Рече́ же ему́ Иу́да, глаго́ля: кля́твою засвидѣ́телствова на́мъ му́жъ господи́нъ земли́ [тоя́] глаго́ля: не у́зрите лица́ моего́, а́ще бра́тъ ва́шъ ме́ншiй не прiи́детъ съ ва́ми:

а́ще у́бо по́слеши бра́та на́шего съ на́ми, по́йдемъ и ку́пимъ тебѣ́ пи́щи:

а́ще же не по́слеши бра́та на́шего съ на́ми, не по́йдемъ: му́жъ бо рече́ на́мъ, глаго́ля: не у́зрите лица́ моего́, а́ще бра́тъ ва́шъ ме́ншiй не прiи́детъ съ ва́ми.

Рече́ же Изра́иль: почто́ зло́ сотвори́сте ми́, повѣ́давше му́жу, я́ко е́сть ва́мъ бра́тъ?

Они́ же рѣ́ша: вопроша́я вопроси́ на́съ му́жъ и ро́да на́шего, глаго́ля: а́ще еще́ оте́цъ ва́шъ жи́въ е́сть, и а́ще е́сть ва́мъ бра́тъ? И повѣ́дахомъ ему́ по вопро́су сему́: еда́ вѣ́дѣхомъ, я́ко рече́тъ на́мъ: приведи́те бра́та ва́шего?

Рече́ же Иу́да ко Изра́илю, отцу́ своему́: отпусти́ о́трочища со мно́ю: и воста́вше по́йдемъ, да жи́ви бу́демъ и не у́мремъ, и мы́ и ты́ и имѣ́нiе на́ше:

а́зъ же возму́ его́: от руку́ мое́ю взыщи́ его́: а́ще не приведу́ его́ къ тебѣ́, и поста́влю его́ предъ тобо́ю, грѣ́шенъ бу́ду къ тебѣ́ вся́ дни́:

а́ще бо бы́хомъ не уме́длили, уже́ возврати́лися бы два́жды.

Рече́ же и́мъ Изра́иль оте́цъ и́хъ: а́ще та́ко е́сть, сiе́ сотвори́те: возми́те от плодо́въ земны́хъ въ сосу́ды своя́ и донеси́те человѣ́ку да́ры, рити́ну {ту́къ масти́тый изъ дре́ва теку́щiй}, ме́дъ, ѳимiа́ма же и ста́кти, и тереви́нѳъ и орѣ́хи:

и сребро́ сугу́бо возми́те въ ру́цѣ свои́, и сребро́ обрѣ́тенное во вре́тищахъ ва́шихъ возврати́те съ собо́ю, да не ка́ко невѣ́дѣнiе е́сть:

и бра́та своего́ поими́те, и воста́вше иди́те къ му́жу:

Бо́гъ же мо́й да да́стъ ва́мъ благода́ть предъ му́жемъ и отпу́ститъ бра́та ва́шего еди́наго, и Венiами́на: а́зъ бо я́коже обезча́дѣхъ, обезча́дѣхъ.

Взе́мше же му́жiе да́ры сiя́, и сребро́ сугу́бое взя́ша въ ру́цѣ свои́, и Венiами́на: и воста́вше прiидо́ша во Еги́петъ, и ста́ша предъ Ио́сифомъ.

Ви́дѣ же и́хъ Ио́сифъ, и Венiами́на бра́та своего́ единома́терня, и рече́ строи́телю до́му своего́: введи́ му́жы [сiя́] въ до́мъ, и заколи́ от скота́, и угото́вай: со мно́ю бо я́сти и́мутъ му́жiе [сі́и] хлѣ́бъ въ полу́дне.

Сотвори́ же человѣ́къ, я́коже рече́ Ио́сифъ, и введе́ му́жы въ до́мъ Ио́сифовъ.

Ви́дѣвше же му́жiе, я́ко введо́ша и́хъ въ до́мъ Ио́сифовъ, рѣ́ша: сребра́ ра́ди возвраще́ннаго во вре́тищахъ на́шихъ пе́рвѣе, вво́дятъ ны́, е́же бы оклевета́ти на́съ и нанести́ на ны́, да по́ймутъ на́съ въ рабы́, и ослы́ на́шя.

Приступи́вше же къ человѣ́ку су́щему надъ до́момъ Ио́сифовымъ, реко́ша ему́ при вратѣ́хъ до́му,

глаго́люще: мо́лимъ тя́, господи́не: прiидо́хомъ пе́рвѣе купи́ти пи́щи:

бы́сть же егда́ прiидо́хомъ на ста́нъ и отрѣши́хомъ вре́тища своя́, и се́, сребро́ коего́ждо во вре́тищи его́: то́е сребро́ на́ше вѣ́сомъ возврати́хомъ ны́нѣ рука́ми на́шими:

и сребро́ друго́е принесо́хомъ съ собо́ю купи́ти пи́щи: не вѣ́мы, кто́ вложи́ сребро́ во вре́тища на́ша.

Рече́ же и́мъ: ми́ръ ва́мъ, не бо́йтеся: Бо́гъ ва́шъ и Бо́гъ оте́цъ ва́шихъ даде́ ва́мъ сокро́вища во вре́тищахъ ва́шихъ: а сребро́ ва́ше за прiя́тое имѣ́ю. И изведе́ къ ни́мъ Симео́на:

и принесе́ во́ду омы́ти но́зѣ и́мъ, и даде́ па́жити осло́мъ и́хъ.

Угото́ваша же да́ры, до́ндеже прiи́детъ Ио́сифъ въ полу́дне: слы́шаша бо, я́ко та́мо и́мать обѣ́дати.

Прiи́де же Ио́сифъ въ до́мъ: и принесо́ша ему́ да́ры, я́же имя́ху въ рука́хъ свои́хъ, въ до́мъ: и поклони́шася ему́ лице́мъ до земли́.

И вопроси́ и́хъ: здра́ви ли есте́? И рече́ и́мъ: здра́въ ли е́сть оте́цъ ва́шъ, ста́рецъ, его́же реко́сте, еще́ ли жи́въ е́сть?

Они́ же реко́ша: здра́въ е́сть ра́бъ тво́й, оте́цъ на́шъ, еще́ жи́въ е́сть. И рече́: благослове́нъ человѣ́къ о́ный Бо́гу. И прини́кше поклони́шася ему́.

Воззрѣ́въ же очи́ма свои́ма Ио́сифъ, ви́дѣ Венiами́на бра́та своего́ единома́терня и рече́: се́й ли е́сть бра́тъ ва́шъ юнѣ́йшiй, его́же реко́сте ко мнѣ́ привести́? И рече́: Бо́гъ да поми́луетъ тя́, ча́до.

Возмути́ся же Ио́сифъ: подви́жеся бо утро́ба его́ о бра́тѣ свое́мъ, и иска́ше пла́кати: вше́дъ же въ ло́жницу, пла́кася та́мо.

И умы́въ лице́, изше́дъ удержа́ся и рече́: предложи́те хлѣ́бы.

И предложи́ша ему́ еди́ному, и о́нымъ осо́бно, и Еги́птяномъ, и́же съ ни́мъ ядя́ху, осо́бно: не можа́ху бо Еги́птяне я́сти хлѣ́ба со Евре́и: ме́рзость бо е́сть Еги́птяномъ [вся́къ пасту́хъ о́вчiй].

Сѣдо́ша же пря́мо ему́ пе́рвенецъ по старѣ́йшинству своему́ и ме́ншiй по ме́ншеству своему́, и дивля́хуся му́жiе кі́йждо ко бра́ту своему́:

и взя́ша ча́сти от него́ къ себѣ́: вя́щшая же бы́сть ча́сть Венiами́нова па́че всѣ́хъ часте́й пятери́цею, не́же о́ныхъ: пи́ша же и упи́шася съ ни́мъ.

Французский (LSG)

La famine s'appesantissait sur le pays.

Quand ils eurent fini de manger le blé qu'ils avaient apporté d'Égypte, Jacob dit à ses fils: Retournez, achetez-nous un peu de vivres.

Juda lui répondit: Cet homme nous a fait cette déclaration formelle: Vous ne verrez pas ma face, à moins que votre frère ne soit avec vous.

Si donc tu veux envoyer notre frère avec nous, nous descendrons, et nous t'achèterons des vivres.

Mais si tu ne veux pas l'envoyer, nous ne descendrons point, car cet homme nous a dit: Vous ne verrez pas ma face, à moins que votre frère ne soit avec vous.

Israël dit alors: Pourquoi avez-vous mal agi à mon égard, en disant à cet homme que vous aviez encore un frère?

Ils répondirent: Cet homme nous a interrogés sur nous et sur notre famille, en disant: Votre père vit-il encore? avez-vous un frère? Et nous avons répondu à ces questions. Pouvions-nous savoir qu'il dirait: Faites descendre votre frère?

Juda dit à Israël, son père: Laisse venir l'enfant avec moi, afin que nous nous levions et que nous partions; et nous vivrons et ne mourrons pas, nous, toi, et nos enfants.

Je réponds de lui; tu le redemanderas de ma main. Si je ne le ramène pas auprès de toi et si je ne le remets pas devant ta face, je serai pour toujours coupable envers toi.

Car si nous n'eussions pas tardé, nous serions maintenant deux fois de retour.

Israël, leur père, leur dit: Puisqu'il le faut, faites ceci. Prenez dans vos sacs des meilleures productions du pays, pour en porter un présent à cet homme, un peu de baume et un peu de miel, des aromates, de la myrrhe, des pistaches et des amandes.

Prenez avec vous de l'argent au double, et remportez l'argent qu'on avait mis à l'entrée de vos sacs: peut-être était-ce une erreur.

Prenez votre frère, et levez-vous; retournez vers cet homme.

Que le Dieu tout puissant vous fasse trouver grâce devant cet homme, et qu'il laisse revenir avec vous votre autre frère et Benjamin! Et moi, si je dois être privé de mes enfants, que j'en sois privé!

Ils prirent le présent; ils prirent avec eux de l'argent au double, ainsi que Benjamin; ils se levèrent, descendirent en Égypte, et se présentèrent devant Joseph.

Dès que Joseph vit avec eux Benjamin, il dit à son intendant: Fais entrer ces gens dans la maison, tue et apprête; car ces gens mangeront avec moi à midi.

Cet homme fit ce que Joseph avait ordonné, et il conduisit ces gens dans la maison de Joseph.

Ils eurent peur lorsqu'ils furent conduits à la maison de Joseph, et ils dirent: C'est à cause de l'argent remis l'autre fois dans nos sacs qu'on nous emmène; c'est pour se jeter sur nous, se précipiter sur nous; c'est pour nous prendre comme esclaves, et s'emparer de nos ânes.

Ils s'approchèrent de l'intendant de la maison de Joseph, et lui adressèrent la parole, à l'entrée de la maison.

Ils dirent: Pardon! mon seigneur, nous sommes déjà descendus une fois pour acheter des vivres.

Puis, quand nous arrivâmes, au lieu où nous devions passer la nuit, nous avons ouvert nos sacs; et voici, l'argent de chacun était à l'entrée de son sac, notre argent selon son poids: nous le rapportons avec nous.

Nous avons aussi apporté d'autre argent, pour acheter des vivres. Nous ne savons pas qui avait mis notre argent dans nos sacs.

L'intendant répondit: Que la paix soit avec vous! Ne craignez rien. C'est votre Dieu, le Dieu de votre père, qui vous a donné un trésor dans vos sacs. Votre argent m'est parvenu. Et il leur amena Siméon.

Cet homme les fit entrer dans la maison de Joseph; il leur donna de l'eau et ils se lavèrent les pieds; il donna aussi du fourrage à leurs ânes.

Ils préparèrent leur présent, en attendant que Joseph vienne à midi; car on les avait informés qu'ils mangeraient chez lui.

Quand Joseph fut arrivé à la maison, ils lui offrirent le présent qu'ils avaient apporté, et ils se prosternèrent en terre devant lui.

Il leur demanda comment ils se portaient; et il dit: Votre vieux père, dont vous avez parlé, est-il en bonne santé? vit-il encore?

Ils répondirent: Ton serviteur, notre père, est en bonne santé; il vit encore. Et ils s'inclinèrent et se prosternèrent.

Joseph leva les yeux; et, jetant un regard sur Benjamin, son frère, fils de sa mère, il dit: Est-ce là votre jeune frère, dont vous m'avez parlé? Et il ajouta: Dieu te fasse miséricorde, mon fils!

Ses entrailles étaient émues pour son frère, et il avait besoin de pleurer; il entra précipitamment dans une chambre, et il y pleura.

Après s'être lavé le visage, il en sortit; et, faisant des efforts pour se contenir, il dit: Servez à manger.

On servit Joseph à part, et ses frères à part; les Égyptiens qui mangeaient avec lui furent aussi servis à part, car les Égyptiens ne pouvaient pas manger avec les Hébreux, parce que c'est à leurs yeux une abomination.

Les frères de Joseph s'assirent en sa présence, le premier-né selon son droit d'aînesse, et le plus jeune selon son âge; et ils se regardaient les uns les autres avec étonnement.

Joseph leur fit porter des mets qui étaient devant lui, et Benjamin en eut cinq fois plus que les autres. Ils burent, et s'égayèrent avec lui.

Таджикский

Языки

ВА гуруснагӣ дар замин сахт шуд.

Ва ҳангоме ки ғаллаеро, ки аз Миср оварда буданд, хӯрда тамом карданд, падарашон ба онҳо гуфт: «Баргардед, ва андак хӯрокворӣ барои мо бихаред».

Ва Яҳудо ба ӯ арз карда, гуфт: «Он мард қатъиян таъкид карда, гуфт: ́Агар бародари шумо бо шумо набошад, рӯи маро нахоҳед дид́.

Агар бародари моро бо мо фиристонӣ, меравем ва хӯрокворӣ бароят мехарем.

Вале агар нафиристонӣ, намеравем, зеро ки он мард ба мо гуфт: ́Агар бародари шумо бо шумо набошад, рӯи маро нахоҳед дид́».

Ва Исроил гуфт: «Чаро ба ман бадӣ карда, ба он мард гуфтед, ки бародари дигаре доред?»

Гуфтанд: «Он мард аҳволи мо ва хешу табори моро пурсупос карда, гуфт: ́Оё падари шумо ҳанӯз зинда аст? Оё бародари дигаре доред?́ Ва мо мувофиқи ин суханон нақл кардем. Магар медонистем, ки ́бародари худро биёред́ мегӯяд?»

Ва Яҳудо ба падари худ Исроил гуфт: «Бачаро бо ман бифиристон; ва мо бархоста, меравем, ва зист мекунем, ва намемирем, ҳам мо, ҳам ту ва ҳам фарзандони мо.

Ман кафили ӯ мебошам, ӯро аз дасти ман талаб намо. Агар ӯро назди ту набиёрам ва ба пешат ҳозир насозам, умрбод пеши ту гуноҳкор бошам.

Агар мо дер намекардем, то ҳол ду маротиба рафта меомадем».

Ва падарашон Исроил ба онҳо гуфт: «Ин тавр бошад, чунин бикунед: аз самароти хуби ин замин дар зарфҳои худ бигиред, ва дастовезе барои он мард бибаред: қадаре баласон ва қадаре асал, мум ва лодан, писта ва бодом.

Ва нуқраи дучандон ба дасти худ бигиред, ва он нуқраро, ки дар даҳани халтаҳои шумо гардонда монда шуда буд, бо дасти худ гашта диҳед: шояд, иштибоҳе шуда бошад.

Ва бародари худро гирифта, ба роҳ дароед, ва назди он мард баргардед.

Бигзор Худои Тавоно ба шумо пеши он мард дилсӯзӣ кунад, то ки бародари дигари шумо ва Бинёминро ҳамроҳи шумо фиристонад. Ва ман агар аз фарзандон маҳрум шуда бошам, бигзор маҳрум шавам».

Пас он мардон ин дастовезро гирифтанд, ва нуқраи дучандонро ба дасти худ гирифтанд, ва бо Бинёмин ба роҳ даромаданд, ва ба Миср расида, пеши Юсуф биистоданд.

Ва Юсуф, чун Бинёминро бо онҳо дид, ба нозири хонаи худ фармуд: «Ин одамонро ба хона бибар, ва чорвое бикуш ва омода бикун, зеро ки ин одамон дар нимирӯзӣ бо ман хӯрок мехӯранд».

Ва он мард аз рӯи гуфтаи Юсуф амал кард, ва ин одамонро ба хонаи Юсуф овард.

Ва ин одамон аз омаданашон ба хонаи Юсуф тарсиданд, ва гуфтанд: «Барои нуқрае ки пеш аз ин дар халтаҳои мо гардонда монда шуда буд, моро овардаанд, то ки ба мо хурдагирӣ кунанд, ва ба мо ҳуҷум оваранд, ва моро ғулом гардонанд, ва харони моро».

Бинобар ин ба нозири хонаи Юсуф наздик шуданд, ва дар даромадгоҳи хона ба ӯ гап заданд,

Ва гуфтанд: «Гӯш кун, эй хоҷа, мо пеш аз ин барои харидани хӯрокворӣ омада будем.

Вале чунин воқеъ шуд, ки чун ба манзил расидем ва халтаҳои худро кушодем, — инак, нуқраи ҳар яке дар даҳани халтааш; нуқраи мо мувофиқи вазни он мавҷуд аст, ва мо онро бо дасти худ гашта медиҳем.

Ва нуқраи дигаре барои харидани хӯрокворӣ ба дасти худ овардем. Намедонем, ки нуқраи моро кӣ дар халтаҳои мо мондааст».

Гуфт: «Хотирҷамъ бошед, натарсед! Худои шумо ва Худои падари шумо ганҷе дар халтаҳои шумо ба шумо додааст; нуқраи шумо ба ман расид». Ва Шимъӯнро пеши онҳо баровард.

Ва он мард ин одамонро ба хонаи Юсуф дароварда, об дод, ва онҳо пойҳои худро шустанд; ва хӯрок ба харони онҳо дод.

Ва дастовезро то вақти омадани Юсуф дар нимирӯзӣ тайёр карданд; зеро шунида буданд, ки дар он ҷо бояд нон хӯранд.

Вақте ки Юсуф ба хона омад, дастовезро, ки дар дагти онҳо буд, пеши ӯ ба хона оварданд, ва то замин ба ӯ саҷда карданд.

Ва аз саломатии онҳо пурсид, ва гуфт: «Оё падари пири шумо, ки зикраш карда будед, саломат аст? Оё ҳанӯз дар қайди ҳаёт аст?»

Гуфтанд: «Ғуломат, падари мо, саломат аст, ҳанӯз дар қайди ҳаёт аст». Ва онҳо таъзим карданд ва саҷда бурданд.

Ва чашм андохта, бародари худ Бинёмин, писари модари худро дид, ва гуфт: «Оё ин аст бародари хурдии шумо, ки назди ман зикраш карда будед?» Ва гуфт: «Марҳамати Худо бо ту бод, писарам!»

Ва Юсуф шитобон баромада рафт, зеро ки меҳраш нисбат ба бародараш ҷӯш зада, гиряаш омад, ва ба ҳуҷрае даромада, он ҷо бигирист.

Ва рӯи худро шуста, берун омад, ва худро ба даст гирифта, гуфт: «Хӯрок бигузоред».

Ва барои ӯ алоҳида гузоштанд, ва барои онҳо алоҳида, ва барои мисриёне ки бо ӯ хӯрок мехӯрданд, алоҳида, зеро ки мисриён бо ибриён хӯрок хӯрда наметавонанд; чунки ин барои мисриён нафратангез аст.

Ва пеши ӯ бинишастанд, нахустзода мувофиқи нахустзодагиаш ва хурдсол мувофиқи хурдсолиаш, ва ин одамон ба якдигар тааҷҷуб менамуданд.

Ва чун луқмаҳо аз пеши Юсуф барои онҳо оварда шуд, луқмаи Бинёмин аз луқмаҳои ҳамаи онҳо панҷ баробар зиёд буд. Ва бо ӯ нӯшиданд, ва кайфашон хеле баланд шуд.