Тѣ́мже ѡ҆ста́вльше нача́ла хрⷭ҇то́ва сло́во, на соверше́нїе да веде́мсѧ, не па́ки ѡ҆снова́нїе покаѧ́нїѧ полага́юще ѿ ме́ртвыхъ дѣ́лъ, и҆ вѣ́ры въ бг҃а,

кр҃ще́нїй ᲂу҆че́нїѧ, возложе́нїѧ же рꙋ́къ, воскрⷭ҇нїѧ же ме́ртвыхъ и҆ сꙋда̀ вѣ́чнагѡ.

И҆ сїѐ сотвори́мъ, а҆́ще бг҃ъ повели́тъ.

Невозмо́жно бо просвѣще́нныхъ є҆ди́ною и҆ вкꙋси́вшихъ да́ра нбⷭ҇нагѡ, и҆ прича́стникѡвъ бы́вшихъ дх҃а ст҃а́гѡ,

и҆ до́брагѡ вкꙋси́вшихъ бж҃їѧ гл҃го́ла и҆ си́лы грѧдꙋ́щагѡ вѣ́ка,

и҆ ѿпа́дшихъ, па́ки ѡ҆бновлѧ́ти въ покаѧ́нїе, второ́е распина́ющихъ сн҃а бж҃їѧ себѣ̀ и҆ ѡ҆блича́ющихъ.

Землѧ́ бо пи́вшаѧ сходѧ́щїй на ню̀ мно́жицею до́ждь и҆ ражда́ющаѧ бы̑лїѧ дѡ́браѧ ѡ҆́нымъ, и҆́миже и҆ дѣ́лаема быва́етъ, прїе́млетъ блгⷭ҇ве́нїе ѿ бг҃а:

а҆ и҆зносѧ́щаѧ тє́рнїѧ и҆ волче́цъ непотре́бна є҆́сть и҆ клѧ́твы бли́з̾, є҆ѧ́же кончи́на въ пожже́нїе.

[Заⷱ҇ 313] Надѣ́емсѧ же ѡ҆ ва́съ, возлю́бленнїи, лꙋ́чшихъ и҆ придержа́щихсѧ спⷭ҇нїѧ, а҆́ще и҆ та́кѡ глаго́лемъ.

Не ѡ҆би́дливъ бо бг҃ъ, забы́ти дѣ́ла ва́шегѡ и҆ трꙋда̀ любвѐ, ю҆́же показа́сте во и҆́мѧ є҆гѡ̀, послꙋжи́вше ст҃ы̑мъ и҆ слꙋжа́ще.

Жела́емъ же, да кі́йждо ва́съ ꙗ҆влѧ́етъ то́жде тща́нїе ко и҆звѣще́нїю ᲂу҆пова́нїѧ да́же до конца̀,

да не лѣни́ви бꙋ́дете, но подража́телє наслѣ́дствꙋющихъ ѡ҆бѣтова̑нїѧ вѣ́рою и҆ долготерпѣ́нїемъ.

[Заⷱ҇ 314] А҆враа́мꙋ бо ѡ҆бѣтова́ѧ бг҃ъ, поне́же ни є҆ди́нѣмъ и҆мѧ́ше бо́льшимъ клѧ́тисѧ, клѧ́тсѧ собо́ю,

гл҃ѧ: вои́стиннꙋ блгⷭ҇вѧ̀ блгⷭ҇влю́ тѧ и҆ ᲂу҆множа́ѧ ᲂу҆мно́жꙋ тѧ̀.

И҆ та́кѡ долготерпѣ́въ, полꙋчѝ ѡ҆бѣтова́нїе.

Человѣ́цы бо бо́льшимъ кленꙋ́тсѧ, и҆ всѧ́комꙋ и҆́хъ прекосло́вїю кончи́на во и҆звѣще́нїе клѧ́тва (є҆́сть).

Въ не́мже ли́шше хотѧ̀ бг҃ъ показа́ти наслѣ́дникѡмъ ѡ҆бѣтова́нїѧ непрело́жное совѣ́та своегѡ̀, хода́тайствова клѧ́твою:

да двѣма̀ ве́щьми непрело́жными, въ ни́хже невозмо́жно солга́ти бг҃ꙋ, крѣ́пкое ᲂу҆тѣше́нїе и҆́мамы прибѣ́гшїи ꙗ҆́тисѧ за предлежа́щее ᲂу҆пова́нїе,

є҆́же а҆́ки ко́твꙋ и҆́мамы дꙋшѝ, тве́рдꙋ же и҆ и҆звѣ́стнꙋ, и҆ входѧ́щꙋю во внꙋ́треннѣйшее завѣ́сы,

и҆дѣ́же прⷣте́ча ѡ҆ на́съ вни́де і҆и҃съ, по чи́нꙋ мелхїседе́ковꙋ первосщ҃е́нникъ бы́въ во вѣ́ки.

Синодальный

1 Серьезное предостережение против отпадения. 9 Уверенность, что читающие проявят веру «до конца». 13 Основание для такой надежды – непреложность Божьей воли.

Посему, оставив начатки учения Христова, поспешим к совершенству; и не станем снова полагать основание обращению от мертвых дел и вере в Бога,

учению о крещениях, о возложении рук, о воскресении мертвых и о суде вечном.

И это сделаем, если Бог позволит.

Ибо невозможно – однажды просвещенных, и вкусивших дара небесного, и соделавшихся причастниками Духа Святаго,

и вкусивших благого глагола Божия и сил будущего века,

и отпадших, опять обновлять покаянием, когда они снова распинают в себе Сына Божия и ругаются Ему.

Земля, пившая многократно сходящий на нее дождь и произращающая злак, полезный тем, для которых и возделывается, получает благословение от Бога;

а производящая терния и волчцы негодна и близка к проклятию, которого конец – сожжение.

[Зач. 313.] Впрочем о вас, возлюбленные, мы надеемся, что вы в лучшем состоянии и держитесь спасения, хотя и говорим так.

Ибо не неправеден Бог, чтобы забыл дело ваше и труд любви, которую вы оказали во имя Его, послужив и служа святым.

Желаем же, чтобы каждый из вас, для совершенной уверенности в надежде, оказывал такую же ревность до конца,

дабы вы не обленились, но подражали тем, которые верою и долготерпением наследуют обетования.

[Зач. 314.] Бог, давая обетование Аврааму, как не мог никем высшим клясться, клялся Самим Собою,

говоря: истинно благословляя благословлю тебя и размножая размножу тебя.

И так Авраам, долготерпев, получил обещанное.

Люди клянутся высшим, и клятва во удостоверение оканчивает всякий спор их.

Посему и Бог, желая преимущественнее показать наследникам обетования непреложность Своей воли, употребил в посредство клятву,

дабы в двух непреложных вещах, в которых невозможно Богу солгать, твердое утешение имели мы, прибегшие взяться за предлежащую надежду,

которая для души есть как бы якорь безопасный и крепкий, и входит во внутреннейшее за завесу,

куда предтечею за нас вошел Иисус, сделавшись Первосвященником навек по чину Мелхиседека.

Сербский

Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,

Науке крштења, и стављања руку, и васкрсења мртвих, и суда вечног.

И ово ћемо учинити ако Бог допусти.

Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,

И окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали,

Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.

Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;

А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.

Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.

Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.

Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;

Да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.

Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,

Говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.

И тако трпећи дуго, доби обећање.

Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.

Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:

Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,

Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,

Где Исус уђе напред за нас, поставши поглавар свештенички довека по реду Мелхиседековом.

Сербский (синод.)

Языки

Зато, оставивши почетничку науку о Христу, похитајмо ка савршенству; и немојмо изнова постављати темељ покајања од мртвих дјела, и вјере у Бога,

И науке о крштавањима, и о полагању руку, и о васкрсењу мртвих, и о суду вјечноме.

И ово ћемо учинити, ако Бог допусти.

Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога,

И окусили добру ријеч Божију, и силе будућега вијека,

Па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега.

Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога;

А која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетства, а њезин је крај: у ватру!

Али што се вас тиче, љубљени, иако овако говоримо, убијеђени смо да ствари стоје боље и да воде спасењу.

Јер Бог није неправедан па да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте за Име његово, послуживши и служећи светима.

А желимо да сваки од вас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја.

Да не будете лијени, него да подражавате оне који вјером и истрајношћу насљеђују обећања.

Јер кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већега да се закуне, закле се самим собом,

Говорећи: Заиста ћу те богато благословити и обилно те умножити.

И тако Авраам стрпљиво чекајући дочека обећање.

Јер се људи заклињу већим од себе, и сваком њиховом препирању завршетак је заклетва као јемство.

Зато и Бог, желећи да насљедницима обећања што поузданије покаже неизмјенивост своје одлуке, послужи се заклетвом,

Да бисмо у двјема непоколебивим стварима, у којима је немогуће да Бог превари, имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама;

Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе,

Гдје као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавијек по чину Мелхиседекову.