Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
43:1
43:4
43:5
см.:Быт.42:4:15;
43:6
43:8
43:10
43:11
43:12
43:13
43:15
43:16
43:17
43:18
43:19
43:20
43:22
43:25
43:26
см.:Быт.37:7:9;
43:27
43:28
43:31
43:33
Гла́дъ же одолѣ́ на земли́.
Бы́сть же егда́ сконча́ша пшени́цу яду́ще, ю́же принесо́ша изъ Еги́пта: и рече́ и́мъ оте́цъ и́хъ: па́ки ше́дше купи́те на́мъ ма́ло пи́щи.
Рече́ же ему́ Иу́да, глаго́ля: кля́твою засвидѣ́телствова на́мъ му́жъ господи́нъ земли́ [тоя́] глаго́ля: не у́зрите лица́ моего́, а́ще бра́тъ ва́шъ ме́ншiй не прiи́детъ съ ва́ми:
а́ще у́бо по́слеши бра́та на́шего съ на́ми, по́йдемъ и ку́пимъ тебѣ́ пи́щи:
а́ще же не по́слеши бра́та на́шего съ на́ми, не по́йдемъ: му́жъ бо рече́ на́мъ, глаго́ля: не у́зрите лица́ моего́, а́ще бра́тъ ва́шъ ме́ншiй не прiи́детъ съ ва́ми.
Рече́ же Изра́иль: почто́ зло́ сотвори́сте ми́, повѣ́давше му́жу, я́ко е́сть ва́мъ бра́тъ?
Они́ же рѣ́ша: вопроша́я вопроси́ на́съ му́жъ и ро́да на́шего, глаго́ля: а́ще еще́ оте́цъ ва́шъ жи́въ е́сть, и а́ще е́сть ва́мъ бра́тъ? И повѣ́дахомъ ему́ по вопро́су сему́: еда́ вѣ́дѣхомъ, я́ко рече́тъ на́мъ: приведи́те бра́та ва́шего?
Рече́ же Иу́да ко Изра́илю, отцу́ своему́: отпусти́ о́трочища со мно́ю: и воста́вше по́йдемъ, да жи́ви бу́демъ и не у́мремъ, и мы́ и ты́ и имѣ́нiе на́ше:
а́зъ же возму́ его́: от руку́ мое́ю взыщи́ его́: а́ще не приведу́ его́ къ тебѣ́, и поста́влю его́ предъ тобо́ю, грѣ́шенъ бу́ду къ тебѣ́ вся́ дни́:
а́ще бо бы́хомъ не уме́длили, уже́ возврати́лися бы два́жды.
Рече́ же и́мъ Изра́иль оте́цъ и́хъ: а́ще та́ко е́сть, сiе́ сотвори́те: возми́те от плодо́въ земны́хъ въ сосу́ды своя́ и донеси́те человѣ́ку да́ры, рити́ну {ту́къ масти́тый изъ дре́ва теку́щiй}, ме́дъ, ѳимiа́ма же и ста́кти, и тереви́нѳъ и орѣ́хи:
и сребро́ сугу́бо возми́те въ ру́цѣ свои́, и сребро́ обрѣ́тенное во вре́тищахъ ва́шихъ возврати́те съ собо́ю, да не ка́ко невѣ́дѣнiе е́сть:
и бра́та своего́ поими́те, и воста́вше иди́те къ му́жу:
Бо́гъ же мо́й да да́стъ ва́мъ благода́ть предъ му́жемъ и отпу́ститъ бра́та ва́шего еди́наго, и Венiами́на: а́зъ бо я́коже обезча́дѣхъ, обезча́дѣхъ.
Взе́мше же му́жiе да́ры сiя́, и сребро́ сугу́бое взя́ша въ ру́цѣ свои́, и Венiами́на: и воста́вше прiидо́ша во Еги́петъ, и ста́ша предъ Ио́сифомъ.
Ви́дѣ же и́хъ Ио́сифъ, и Венiами́на бра́та своего́ единома́терня, и рече́ строи́телю до́му своего́: введи́ му́жы [сiя́] въ до́мъ, и заколи́ от скота́, и угото́вай: со мно́ю бо я́сти и́мутъ му́жiе [сі́и] хлѣ́бъ въ полу́дне.
Сотвори́ же человѣ́къ, я́коже рече́ Ио́сифъ, и введе́ му́жы въ до́мъ Ио́сифовъ.
Ви́дѣвше же му́жiе, я́ко введо́ша и́хъ въ до́мъ Ио́сифовъ, рѣ́ша: сребра́ ра́ди возвраще́ннаго во вре́тищахъ на́шихъ пе́рвѣе, вво́дятъ ны́, е́же бы оклевета́ти на́съ и нанести́ на ны́, да по́ймутъ на́съ въ рабы́, и ослы́ на́шя.
Приступи́вше же къ человѣ́ку су́щему надъ до́момъ Ио́сифовымъ, реко́ша ему́ при вратѣ́хъ до́му,
глаго́люще: мо́лимъ тя́, господи́не: прiидо́хомъ пе́рвѣе купи́ти пи́щи:
бы́сть же егда́ прiидо́хомъ на ста́нъ и отрѣши́хомъ вре́тища своя́, и се́, сребро́ коего́ждо во вре́тищи его́: то́е сребро́ на́ше вѣ́сомъ возврати́хомъ ны́нѣ рука́ми на́шими:
и сребро́ друго́е принесо́хомъ съ собо́ю купи́ти пи́щи: не вѣ́мы, кто́ вложи́ сребро́ во вре́тища на́ша.
Рече́ же и́мъ: ми́ръ ва́мъ, не бо́йтеся: Бо́гъ ва́шъ и Бо́гъ оте́цъ ва́шихъ даде́ ва́мъ сокро́вища во вре́тищахъ ва́шихъ: а сребро́ ва́ше за прiя́тое имѣ́ю. И изведе́ къ ни́мъ Симео́на:
и принесе́ во́ду омы́ти но́зѣ и́мъ, и даде́ па́жити осло́мъ и́хъ.
Угото́ваша же да́ры, до́ндеже прiи́детъ Ио́сифъ въ полу́дне: слы́шаша бо, я́ко та́мо и́мать обѣ́дати.
Прiи́де же Ио́сифъ въ до́мъ: и принесо́ша ему́ да́ры, я́же имя́ху въ рука́хъ свои́хъ, въ до́мъ: и поклони́шася ему́ лице́мъ до земли́.
И вопроси́ и́хъ: здра́ви ли есте́? И рече́ и́мъ: здра́въ ли е́сть оте́цъ ва́шъ, ста́рецъ, его́же реко́сте, еще́ ли жи́въ е́сть?
Они́ же реко́ша: здра́въ е́сть ра́бъ тво́й, оте́цъ на́шъ, еще́ жи́въ е́сть. И рече́: благослове́нъ человѣ́къ о́ный Бо́гу. И прини́кше поклони́шася ему́.
Воззрѣ́въ же очи́ма свои́ма Ио́сифъ, ви́дѣ Венiами́на бра́та своего́ единома́терня и рече́: се́й ли е́сть бра́тъ ва́шъ юнѣ́йшiй, его́же реко́сте ко мнѣ́ привести́? И рече́: Бо́гъ да поми́луетъ тя́, ча́до.
Возмути́ся же Ио́сифъ: подви́жеся бо утро́ба его́ о бра́тѣ свое́мъ, и иска́ше пла́кати: вше́дъ же въ ло́жницу, пла́кася та́мо.
И умы́въ лице́, изше́дъ удержа́ся и рече́: предложи́те хлѣ́бы.
И предложи́ша ему́ еди́ному, и о́нымъ осо́бно, и Еги́птяномъ, и́же съ ни́мъ ядя́ху, осо́бно: не можа́ху бо Еги́птяне я́сти хлѣ́ба со Евре́и: ме́рзость бо е́сть Еги́птяномъ [вся́къ пасту́хъ о́вчiй].
Сѣдо́ша же пря́мо ему́ пе́рвенецъ по старѣ́йшинству своему́ и ме́ншiй по ме́ншеству своему́, и дивля́хуся му́жiе кі́йждо ко бра́ту своему́:
и взя́ша ча́сти от него́ къ себѣ́: вя́щшая же бы́сть ча́сть Венiами́нова па́че всѣ́хъ часте́й пятери́цею, не́же о́ныхъ: пи́ша же и упи́шася съ ни́мъ.
Die Hungersnot lag weiter schwer auf dem Land.
Als das Getreide, das die Brüder aus Ägypten mitgebracht hatten, aufgezehrt war, sagte ihr Vater zu ihnen: »Geht wieder nach Ägypten und kauft uns zu essen!«
Aber Juda gab zu bedenken: »Der Ägypter hat ausdrücklich erklärt: ́Kommt mir nicht unter die Augen ohne euren Bruder!́
Deshalb gehen wir nur, wenn du uns Benjamin mitgibst,
sonst bleiben wir hier. Ohne ihn dürfen wir uns nicht vor dem Mann blicken lassen.«
»Warum habt ihr ihm auch verraten, dass ihr noch einen Bruder habt?«, klagte Jakob.
Sie verteidigten sich: »Er hat sich so genau nach uns und nach unserer Familie erkundigt. ́Lebt euer Vater noch?́, wollte er wissen. ́Habt ihr noch einen Bruder?́ Da haben wir ihm wahrheitsgemäß Auskunft gegeben. Wir konnten doch nicht ahnen, dass er verlangen würde: ́Bringt euren Bruder her!́«
Juda schlug seinem Vater vor: »Vertrau den Jungen mir an, damit wir gehen können und nicht alle vor Hunger umkommen, wir Brüder, du selbst und unsere Familien!
Ich will Bürge für ihn sein, von mir sollst du ihn fordern. Mein Leben lang soll die Schuld auf mir lasten, wenn ich ihn dir nicht hierher zurückbringe.
Wir wären schon zweimal wieder da, wenn wir nicht so lange gezögert hätten!«
Ihr Vater erwiderte: »Wenn es unbedingt sein muss, dann nehmt ihn mit. Aber bringt dem Ägypter als Geschenk etwas von den Schätzen unseres Landes: Honig, Pistaziennüsse, Mandeln und dazu die kostbaren Harze Mastix, Tragakant und Ladanum.
Nehmt auch doppelt Geld mit, damit ihr das, was ihr in euren Säcken wiedergebracht habt, zurückgeben könnt; vielleicht war es ein Versehen.
Und dann nehmt euren Bruder Benjamin und macht euch auf den Weg.
Ich bete zu Gott, dem Gewaltigen, dass der Ägypter Erbarmen mit euch hat und Benjamin und euren anderen Bruder wieder mit euch heimkehren lässt. Muss ich denn alle meine Kinder verlieren?«
Die Brüder nahmen das doppelte Geld und die Geschenke und reisten mit Benjamin zu Josef nach Ägypten.
Als Josef sah, dass sie Benjamin mitgebracht hatten, sagte er zu seinem Hausverwalter: »Führe diese Männer in meinen Palast! Schlachte ein Rind und bereite es zu! Sie werden heute Mittag mit mir essen.«
Als der Verwalter die Brüder in den Palast führen wollte,
bekamen sie Angst und sagten zueinander: »Das ist wegen des Geldes, das wieder in unsere Säcke geraten ist! Die Ägypter werden über uns herfallen, uns unsere Esel wegnehmen und uns zu Sklaven machen.«
Noch vor dem Tor sprachen sie den Hausverwalter an:
»Auf ein Wort, Herr! Wir waren früher schon einmal hier, um Getreide zu kaufen.
Als wir auf der Heimreise in der Herberge unsere Säcke aufmachten, fanden wir obenauf das ganze Geld liegen, das wir bezahlt hatten. Wir haben alles wieder mitgebracht
und dazu neues Geld für das Getreide, das wir jetzt kaufen wollen. Wir wissen nicht, wer unser Geld in die Säcke gelegt hat.«
»Es ist alles gut«, erwiderte der Verwalter, »macht euch deshalb keine Sorgen! Euer Gott, der Gott eures Vaters, hat euch einen Schatz in eure Säcke gelegt. Ich habe euer Geld erhalten.« Dann brachte er Simeon zu ihnen heraus.
Nachdem sie in den Palast eingetreten waren, ließ der Verwalter ihnen Wasser bringen, damit sie ihre Füße waschen konnten, und ihren Eseln ließ er Futter geben.
Während die Brüder auf Josef warteten, legten sie ihre Geschenke zurecht. Sie hatten nämlich erfahren, dass sie zu Mittag dort essen sollten.
Als nun Josef nach Hause kam, brachten sie ihm die Geschenke und warfen sich vor ihm nieder.
Josef erkundigte sich nach ihrem Ergehen und fragte dann: »Wie geht es eurem alten Vater, von dem ihr mir erzählt habt? Lebt er noch?«
Sie antworteten: »Unserem Vater, deinem ergebenen Diener, geht es gut; er ist noch am Leben.« Noch einmal erwiesen sie ihm Ehre und warfen sich vor ihm nieder.
Da erblickte Josef seinen Bruder Benjamin, den Sohn seiner eigenen Mutter. »Das ist also euer jüngster Bruder, von dem ihr mir erzählt habt!«, sagte er, und zu Benjamin: »Gott segne dich, mein Sohn!«
Dann lief er schnell hinaus. Er war den Tränen nahe, so sehr bewegte ihn das Wiedersehen mit seinem Bruder. Er eilte in sein Privatzimmer, um sich dort auszuweinen.
Dann wusch er sich das Gesicht und kam zurück. Er nahm sich zusammen und befahl seinen Dienern: »Tragt das Essen auf!«
Josef aß allein an einem Tisch, die Brüder an einem anderen, und an einem dritten die Ägypter, die zum Haushalt Josefs gehörten. Ägypter essen nämlich nicht an einem Tisch mit Hebräern, weil sie meinen, dadurch unrein zu werden.
Die Brüder saßen Josef gegenüber. Die Plätze hatte man ihnen genau nach ihrem Alter angewiesen. Als sie es bemerkten, sahen sie einander verwundert an.
Josef ließ ihnen von den Gerichten servieren, die auf seinem eigenen Tisch aufgetragen wurden. Benjamin erhielt fünfmal so viel wie die anderen Brüder. Sie tranken mit Josef Wein, bis sie in ausgelassener Stimmung waren.
Синодальный
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
1 Израиль отпускает Вениамина. 15 Братья в гостях у Иосифа.
Голод усилился на земле.
И когда они съели хлеб, который привезли из Египта, тогда отец их сказал им: пойдите опять, купите нам немного пищи.
И сказал ему Иуда, говоря: тот человек решительно объявил нам, сказав: не являйтесь ко мне на лице, если брата вашего не будет с вами.
Если пошлешь с нами брата нашего, то пойдем и купим тебе пищи,
а если не пошлешь, то не пойдем, ибо тот человек сказал нам: не являйтесь ко мне на лице, если брата вашего не будет с вами.
Израиль сказал: для чего вы сделали мне такое зло, сказав тому человеку, что у вас есть еще брат?
Они сказали: расспрашивал тот человек о нас и о родстве нашем, говоря: жив ли еще отец ваш? есть ли у вас брат? Мы и рассказали ему по этим расспросам. Могли ли мы знать, что он скажет: приведите брата вашего?
Иуда же сказал Израилю, отцу своему: отпусти отрока со мною, и мы встанем и пойдем, и живы будем и не умрем и мы, и ты, и дети наши;
я отвечаю за него, из моих рук потребуешь его; если я не приведу его к тебе и не поставлю его пред лицем твоим, то останусь я виновным пред тобою во все дни жизни;
если бы мы не медлили, то уже сходили бы два раза.
Израиль, отец их, сказал им: если так, то вот что сделайте: возьмите с собою плодов земли сей и отнесите в дар тому человеку несколько бальзама и несколько меду, стираксы и ладану, фисташков и миндальных орехов;
возьмите и другое серебро в руки ваши; а серебро, обратно положенное в отверстие мешков ваших, возвратите руками вашими: может быть, это недосмотр;
и брата вашего возьмите и, встав, пойдите опять к человеку тому;
Бог же Всемогущий да даст вам найти милость у человека того, чтобы он отпустил вам и другого брата вашего и Вениамина, а мне если уже быть бездетным, то пусть буду бездетным.
И взяли те люди дары эти, и серебра вдвое взяли в руки свои, и Вениамина, и встали, пошли в Египет и предстали пред лице Иосифа.
Иосиф, увидев между ними Вениамина [брата своего, сына матери своей], сказал начальнику дома своего: введи сих людей в дом и заколи что-нибудь из скота, и приготовь, потому что со мною будут есть эти люди в полдень.
И сделал человек тот, как сказал Иосиф, и ввел человек тот людей сих в дом Иосифов.
И испугались люди эти, что ввели их в дом Иосифов, и сказали: это за серебро, возвращенное прежде в мешки наши, ввели нас, чтобы придраться к нам и напасть на нас, и взять нас в рабство, и ослов наших.
И подошли они к начальнику дома Иосифова, и стали говорить ему у дверей дома,
и сказали: послушай, господин наш, мы приходили уже прежде покупать пищи,
и случилось, что, когда пришли мы на ночлег и открыли мешки наши, – вот серебро каждого в отверстии мешка его, серебро наше по весу его, и мы возвращаем его своими руками;
а для покупки пищи мы принесли другое серебро в руках наших, мы не знаем, кто положил серебро наше в мешки наши.
Он сказал: будьте спокойны, не бойтесь; Бог ваш и Бог отца вашего дал вам клад в мешках ваших; серебро ваше дошло до меня. И привел к ним Симеона.
И ввел тот человек людей сих в дом Иосифов и дал воды, и они омыли ноги свои; и дал корму ослам их.
И они приготовили дары к приходу Иосифа в полдень, ибо слышали, что там будут есть хлеб.
И пришел Иосиф домой; и они принесли ему в дом дары, которые были на руках их, и поклонились ему до земли.
Он спросил их о здоровье и сказал: здоров ли отец ваш старец, о котором вы говорили? жив ли еще он?
Они сказали: здоров раб твой, отец наш; еще жив. [Он сказал: благословен человек сей от Бога.] И преклонились они и поклонились.
И поднял глаза свои [Иосиф], и увидел Вениамина, брата своего, сына матери своей, и сказал: это брат ваш меньший, о котором вы сказывали мне? И сказал: да будет милость Божия с тобою, сын мой!
И поспешно удалился Иосиф, потому что воскипела любовь к брату его, и он готов был заплакать, и вошел он во внутреннюю комнату и плакал там.
И умыв лице свое, вышел, и скрепился и сказал: подавайте кушанье.
И подали ему особо, и им особо, и Египтянам, обедавшим с ним, особо, ибо Египтяне не могут есть с Евреями, потому что это мерзость для Египтян.
И сели они пред ним, первородный по первородству его, и младший по молодости его, и дивились эти люди друг пред другом.
И посылались им кушанья от него, и доля Вениамина была впятеро больше долей каждого из них. И пили, и довольно пили они с ним.