Скрыть
6:1
6:2
6:3
6:5
6:7
6:9
6:11
6:12
6:18
Церковнославянский (рус)
Тѣ́мже оста́вльше нача́ла Христо́ва сло́во, на соверше́нiе да веде́мся, не па́ки основа́нiе покая́нiя полага́юще от­ ме́ртвыхъ дѣ́лъ, и вѣ́ры въ Бо́га,
креще́нiй уче́нiя, воз­ложе́нiя же ру́къ, воскресе́нiя же ме́ртвыхъ и суда́ вѣ́чнаго.
И сiе́ сотвори́мъ, а́ще Бо́гъ повели́тъ.
Невоз­мо́жно бо просвѣще́н­ныхъ еди́ною и вкуси́в­шихъ да́ра небе́снаго, и при­­ча́ст­никовъ бы́в­шихъ Ду́ха Свята́го,
и до́браго вкуси́в­шихъ Бо́жiя глаго́ла и си́лы гряду́щаго вѣ́ка,
и от­па́дшихъ, па́ки обновля́ти въ покая́нiе, второ́е распина́ющихъ Сы́на Бо́жiя себѣ́ и облича́ющихъ.
Земля́ бо пи́в­шая сходя́щiй на ню́ мно́жицею до́ждь и ражда́ющая бы́лiя до́брая о́нымъ, и́миже и дѣ́лаема быва́етъ, прiе́млетъ благослове́нiе от­ Бо́га:
а износя́щая те́рнiя и волче́цъ непотре́бна е́сть и кля́твы бли́зъ, ея́же кончи́на въ пожже́нiе.
[Зач. 313.] Надѣ́емся же о ва́съ, воз­лю́блен­нiи, лу́чшихъ и при­­держа́щихся спасе́нiя, а́ще и та́ко глаго́лемъ.
Не оби́дливъ бо Бо́гъ, забы́ти дѣ́ла ва́­шего и труда́ любве́, ю́же показа́сте во и́мя Его́, послужи́в­ше святы́мъ и служа́ще.
Жела́емъ же, да кі́йждо ва́съ явля́етъ то́жде тща́нiе ко извѣще́нiю упова́нiя да́же до конца́,
да не лѣни́ви бу́дете, но подража́теле наслѣ́д­ст­ву­ю­щихъ обѣтова́нiя вѣ́рою и долготерпѣ́нiемъ.
[Зач. 314.] Авраа́му бо обѣтова́я Бо́гъ, поне́же ни еди́нѣмъ имя́ше бо́лшимъ кля́тися, кля́т­ся Собо́ю,
глаго́ля: во­и́стин­ну благословя́ благословлю́ тя и умножа́я умно́жу тя́.
И та́ко долготерпѣ́въ, получи́ обѣтова́нiе.
Человѣ́цы бо бо́лшимъ клену́т­ся, и вся́кому и́хъ прекосло́вiю кончи́на во извѣще́нiе кля́тва [е́сть].
Въ не́мже ли́шше хотя́ Бо́гъ показа́ти наслѣ́дникомъ обѣтова́нiя непрело́жное совѣ́та Сво­его́, хода́тай­ст­вова кля́твою:
да двѣма́ ве́щьми непрело́жными, въ ни́хже невоз­мо́жно солга́ти Бо́гу, крѣ́пкое утѣше́нiе и́мамы при­­бѣ́гшiи я́тися за предлежа́щее упова́нiе,
е́же а́ки ко́тву и́мамы души́, тве́рду же и извѣ́стну, и входя́щую во вну́трен­нѣйшее завѣ́сы,
идѣ́же предте́ча о на́съ вни́де Иису́съ, по чи́ну Мелхиседе́кову Первосвяще́н­никъ бы́въ во вѣ́ки.
Синодальный
1 Серьезное предостережение против отпадения. 9 Уверенность, что читающие проявят веру «до конца». 13 Основание для такой надежды – непреложность Божьей воли.
Посему, оставив начатки учения Христова, поспешим к совершенству; и не станем снова полагать основание обращению от мертвых дел и вере в Бога,
учению о крещениях, о возложении рук, о воскресении мертвых и о суде вечном.
И это сделаем, если Бог позволит.
Ибо невозможно – однажды просвещенных, и вкусивших дара небесного, и соделавшихся причастниками Духа Святаго,
и вкусивших благого глагола Божия и сил будущего века,
и отпадших, опять обновлять покаянием, когда они снова распинают в себе Сына Божия и ругаются Ему.
Земля, пившая многократно сходящий на нее дождь и произращающая злак, полезный тем, для которых и возделывается, получает благословение от Бога;
а производящая терния и волчцы негодна и близка к проклятию, которого конец – сожжение.
[Зач. 313.] Впрочем о вас, возлюбленные, мы надеемся, что вы в лучшем состоянии и держитесь спасения, хотя и говорим так.
Ибо не неправеден Бог, чтобы забыл дело ваше и труд любви, которую вы оказали во имя Его, послужив и служа святым.
Желаем же, чтобы каждый из вас, для совершенной уверенности в надежде, оказывал такую же ревность до конца,
дабы вы не обленились, но подражали тем, которые верою и долготерпением наследуют обетования.
[Зач. 314.] Бог, давая обетование Аврааму, как не мог никем высшим клясться, клялся Самим Собою,
говоря: истинно благословляя благословлю тебя и размножая размножу тебя.
И так Авраам, долготерпев, получил обещанное.
Люди клянутся высшим, и клятва во удостоверение оканчивает всякий спор их.
Посему и Бог, желая преимущественнее показать наследникам обетования непреложность Своей воли, употребил в посредство клятву,
дабы в двух непреложных вещах, в которых невозможно Богу солгать, твердое утешение имели мы, прибегшие взяться за предлежащую надежду,
которая для души есть как бы якорь безопасный и крепкий, и входит во внутреннейшее за завесу,
куда предтечею за нас вошел Иисус, сделавшись Первосвященником навек по чину Мелхиседека.
Цр҃ко́внослав
Тѣ́мже ѡ҆ста́вльше нача́ла хрⷭ҇то́ва сло́во, на соверше́нїе да веде́мсѧ, не па́ки ѡ҆снова́нїе покаѧ́нїѧ полага́юще ѿ ме́ртвыхъ дѣ́лъ, и҆ вѣ́ры въ бг҃а,
кр҃ще́нїй ᲂу҆че́нїѧ, возложе́нїѧ же рꙋ́къ, воскрⷭ҇нїѧ же ме́ртвыхъ и҆ сꙋда̀ вѣ́чнагѡ.
И҆ сїѐ сотвори́мъ, а҆́ще бг҃ъ повели́тъ.
Невозмо́жно бо просвѣще́нныхъ є҆ди́ною и҆ вкꙋси́вшихъ да́ра нбⷭ҇нагѡ, и҆ прича́стникѡвъ бы́вшихъ дх҃а ст҃а́гѡ,
и҆ до́брагѡ вкꙋси́вшихъ бж҃їѧ гл҃го́ла и҆ си́лы грѧдꙋ́щагѡ вѣ́ка,
и҆ ѿпа́дшихъ, па́ки ѡ҆бновлѧ́ти въ покаѧ́нїе, второ́е распина́ющихъ сн҃а бж҃їѧ себѣ̀ и҆ ѡ҆блича́ющихъ.
Землѧ́ бо пи́вшаѧ сходѧ́щїй на ню̀ мно́жицею до́ждь и҆ ражда́ющаѧ бы̑лїѧ дѡ́браѧ ѡ҆́нымъ, и҆́миже и҆ дѣ́лаема быва́етъ, прїе́млетъ блгⷭ҇ве́нїе ѿ бг҃а:
а҆ и҆зносѧ́щаѧ тє́рнїѧ и҆ волче́цъ непотре́бна є҆́сть и҆ клѧ́твы бли́з̾, є҆ѧ́же кончи́на въ пожже́нїе.
[Заⷱ҇ 313] Надѣ́емсѧ же ѡ҆ ва́съ, возлю́бленнїи, лꙋ́чшихъ и҆ придержа́щихсѧ спⷭ҇нїѧ, а҆́ще и҆ та́кѡ глаго́лемъ.
Не ѡ҆би́дливъ бо бг҃ъ, забы́ти дѣ́ла ва́шегѡ и҆ трꙋда̀ любвѐ, ю҆́же показа́сте во и҆́мѧ є҆гѡ̀, послꙋжи́вше ст҃ы̑мъ и҆ слꙋжа́ще.
Жела́емъ же, да кі́йждо ва́съ ꙗ҆влѧ́етъ то́жде тща́нїе ко и҆звѣще́нїю ᲂу҆пова́нїѧ да́же до конца̀,
да не лѣни́ви бꙋ́дете, но подража́телє наслѣ́дствꙋющихъ ѡ҆бѣтова̑нїѧ вѣ́рою и҆ долготерпѣ́нїемъ.
[Заⷱ҇ 314] А҆враа́мꙋ бо ѡ҆бѣтова́ѧ бг҃ъ, поне́же ни є҆ди́нѣмъ и҆мѧ́ше бо́льшимъ клѧ́тисѧ, клѧ́тсѧ собо́ю,
гл҃ѧ: вои́стиннꙋ блгⷭ҇вѧ̀ блгⷭ҇влю́ тѧ и҆ ᲂу҆множа́ѧ ᲂу҆мно́жꙋ тѧ̀.
И҆ та́кѡ долготерпѣ́въ, полꙋчѝ ѡ҆бѣтова́нїе.
Человѣ́цы бо бо́льшимъ кленꙋ́тсѧ, и҆ всѧ́комꙋ и҆́хъ прекосло́вїю кончи́на во и҆звѣще́нїе клѧ́тва (є҆́сть).
Въ не́мже ли́шше хотѧ̀ бг҃ъ показа́ти наслѣ́дникѡмъ ѡ҆бѣтова́нїѧ непрело́жное совѣ́та своегѡ̀, хода́тайствова клѧ́твою:
да двѣма̀ ве́щьми непрело́жными, въ ни́хже невозмо́жно солга́ти бг҃ꙋ, крѣ́пкое ᲂу҆тѣше́нїе и҆́мамы прибѣ́гшїи ꙗ҆́тисѧ за предлежа́щее ᲂу҆пова́нїе,
є҆́же а҆́ки ко́твꙋ и҆́мамы дꙋшѝ, тве́рдꙋ же и҆ и҆звѣ́стнꙋ, и҆ входѧ́щꙋю во внꙋ́треннѣйшее завѣ́сы,
и҆дѣ́же прⷣте́ча ѡ҆ на́съ вни́де і҆и҃съ, по чи́нꙋ мелхїседе́ковꙋ первосщ҃е́нникъ бы́въ во вѣ́ки.
Quapropter praetermittentes inchoationis Christi sermonem ad perfectionem feramur, non rursum iacientes fundamentum paenitentiae ab operibus mortuis et fidei ad Deum,
baptismatum doctrinae, impositionis quoque manuum, ac resurrectionis mortuorum et iudicii aeterni.
Et hoc faciemus, si quidem permiserit Deus.
Impossibile est enim eos, qui semel sunt illuminati, gustaverunt etiam donum caeleste et participes sunt facti Spiritus Sancti
et bonum gustaverunt Dei verbum virtutesque saeculi venturi
et prolapsi sunt, rursus renovari ad paenitentiam, rursum crucifigentes sibimetipsis Filium Dei et ostentui habentes.
Terra enim saepe venientem super se bibens imbrem et generans herbam opportunam illis, propter quos et colitur, accipit benedictionem a Deo;
proferens autem spinas ac tribulos reproba est et maledicto proxima, cuius finis in combustionem.
Confidimus autem de vobis, dilectissimi, meliora et viciniora saluti, tametsi ita loquimur;
non enim iniustus Deus, ut obliviscatur operis vestri et dilectionis, quam ostendistis nomini ipsius, qui ministrastis sanctis et ministratis.
Cupimus autem unumquemque vestrum eandem ostentare sollicitudinem ad expletionem spei usque in finem,
ut non segnes efficiamini, verum imitatores eorum, qui fide et patientia hereditant promissiones.
Abrahae namque promittens Deus, quoniam neminem habuit, per quem iuraret maiorem, iuravit per semetipsum
dicens: «Utique benedicens benedicam te et multiplicans multiplicabo te»;
et sic longanimiter ferens adeptus est repromissionem.
Homines enim per maiorem sui iurant, et omnis controversiae eorum finis ad confirmationem est iuramentum;
in quo abundantius volens Deus ostendere pollicitationis heredibus immobilitatem consilii sui, se interposuit iure iurando,
ut per duas res immobiles, in quibus impossibile est mentiri Deum, fortissimum solacium habeamus, qui confugimus ad tenendam propositam spem;
quam sicut ancoram habemus animae, tutam ac firmam et incedentem usque in interiora velaminis,
ubi praecursor pro nobis introivit Iesus, secundum ordinem Melchisedech pontifex factus in aeternum.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible