Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
28:3
28:4
28:7
28:8
28:16
28:21
Призва́въ же Исаа́къ Иа́кова, благослови́ его́ и заповѣ́да ему́, глаго́ля: да не по́ймеши жены́ от дще́рей Ханане́йскихъ:
воста́въ отбѣжи́ въ Месопота́мiю въ до́мъ Ваѳуи́ла отца́ ма́тере твоея́, и поими́ себѣ́ отту́ду жену́ от дще́рей Лава́на бра́та ма́тере твоея́:
Бо́гъ же мо́й да благослови́тъ тя́ и возрасти́тъ тя́ и умно́житъ тя́, и бу́деши въ собра́нiя язы́ковъ:
и да да́стъ тебѣ́ благослове́нiе Авраа́ма отца́ моего́, тебѣ́ и сѣ́мени твоему́ по тебѣ́ наслѣ́дити зе́млю обита́нiя твоего́, ю́же даде́ Бо́гъ Авраа́му.
Посла́ же Исаа́къ Иа́кова: и отъи́де въ Месопота́мiю къ Лава́ну сы́ну Ваѳуи́ла Си́рина, къ бра́ту же Реве́кки ма́тере Иа́ковли и Иса́вли.
Ви́дѣ же Иса́въ, я́ко благослови́ Исаа́къ Иа́кова и посла́ въ Месопота́мiю Си́рскую поя́ти отту́ду себѣ́ жену́, егда́ благослови́ его́ и заповѣ́да ему́, глаго́ля: да не по́ймеши жены́ от дще́рей Ханане́йскихъ.
И послу́ша Иа́ковъ отца́ и ма́тере своея́, и отъи́де въ Месопота́мiю Си́рскую.
Ви́дѣвъ же Иса́въ, я́ко злы́ су́ть дще́ри Ханане́йскiя предъ Исаа́комъ отце́мъ его́,
отъи́де Иса́въ ко Исма́илу и взя́ Маеле́ѳу дще́рь Исма́ила сы́на Авраа́мля, сестру́ Навео́ѳову, жену́ къ жена́мъ свои́мъ.
И отъи́де Иа́ковъ от кла́дязя Кля́твеннаго и и́де въ Харра́нъ,
и обрѣ́те мѣ́сто и у́спе та́мо, за́йде бо со́лнце: и взя́ от ка́менiя мѣ́ста [того́] и положи́ въ возгла́вiе себѣ́, и спа́ на мѣ́стѣ о́нѣмъ.
И со́нъ ви́дѣ: и се́, лѣ́ствица утвержде́на на земли́, ея́же глава́ досяза́ше до небесе́, и А́нгели Бо́жiи восхожда́ху и низхожда́ху по не́й:
Госпо́дь же утвержда́шеся на не́й и рече́: А́зъ е́смь Бо́гъ Авраа́ма отца́ твоего́ и Бо́гъ Исаа́ка, не бо́йся: земля́, идѣ́же ты́ спи́ши на не́й, тебѣ́ да́мъ ю́ и сѣ́мени твоему́:
и бу́детъ сѣ́мя твое́ я́ко песо́къ земны́й, и распространи́тся на мо́ре, и Ли́ву, и сѣ́веръ, и на восто́ки: и благословя́тся о тебѣ́ вся́ колѣ́на земна́я и о сѣ́мени твое́мъ:
и се́, А́зъ е́смь съ тобо́ю, сохраня́яй тя́ на вся́комъ пути́, а́може а́ще по́йдеши, и возвращу́ тя въ зе́млю сiю́: я́ко не и́мамъ тебе́ оста́вити, до́ндеже сотвори́ти ми́ вся́, ели́ка глаго́лахъ тебѣ́.
И воста́ Иа́ковъ от сна́ своего́ и рече́: я́ко е́сть Госпо́дь на мѣ́стѣ се́мъ, а́зъ же не вѣ́дѣхъ.
И убоя́ся и рече́: я́ко стра́шно мѣ́сто сiе́: нѣ́сть сiе́, но до́мъ Бо́жiй, и сiя́ врата́ небе́сная.
И воста́ Иа́ковъ зау́тра, и взя́ ка́мень, его́же положи́ та́мо въ возгла́вiе себѣ́: и поста́ви его́ въ сто́лпъ, и возлiя́ еле́й верху́ его́.
И прозва́ Иа́ковъ и́мя мѣ́сту тому́ До́мъ Бо́жiй: Уламлу́зъ же бѣ́ и́мя гра́ду пе́рвѣе.
И положи́ Иа́ковъ обѣ́тъ, глаго́ля: а́ще бу́детъ Госпо́дь Бо́гъ со мно́ю и сохрани́тъ мя́ на пути́ се́мъ, въ о́ньже а́зъ иду́, и да́стъ ми́ хлѣ́бъ я́сти, и ри́зы облещи́ся,
и возврати́тъ мя́ здра́ва въ до́мъ отца́ моего́, и бу́детъ Госпо́дь мнѣ́ въ Бо́га:
и ка́мень се́й, его́же поста́вихъ въ сто́лпъ, бу́детъ ми́ до́мъ Бо́жiй, и от всѣ́хъ, я́же ми́ да́си, десяти́ну одеся́тствую та́ Тебѣ́.
В данном переводе выбранная книга отсутствует
Vocavit itaque Isaac Iacob et benedixit eum praecepit que ei dicens: «Noli accipere coniugem de filiabus Chanaan;
surge, vade in Paddanaram ad domum Bathuel patris matris tuae et accipe tibi inde uxorem de filiabus Laban avunculi tui.
Deus autem omnipotens benedicat tibi et crescere te faciat atque multiplicet, ut sis in multitudinem populorum;
et det tibi benedictiones Abraham tibi et semini tuo tecum, ut possideas terram peregrinationis tuae, quam pollicitus est Deus avo tuo».
Cumque dimisisset eum Isaac, profectus est in Paddanaram ad Laban filium Bathuel Aramaei fratrem Rebeccae matris Iacob et Esau.
Videns autem Esau quod benedixisset pater suus Iacob et misisset eum in Paddanaram, ut inde uxorem duceret, et quod post benedictionem praecepisset ei dicens: «Non accipies uxorem de filiabus Chanaan»,
quodque oboediens Iacob parentibus suis isset in Paddanaram;
probans quoque quod non libenter aspiceret filias Chanaan pater suus,
ivit ad Ismaelem et duxit uxorem, absque iis, quas habebat, Mahalath filiam Ismael filii Abraham sororem Nabaioth.
Igitur egressus Iacob de Bersabee pergebat Charran.
Cumque venisset ad quendam locum et vellet in eo requiescere post solis occubitum, tulit de lapidibus, qui iacebant, et supponens capiti suo dormivit in eodem loco.
Viditque in somnio scalam stantem super terram et cacumen illius tangens caelum, angelos quoque Dei ascendentes et descendentes per eam
et Dominum innixum scalae dicentem sibi: «Ego sum Dominus, Deus Abraham patris tui et Deus Isaac. Terram, in qua dormis, tibi dabo et semini tuo.
Eritque semen tuum quasi pulvis terrae; dilataberis ad occidentem et orientem et septentrionem et meridiem; et benedicentur in te et in semine tuo cunctae tribus terrae.
Et ecce, ego tecum sum et custodiam te, quocumque perrexeris, et reducam te in terram hanc; nec dimittam te, nisi complevero quae dixi tibi».
Cumque evigilasset Iacob de somno, ait: «Vere Dominus est in loco isto, et ego nesciebam».
Pavensque: «Quam terribilis est, inquit, locus iste! Non est hic aliud nisi domus Dei et porta caeli».
Surgens ergo Iacob mane tulit lapidem, quem supposuerat capiti suo, et erexit in titulum fundens oleum desuper.
Appellavitque nomen loci illius Bethel; prius autem urbs vocabatur Luza.
Vovit Iacob etiam votum dicens: «Si fuerit Deus mecum et custodierit me in via hac, per quam ambulo, et dederit mihi panem ad vescendum et vestimentum ad induendum,
reversusque fuero prospere ad domum patris mei, erit mihi Dominus in Deum,
et lapis iste, quem erexi in titulum, erit domus Dei; cunctorumque, quae dederis mihi, decimas offeram tibi».
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
ВА Исҳоқ Яъқубро хонд, ва ӯро баракат дод, ва ӯро амр фармуда, гуфт: «Зане аз духтарони Канъон нагир.
Бархоста, ба Фаддони Арам, ба хонаи падари модарат Батуил бирав, ва аз он ҷо зане барои худ аз духтарони Лобон, бародари модарат бигир.
Ва Худои Тавоно туро баракат диҳад, ва туро борвар ва афзун гардонад, ва аз ту қавмҳои бисёр ба вуҷуд оянд;
Ва баракати Иброҳимро ба ту диҳад, ба ту ва ба насли ту бо ту, то ки вориси замини мусофирати худ шавӣ, ки Худо онро ба Иброҳим додааст».
Ва Исҳоқ Яъқубро равона кард, ва ӯ ба Фаддони Арам назди Лобон ибни Батуили арамӣ, бародари Ривқо, модари Яъқуб ва Эсов, равона шуд.
Ва Эсов дид, ки Исҳоқ Яъқубро баракат дод, ва ӯро ба Фаддони Арам равона кард, то ки аз он ҷо зане барои худ бигирад, ва дар вақти баракат доданаш ба вай амр фармуда, гуфт, ки «зане аз духтарони Канъон нагир»;
Ва Яъқуб ба сухани падару модари худ даромада, ба Фаддони Арам равона шуд;
Ва Эсов дид, ки духтарони Канъон дар назари падараш Исҳоқ писандида нестанд;
Ва Эсов назди Исмоил рафт, ва Маҳалат, духтари Исмоил ибни Иброҳимро, ки хоҳари Набойӯт буд, илова бар заноне ки дошт, ба занӣ гирифт.
Ва Яъқуб аз Беэр-Шобаъ баромада, сӯи Ҳорон равона шуд,
Ва ба маконе расида, дар он ҷо шабро гузаронд, зеро ки офтоб фурӯ рафта буд. Ва яке аз сангҳои он ҷоро гирифта, зери сари худ гузошт, ва дар ҳамон ҷо хобид.
Ва хобе дид, ки инак, нардбоне бар замин истодааст, ва сараш ба осмон мерасад; ва инак, фариштагони Худо бар он мебароянд ва мефуроянд.
Ва инак, Парвардигор бар он истодааст, ва мегӯяд: «Манам Парвардигор, Худои Иброҳим падарат ва Худои Исҳоқ. Ин заминро, ки ту бар он хобидаӣ, ба ту ва ба насли ту медиҳам.
Ва насли ту мисли чанги замин хоҳад буд; ва ба ғарб, ва шарқ, ва шимол, ва ҷануб паҳн хоҳӣ шуд; ва дар ту ва дар насли ту ҳамаи қабилаҳои рӯи замин баракат хоҳанд ёфт.
Ва инак, Ман бо ту ҳастам; ва туро дар ҳар ҷое ки равӣ, муҳофизат намоям; ва туро ба ин замин баргардонам; зеро то он чиро, ки ба ту гуфтам, ба ҷо наоварам, туро тарк накунам».
Ва Яъқуб аз хоби худ бедор шуд ва гуфт: «Ба ростӣ Парвардигор дар ин макон аст, ва ман надонистаам».
Ва ҳаросон шуда, гуфт: «Ин чӣ макони воҳиманокест! Ин нест чизи дигаре, ҷуз хонаи Худо, ва ин аст дарвозаи осмон».
Ва бомдодон Яъқуб бархост, ва он сангеро, ки зери сари худ гузошта буд, гирифт, ва мисли сутуне рост монд, ва равған бар сари он рехт.
Ва он маконро Байт-Ил номид; вале номи он шаҳр аввал Луз буд.
Ва Яъқуб қавл дода, гуфт: «Агар Худо бо ман бошад, ва маро дар ин роҳ, ки меравам, муҳофизат намояд, ва ба ман нон барои хӯрдан ва либос барои пӯшидан диҳад,
Ва ман ба саломатӣ ба хонаи падарам баргардам, — Парвардигор Худои ман хоҳад буд,
Ва ин санг, ки мисли сутуне рост мондам, хонаи Худо хоҳад буд; ва ҳар он чи Ту ба ман бидиҳӣ, даҳякашро ба Ту хоҳам дод».