Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
44:1
44:2
44:3
44:5
44:6
44:7
44:8
44:10
44:11
44:12
44:14
44:15
44:16
44:17
44:18
44:21
44:22
44:24
44:26
44:27
44:30
44:33
44:34
И заповѣ́да Ио́сифъ домострои́телю своему́, глаго́ля: напо́лните вре́тища муже́мъ пи́щи, ели́ко мо́гутъ понести́: и вложи́те кому́ждо сребро́ верху́ у́стiя вре́тища:
и ча́шу мою́ сре́бряную вложи́те во вре́тище ме́ншаго, и цѣ́ну пшени́цы его́. Бы́сть же по словеси́ Ио́сифову, я́коже рече́.
У́тро возсiя́, и му́жiе отпусти́шася са́ми, и осля́та и́хъ.
Изше́дше же они́ изъ гра́да, не отидо́ша дале́че: и рече́ Ио́сифъ домострои́телю своему́: воста́въ гони́ вслѣ́дъ муже́й и пости́гни и́хъ, и рцы́ и́мъ: что́ я́ко возда́сте [ми́] зла́я за блага́я?
Вску́ю украдо́сте ча́шу мою́ сре́бряну? Не сiя́ ли е́сть, изъ нея́же пiе́тъ господи́нъ мо́й? О́нъ же и волхвова́нiемъ волхву́етъ въ не́й: зла́я соверши́сте, я́же сотвори́сте.
Обрѣ́тъ же и́хъ, рече́ и́мъ по словесе́мъ си́мъ.
Они́ же рѣ́ша ему́: вску́ю глаго́летъ господи́нъ словеса́ сiя́? Не бу́ди рабо́мъ твои́мъ сотвори́ти по словеси́ сему́:
а́ще сребро́, е́же обрѣто́хомъ во вре́тищахъ на́шихъ, возврати́хомъ къ тебѣ́ от земли́ Ханаа́ни, ка́ко бы́хомъ укра́ли изъ до́му господи́на твоего́ сребро́ или́ зла́то?
У него́же а́ще обря́щеши ча́шу от ра́бъ твои́хъ, да у́мретъ: и мы́ бу́демъ раби́ господи́ну на́шему.
О́нъ же рече́: и ны́нѣ, я́коже глаго́лете, та́ко бу́детъ: у него́же а́ще обря́щется ча́ша, бу́детъ мо́й ра́бъ, вы́ же бу́дете чи́сти.
И потща́шася, и све́рже кі́йждо вре́тище свое́ на зе́млю, и отверзо́ша кі́йждо вре́тище свое́.
Изыска́ же от старѣ́йшаго заче́нъ, до́ндеже прiи́де до ме́ншаго, и обрѣ́те ча́шу во вре́тищи Венiами́ни.
И растерза́ша ри́зы своя́, и возложи́ша кі́йждо вре́тище свое́ на осля́ свое́, и возврати́шася во гра́дъ.
Вни́де же Иу́да и бра́тiя его́ ко Ио́сифу, еще́ ему́ су́щу ту́, и падо́ша предъ ни́мъ на зе́млю.
Рече́ же и́мъ Ио́сифъ: что́ дѣ́ло сiе́ сотвори́сте? Не вѣ́дасте ли, я́ко нѣ́сть волхвова́тель человѣ́къ, я́коже а́зъ?
Рече́ же Иу́да: что́ отвѣща́емъ господи́ну, или́ что́ возглаго́лемъ, или́ чи́мъ оправди́мся? Бо́гъ же обрѣ́те непра́вду рабо́въ твои́хъ: се́, мы́ есмы́ раби́ господи́ну на́шему, и мы́, и у него́же обрѣ́теся ча́ша.
Рече́ же Ио́сифъ: не бу́ди ми́ сотвори́ти глаго́лъ се́й: му́жъ, у него́же обрѣ́теся ча́ша, то́й бу́детъ ми́ ра́бъ: вы́ же поиди́те въ цѣ́лости ко отцу́ своему́.
Приступи́въ же къ нему́ Иу́да, рече́: молю́ тя, господи́не, да рече́тъ ра́бъ тво́й сло́во предъ тобо́ю, и не прогнѣ́вайся на раба́ твоего́, я́ко ты́ еси́ по фарао́нѣ:
господи́не, ты́ вопроша́лъ еси́ рабо́въ твои́хъ, глаго́ля: а́ще и́мате отца́, или́ бра́та?
И рѣ́хомъ господи́ну: е́сть на́мъ оте́цъ ста́ръ, и о́трочищь на ста́рость ме́ншiй ему́, а бра́тъ его́ у́мре, о́нъ же еди́нъ оста́ся у ма́тере своея́, оте́цъ же возлюби́ его́.
Ты́ же ре́клъ еси́ рабо́мъ твои́мъ: приведи́те его́ ко мнѣ́, да ви́жду его́.
И рѣ́хомъ господи́ну: не возмо́жетъ о́трочищь оста́вити отца́ своего́: а́ще же оста́витъ отца́, у́мретъ.
Ты́ же ре́клъ еси́ рабо́мъ твои́мъ: а́ще не прiи́детъ бра́тъ ва́шъ ме́ншiй съ ва́ми, не приложите́ ктому́ ви́дѣти лица́ моего́.
Бы́сть же егда́ прiидо́хомъ къ рабу́ твоему́ отцу́ на́шему, повѣ́дахомъ ему́ словеса́ господи́на на́шего,
рече́ же на́мъ оте́цъ на́шъ: иди́те па́ки и купи́те на́мъ ма́ло пи́щи.
Мы́ же реко́хомъ: не возмо́жемъ ити́: но а́ще бра́тъ на́шъ ме́ншiй и́детъ съ на́ми, по́йдемъ: и́бо не возмо́жемъ ви́дѣти лице́ му́жа, бра́ту на́шему ме́ншему не су́щу съ на́ми.
Рече́ же ра́бъ тво́й, оте́цъ на́шъ къ на́мъ: вы́ вѣ́сте, я́ко двои́хъ роди́ мнѣ́ жена́:
и отъи́де еди́нъ от мене́, и реко́сте, я́ко звѣ́ремъ снѣде́нъ бы́сть, и не ви́дѣхъ его́ да́же до ны́нѣ:
а́ще у́бо по́ймете и сего́ от лица́ моего́, и случи́тся ему́ зло́ на пути́, и сведе́те ста́рость мою́ съ печа́лiю во а́дъ.
Ны́нѣ у́бо а́ще пойду́ къ рабу́ твоему́, отцу́ же на́шему, и о́трочища не бу́детъ съ на́ми: [душа́ же его́ свя́зана е́сть съ душе́ю сего́,]
и бу́детъ егда́ уви́дитъ о́нъ не су́ща о́трочища съ на́ми, у́мретъ: и сведу́тъ раби́ твои́ ста́рость раба́ твоего́, отца́ же на́шего, съ печа́лiю во а́дъ:
ра́бъ бо тво́й от отца́ взя́ о́трочища, глаго́ля: а́ще не приведу́ его́ къ тебѣ́ и поста́влю его́ предъ тобо́ю, грѣ́шенъ бу́ду ко отцу́ вся́ дни́.
Ны́нѣ у́бо пребу́ду тебѣ́ ра́бъ вмѣ́сто о́трочища, ра́бъ господи́ну: о́трочищь же да и́детъ съ бра́тiею свое́ю:
ка́ко бо пойду́ ко отцу́, о́трочищу не су́щу съ на́ми? да не ви́жду злы́хъ, я́же обря́щутъ отца́ моего́.
Joseph donna cet ordre à l'intendant de sa maison: Remplis de vivres les sacs de ces gens, autant qu'ils en pourront porter, et mets l'argent de chacun à l'entrée de son sac.
Tu mettras aussi ma coupe, la coupe d'argent, à l'entrée du sac du plus jeune, avec l'argent de son blé. L'intendant fit ce que Joseph lui avait ordonné.
Le matin, dès qu'il fit jour, on renvoya ces gens avec leur ânes.
Ils étaient sortis de la ville, et ils n'en étaient guère éloignés, lorsque Joseph dit à son intendant: Lève-toi, poursuis ces gens; et, quand tu les auras atteints, tu leur diras: Pourquoi avez-vous rendu le mal pour le bien?
N'avez-vous pas la coupe dans laquelle boit mon seigneur, et dont il se sert pour deviner? Vous avez mal fait d'agir ainsi.
L'intendant les atteignit, et leur dit ces mêmes paroles.
Ils lui répondirent: Pourquoi mon seigneur parle-t-il de la sorte? Dieu préserve tes serviteurs d'avoir commis une telle action!
Voici, nous t'avons rapporté du pays de Canaan l'argent que nous avons trouvé à l'entrée de nos sacs; comment aurions-nous dérobé de l'argent ou de l'or dans la maison de ton seigneur?
Que celui de tes serviteurs sur qui se trouvera la coupe meure, et que nous soyons nous-mêmes esclaves de mon seigneur!
Il dit: Qu'il en soit donc selon vos paroles! Celui sur qui se trouvera la coupe sera mon esclave; et vous, vous serez innocents.
Aussitôt, chacun descendit son sac à terre, et chacun ouvrit son sac.
L'intendant les fouilla, commençant par le plus âgé et finissant par le plus jeune; et la coupe fut trouvée dans le sac de Benjamin.
Ils déchirèrent leurs vêtements, chacun rechargea son âne, et ils retournèrent à la ville.
Juda et ses frères arrivèrent à la maison de Joseph, où il était encore, et ils se prosternèrent en terre devant lui.
Joseph leur dit: Quelle action avez-vous faite? Ne savez-vous pas qu'un homme comme moi a le pouvoir de deviner?
Juda répondit: Que dirons-nous à mon seigneur? comment parlerons-nous? comment nous justifierons-nous? Dieu a trouvé l'iniquité de tes serviteurs. Nous voici esclaves de mon seigneur, nous, et celui sur qui s'est trouvée la coupe.
Et Joseph dit: Dieu me garde de faire cela! L'homme sur qui la coupe a été trouvée sera mon esclave; mais vous, remontez en paix vers votre père.
Alors Juda s'approcha de Joseph, et dit: De grâce, mon seigneur, que ton serviteur puisse faire entendre une parole à mon seigneur, et que sa colère ne s'enflamme point contre ton serviteur! car tu es comme Pharaon.
Mon seigneur a interrogé ses serviteurs, en disant: Avez-vous un père, ou un frère?
Nous avons répondu: Nous avons un vieux père, et un jeune frère, enfant de sa vieillesse; cet enfant avait un frère qui est mort, et qui était de la même mère; il reste seul, et son père l'aime.
Tu as dit à tes serviteurs: Faites-le descendre vers moi, et que je le voie de mes propres yeux.
Nous avons répondu à mon seigneur: L'enfant ne peut pas quitter son père; s'il le quitte, son père mourra.
Tu as dit à tes serviteurs: Si votre jeune frère ne descend pas avec vous, vous ne reverrez pas ma face.
Lorsque nous sommes remontés auprès de ton serviteur, mon père, nous lui avons rapporté les paroles de mon seigneur.
Notre père a dit: Retournez, achetez-nous un peu de vivres.
Nous avons répondu: Nous ne pouvons pas descendre; mais, si notre jeune frère est avec nous, nous descendrons, car nous ne pouvons pas voir la face de cet homme, à moins que notre jeune frère ne soit avec nous.
Ton serviteur, notre père, nous a dit: Vous savez que ma femme m'a enfanté deux fils.
L'un étant sorti de chez moi, je pense qu'il a été sans doute déchiré, car je ne l'ai pas revu jusqu'à présent.
Si vous me prenez encore celui-ci, et qu'il lui arrive un malheur, vous ferez descendre mes cheveux blancs avec douleur dans le séjour des morts.
Maintenant, si je retourne auprès de ton serviteur, mon père, sans avoir avec nous l'enfant à l'âme duquel son âme est attachée,
il mourra, en voyant que l'enfant n'y est pas; et tes serviteurs feront descendre avec douleur dans le séjour des morts les cheveux blancs de ton serviteur, notre père.
Car ton serviteur a répondu pour l'enfant, en disant à mon père: Si je ne le ramène pas auprès de toi, je serai pour toujours coupable envers mon père.
Permets donc, je te prie, à ton serviteur de rester à la place de l'enfant, comme esclave de mon seigneur; et que l'enfant remonte avec ses frères.
Comment pourrai-je remonter vers mon père, si l'enfant n'est pas avec moi? Ah! que je ne voie point l'affliction de mon père!
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
ВА Юсуф ба нозири хонаи худ амр фармуда, гуфт: «Халтаҳои ин мардонро, ба қадре ки бурда метавонанд, аз хӯрокворӣ пур кун, ва нуқраи ҳар якеро дар даҳани халтааш бимон;
Ва ҷоми маро, он ҷоми нуқраро, дар даҳани халтаи он хурдӣ бо қимати ғаллаи ӯ бимон». Ва мувофиқи сухане ки Юсуф гуфт, иҷро кард.
Бомдодон, чун чашми рӯз кушода шуд, ин мардонро бо харони онҳо равона карданд.
Онҳо аз шаҳр баромада, ҳанӯз чандон дур нарафта буданд, ки Юсуф ба нозири хонаи худ гуфт: «Бархоста, аз ақиби ин одамон шитоб кун, ва чун ба онҳо даррасидӣ, бигӯй: ́Чаро бадӣ ба ивази некӣ кардед?
Оё ин ҳамон ҷом нест, ки хоҷаам аз он менӯшад? Ва ӯ бо он фол мекушояд. Он чи кардед, бад кардед́».
Ва ба онҳо даррасид, ва ин суханонро ба онҳо гуфт.
Ба ӯ гуфтанд: «Чаро хоҷаи мо чунин суханонро мегӯяд? Ҳошо, ки ғуломонат коре мисли ин бикунанд.
Он нуқраеро, ки дар даҳани xалтаҳои худ ёфта будем, аз замини Канъон назди ту гашта овардем; пас чӣ гуна аз хонаи хоҷаат нуқра ё тилло медуздем?
Назди ҳар яке аз ғуломонат ёфт шавад, бимирад; ва мо низ ғуломони хоҷаи ту бошем».
Гуфт: «Майлаш; аз рӯи гуфтаи шумо шавад: назди касе ки ёфт шавад, ӯ ғуломи ман бошад, ва шумо озод бошед».
Ва шитоб намуда, ҳар яке халтаи худро ба замин фуроварданд, ва ҳар яке халтаи худро кушоданд.
Ва кофтуков кард; аз калонӣ сар карда, бо хурдӣ тамом кард; ва ҷом аз халтаи Бинёмин ёфт шуд.
Ва либосҳои худро чок заданд, ва ҳар яке хари худро бор карда, ба шаҳр баргаштанд.
Вақте ки Яҳудо ва бародаронаш ба хонаи Юсуф омаданд, ӯ ҳанӯз он ҷо буд, ва пеши ӯ бар замин афтоданд.
Ва Юсуф ба онҳо гуфт: «Ин чӣ кор аст, ки кардед? Оё надонистед, ки шахсе мисли ман албатта фол мекушояд?»
Яҳудо гуфт: «Ба хоҷаи худ чӣ гӯем? Чӣ арз кунем? Ва чӣ гуна худро сафед намоем? Худо гуноҳи ғуломонатро дарёфтааст; инак, мо ғуломони хоҷаи худ бошем, ҳам мо ва ҳам он ки ҷом дар дасташ ёфт шуд».
Гуфт: «Ҳошо, ки ман чунин кунам: он ки ҷом дар дасташ ёфт шуд, ғуломи ман бошад, ва шумо ба саломатӣ назди падари худ биравед».
Ва Яҳудо ба ӯ наздик омада, гуфт: «Эй хоҷаи ман, марҳамат фармуда ба ғуломи худ иҷозат бидеҳ, ки сухане ба гӯши хоҷаи худ бигӯям, ва бар ғуломи худ хашм нагир; зеро ки ту чун фиръавн ҳастӣ.
Хоҷаам аз ғуломонаш пурсида, гуфт: ́Оё шуморо падар ё бародаре ҳаст?́
Ва ба хоҷаи худ арз кардем, ки моро падари пире ҳаст, ва ӯро писари пиронсолагӣ, писари хурдӣ, ки бародараш мурдааст, ва ӯ аз модари худ танҳо мондааст; ва падараш ӯро дӯст медорад.
Ва ба ғуломони худ гуфтӣ: ́Ӯро назди ман биёред, то ки ба ӯ чашм андозам́.
Ва ба хоҷаи худ гуфтем: ́Он ҷавон аз падари худ ҷудо шуда наметавонад, ва агар аз падари худ ҷудо шавад, ӯ хоҳад мурд́.
Вале ба ғуломони худ гуфтӣ: ́Агар бародари хурдии шумо бо шумо наояд, рӯи маро дигар нахоҳед дид́.
Ва ҳангоме ки назди ғуломат, падари худ, омадем, суханони хоҷаи худро ба ӯ нақл кардем.
Ва падари мо гуфт: ́Баргардед, ва андаке хӯрокворӣ барои мо бихаред́.
Гуфтем: ́Рафта наметавонем; лекин агар бародари хурдии мо бо мо равад, меравем; зеро ки рӯи он мардро дида наметавонем, агар бародари хурдии мо бо мо набошад́.
Ва ғуломат, падарам, ба мо гуфт: ́Шумо медонед, ки занам ба ман дуто зоида буд.
Ва яке аз назди ман берун рафт, ва ман гуфтам: албатта дарида шудааст; ва то кунун ӯро надидаам;
Ва агар инро низ аз назди ман бибаред, ва зиёне ба ӯ расад, ҳамоно мӯи сафеди маро бо андӯҳ ба гӯр хоҳед бурд́.
Ва акнун агар назди ғуломат, падари худ, биравем, ва ин ҷавон бо мо набошад, ва ҳол он ки ҷони ӯ бо ҷони вай баста аст,
Ва чун бубинад, ки писар нест, ӯ хоҳад мурд; ва ғуломонат мӯи сафеди ғуломат, падари худро бо андӯҳ ба гӯр хоҳанд бурд.
Зеро ки ғуломат назди падари худ кафили писар шуда, гуфтам: ́Агар ӯро назди ту набиёрам, умрбод пеши падари худ гуноҳкор бошам́.
Ва акнун бигзор, ки ғуломат ба ивази ин ҷавон дар бандагии хоҷаи худ бимонад, ва ин ҷавон бо бародарони худ биравад.
Зеро чӣ гуна назди падари худ биравам, ва ин ҷавон ҳамроҳи ман набошад? Мабодо балоеро, ки ба падарам рӯй диҳад, бубинам».