́бо и мене́, о́тче.
Рече́ же ему́: при­­ше́дъ бра́тъ тво́й съ ле́стiю, взя́ благослове́нiе твое́.
И рече́ [Иса́въ]: пра́ведно нарече́ся и́мя ему́ Иа́ковъ: запя́ бо мя́ се́ уже́ втори́цею, и пе́рвен­ство мое́ взя́, и ны́нѣ взя́ благослове́нiе мое́. И рече́ Иса́въ отцу́ сво­ему́: не оста́вилъ ли еси́ [и] мнѣ́ благослове́нiя, о́тче?
Отвѣща́въ же Исаа́къ, рече́ Иса́ву: а́ще господи́на его́ сотвори́хъ тебѣ́, и всю́ бра́тiю его́ сотвори́хъ рабы́ ему́, пшени́цею и вино́мъ утверди́хъ его́: тебѣ́ же что́ сотворю́, ча́до?
Рече́ же Иса́въ ко отцу́ сво­ему́: еда́ еди́но е́сть благослове́нiе у тебе́, о́тче? Благослови́ у́бо и мене́, о́тче. Умили́в­шуся же Исаа́ку, возопи́ гла́сомъ ве́лiимъ Иса́въ и воспла́кася.
Отвѣща́въ же Исаа́къ оте́цъ его́, рече́ ему́: се́, от­ ту́ка земли́ бу́детъ вселе́нiе твое́, и от­ росы́ небе́сныя свы́ше:
и мече́мъ тво­и́мъ жи́ти бу́деши, и бра́ту тво­ему́ порабо́таеши: бу́детъ же [вре́мя] егда́ низложи́ши и от­рѣши́ши яре́мъ его́ от­ вы́и тво­ея́.
И враждова́­ше Иса́въ на Иа́кова о благослове́нiи, и́мже благослови́ его́ оте́цъ его́. Рече́ же Иса́въ во умѣ́ сво­е́мъ: да при­­бли́жат­ся дні́е пла́ча отца́ мо­его́, да бы́хъ уби́лъ Иа́кова бра́та мо­его́.
Возвѣще́на же бы́ша Реве́кцѣ словеса́ Иса́ва сы́на ея́ старѣ́йшаго: и посла́в­ши при­­зва́ Иа́кова сы́на сво­его́ юнѣ́йшаго и рече́ ему́: се́, Иса́въ бра́тъ тво́й грози́тъ тебѣ́ уби́ти тя́:
ны́нѣ у́бо, ча́до, послу́шай мо­его́ гла́са, и воста́въ бѣжи́ въ Месо­пота́мiю къ Лава́ну бра́ту мо­ему́ въ Харра́нъ,
и поживи́ съ ни́мъ дни́ нѣ́кiя, до́ндеже от­врати́т­ся я́рость и гнѣ́въ бра́та тво­его́ от­ тебе́,
и забу́детъ я́же ему́ сотвори́лъ еси́, и посла́в­ши при­­веду́ тя́ от­ту́ду, да не когда́ безча́дна бу́ду от­ обо­и́хъ ва́съ въ де́нь еди́нъ.
Рече́ же Реве́кка ко Исаа́ку: стужи́хъ си́ жи́знiю мо­е́ю дще́рей ра́ди сыно́въ Хетте́йскихъ: а́ще по́йметъ Иа́ковъ жену́ от­ дще́рей земли́ сея́, то́ вску́ю ми́ жи́ти?
Немецкий (GNB)
Isaak war alt geworden und konnte nicht mehr sehen. Da rief er eines Tages seinen älteren Sohn Esau zu sich und sagte: »Mein Sohn!«

»Ja, Vater?«, erwiderte Esau.

Isaak sagte: »Ich bin alt und weiß nicht, wie lange ich noch lebe.
Deshalb nimm Pfeil und Bogen, jage ein Stück Wild
und bereite mir ein leckeres Gericht, wie ich es gern habe. Ich will mich stärken, damit ich dich segnen kann, bevor ich sterbe.«
Rebekka hatte das Gespräch mit angehört. Als Esau gegangen war, um für seinen Vater das Wild zu jagen,
sagte sie zu Jakob: »Ich habe gehört, wie dein Vater zu deinem Bruder Esau sagte:
́Jage mir ein Stück Wild und bereite mir ein leckeres Gericht! Ich will mich stärken und dich segnen, bevor ich sterbe.́
Darum hör auf mich, mein Sohn, und tu, was ich dir sage:
Hol mir von der Herde zwei schöne Ziegenböckchen! Ich werde daraus ein leckeres Gericht bereiten, wie es dein Vater gern hat.
Das bringst du ihm dann, damit er dich vor seinem Tod segnet.«
»Aber Esaus Haut ist behaart und meine ist glatt«, erwiderte Jakob.
»Wenn mich nun mein Vater betastet, merkt er den Betrug, und statt mich zu segnen, verflucht er mich.«
Doch seine Mutter beruhigte ihn: »Der Fluch soll auf mich fallen, mein Sohn! Tu, was ich dir gesagt habe, und bring mir die Böckchen!«
Jakob holte sie, und seine Mutter bereitete ein Gericht zu, wie sein Vater es gern hatte.
Darauf holte Rebekka das Festgewand Esaus, ihres Älteren, das sie bei sich aufbewahrte, und zog es ihrem jüngeren Sohn Jakob an.
Die Felle der Böckchen legte sie ihm um die Handgelenke und um den glatten Hals.
Dann gab sie ihm das leckere Fleischgericht und dazu Brot, das sie frisch gebacken hatte.
Jakob ging zu Isaak ins Zelt und sagte: »Mein Vater!«

»Ja«, sagte Isaak; »welcher von meinen Söhnen bist du?«

»Esau, dein Erstgeborener«, antwortete Jakob. »Ich habe deinen Wunsch erfüllt. Setz dich auf und iss von meinem Wild, damit du mich segnen kannst.«
»Wie hast du so schnell etwas gefunden, mein Sohn?«, fragte Isaak.

Jakob erwiderte: »Der HERR, dein Gott, hat es mir über den Weg laufen lassen.«

»Tritt näher«, sagte Isaak, »ich will fühlen, ob du wirklich mein Sohn Esau bist.«
Jakob trat zu seinem Vater. Der betastete ihn und sagte: »Die Stimme ist Jakobs Stimme, aber die Hände sind Esaus Hände.«
Er erkannte Jakob nicht, weil seine Hände behaart waren wie die seines Bruders. Darum wollte er ihn segnen.
Aber noch einmal fragte Isaak: »Bist du wirklich mein Sohn Esau?«

Jakob antwortete: »Ja, der bin ich.«

»Dann bring mir das Gericht!«, sagte Isaak. »Ich will von dem Wild meines Sohnes essen und ihn dann segnen.«

Jakob gab ihm das Gericht und sein Vater aß, dann reichte er ihm Wein und er trank.

Darauf sagte Isaak: »Komm her, mein Sohn, und küsse mich!«
Jakob trat heran und küsste ihn. Isaak roch den Duft seiner Kleider, da sprach er das Segenswort:

»Mein Sohn, du duftest kräftig wie die Flur,
wenn sie der HERR mit seinem Regen tränkt.

Gott gebe dir den Tau vom Himmel
und mache deine Felder fruchtbar,
damit sie Korn und Wein in Fülle tragen!
Nationen sollen sich vor dir verneigen,
und Völker sollen deine Diener werden.
Du wirst der Herrscher deiner Brüder sein,
sie müssen sich in Ehrfurcht vor dir beugen.
Wer dich verflucht, den soll das Unglück treffen;
doch wer dir wohl will, soll gesegnet sein!«
So segnete Isaak seinen Sohn Jakob. Kaum aber war er damit fertig und kaum war Jakob aus dem Zelt gegangen, da kam auch schon sein Bruder Esau von der Jagd zurück.
Auch er bereitete ein leckeres Gericht, brachte es zu seinem Vater und sagte: »Mein Vater, setz dich auf und iss von meinem Wild, damit du mich segnen kannst!«
»Wer bist denn du?«, fragte Isaak.

»Dein Sohn Esau, dein Erstgeborener«, war die Antwort.

Da begann Isaak vor Schreck heftig zu zittern. »Wer?«, rief er. »Wer war dann der, der soeben von mir ging? Er hat ein Wild gejagt und es mir gebracht, und ich habe davon gegessen, bevor du kamst. Ich habe ihn gesegnet und kann es nicht mehr ändern – er wird gesegnet bleiben!«
Esau schrie laut auf, als er das hörte, voll Schmerz und Bitterkeit. »Vater«, rief er, »segne mich auch!«
Aber Isaak erwiderte: »Dein Bruder ist gekommen und hat dich mit List um deinen Segen gebracht.«
»Zu Recht trägt er den Namen Jakob«, sagte Esau. »Schon zum zweiten Mal hat er mich betrogen: Erst nahm er mir das Erstgeburtsrecht und jetzt auch noch den Segen. Hast du denn keinen Segen mehr für mich übrig?«
Isaak antwortete: »Ich habe ihn zum Herrscher über dich gemacht; alle seine Brüder müssen ihm dienen. Mit Korn und Wein habe ich ihn reichlich versehen. Was bleibt mir da noch für dich, mein Sohn?«
Esau sagte: »Hast du nur den einen Segen, Vater? Segne mich auch!« Und er begann laut zu weinen.
Da sagte Isaak:

»Weit weg von guten Feldern wirst du wohnen,
kein Tau vom Himmel wird dein Land
befeuchten,

ernähren musst du dich mit deinem Schwert!
Du wirst der Sklave deines Bruders sein;
doch eines Tages stehst du auf und wehrst dich
und wirfst sein Joch von deinen Schultern ab!«
Esau konnte es Jakob nicht vergessen, dass er ihn um den väterlichen Segen gebracht hatte. Er dachte: »Mein Vater lebt nicht mehr lange. Wenn die Trauerzeit vorüber ist, werde ich meinen Bruder Jakob umbringen.«
Rebekka wurde zugetragen, dass ihr älterer Sohn Esau solche Reden führte. Da ließ sie Jakob, den jüngeren Sohn, rufen und sagte zu ihm: »Dein Bruder Esau will sich an dir rächen und dich umbringen.
Darum hör auf mich, mein Sohn! Flieh nach Haran zu meinem Bruder Laban!
Bleib einige Zeit dort, bis sich der Zorn deines Bruders gelegt hat –
bis er dir nicht mehr so böse ist und nicht mehr daran denkt, was du ihm angetan hast. Ich werde dir Nachricht schicken, wenn du wieder zurückkehren kannst. Ich will euch doch nicht beide an einem Tag verlieren!«
Rebekka sagte zu Isaak: »Das Leben ist mir verleidet, weil Esau diese Hetiterinnen geheiratet hat. Wenn auch noch Jakob eine Frau aus dem Land hier nimmt, möchte ich lieber gleich sterben.«
Таджикский
ВА чун Исҳоқ пир шуд, ва чашмонаш барои дидан нотавон гашта буданд, писари калонии худ Эсовро ҷеғ зада, гуфт: «Писарам!» Вай ба ӯ гуфт: «Лаббай!»
Ва ӯ гуфт: «Инак, пир шудаам; ва рӯзи аҷали худро намедонам;
Ва акнун асбоби худро, тирдон ва камони худро гирифта, ба саҳро бирав, ва нахчире барои ман бигир,
Ва таоме барои ман, чунон ки дӯст медорам, тайёр карда биёр, то ки бихӯрам, ва ҷони ман, пеш аз мурданам, туро баракат диҳад».
Вақте ки Исҳоқ ба писари худ Эсов гап мезад, Ривқо шунид. Ва Эсов ба саҳро рафт, то ки нахчире сайд карда биёрад;
Ва Ривқо ба писари худ Яъқуб гуфт: «Инак, падаратро шунидам, ки бародарат Эсовро хонда, мегуфт:
Барои ман нахчире оварда, таоме тайёр кун, то ки онро бихӯрам ва пеш аз мурданам туро пеши Парвардигор баракат диҳам́.
Ва акнун, писарам, сухани маро бишнав дар он чи ман туро амр мефармоям:
Сӯи рама бирав ва аз он ҷо барои ман ду бузғолаи хубе бигир; ва ман аз онҳо таоме барои падарат, чунон ки ӯ дӯст медорад, тайёр мекунам;
Ва онро назди падарат мебарӣ, ва ӯ мехӯрад, то ки туро пеш аз мурданаш баракат диҳад».
Ва Яъқуб ба модари худ Ривқо гуфт: «Бародарам Эсов марди мӯйдор аст, лекин ман марди бемӯй ҳастам.
Шояд, падарам маро даст-даст кунад; ва ман дар назараш мисли ҳилагаре бошам, ва дар ивази баракат лаънат бар худ оварам».
Ва модараш ба ӯ гуфт: «Лаънати ту бар ман бод, писарам! Фақат сухани маро бишнав, ва рафта, барои ман бигир».
Ва ӯ рафт, ва гирифт, ва ба модари худ овард; ва модараш хӯроке тайёр кард, чунон ки падараш дӯст медошт.
Ва Ривқо либоси бошукӯҳи писари калонии худ Эсовро, ки назди ӯ дар хона буд, гирифта, ба писари хурдии худ Яъқуб пӯшонид;
Ва пӯсти бузғолаҳоро бар дастҳо ва гардани бемӯи ӯ баст;
Ва хӯрок ва нонро, ки тайёр карда буд, ба дасти писари худ Яъқуб дод.
Ва ӯ назди падари худ омада, гуфт: «Падарам!» Гуфт: «Лаббай! Ту кистӣ, писарам?»
Ва Яъқуб ба падари худ гуфт: «Ман нахустзодаи ту Эсов ҳастам; он чи ба ман фармудӣ, кардам; бархез, бинишин ва аз нахчири ман бихӯр, то ки ҷонат маро баракат диҳад».
Ва Исҳоқ гуфт: «Чӣ гуна ин қадар зуд ёфтӣ, писарам?» Гуфт: «Чунки Парвардигор Худои ту ба ман расонд».
Ва Исҳоқ ба Яъқуб гуфт: «Наздик биё, ман туро даст-даст мекунам, писарам, оё ту писари ман Эсов ҳастӣ, ё не?»
Ва Яъқуб ба падари худ Исҳоқ наздик омад; ва ӯро даст-даст карда, гуфт: «Овоз — овози Яъқуб, аммо дастҳо — дастҳои Эсов».
Ва ӯро нашинохт, зеро ки дастҳояш мисли дастҳои бародараш Эсов мӯйдор буд; ва ӯро баракат дод.
Ва гуфт: «Оё ту писари ман Эсов ҳастӣ?» Гуфт: «Манам».
Ва гуфт: «Наздики ман биёр, ман аз нахчири писари худ мехӯрам, то ки ҷонам туро баракат диҳад». Ва наздики ӯ овард, ва ӯ бихӯрд; ва шароб барояш овард, ва ӯ нӯшид.
Ва падараш Исҳоқ ба вай гуфт: «Наздик биё ва маро бибӯс, писарам».
Ва наздик омад ва ӯро бӯсид; ва бӯйи либоси ӯро бӯида, ӯро баракат дод ва гуфт: «Инак, бӯйи писари ман мисли бӯйи саҳроест, ки Парвардигор онро баракат додааст.
Ва туро Худо аз шабнами осмон ва аз фарбеҳии замин ва аз фаровонии ғалла ва шираи ангур ато фармояд.
Қавмҳо ба ту хизмат кунанд, ва қабилаҳо ба ту таъзим намоянд; бар бародарони худ ҳукмфармо шавӣ, ва фарзандони модарат ба ту таъзим намоянд; ҳар кӣ туро лаънат хонад — лаънатӣ бод; ҳар кӣ туро муборак хонад — муборак бод!»
Ва чун Исҳоқ баракат додани Яъқубро ба охир расонд, ва чун Яъқуб аз пеши падари худ Исҳоқ берун рафт, бародараш Эсов аз шикори худ омад.
Ва ӯ низ хӯрок тайёр кард, ва назди падари худ оварда, ба падари худ гуфт: «Бархез, падарам, ва аз нахчири писари худ бихӯр, то ки ҷонат маро баракат диҳад».
Ва падараш Исҳоқ ба ӯ гуфт: «Ту кистӣ?» Гуфт: «Ман писари ту, нахустзодаи ту, Эсов ҳастам».
Ва Исҳоқро тарси бузурге фаро гирифта, ба ларзиш овард, ва ӯ гуфт: «Пас он кӣ буд, ки нахчир сайд карда, бароям овард, ва пеш аз омадани ту аз ҳамааш хӯрдам, ва ӯро баракат додам? Ва ӯ муборак хоҳад буд!»
Чун Эсов суханони падари худро шунид, фиғони баланд ва бениҳоят талхе кашида, ба падари худ гуфт: «Маро низ баракат деҳ, падарам!»
Гуфт: «Бародарат бо ҳила омада, баракати туро гирифт».
Ва гуфт: «Беҳуда нест, ки ӯро Яъқуб ном ниҳодаанд: ду дафъа ӯ маро фиреб дод — аввал нахустзодагии маро гирифт ва инак, акнун баракати маро гирифтааст». Ва гуфт: «Оё барои ман баракате нигоҳ надоштӣ?»
Ва Исҳоқ ба Эсов ҷавоб дода, гуфт: «Инак, ӯро бар ту ҳукмфармо сохтам, ва ҳамаи бародаронашро ғуломони ӯ гардондам, ва ғалла ва шираи ангурро ба ӯ бахшидам; пас, барои ту, писарам, чӣ кунам?»
Ва Эсов ба падари худ гуфт: «Наход ки ҳамин як баракатро доштӣ, падарам? Маро низ баракат деҳ, падарам!» Ва Эсов овози худро баланд карда, гирист.
Ва падараш Исҳоқ ба ӯ ҷавоб дода, гуфт: «Инак, истиқомати ту бе фарбеҳии замин ва ба шабнами осмон аз боло хоҳад буд;
Ва бо шамшерат хоҳӣ зист, ва ба бародари худ хизмат хоҳӣ кард; ва чунин воқеъ хоҳад шуд, ки зиддият намоӣ ва юғи ӯро аз гардани худ дур андозӣ».
Ва Эсов ба Яъқуб ба сабаби он баракате ки падараш ӯро дода буд, кина варзид; ва Эсов дар дили худ гуфт: «Рӯзҳои навҳагарӣ барои падарам наздиканд, ва он гоҳ бародари худ Яъқубро хоҳам кушт».
Ва Ривқо аз суханони писари калонии худ Эсов огоҳӣ ёфт; ва кас фиристода, писари хурдии худ Яъқубро хонд, ва ба ӯ гуфт: «Инак, бародарат Эсов осоиши хотир аз он дорад, ки туро бикушад.
Ва акнун, писарам, сухани маро бишнав ва бархоста, назди бародарам Лобон ба Ҳорон бигрез;
Ва муддате назди ӯ бимон, то хашми бародарат фурӯ нишинад,
То ғазаби бародарат аз ту баргардад, ва он чи дар ҳаққи вай кардӣ, фаромӯш кунад. Ва он гоҳ кас фиристода, туро аз он ҷо меоварам. Чаро аз ҳар дуи шумо дар як рӯз маҳрум шавам?»
Ва Ривқо ба Исҳоқ гуфт: «Аз дасти духтарони ҳиттӣ аз ҷон безор шудаам; агар Яъқуб зане аз духтарони ҳиттӣ, мисли ононе ки духтарони ин заминанд, бигирад, ба ман зиндагӣ чӣ лозим аст?»

1 Исаак перед смертью хочет благословить Исава. 6 По наущению Ревекки Иаков обманом получает благословение. 30 Исав возвращается в гневе и получает другое благословение. 41 Угроза Исава Иакову, которого Ревекка отсылает из дому.
Когда Исаак состарился и притупилось зрение глаз его, он призвал старшего сына своего Исава и сказал ему: сын мой! Тот сказал ему: вот я.
[Исаак] сказал: вот, я состарился; не знаю дня смерти моей;
возьми теперь орудия твои, колчан твой и лук твой, пойди в поле, и налови мне дичи,
и приготовь мне кушанье, какое я люблю, и принеси мне есть, чтобы благословила тебя душа моя, прежде нежели я умру.
Ревекка слышала, когда Исаак говорил сыну своему Исаву. И пошел Исав в поле достать и принести дичи;
а Ревекка сказала [меньшему] сыну своему Иакову: вот, я слышала, как отец твой говорил брату твоему Исаву:
принеси мне дичи и приготовь мне кушанье; я поем и благословлю тебя пред лицем Господним, пред смертью моею.
Теперь, сын мой, послушайся слов моих в том, что я прикажу тебе:
пойди в стадо и возьми мне оттуда два козленка [молодых] хороших, и я приготовлю из них отцу твоему кушанье, какое он любит,
а ты принесешь отцу твоему, и он поест, чтобы благословить тебя пред смертью своею.
Иаков сказал Ревекке, матери своей: Исав, брат мой, человек косматый, а я человек гладкий;
может статься, ощупает меня отец мой, и я буду в глазах его обманщиком и наведу на себя проклятие, а не благословение.
Мать его сказала ему: на мне пусть будет проклятие твое, сын мой, только послушайся слов моих и пойди, принеси мне.
Он пошел, и взял, и принес матери своей; и мать его сделала кушанье, какое любил отец его.
И взяла Ревекка богатую одежду старшего сына своего Исава, бывшую у ней в доме, и одела [в нее] младшего сына своего Иакова;
а руки его и гладкую шею его обложила кожею козлят;
и дала кушанье и хлеб, которые она приготовила, в руки Иакову, сыну своему.
Он вошел к отцу своему и сказал: отец мой! Тот сказал: вот я; кто ты, сын мой?
Иаков сказал отцу своему: я Исав, первенец твой; я сделал, как ты сказал мне; встань, сядь и поешь дичи моей, чтобы благословила меня душа твоя.
И сказал Исаак сыну своему: что так скоро нашел ты, сын мой? Он сказал: потому что Господь Бог твой послал мне навстречу.
И сказал Исаак Иакову: подойди [ко мне], я ощупаю тебя, сын мой, ты ли сын мой Исав, или нет?
Иаков подошел к Исааку, отцу своему, и он ощупал его и сказал: голос, голос Иакова; а руки, руки Исавовы.
И не узнал его, потому что руки его были, как руки Исава, брата его, косматые; и благословил его
и сказал: ты ли сын мой Исав? Он отвечал: я.
Исаак сказал: подай мне, я поем дичи сына моего, чтобы благословила тебя душа моя. Иаков подал ему, и он ел; принес ему и вина, и он пил.
Исаак, отец его, сказал ему: подойди [ко мне], поцелуй меня, сын мой.
Он подошел и поцеловал его. И ощутил Исаак запах от одежды его и благословил его и сказал: вот, запах от сына моего, как запах от поля [полного], которое благословил Господь;
да даст тебе Бог от росы небесной и от тука земли, и множество хлеба и вина;
да послужат тебе народы, и да поклонятся тебе племена; будь господином над братьями твоими, и да поклонятся тебе сыны матери твоей; проклинающие тебя – прокляты; благословляющие тебя – благословенны!
Как скоро совершил Исаак благословение над Иаковом [сыном своим], и как только вышел Иаков от лица Исаака, отца своего, Исав, брат его, пришел с ловли своей.
Приготовил и он кушанье, и принес отцу своему, и сказал отцу своему: встань, отец мой, и поешь дичи сына твоего, чтобы благословила меня душа твоя.
Исаак же, отец его, сказал ему: кто ты? Он сказал: я сын твой, первенец твой, Исав.
И вострепетал Исаак весьма великим трепетом, и сказал: кто ж это, который достал [мне] дичи и принес мне, и я ел от всего, прежде нежели ты пришел, и я благословил его? он и будет благословен.
Исав, выслушав слова отца своего [Исаака], поднял громкий и весьма горький вопль и сказал отцу своему: отец мой! благослови и меня.
Но он сказал [ему]: брат твой пришел с хитростью и взял благословение твое.
И сказал [Исав]: не потому ли дано ему имя: Иаков, что он запнул меня уже два раза? Он взял первородство мое, и вот, теперь взял благословение мое. И еще сказал [Исав отцу своему]: неужели ты не оставил [и] мне благословения?
Исаак отвечал Исаву: вот, я поставил его господином над тобою и всех братьев его отдал ему в рабы; одарил его хлебом и вином; что же я сделаю для тебя, сын мой?
Но Исав сказал отцу своему: неужели, отец мой, одно у тебя благословение? благослови и меня, отец мой! И [как Исаак молчал,] возвысил Исав голос свой и заплакал.
И отвечал Исаак, отец его, и сказал ему: вот, от тука земли будет обитание твое и от росы небесной свыше;
и ты будешь жить мечом твоим и будешь служить брату твоему; будет же время, когда воспротивишься и свергнешь иго его с выи твоей.
И возненавидел Исав Иакова за благословение, которым благословил его отец его; и сказал Исав в сердце своем: приближаются дни плача по отце моем, и я убью Иакова, брата моего.
И пересказаны были Ревекке слова Исава, старшего сына ее; и она послала, и призвала младшего сына своего Иакова, и сказала ему: вот, Исав, брат твой, грозит убить тебя;
и теперь, сын мой, послушайся слов моих, встань, беги [в Месопотамию] к Лавану, брату моему, в Харран,
и поживи у него несколько времени, пока утолится ярость брата твоего,
пока утолится гнев брата твоего на тебя, и он позабудет, что ты сделал ему: тогда я пошлю и возьму тебя оттуда; для чего мне в один день лишиться обоих вас?
И сказала Ревекка Исааку: я жизни не рада от дочерей Хеттейских; если Иаков возьмет жену из дочерей Хеттейских, каковы эти, из дочерей этой земли, то к чему мне и жизнь?
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible