Скрыть
47:2
47:4
47:5
47:7
47:8
47:10
47:13
47:14
47:15
47:16
47:17
47:18
47:19
47:20
47:21
47:22
47:23
47:24
47:25
47:26
47:28
Церковнославянский (рус)
Прише́дъ же Ио́сифъ, повѣ́да фарао́ну, глаго́ля: оте́цъ мо́й и бра́тiя моя́, и ско́ти и воло́ве и́хъ, и вся́ су́щая и́хъ прiидо́ша изъ земли́ Ханаа́ни: и се́, су́ть въ земли́ Гесе́мъ.
От бра́тiй же сво­и́хъ поя́ пя́ть муже́й и поста́ви и́хъ предъ фарао́номъ.
И рече́ фарао́нъ къ бра́тiямъ Ио́сифовымъ: что́ дѣ́ло ва́­ше? Они́ же рѣ́ша фарао́ну: пастуси́ о́вчiи, раби́ тво­и́, и мы́ и отцы́ на́ши от­дѣ́тска и досе́лѣ.
Реко́ша же фарао́ну: обита́ти въ земли́ прiидо́хомъ, нѣ́сть бо па́жити ското́мъ ра́бъ тво­и́хъ: одолѣ́ бо гла́дъ на земли́ Ханаа́ни: ны́нѣ у́бо да всели́мся раби́ тво­и́ въ земли́ Гесе́мъ.
И рече́ фарао́нъ Ио́сифу, глаго́ля: оте́цъ тво́й и бра́тiя твоя́ прiидо́ша къ тебѣ́:
се́, земля́ Еги́петская предъ тобо́ю е́сть: на лу́чшей земли́ посели́ отца́ тво­его́ и бра́тiю твою́, да вселя́т­ся въ земли́ Гесе́мъ: а́ще же вѣ́си, я́ко су́ть въ ни́хъ му́жiе си́льнiи, поста́ви и́хъ старѣ́йшины ското́мъ мо­и́мъ. [Прiидо́ша же во Еги́петъ ко Ио́сифу Иа́ковъ и сы́нове его́: и услы́ша фарао́нъ ца́рь Еги́петскiй].
Введе́ же Ио́сифъ Иа́кова отца́ сво­его́ и поста́ви его́ предъ фарао́номъ, и благослови́ Иа́ковъ фарао́на.
Рече́ же фарао́нъ ко Иа́кову: коли́ко лѣ́тъ дні́й житiя́ тво­его́?
И рече́ Иа́ковъ фарао́ну: дні́е лѣ́тъ житiя́ мо­его́, я́же обита́ю, сто́ три́десять лѣ́тъ: ма́лы и злы́ бы́ша дні́е лѣ́тъ житiя́ мо­его́: не достиго́ша во дни́ лѣ́тъ житiя́ оте́цъ мо­и́хъ, я́же дни́ обита́ша.
И благослови́въ Иа́ковъ фарао́на, отъи́де от­ него́.
И всели́ Ио́сифъ отца́ сво­его́ и бра́тiю свою́, и даде́ и́мъ обдержа́нiе въ земли́ Еги́петстѣй, на лу́чшей земли́, въ земли́ Рамессі́йстѣй, я́коже повелѣ́ фарао́нъ.
И дѣля́ше Ио́сифъ пшени́цу отцу́ сво­ему́ и бра́тiи сво­е́й и всему́ до́му отца́ сво­его́ по числу́ ли́цъ.
Пшени́цы же не бя́ше во все́й земли́, одолѣ́ бо гла́дъ зѣло́: скончава́­шеся же земля́ Еги́петская и земля́ Ханаа́ня от­ гла́да.
Собра́ же Ио́сифъ все́ сребро́ обрѣ́тшееся въ земли́ Еги́петстѣй и въ земли́ Ханаа́ни, за пшени́цу, ю́же купова́ху, и размѣря́ше и́мъ пшени́цу, и внесе́ Ио́сифъ все́ сребро́ въ до́мъ фарао́новъ.
И оскудѣ́ все́ сребро́ от­ земли́ Еги́петскiя и от­ земли́ Ханаа́нскiя: прiидо́ша же вси́ Еги́птяне ко Ио́сифу, глаго́люще: да́ждь на́мъ хлѣ́бы, и вску́ю умира́емъ предъ тобо́ю? Сконча́ся бо сребро́ на́­ше.
Рече́ же и́мъ Ио́сифъ: при­­гони́те скоты́ ва́шя, и да́мъ ва́мъ хлѣ́бы за скоты́ ва́шя, а́ще сконча́ся сребро́ ва́­ше.
Пригна́ша же скоты́ своя́ ко Ио́сифу, и даде́ и́мъ Ио́сифъ хлѣ́бы за ко́ни и за о́вцы, и за волы́ и за ослы́, и прекорми́ и́хъ хлѣ́бами за вся́ скоты́ и́хъ въ то́мъ лѣ́тѣ.
Пре́йде же то́ лѣ́то, и прiидо́ша къ нему́ во второ́е лѣ́то и реко́ша ему́: да не ка́ко поги́бнемъ от­ господи́на на́­шего? А́ще бо сконча́ся сребро́ на́­ше, и имѣ́нiе и скоты́ предъ тобо́ю, господи́не, и не оста́ся на́мъ предъ господи́номъ на́шимъ, то́чiю еди́но тѣ́ло и земля́ на́ша:
да не у́мремъ у́бо предъ тобо́ю, и земля́ опустѣ́етъ, купи́ на́съ и зе́млю на́шу хлѣ́бами: и бу́демъ мы́ и земля́ на́ша раби́ фарао́ну: да́ждь сѣ́мя, да посѣ́емъ и жи́ви бу́демъ, и не у́мремъ, и земля́ не опустѣ́етъ.
И купи́ Ио́сифъ всю́ зе́млю Еги́петскую фарао́ну: прода́ша бо Еги́птяне зе́млю свою́ фарао́ну, и́бо одолѣ́ и́мъ гла́дъ: и бы́сть земля́ фарао́ну.
И лю́ди порабо́ти ему́ въ рабы́, от­ кра́я предѣ́лъ Еги́петскихъ да́же до крае́въ,
кромѣ́ земли́ жре́ческiя то́кмо, тоя́ бо не купи́ Ио́сифъ: дая́нiемъ бо даде́ въ да́ръ жерце́мъ фарао́нъ, и ядя́ху дая́нiе, е́же даде́ и́мъ фарао́нъ: сего́ ра́ди не прода́ша земли́ сво­ея́.
Рече́ же Ио́сифъ всѣ́мъ Еги́птяномъ: се́, купи́хъ ва́съ и зе́млю ва́шу дне́сь фарао́ну: воз­ми́те себѣ́ сѣ́мена и сѣ́йте на земли́:
и бу́дутъ плоды́ ея́, и да да́сте пя́тую ча́сть фарао́ну, четы́ри же ча́сти бу́дутъ ва́мъ самѣ́мъ въ сѣ́мена земли́ и на препита́нiе ва́мъ и всѣ́мъ су́щымъ въ домѣ́хъ ва́шихъ.
И реко́ша: оживи́лъ ны́ еси́, обрѣто́хомъ благода́ть предъ господи́номъ на́шимъ, и бу́демъ раби́ фарао́ну.
И уста́ви и́мъ Ио́сифъ за́повѣдь да́же до сего́ дне́ на земли́ Еги́петстѣй пя́тую ча́сть дая́ти фарао́ну, кромѣ́ земли́ жре́ческiя: та́ то́чiю не бя́ше фарао́ня.
Всели́ся же Изра́иль въ земли́ Еги́петстѣй, на земли́ Гесе́мъ, и наслѣ́д­ст­воваше ю́: и воз­расто́ша, и умно́жишася зѣло́.
Поживе́ же Иа́ковъ въ земли́ Еги́петстѣй седмь­на́­де­сять лѣ́тъ: и бы́ша дні́е Иа́ковли лѣ́тъ жи́зни его́, сто́ четы́редесять се́дмь лѣ́тъ.
Прибли́жишася же дні́е Изра́илю е́же умре́ти, и при­­зва́ сы́на сво­его́ Ио́сифа и рече́ ему́: а́ще обрѣто́хъ благода́ть предъ тобо́ю, подложи́ ру́ку твою́ подъ стегно́ мое́ и сотвори́ши надо мно́ю ми́лость и и́стину, е́же не погребсти́ мене́ во Еги́птѣ,
но да почі́ю со отцы́ мо­и́ми: и изнесе́ши мя́ изъ Еги́пта, и погребе́ши мя́ во гро́бѣ и́хъ. О́нъ же рече́: а́зъ сотворю́ по словеси́ тво­ему́.
Рече́ же: клени́ся мнѣ́. И кля́т­ся ему́. И поклони́ся Изра́иль на коне́цъ {ве́рхъ} жезла́ его́.
Французский (LSG)
 Joseph alla avertir Pharaon, et lui dit: Mes frères et mon père sont arrivés du pays de Canaan, avec leurs brebis et leurs boeufs, et tout ce qui leur appartient; et les voici dans le pays de Gosen.
 Il prit cinq de ses frères, et les présenta à Pharaon.
 Pharaon leur dit: Quelle est votre occupation? Ils répondirent à Pharaon: Tes serviteurs sont bergers, comme l'étaient nos pères.
 Ils dirent encore à Pharaon: Nous sommes venus pour séjourner dans le pays, parce qu'il n'y a plus de pâturage pour les brebis de tes serviteurs, car la famine s'appesantit sur le pays de Canaan; permets donc à tes serviteurs d'habiter au pays de Gosen.
 Pharaon dit à Joseph: Ton père et tes frères sont venus auprès de toi.
 Le pays d'Égypte est devant toi; établis ton père et tes frères dans la meilleure partie du pays. Qu'ils habitent dans le pays de Gosen; et, si tu trouves parmi eux des hommes capables, mets-les à la tête de mes troupeaux.
 Joseph fit venir Jacob, son père, et le présenta à Pharaon. Et Jacob bénit Pharaon.
 Pharaon dit à Jacob: Quel est le nombre de jours des années de ta vie?
 Jacob répondit à Pharaon: Les jours des années de mon pèlerinage sont de cent trente ans. Les jours des années de ma vie ont été peu nombreux et mauvais, et ils n'ont point atteint les jours des années de la vie de mes pères durant leur pèlerinage.
 Jacob bénit encore Pharaon, et se retira de devant Pharaon.
 Joseph établit son père et ses frères, et leur donna une propriété dans le pays d'Égypte, dans la meilleure partie du pays, dans la contrée de Ramsès, comme Pharaon l'avait ordonné.
 Joseph fournit du pain à son père et à ses frères, et à toute la famille de son père, selon le nombre des enfants.
 Il n'y avait plus de pain dans tout le pays, car la famine était très grande; le pays d'Égypte et le pays de Canaan languissaient, à cause de la famine.
 Joseph recueillit tout l'argent qui se trouvait dans le pays d'Égypte et dans le pays de Canaan, contre le blé qu'on achetait; et il fit entrer cet argent dans la maison de Pharaon.
 Quand l'argent du pays d'Égypte et du pays de Canaan fut épuisé, tous les Égyptiens vinrent à Joseph, en disant: Donne-nous du pain! Pourquoi mourrions-nous en ta présence? car l'argent manque.
 Joseph dit: Donnez vos troupeaux, et je vous donnerai du pain contre vos troupeaux, si l'argent manque.
 Ils amenèrent leurs troupeaux à Joseph, et Joseph leur donna du pain contre les chevaux, contre les troupeaux de brebis et de boeufs, et contre les ânes. Il leur fournit ainsi du pain cette année-là contre tous leurs troupeaux.
 Lorsque cette année fut écoulée, ils vinrent à Joseph l'année suivante, et lui dirent: Nous ne cacherons point à mon seigneur que l'argent est épuisé, et que les troupeaux de bétail ont été amenés à mon seigneur; il ne reste devant mon seigneur que nos corps et nos terres.
 Pourquoi mourrions-nous sous tes yeux, nous et nos terres? Achète-nous avec nos terres contre du pain, et nous appartiendrons à mon seigneur, nous et nos terres. Donne-nous de quoi semer, afin que nous vivions et que nous ne mourions pas, et que nos terres ne soient pas désolées.
 Joseph acheta toutes les terres de l'Égypte pour Pharaon; car les Égyptiens vendirent chacun leur champ, parce que la famine les pressait. Et le pays devint la propriété de Pharaon.
 Il fit passer le peuple dans les villes, d'un bout à l'autre des frontières de l'Égypte.
 Seulement, il n'acheta point les terres des prêtres, parce qu'il y avait une loi de Pharaon en faveur des prêtres, qui vivaient du revenu que leur assurait Pharaon: c'est pourquoi ils ne vendirent point leurs terres.
 Joseph dit au peuple: Je vous ai achetés aujourd'hui avec vos terres, pour Pharaon; voici pour vous de la semence, et vous pourrez ensemencer le sol.
 A la récolte, vous donnerez un cinquième à Pharaon, et vous aurez les quatre autres parties, pour ensemencer les champs, et pour vous nourrir avec vos enfants et ceux qui sont dans vos maisons.
 Ils dirent: Tu nous sauves la vie! que nous trouvions grâce aux yeux de mon seigneur, et nous serons esclaves de Pharaon.
 Joseph fit de cela une loi, qui a subsisté jusqu'à ce jour, et d'après laquelle un cinquième du revenu des terres de l'Égypte appartient à Pharaon; il n'y a que les terres des prêtres qui ne soient point à Pharaon.
 Israël habita dans le pays d'Égypte, dans le pays de Gosen. Ils eurent des possessions, ils furent féconds et multiplièrent beaucoup.
 Jacob vécut dix-sept ans dans le pays d'Égypte; et les jours des années de la vie de Jacob furent de cent quarante-sept ans.
 Lorsqu'Israël approcha du moment de sa mort, il appela son fils Joseph, et lui dit: Si j'ai trouvé grâce à tes yeux, mets, je te prie, ta main sous ma cuisse, et use envers moi de bonté et de fidélité: ne m'enterre pas en Égypte!
 Quand je serai couché avec mes pères, tu me transporteras hors de l'Égypte, et tu m'enterreras dans leur sépulcre. Joseph répondit: Je ferai selon ta parole.
 Jacob dit: Jure-le-moi. Et Joseph le lui jura. Puis Israël se prosterna sur le chevet de son lit.
ВА Юсуф омад ва ба фиръавн хабар дода, гуфт: «Падарам ва бародаронам бо гӯсфандон ва говони худ ва бо ҳар чи доранд, аз замини Канъон омаданд; ва инак, дар замини Ҷӯшан мебошанд».
Ва аз бародарони худ панҷ нафарро гирифта, пеши фиръавн муаррифӣ намуд.
Ва фиръавн ба бародарони ӯ гуфт: «Касбу коратон чист?» Ба фиръавн гуфтанд: «Ғуломонат рамабон ҳастем, ҳам мо ва ҳам падарони мо».
Ва ба фиръавн гуфтанд: «Омадем, то ки дар ин замин сокин шавем, зеро ки барои чорвои ғуломонат чарогоҳ нест; чунки гуруснагӣ дар замини Канъон сахт аст. Ва акнун ба ғуломонат иҷозат бидеҳ, ки дар замини ́Ҷӯшан сокин шавем».
Ва фиръавн ба Юсуф хитоб карда, гуфт: «Падарат ва бародаронат назди ту омадаанд.
Замини Миср пеши туст; дар беҳтарин ҷои ин замин падарат ва бародаронатро сокин бикун; бигзор дар замини Ҷӯшан сокин шаванд. Ва агар донӣ, ки дар миёни онҳо одамони қобил ҳастанд, онҳоро нозирони чорвои ман таъин кун».
Ва Юсуф падари худ Яъқубро овард, ва ӯро ба фиръавн муаррифӣ намуд; ва Яъқуб фиръавнро баракат дод.
Ва фиръавн ба Яъқуб гуфт: «Айёми солҳои умри ту чанд аст?»
Ва Яъқуб ба фиръавн гуфт: «Айёми солҳои мусофирати ман саду сӣ сол аст; айёми солҳои умри ман кам ва бад аст, ва ба айёми солҳои умри падарони ман дар рӯзҳои мусофирати онҳо нарасидааст».
Ва Яъқуб фиръавнро баракат дод, ва аз пеши фиръавн берун рафт.
Ва Юсуф падар ва бародарони худро сокин кард, ва дар замини Миср, дар беҳтарин замин, дар замини Раамсис, чунон ки фиръавн фармуда буд, мулке ба онҳо дод.
Ва Юсуф падари худро, ва бародарони худро, ва тамоми аҳли хонаи падари худро, мувофиқи талаботи хӯрандаҳошон, бо нон таъмин мекард.
Ва дар тамоми замин нон набуд; зеро ки гуруснагӣ бағоят сахт буд, ва замини Миср ва замини Канъон аз гуруснагӣ дар ҳолати хароб буд.
Ва Юсуф тамоми нуқраро, ки дар замини Миср ва дар замини Канъон буд, ба ивази ғаллае ки мехариданд, ҷамъ кард; ва Юсуф ин нуқраро ба хонаи фиръавн даровард.
Ва чун нуқра дар замини Миср ва дар замини Канъон тамом шуд, ҳамаи мисриён назди Юсуф омада, гуфтанд: «Ба мо нон бидеҳ! Чаро пеши ту бимирем, чунки нуқра тамом шуд?»
Ва Юсуф гуфт: «Чорвои худро биёред, ва ман ба ивази чорвои шумо медиҳам, модоме ки нуқра тамом шудааст».
Ва чорвои худро назди Юсуф оварданд; ва Юсуф ба ивази аспон, ба ивази рамаҳои гӯсфандон, ба ивази рамаҳои говон ва ба ивази харон ба онҳо нон дод; ва ҳамон сол онҳоро ба ивази тамоми чорвои онҳо бо нон таъмин намуд.
Вақте ки сол ба охир расид, соли дуюм назди ӯ омада, гуфтанд: «Аз хоҷаи худ пинҳон намедорем, ки нуқра тамом шуд ва рамаҳои чорво дар дасти хоҷаи мост; пеши хоҷаи мо чизе, ҷуз ҷисми мо ва замини мо, боқӣ намондааст.
Чаро мо ва замини мо низ дар пеши назари ту ҳалок шавем? Моро ва замини моро ба ивази нон бихар; ва мо бо замини худ ғуломони фиръавн шавем, ту ба мо тухмӣ бидеҳ, то ки зист кунем ва намирем, ва замин хароб нашавад».
Ва Юсуф тамоми замини Мисрро барои фиръавн харид, зеро ки мисриён ҳар яке киштзори худро фурӯхтанд; чунки гуруснагӣ барояшон сахт буд. Ва замин аз они фиръавн шуд.
Ва халқро аз ин канор то он канори Миср ба шаҳрҳо гузаронид.
Фақат замини коҳинонро нахарид, зеро ки ба коҳинон ҳиссае аз ҷониби фиръавн муқаррар шуда буд, ва аз ҳиссае ки фиръавн ба онҳо дода буд, мехӯрданд; ба ин сабаб замини худро нафурӯхтанд.
Ва Юсуф ба халқ гуфт: «Инак, имрӯз шуморо ва замини шуморо барои фиръавн харидам; барои шумо тухмӣ ин ҷост, то заминро кишт кунед.
Ва чун ҳосил бирасад, панҷякашро ба фиръавн бидиҳед; ва чор ҳиссаи он аз они шумо бошад барои зироати замин ва барои хӯроки шумо ва аҳли хонаи шумо, ва барои хӯроки кӯдакони шумо».
Гуфтанд: «Ту ба мо ҷон даровардӣ; дар назари хоҷаи худ илтифот биёбем, ва ғуломони фиръавн бошем».
Ва Юсуф инро бар замини Миср то имрӯз ба ҳукми қонун даровард: панҷяк аз они фиръавн бошад; ғайр аз замини коҳинон, ки фақат он аз они фяръавн набуд.
Ва Исроил дар замини Миср, дар замини Ҷӯшан сокин шуд, ва онро соҳибӣ намуд, ва бағоят борвар ва афзун гардиданд.
Ва Яъқуб дар замини Миср ҳафдаҳсол бизист; ва айёми солҳои умри Яъқуб саду чилу ҳафт сол буд.
Ва чун вақти вафоти Исроил наздик шуд, писари худ Юсуфро назди худ хонда, ба вай гуфт: «Агар дар назари ту илтифот ёфта бошам, дасти худро зери рони ман бигузор, ки меҳрубонӣ ва вафо ба ман бикунӣ ва маро дар Миср дафн накунӣ,
То ки бо падарони худ бихобам: маро аз Миср бурда, дар мақбараи онҳо дафн намоӣ». Гуфт: «Ман мувофиқи гуфтаи ту хоҳам кард».
Ва гуфт: «Ба ман қасам ёд кун». Ва ба ӯ қасам ёд кард. Ва Исроил бар сари бистари худ саҷда кард.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible