Скрыть
47:2
47:4
47:5
47:7
47:8
47:10
47:13
47:14
47:15
47:16
47:17
47:18
47:19
47:20
47:21
47:22
47:23
47:24
47:25
47:26
47:28
Церковнославянский (рус)
Прише́дъ же Ио́сифъ, повѣ́да фарао́ну, глаго́ля: оте́цъ мо́й и бра́тiя моя́, и ско́ти и воло́ве и́хъ, и вся́ су́щая и́хъ прiидо́ша изъ земли́ Ханаа́ни: и се́, су́ть въ земли́ Гесе́мъ.
От бра́тiй же сво­и́хъ поя́ пя́ть муже́й и поста́ви и́хъ предъ фарао́номъ.
И рече́ фарао́нъ къ бра́тiямъ Ио́сифовымъ: что́ дѣ́ло ва́­ше? Они́ же рѣ́ша фарао́ну: пастуси́ о́вчiи, раби́ тво­и́, и мы́ и отцы́ на́ши от­дѣ́тска и досе́лѣ.
Реко́ша же фарао́ну: обита́ти въ земли́ прiидо́хомъ, нѣ́сть бо па́жити ското́мъ ра́бъ тво­и́хъ: одолѣ́ бо гла́дъ на земли́ Ханаа́ни: ны́нѣ у́бо да всели́мся раби́ тво­и́ въ земли́ Гесе́мъ.
И рече́ фарао́нъ Ио́сифу, глаго́ля: оте́цъ тво́й и бра́тiя твоя́ прiидо́ша къ тебѣ́:
се́, земля́ Еги́петская предъ тобо́ю е́сть: на лу́чшей земли́ посели́ отца́ тво­его́ и бра́тiю твою́, да вселя́т­ся въ земли́ Гесе́мъ: а́ще же вѣ́си, я́ко су́ть въ ни́хъ му́жiе си́льнiи, поста́ви и́хъ старѣ́йшины ското́мъ мо­и́мъ. [Прiидо́ша же во Еги́петъ ко Ио́сифу Иа́ковъ и сы́нове его́: и услы́ша фарао́нъ ца́рь Еги́петскiй].
Введе́ же Ио́сифъ Иа́кова отца́ сво­его́ и поста́ви его́ предъ фарао́номъ, и благослови́ Иа́ковъ фарао́на.
Рече́ же фарао́нъ ко Иа́кову: коли́ко лѣ́тъ дні́й житiя́ тво­его́?
И рече́ Иа́ковъ фарао́ну: дні́е лѣ́тъ житiя́ мо­его́, я́же обита́ю, сто́ три́десять лѣ́тъ: ма́лы и злы́ бы́ша дні́е лѣ́тъ житiя́ мо­его́: не достиго́ша во дни́ лѣ́тъ житiя́ оте́цъ мо­и́хъ, я́же дни́ обита́ша.
И благослови́въ Иа́ковъ фарао́на, отъи́де от­ него́.
И всели́ Ио́сифъ отца́ сво­его́ и бра́тiю свою́, и даде́ и́мъ обдержа́нiе въ земли́ Еги́петстѣй, на лу́чшей земли́, въ земли́ Рамессі́йстѣй, я́коже повелѣ́ фарао́нъ.
И дѣля́ше Ио́сифъ пшени́цу отцу́ сво­ему́ и бра́тiи сво­е́й и всему́ до́му отца́ сво­его́ по числу́ ли́цъ.
Пшени́цы же не бя́ше во все́й земли́, одолѣ́ бо гла́дъ зѣло́: скончава́­шеся же земля́ Еги́петская и земля́ Ханаа́ня от­ гла́да.
Собра́ же Ио́сифъ все́ сребро́ обрѣ́тшееся въ земли́ Еги́петстѣй и въ земли́ Ханаа́ни, за пшени́цу, ю́же купова́ху, и размѣря́ше и́мъ пшени́цу, и внесе́ Ио́сифъ все́ сребро́ въ до́мъ фарао́новъ.
И оскудѣ́ все́ сребро́ от­ земли́ Еги́петскiя и от­ земли́ Ханаа́нскiя: прiидо́ша же вси́ Еги́птяне ко Ио́сифу, глаго́люще: да́ждь на́мъ хлѣ́бы, и вску́ю умира́емъ предъ тобо́ю? Сконча́ся бо сребро́ на́­ше.
Рече́ же и́мъ Ио́сифъ: при­­гони́те скоты́ ва́шя, и да́мъ ва́мъ хлѣ́бы за скоты́ ва́шя, а́ще сконча́ся сребро́ ва́­ше.
Пригна́ша же скоты́ своя́ ко Ио́сифу, и даде́ и́мъ Ио́сифъ хлѣ́бы за ко́ни и за о́вцы, и за волы́ и за ослы́, и прекорми́ и́хъ хлѣ́бами за вся́ скоты́ и́хъ въ то́мъ лѣ́тѣ.
Пре́йде же то́ лѣ́то, и прiидо́ша къ нему́ во второ́е лѣ́то и реко́ша ему́: да не ка́ко поги́бнемъ от­ господи́на на́­шего? А́ще бо сконча́ся сребро́ на́­ше, и имѣ́нiе и скоты́ предъ тобо́ю, господи́не, и не оста́ся на́мъ предъ господи́номъ на́шимъ, то́чiю еди́но тѣ́ло и земля́ на́ша:
да не у́мремъ у́бо предъ тобо́ю, и земля́ опустѣ́етъ, купи́ на́съ и зе́млю на́шу хлѣ́бами: и бу́демъ мы́ и земля́ на́ша раби́ фарао́ну: да́ждь сѣ́мя, да посѣ́емъ и жи́ви бу́демъ, и не у́мремъ, и земля́ не опустѣ́етъ.
И купи́ Ио́сифъ всю́ зе́млю Еги́петскую фарао́ну: прода́ша бо Еги́птяне зе́млю свою́ фарао́ну, и́бо одолѣ́ и́мъ гла́дъ: и бы́сть земля́ фарао́ну.
И лю́ди порабо́ти ему́ въ рабы́, от­ кра́я предѣ́лъ Еги́петскихъ да́же до крае́въ,
кромѣ́ земли́ жре́ческiя то́кмо, тоя́ бо не купи́ Ио́сифъ: дая́нiемъ бо даде́ въ да́ръ жерце́мъ фарао́нъ, и ядя́ху дая́нiе, е́же даде́ и́мъ фарао́нъ: сего́ ра́ди не прода́ша земли́ сво­ея́.
Рече́ же Ио́сифъ всѣ́мъ Еги́птяномъ: се́, купи́хъ ва́съ и зе́млю ва́шу дне́сь фарао́ну: воз­ми́те себѣ́ сѣ́мена и сѣ́йте на земли́:
и бу́дутъ плоды́ ея́, и да да́сте пя́тую ча́сть фарао́ну, четы́ри же ча́сти бу́дутъ ва́мъ самѣ́мъ въ сѣ́мена земли́ и на препита́нiе ва́мъ и всѣ́мъ су́щымъ въ домѣ́хъ ва́шихъ.
И реко́ша: оживи́лъ ны́ еси́, обрѣто́хомъ благода́ть предъ господи́номъ на́шимъ, и бу́демъ раби́ фарао́ну.
И уста́ви и́мъ Ио́сифъ за́повѣдь да́же до сего́ дне́ на земли́ Еги́петстѣй пя́тую ча́сть дая́ти фарао́ну, кромѣ́ земли́ жре́ческiя: та́ то́чiю не бя́ше фарао́ня.
Всели́ся же Изра́иль въ земли́ Еги́петстѣй, на земли́ Гесе́мъ, и наслѣ́д­ст­воваше ю́: и воз­расто́ша, и умно́жишася зѣло́.
Поживе́ же Иа́ковъ въ земли́ Еги́петстѣй седмь­на́­де­сять лѣ́тъ: и бы́ша дні́е Иа́ковли лѣ́тъ жи́зни его́, сто́ четы́редесять се́дмь лѣ́тъ.
Прибли́жишася же дні́е Изра́илю е́же умре́ти, и при­­зва́ сы́на сво­его́ Ио́сифа и рече́ ему́: а́ще обрѣто́хъ благода́ть предъ тобо́ю, подложи́ ру́ку твою́ подъ стегно́ мое́ и сотвори́ши надо мно́ю ми́лость и и́стину, е́же не погребсти́ мене́ во Еги́птѣ,
но да почі́ю со отцы́ мо­и́ми: и изнесе́ши мя́ изъ Еги́пта, и погребе́ши мя́ во гро́бѣ и́хъ. О́нъ же рече́: а́зъ сотворю́ по словеси́ тво­ему́.
Рече́ же: клени́ся мнѣ́. И кля́т­ся ему́. И поклони́ся Изра́иль на коне́цъ {ве́рхъ} жезла́ его́.
Немецкий (GNB)
Josef ging zum Pharao und berichtete ihm: »Mein Vater und meine Brüder sind aus dem Land Kanaan hierher gekommen. Ihre Herden und ihren ganzen Besitz haben sie mitgebracht. Sie sind in der Provinz Goschen.«
Josef hatte fünf von seinen Brüdern mitgebracht und stellte sie dem Pharao vor.
»Was ist euer Beruf?«, fragte der Pharao, und sie antworteten: »Wir sind Schafhirten, großer König, wie es schon unsere Vorfahren waren.«
Weiter sagten sie: »Wir möchten gern eine Zeit lang als Gäste in Ägypten leben. Im Land Kanaan finden unsere Herden wegen der Dürre keine Weide mehr. Erlaube uns, mächtiger Herr, dass wir in der Provinz Goschen bleiben.«
Der Pharao sagte zu Josef: »Dein Vater und deine Brüder sind also zu dir gekommen!
Ganz Ägypten steht dir zur Verfügung. Lass sie im besten Teil des Landes wohnen; sie können in Goschen bleiben. Und wenn unter ihnen tüchtige Leute sind, dann vertraue ihnen die Verantwortung für meine eigenen Herden an.«
Josef brachte auch seinen Vater Jakob zum Pharao. Jakob begrüßte den Herrscher mit einem Segenswunsch.
Der Pharao fragte ihn nach seinem Alter
und Jakob erwiderte: »Hundertunddreißig Jahre lebe ich jetzt als Fremder auf dieser Erde. Mein Leben ist kurz und leidvoll im Vergleich zu dem meiner Vorfahren, die heimatlos wie ich auf dieser Erde lebten.«
Jakob verabschiedete sich vom Pharao mit einem Segenswunsch.
Wie der Pharao befohlen hatte, ließ Josef seinen Vater und seine Brüder in der Gegend von Ramses, im besten Teil des Landes, wohnen und gab ihnen dort Grundbesitz.
Er sorgte auch dafür, dass seine Angehörigen Brot zugeteilt bekamen, jede Familie nach ihrer Kopfzahl.
Die Hungersnot war sehr drückend, weil im ganzen Land kein Getreide mehr wuchs. Nicht nur in Kanaan, sondern auch in Ägypten waren die Menschen ausgezehrt vom Hunger.
Sie konnten zwar bei Josef Getreide bekommen, aber sie mussten dafür bezahlen; und so kam es, dass schließlich alles Geld aus Kanaan und Ägypten in der Hand Josefs war. Josef brachte es in den Palast des Pharaos.
Als sie ihr ganzes Geld ausgegeben hatten, kamen die Ägypter alle miteinander zu Josef und sagten zu ihm: »Gib uns Korn! Oder sollen wir hier vor deinen Augen verhungern? Wir haben kein Geld mehr.«
»Bringt mir statt Geld euer Vieh«, antwortete ihnen Josef, »dann will ich euch dafür Getreide geben.«
Sie brachten ihm all ihr Vieh: Pferde, Esel, Rinder, Schafe und Ziegen, und Josef versorgte sie dafür das ganze Jahr über mit Nahrung.
Im folgenden Jahr kamen sie wieder zu Josef und sagten zu ihm: »Wir müssen dir, unserem Herrn, unsere ganze Not sagen. Unser Geld ist zu Ende, unser Vieh ist in deinem Besitz; wir haben nur noch uns selbst und unsere Felder.
Sollen wir hier vor deinen Augen sterben und sollen unsere Felder veröden? Kaufe uns und unsere Felder für den Pharao! Das Land soll ihm gehören und wir wollen seine Sklaven sein. Gib uns dafür Getreide, von dem wir leben können, und Saatgut, damit die Felder nicht zur Wüste werden!«
Weil die Hungersnot so groß war, musste jeder Ägypter seinen Grundbesitz verkaufen. Josef kaufte alles auf und machte das ganze Land zum Eigentum des Pharaos.
Die Bewohner Ägyptens machte er zu dessen Sklaven.
Nur die Priester mussten ihre Felder nicht verkaufen, weil sie von dem Einkommen leben konnten, das der Pharao für sie festgesetzt hatte.
Josef sagte zu den Ägyptern: »Ich habe heute euch und euer Land für den Pharao erworben. Lasst euch nun dafür Saatgut geben und sät es aus.
Von der Ernte gehört der fünfte Teil dem Pharao; das Übrige ist für euch und eure Familien. Ihr könnt davon leben und neues Saatgut zurücklegen.«
Sie sagten: »Du rettest uns das Leben! Wenn du damit einverstanden bist, wollen wir gerne Sklaven des Pharaos sein.«
Josef legte gesetzlich fest, dass in ganz Ägypten der fünfte Teil jeder Ernte an den Pharao abzuliefern war. Dieses Gesetz gilt dort bis zum heutigen Tag. Nur der Grundbesitz der Priester wurde nicht Eigentum des Pharaos.
Nun war also das Israel-Volk nach Ägypten gekommen und lebte in der Provinz Goschen. Sie waren fruchtbar, vermehrten sich und wurden sehr zahlreich.
Jakob lebte noch siebzehn Jahre in Ägypten und erreichte ein Alter von 147 Jahren.
Als er sein Ende nahen fühlte, ließ er seinen Sohn Josef rufen und sagte zu ihm: »Wenn du gut zu mir sein willst, dann leg deine Hand zum Schwur zwischen meine Beine. Erweise mir Güte und Treue und begrabe mich nicht in Ägypten!
Lass mich im Tod mit meinen Vorfahren vereint sein: Bring mich von hier weg und begrabe mich dort, wo sie begraben sind.«

Josef versprach ihm: »Ich werde deinen Wunsch erfüllen.«

»Schwöre es mir!«, sagte Jakob, und Josef schwor es ihm. Darauf verneigte sich Jakob anbetend auf seinem Bett.
Арабский (Arabic Van Dyke)
فاتى يوسف واخبر فرعون وقال ابي واخوتي وغنمهم وبقرهم وكل ما لهم جاءوا من ارض كنعان . وهوذا هم في ارض جاسان .
واخذ من جملة اخوته خمسة رجال واوقفهم امام فرعون .
فقال فرعون لاخوته ما صناعتكم . فقالوا لفرعون عبيدك رعاة غنم نحن وآباؤنا جميعا .
وقالوا لفرعون جئنا لنتغرب في الارض . اذ ليس لغنم عبيدك مرعى . لان الجوع شديد في ارض كنعان . فالآن ليسكن عبيدك في ارض جاسان .
فكلم فرعون يوسف قائلا ابوك واخوتك جاءوا اليك .
ارض مصر قدامك . في افضل الارض اسكن اباك واخوتك . ليسكنوا في ارض جاسان . وان علمت انه يوجد بينهم ذوو قدرة فاجعلهم رؤساء مواش على التي لي .
ثم ادخل يوسف يعقوب اباه واوقفه امام فرعون . وبارك يعقوب فرعون .
فقال فرعون ليعقوب كم هي ايام سني حياتك .
فقال يعقوب لفرعون ايام سني غربتي مئة وثلاثون سنة . قليلة وردية كانت ايام سني حياتي ولم تبلغ الى ايام سني حياة آبائي في ايام غربتهم .
وبارك يعقوب فرعون وخرج من لدن فرعون .
فاسكن يوسف اباه واخوته واعطاهم ملكا في ارض مصر في افضل الارض في ارض رعمسيس كما امر فرعون .
وعال يوسف اباه واخوته وكل بيت ابيه بطعام على حسب الاولاد .
ولم يكن خبز في كل الارض . لان الجوع كان شديدا جدا . فخوّرت ارض مصر وارض كنعان من اجل الجوع .
فجمع يوسف كل الفضة الموجودة في ارض مصر وفي ارض كنعان بالقمح الذي اشتروا . وجاء يوسف بالفضة الى بيت فرعون .
فلما فرغت الفضة من ارض مصر ومن ارض كنعان أتى جميع المصريين الى يوسف قائلين أعطنا خبزا . فلماذا نموت قدامك . لان ليس فضة ايضا .
فقال يوسف هاتوا مواشيكم فاعطيكم بمواشيكم ان لم يكن فضة ايضا .
فجاءوا بمواشيهم الى يوسف . فاعطاهم يوسف خبزا بالخيل وبمواشي الغنم والبقر وبالحمير . فقاتهم بالخبز تلك السنة بدل جميع مواشيهم .
ولما تمت تلك السنة اتوا اليه في السنة الثانية وقالوا له لا نخفي عن سيدي انه اذ قد فرغت الفضة ومواشي البهائم عند سيدي لم يبق قدام سيدي الا اجسادنا وارضنا .
لماذا نموت امام عينيك نحن وارضنا جميعا . اشترنا وارضنا بالخبز فنصير نحن وارضنا عبيدا لفرعون . واعط بذارا لنحيا ولا نموت ولا تصير ارضنا قفرا .
فاشترى يوسف كل ارض مصر لفرعون . اذ باع المصريون كل واحد حقله . لان الجوع اشتد عليهم . فصارت الارض لفرعون .
واما الشعب فنقلهم الى المدن من اقصى حد مصر الى اقصاه .
الا ان ارض الكهنة لم يشترها . اذ كانت للكهنة فريضة من قبل فرعون . فاكلوا فريضتهم التي اعطاهم فرعون . لذلك لم يبيعوا ارضهم .
فقال يوسف للشعب اني قد اشتريتكم اليوم وارضكم لفرعون . هوذا لكم بذار فتزرعون الارض .
ويكون عند الغلّة انكم تعطون خمسا لفرعون . والاربعة الاجزاء تكون لكم بذارا للحقل وطعاما لكم ولمن في بيوتكم وطعاما لاولادكم .
فقالوا احييتنا . ليتنا نجد نعمة في عيني سيدي فنكون عبيدا لفرعون .
فجعلها يوسف فرضا على ارض مصر الى هذا اليوم لفرعون الخمس . الا ان ارض الكهنة وحدهم لم تصر لفرعون .
وسكن اسرائيل في ارض مصر في ارض جاسان . وتملكوا فيها واثمروا     وكثروا جدا .
وعاش يعقوب في ارض مصر سبع عشرة سنة . فكانت ايام يعقوب سنو حياته مئة وسبعا واربعين سنة .
ولما قربت ايام اسرائيل ان يموت دعا ابنه يوسف وقال له ان كنت قد وجدت نعمة في عينيك فضع يدك تحت فخذي واصنع معي معروفا وامانة . لا تدفني في مصر .
بل أضطجع مع آبائي . فتحملني من مصر وتدفنني في مقبرتهم . فقال انا افعل بحسب قولك .
فقال احلف لي . فحلف له . فسجد اسرائيل على راس السرير .
ВА Юсуф омад ва ба фиръавн хабар дода, гуфт: «Падарам ва бародаронам бо гӯсфандон ва говони худ ва бо ҳар чи доранд, аз замини Канъон омаданд; ва инак, дар замини Ҷӯшан мебошанд».
Ва аз бародарони худ панҷ нафарро гирифта, пеши фиръавн муаррифӣ намуд.
Ва фиръавн ба бародарони ӯ гуфт: «Касбу коратон чист?» Ба фиръавн гуфтанд: «Ғуломонат рамабон ҳастем, ҳам мо ва ҳам падарони мо».
Ва ба фиръавн гуфтанд: «Омадем, то ки дар ин замин сокин шавем, зеро ки барои чорвои ғуломонат чарогоҳ нест; чунки гуруснагӣ дар замини Канъон сахт аст. Ва акнун ба ғуломонат иҷозат бидеҳ, ки дар замини ́Ҷӯшан сокин шавем».
Ва фиръавн ба Юсуф хитоб карда, гуфт: «Падарат ва бародаронат назди ту омадаанд.
Замини Миср пеши туст; дар беҳтарин ҷои ин замин падарат ва бародаронатро сокин бикун; бигзор дар замини Ҷӯшан сокин шаванд. Ва агар донӣ, ки дар миёни онҳо одамони қобил ҳастанд, онҳоро нозирони чорвои ман таъин кун».
Ва Юсуф падари худ Яъқубро овард, ва ӯро ба фиръавн муаррифӣ намуд; ва Яъқуб фиръавнро баракат дод.
Ва фиръавн ба Яъқуб гуфт: «Айёми солҳои умри ту чанд аст?»
Ва Яъқуб ба фиръавн гуфт: «Айёми солҳои мусофирати ман саду сӣ сол аст; айёми солҳои умри ман кам ва бад аст, ва ба айёми солҳои умри падарони ман дар рӯзҳои мусофирати онҳо нарасидааст».
Ва Яъқуб фиръавнро баракат дод, ва аз пеши фиръавн берун рафт.
Ва Юсуф падар ва бародарони худро сокин кард, ва дар замини Миср, дар беҳтарин замин, дар замини Раамсис, чунон ки фиръавн фармуда буд, мулке ба онҳо дод.
Ва Юсуф падари худро, ва бародарони худро, ва тамоми аҳли хонаи падари худро, мувофиқи талаботи хӯрандаҳошон, бо нон таъмин мекард.
Ва дар тамоми замин нон набуд; зеро ки гуруснагӣ бағоят сахт буд, ва замини Миср ва замини Канъон аз гуруснагӣ дар ҳолати хароб буд.
Ва Юсуф тамоми нуқраро, ки дар замини Миср ва дар замини Канъон буд, ба ивази ғаллае ки мехариданд, ҷамъ кард; ва Юсуф ин нуқраро ба хонаи фиръавн даровард.
Ва чун нуқра дар замини Миср ва дар замини Канъон тамом шуд, ҳамаи мисриён назди Юсуф омада, гуфтанд: «Ба мо нон бидеҳ! Чаро пеши ту бимирем, чунки нуқра тамом шуд?»
Ва Юсуф гуфт: «Чорвои худро биёред, ва ман ба ивази чорвои шумо медиҳам, модоме ки нуқра тамом шудааст».
Ва чорвои худро назди Юсуф оварданд; ва Юсуф ба ивази аспон, ба ивази рамаҳои гӯсфандон, ба ивази рамаҳои говон ва ба ивази харон ба онҳо нон дод; ва ҳамон сол онҳоро ба ивази тамоми чорвои онҳо бо нон таъмин намуд.
Вақте ки сол ба охир расид, соли дуюм назди ӯ омада, гуфтанд: «Аз хоҷаи худ пинҳон намедорем, ки нуқра тамом шуд ва рамаҳои чорво дар дасти хоҷаи мост; пеши хоҷаи мо чизе, ҷуз ҷисми мо ва замини мо, боқӣ намондааст.
Чаро мо ва замини мо низ дар пеши назари ту ҳалок шавем? Моро ва замини моро ба ивази нон бихар; ва мо бо замини худ ғуломони фиръавн шавем, ту ба мо тухмӣ бидеҳ, то ки зист кунем ва намирем, ва замин хароб нашавад».
Ва Юсуф тамоми замини Мисрро барои фиръавн харид, зеро ки мисриён ҳар яке киштзори худро фурӯхтанд; чунки гуруснагӣ барояшон сахт буд. Ва замин аз они фиръавн шуд.
Ва халқро аз ин канор то он канори Миср ба шаҳрҳо гузаронид.
Фақат замини коҳинонро нахарид, зеро ки ба коҳинон ҳиссае аз ҷониби фиръавн муқаррар шуда буд, ва аз ҳиссае ки фиръавн ба онҳо дода буд, мехӯрданд; ба ин сабаб замини худро нафурӯхтанд.
Ва Юсуф ба халқ гуфт: «Инак, имрӯз шуморо ва замини шуморо барои фиръавн харидам; барои шумо тухмӣ ин ҷост, то заминро кишт кунед.
Ва чун ҳосил бирасад, панҷякашро ба фиръавн бидиҳед; ва чор ҳиссаи он аз они шумо бошад барои зироати замин ва барои хӯроки шумо ва аҳли хонаи шумо, ва барои хӯроки кӯдакони шумо».
Гуфтанд: «Ту ба мо ҷон даровардӣ; дар назари хоҷаи худ илтифот биёбем, ва ғуломони фиръавн бошем».
Ва Юсуф инро бар замини Миср то имрӯз ба ҳукми қонун даровард: панҷяк аз они фиръавн бошад; ғайр аз замини коҳинон, ки фақат он аз они фяръавн набуд.
Ва Исроил дар замини Миср, дар замини Ҷӯшан сокин шуд, ва онро соҳибӣ намуд, ва бағоят борвар ва афзун гардиданд.
Ва Яъқуб дар замини Миср ҳафдаҳсол бизист; ва айёми солҳои умри Яъқуб саду чилу ҳафт сол буд.
Ва чун вақти вафоти Исроил наздик шуд, писари худ Юсуфро назди худ хонда, ба вай гуфт: «Агар дар назари ту илтифот ёфта бошам, дасти худро зери рони ман бигузор, ки меҳрубонӣ ва вафо ба ман бикунӣ ва маро дар Миср дафн накунӣ,
То ки бо падарони худ бихобам: маро аз Миср бурда, дар мақбараи онҳо дафн намоӣ». Гуфт: «Ман мувофиқи гуфтаи ту хоҳам кард».
Ва гуфт: «Ба ман қасам ёд кун». Ва ба ӯ қасам ёд кард. Ва Исроил бар сари бистари худ саҷда кард.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible