Скрыть
10:10
10:11
10:14
10:15
10:17
10:27
10:31
10:32
Церковнославянский (рус)
Го́ре пи́шущымъ лука́в­ст­во: пи́шущiи бо лука́в­ст­во пи́шутъ,
укланя́юще су́дъ убо́гихъ, восхища́юще су́дъ ни́щихъ люді́й мо­и́хъ, я́ко бы́ти и́мъ вдови́цѣ въ расхище́нiе и сиротѣ́ въ разграбле́нiе.
И что́ сотворя́тъ въ де́нь посѣще́нiя? ско́рбь бо ва́мъ от­дале́че прiи́детъ. И къ кому́ при­­бѣ́гнете, да помо́жетъ ва́мъ? И гдѣ́ оста́вите сла́ву ва́шу,
е́же не впа́сти въ плѣне́нiе? И подъ убiе́ными паду́тъ. И во всѣ́хъ си́хъ не от­врати́ся гнѣ́въ его́, но еще́ рука́ его́ высока́.
Го́ре Ассири́емъ, же́злъ я́рости мо­ея́ и гнѣ́въ е́сть въ руку́ и́хъ.
Гнѣ́въ мо́й послю́ на язы́къ беззако́ненъ, и сво­и́хъ люді́й повелю́ сотвори́ти коры́сти и плѣне́нiе, и попра́ти гра́ды и положи́ти я́ въ пра́хъ.
Се́й же не та́ко помы́сли и душе́ю не та́ко воз­мнѣ́: но от­сту́питъ у́мъ его́, и е́же потреби́ти язы́ки не ма́лы.
И а́ще реку́тъ ему́: ты́ ли еси́ еди́нъ кня́зь?
И рече́тъ: не взя́хъ ли страны́, я́же вы́ше Вавило́на и хала́ни, идѣ́же сто́лпъ созда́нъ, и взя́хъ Араві́ю и Дама́скъ и самарі́ю?
Я́коже сiя́ взя́хъ, и вся́ княже́нiя воз­му́. Возрыда́йте, изва́ян­ная во Иерусали́мѣ и въ самарі́и:
я́коже бо сотвори́хъ самарі́и и рукотворе́н­нымъ ея́, та́ко сотворю́ и Иерусали́му и кумíромъ его́.
И бу́детъ, егда́ сконча́етъ Госпо́дь вся́ творя́ въ горѣ́ Сiо́ни и во Иерусали́мѣ, наведе́тъ на у́мъ вели́кiй, на кня́зя Ассирі́йска и на высоту́ сла́вы о́чiю его́.
Рече́ бо: крѣ́постiю руки́ мо­ея́ сотворю́, и прему́дростiю ра́зума [мо­его́] от­иму́ предѣ́лы язы́ковъ, и си́лу и́хъ плѣню́,
и сотрясу́ гра́ды населе́ныя, и вселе́н­ную всю́ объиму́ руко́ю мо­е́ю я́ко гнѣздо́, и я́ко оста́вленая я́ица воз­му́: и нѣ́сть, и́же убѣжи́тъ мене́, или́ проти́ву мнѣ́ рече́тъ, и от­ве́рзетъ уста́ и глуми́тъ.
Еда́ просла́вит­ся сѣки́ра безъ сѣку́щаго е́ю? или́ воз­несе́т­ся пила́ безъ влеку́щаго ю́? Та́кожде а́ще кто́ во́зметъ же́злъ, или́ дре́во: и не та́ко.
Но по́слетъ Госпо́дь Савао́ѳъ на твою́ че́сть безче́стiе, и на твою́ сла́ву о́гнь горя́ воз­гори́т­ся.
И бу́детъ свѣ́тъ Изра́илевъ во о́гнь, и освяти́тъ его́ огне́мъ горя́щимъ, и поя́стъ я́ко сѣ́но веще­с­т­во́.
Въ то́й де́нь уга́снутъ го́ры и хо́лми и дубра́вы, и поя́стъ от­ души́ да́же до пло́тей: и бу́детъ бѣжа́й, я́ко бѣжа́й от­ пла́мене горя́ща:
и оста́вльшiися от­ ни́хъ бу́дутъ въ число́, и отроча́ ма́лое напи́шетъ я́.
И бу́детъ въ то́й де́нь, не при­­ложи́т­ся ктому́ оста́нокъ Изра́илевъ, и спасе́н­нiи Иа́ковли не бу́дутъ ктому́ упова́юще на оби́дѣв­шыя и́хъ, но бу́дутъ упова́юще на Бо́га свята́го Изра́илева и́стиною.
И обрати́т­ся оста́нокъ Иа́ковль къ Бо́гу крѣ́пкому.
И а́ще бу́дутъ лю́дiе Изра́илевы я́ко песо́къ морскі́й, оста́нокъ и́хъ спасе́т­ся:
сло́во бо соверша́я и сокраща́я пра́вдою, я́ко сло́во сокраще́но сотвори́тъ Госпо́дь во все́й вселе́н­нѣй.
Сего́ ра́ди сiя́ глаго́летъ Госпо́дь Савао́ѳъ: не бо́йтеся, лю́дiе мо­и́, от­ Ассирі́анъ, живу́щiи въ Сiо́нѣ, я́ко жезло́мъ порази́тъ тя́: я́зву бо наво́дитъ на тя́, е́же ви́дѣти пу́ть Еги́пта.
Еще́ бо ма́ло, и преста́нетъ гнѣ́въ, я́рость же моя́ на совѣ́тъ и́хъ:
и воз­дви́гнетъ Бо́гъ си́лъ на ня́ я́зву, я́ко я́зву Мадiа́млю на мѣ́стѣ ско́рби, и я́рость его́ на пу́ть и́же къ мо́рю, на пу́ть и́же во Еги́петъ:
и бу́детъ въ то́й де́нь, отъ­и́мет­ся и́го его́ от­ ра́мене тво­его́ и стра́хъ его́ от­ тебе́, и согнiе́тъ и́го от­ ра́менъ ва́шихъ.
Прiи́детъ бо во гра́дъ Агга́й, и пре́йдетъ въ Магеддо́, и въ Махма́сѣ положи́тъ сосу́ды своя́.
И мине́тъ де́брь, и прiи́детъ во Агга́й: стра́хъ прiи́метъ раму́ гра́дъ Сау́ловъ,
побѣ́гнетъ дще́рь Гали́мля, услы́шит­ся въ лаисѣ́, услы́шит­ся во Анаѳо́ѳѣ.
И ужасе́ся Мадеми́на и живу́щiи во гиви́мѣ.
Утѣша́йте дне́сь е́же на пути́ пребы́ти: утѣша́йте руко́ю го́ру дще́рь Сiо́ню, и хо́лми, и́же во Иерусали́мѣ:
се́, Влады́ка Госпо́дь Савао́ѳъ смяте́тъ сла́вныя со крѣ́постiю, и высо́цiи укори́зною сокруша́т­ся, и высо́цыи смиря́т­ся,
и паду́тъ высо́цыи мече́мъ, Лива́нъ же съ высо́кими паде́т­ся.
Французский (LSG)
Malheur à ceux qui prononcent des ordonnances iniques, Et à ceux qui transcrivent des arrêts injustes,
Pour refuser justice aux pauvres, Et ravir leur droit aux malheureux de mon peuple, Pour faire des veuves leur proie, Et des orphelins leur butin!
Que ferez-vous au jour du châtiment, Et de la ruine qui du lointain fondra sur vous? Vers qui fuirez-vous, pour avoir du secours, Et où laisserez-vous votre gloire?
Les uns seront courbés parmi les captifs, Les autres tomberont parmi les morts. Malgré tout cela, sa colère ne s'apaise point, Et sa main est encore étendue.
Malheur à l'Assyrien, verge de ma colère! La verge dans sa main, c'est l'instrument de ma fureur.
Je l'ai lâché contre une nation impie, Je l'ai fait marcher contre le peuple de mon courroux, Pour qu'il se livre au pillage et fasse du butin, Pour qu'il le foule aux pieds comme la boue des rues.
Mais il n'en juge pas ainsi, Et ce n'est pas là la pensée de son coeur; Il ne songe qu'à détruire, Qu'à exterminer les nations en foule.
Car il dit: Mes princes ne sont-ils pas autant de rois?
N'en a-t-il pas été de Calno comme de Carkemisch? N'en a-t-il pas été de Hamath comme d'Arpad? N'en a-t-il pas été de Samarie comme de Damas?
De même que ma main a atteint les royaumes des idoles, Où il y avait plus d'images qu'à Jérusalem et à Samarie,
Ce que j'ai fait à Samarie et à ses idoles, Ne le ferai-je pas à Jérusalem et à ses images?
Mais, quand le Seigneur aura accompli toute son oeuvre Sur la montagne de Sion et à Jérusalem, Je punirai le roi d'Assyrie pour le fruit de son coeur orgueilleux, Et pour l'arrogance de ses regards hautains.
Car il dit: C'est par la force de ma main que j'ai agi, C'est par ma sagesse, car je suis intelligent; J'ai reculé les limites des peuples, et pillé leurs trésors, Et, comme un héros, j'ai renversé ceux qui siégeaient sur des trônes;
J'ai mis la main sur les richesses des peuples, comme sur un nid, Et, comme on ramasse des oeufs abandonnés, J'ai ramassé toute la terre: Nul n'a remué l'aile, Ni ouvert le bec, ni poussé un cri. -
La hache se glorifie-t-elle envers celui qui s'en sert? Ou la scie est-elle arrogante envers celui qui la manie? Comme si la verge faisait mouvoir celui qui la lève, Comme si le bâton soulevait celui qui n'est pas du bois!
C'est pourquoi le Seigneur, le Seigneur des armées, enverra Le dépérissement parmi ses robustes guerriers; Et, sous sa magnificence, éclatera un embrasement, Comme l'embrasement d'un feu.
La lumière d'Israël deviendra un feu, Et son Saint une flamme, Qui consumera et dévorera ses épines et ses ronces, En un seul jour;
Qui consumera, corps et âme, La magnificence de sa forêt et de ses campagnes. Il en sera comme d'un malade, qui tombe en défaillance.
Le reste des arbres de sa forêt pourra être compté, Et un enfant en écrirait le nombre.
En ce jour-là, Le reste d'Israël et les réchappés de la maison de Jacob, Cesseront de s'appuyer sur celui qui les frappait; Ils s'appuieront avec confiance sur l'Éternel, le Saint d'Israël.
Le reste reviendra, le reste de Jacob, Au Dieu puissant.
Quand ton peuple, ô Israël, serait comme le sable de la mer, Un reste seulement reviendra; La destruction est résolue, elle fera déborder la justice.
Et cette destruction qui a été résolue, Le Seigneur, l'Éternel des armées, l'accomplira dans tout le pays.
Cependant, ainsi parle le Seigneur, l'Éternel des armées: O mon peuple, qui habites en Sion, ne crains pas l'Assyrien! Il te frappe de la verge, Et il lève son bâton sur toi, comme faisaient les Égyptiens.
Mais, encore un peu de temps, Et le châtiment cessera, Puis ma colère se tournera contre lui pour l'anéantir.
L'Éternel des armées agitera le fouet contre lui, Comme il frappa Madian au rocher d'Oreb; Et, de même qu'il leva son bâton sur la mer, Il le lèvera encore, comme en Égypte.
En ce jour, son fardeau sera ôté de dessus ton épaule, Et son joug de dessus ton cou; Et la graisse fera éclater le joug.
Il marche sur Ajjath, traverse Migron, Laisse ses bagages à Micmasch.
Ils passent le défilé, Ils couchent à Guéba; Rama tremble, Guibea de Saül prend la fuite.
Fais éclater ta voix, fille de Gallim! Prends garde, Laïs! malheur à toi, Anathoth!
Madména se disperse, Les habitants de Guébim sont en fuite.
Encore un jour de halte à Nob, Et il menace de sa main la montagne de la fille de Sion, La colline de Jérusalem.
Voici, le Seigneur, l'Éternel des armées, Brise les rameaux avec violence: Les plus grands sont coupés, Les plus élevés sont abattus.
Il renverse avec le fer les taillis de la forêt, Et le Liban tombe sous le Puissant.
Арабский (Arabic Van Dyke)
وَيْلٌ لِلَّذِينَ يَقْضُونَ أَقْضِيَةَ الْبُطْلِ، وَلِلْكَتَبَةِ الَّذِينَ يُسَجِّلُونَ جَوْرًا
لِيَصُدُّوا الضُّعَفَاءَ عَنِ الْحُكْمِ، وَيَسْلُبُوا حَقَّ بَائِسِي شَعْبِي، لِتَكُونَ الأَرَامِلُ غَنِيمَتَهُمْ وَيَنْهَبُوا الأَيْتَامَ.
وَمَاذَا تَفْعَلُونَ فِي يَوْمِ الْعِقَابِ، حِينَ تَأْتِي التَّهْلُكَةُ مِنْ بَعِيدٍ؟ إِلَى مَنْ تَهْرُبُونَ لِلْمَعُونَةِ، وَأَيْنَ تَتْرُكُونَ مَجْدَكُمْ؟
إِمَّا يَجْثُونَ بَيْنَ الأَسْرَى، وَإِمَّا يَسْقُطُونَ تَحْتَ الْقَتْلَى. مَعَ كُلِّ هذَا لَمْ يَرْتَدَّ غَضَبُهُ، بَلْ يَدُهُ مَمْدُودَةٌ بَعْدُ!
«وَيْلٌ لأَشُّورَ قَضِيبِ غَضَبِي، وَالْعَصَا فِي يَدِهِمْ هِيَ سَخَطِي.
عَلَى أُمَّةٍ مُنَافِقَةٍ أُرْسِلُهُ، وَعَلَى شَعْبِ سَخَطِي أُوصِيهِ، لِيَغْتَنِمَ غَنِيمَةً وَيَنْهَبَ نَهْبًا، وَيَجْعَلَهُمْ مَدُوسِينَ كَطِينِ الأَزِقَّةِ.
أَمَّا هُوَ فَلاَ يَفْتَكِرُ هكَذَا، وَلاَ يَحْسِبُ قَلْبُهُ هكَذَا. بَلْ فِي قَلْبِهِ أَنْ يُبِيدَ وَيَقْرِضَ أُمَمًا لَيْسَتْ بِقَلِيلَةٍ.
فَإِنَّهُ يَقُولُ: أَلَيْسَتْ رُؤَسَائِي جَمِيعًا مُلُوكًا؟
أَلَيْسَتْ كَلْنُو مِثْلَ كَرْكَمِيشَ؟ أَلَيْسَتْ حَمَاةُ مِثْلَ أَرْفَادَ؟ أَلَيْسَتِ السَّامِرَةُ مِثْلَ دِمَشْقَ؟
كَمَا أَصَابَتْ يَدِي مَمَالِكَ الأَوْثَانِ، وَأَصْنَامُهَا الْمَنْحُوتَةُ هِيَ أَكْثَرُ مِنَ الَّتِي لأُورُشَلِيمَ وَلِلسَّامِرَةِ،
أَفَلَيْسَ كَمَا صَنَعْتُ بِالسَّامِرَةِ وَبِأَوْثَانِهَا أَصْنَعُ بِأُورُشَلِيمَ وَأَصْنَامِهَا؟».
فَيَكُونُ مَتَى أَكْمَلَ السَّيِّدُ كُلَّ عَمَلِهِ بِجَبَلِ صِهْيَوْنَ وَبِأُورُشَلِيمَ، أَنِّي أُعَاقِبُ ثَمَرَ عَظَمَةِ قَلْبِ مَلِكِ أَشُّورَ وَفَخْرَ رِفْعَةِ عَيْنَيْهِ.
لأَنَّهُ قَالَ: «بِقُدْرَةِ يَدِي صَنَعْتُ، وَبِحِكْمَتِي. لأَنِّي فَهِيمٌ. وَنَقَلْتُ تُخُومَ شُعُوبٍ، وَنَهَبْتُ ذَخَائِرَهُمْ، وَحَطَطْتُ الْمُلُوكَ كَبَطَل.
فَأَصَابَتْ يَدِي ثَرْوَةَ الشُّعُوبِ كَعُشٍّ، وَكَمَا يُجْمَعُ بَيْضٌ مَهْجُورٌ، جَمَعْتُ أَنَا كُلَّ الأَرْضِ، وَلَمْ يَكُنْ مُرَفْرِفُ جَنَاحٍ وَلاَ فَاتِحُ فَمٍ وَلاَ مُصَفْصِفٌ».
هَلْ تَفْتَخِرُ الْفَأْسُ عَلَى الْقَاطِعِ بِهَا، أَوْ يَتَكَبَّرُ الْمِنْشَارُ عَلَى مُرَدِّدِهِ؟ كَأَنَّ الْقَضِيبَ يُحَرِّكُ رَافِعَهُ! كَأَنَّ الْعَصَا تَرْفَعُ مَنْ لَيْسَ هُوَ عُودًا!
لِذلِكَ يُرْسِلُ السَّيِّدُ، سَيِّدُ الْجُنُودِ، عَلَى سِمَانِهِ هُزَالاً، وَيُوقِدُ تَحْتَ مَجْدِهِ وَقِيدًا كَوَقِيدِ النَّارِ.
وَيَصِيرُ نُورُ إِسْرَائِيلَ نَارًا وَقُدُّوسُهُ لَهِيبًا، فَيُحْرِقُ وَيَأْكُلُ حَسَكَهُ وَشَوْكَهُ فِي يَوْمٍ وَاحِدٍ،
وَيُفْنِي مَجْدَ وَعْرِهِ وَبُسْتَانِهِ، النَّفْسَ وَالْجَسَدَ جَمِيعًا. فَيَكُونُ كَذَوَبَانِ الْمَرِيضِ.
وَبَقِيَّةُ أَشْجَارِ وَعْرِهِ تَكُونُ قَلِيلَةً حَتَّى يَكْتُبَهَا صَبِيٌّ.
وَيَكُونُ فِي ذلِكَ الْيَوْمِ أَنَّ بَقِيَّةَ إِسْرَائِيلَ وَالنَّاجِينَ مِنْ بَيْتِ يَعْقُوبَ لاَ يَعُودُونَ يَتَوَكَّلُونَ أَيْضًا عَلَى ضَارِبِهِمْ، بَلْ يَتَوَكَّلُونَ عَلَى الرَّبِّ قُدُّوسِ إِسْرَائِيلَ بِالْحَقِّ.
تَرْجعُ الْبَقِيَّةُ، بَقِيَّةُ يَعْقُوبَ، إِلَى اللهِ الْقَدِيرِ.
لأَنَّهُ وَإِنْ كَانَ شَعْبُكَ يَا إِسْرَائِيلُ كَرَمْلِ الْبَحْرِ تَرْجعُ بَقِيَّةٌ مِنْهُ. قَدْ قُضِيَ بِفَنَاءٍ فَائِضٍ بِالْعَدْلِ.
لأَنَّ السَّيِّدَ رَبَّ الْجُنُودِ يَصْنَعُ فَنَاءً وَقَضَاءً فِي كُلِّ الأَرْضِ.
وَلكِنْ هكَذَا يَقُولُ السَّيِّدُ رَبُّ الْجُنُودِ: «لاَ تَخَفْ مِنْ أَشُّورَ يَا شَعْبِي السَّاكِنُ فِي صِهْيَوْنَ. يَضْرِبُكَ بِالْقَضِيبِ، وَيَرْفَعُ عَصَاهُ عَلَيْكَ عَلَى أُسْلُوبِ مِصْرَ.
لأَنَّهُ بَعْدَ قَلِيل جِدًّا يَتِمُّ السَّخَطُ وَغَضَبِي فِي إِبَادَتِهِمْ».
وَيُقِيمُ عَلَيْهِ رَبُّ الْجُنُودِ سَوْطًا، كَضَرْبَةِ مِدْيَانَ عِنْدَ صَخْرَةِ غُرَابَ، وَعَصَاهُ عَلَى الْبَحْرِ، وَيَرْفَعُهَا عَلَى أُسْلُوبِ مِصْرَ.
وَيَكُونُ فِي ذلِكَ الْيَوْمِ أَنَّ حِمْلَهُ يَزُولُ عَنْ كَتِفِكَ، وَنِيرَهُ عَنْ عُنُقِكَ، وَيَتْلَفُ النِّيرُ بِسَبَبِ السَّمَانَةِ.
قَدْ جَاءَ إِلَى عَيَّاثَ. عَبَرَ بِمِجْرُونَ. وَضَعَ فِي مِخْمَاشَ أَمْتِعَتَهُ.
عَبَرُوا الْمَعْبَرَ. بَاتُوا فِي جَبَعَ. ارْتَعَدَتِ الرَّامَةُ. هَرَبَتْ جِبْعَةُ شَاوُلَ.
اِصْهِلِي بِصَوْتِكِ يَا بِنْتَ جَلِّيمَ. اسْمَعِي يَا لَيْشَةُ. مِسْكِينَةٌ هِيَ عَنَاثُوثُ.
هَرَبَتْ مَدْمِينَةُ. احْتَمَى سُكَّانُ جِيبِيمَ.
الْيَوْمَ يَقِفُ فِي نُوبَ. يَهُزُّ يَدَهُ عَلَى جَبَلِ بِنْتِ صِهْيَوْنَ، أَكَمَةِ أُورُشَلِيمَ.
هُوَذَا السَّيِّدُ رَبُّ الْجُنُودِ يَقْضِبُ الأَغْصَانَ بِرُعْبٍ، وَالْمُرْتَفِعُو الْقَامَةِ يُقْطَعُونَ، وَالْمُتَشَامِخُونَ يَنْخَفِضُونَ.
وَيُقْطَعُ غَابُ الْوَعْرِ بِالْحَدِيدِ، وَيَسْقُطُ لُبْنَانُ بِقَدِيرٍ.
ЭЙ вой бар қонунгузороне ки ҷафоро ба ҳукми қонун медароранд; ва эй вой бар котибоне ки аҳкоми ноинсофона менависанд,
Барои он ки мискинонро аз доварӣ маҳрум созанд, ва ҳуқуқи мазлумони қавми Маро бирабоянд, то ки бевазанонро ғанимати худ гардонанд, ва ятимонро толону тороҷ кунанд!
Пас шумо дар рӯзи доварӣ, ва дар таҳлукае ки аз дурдаст меояд, чӣ хоҳед кард? Аз кӣ барои мадад паноҳ хоҳед ҷуст? Ва сарвати худро дар куҷо пинҳон хоҳед кард?
Магар ин ки дар миёни бандиён сари таслим фурӯд оваранд ва дар миёни мақтулон фурӯ ғалтанд; бо ин ҳама, ғазаби Ӯ фурӯ нанишастааст, ва дасти Ӯ ҳанӯз дароз аст.
Ҳой, Ашшур, ки чӯбдасти ғазаби Ман аст, ва қаҳри Ман асоест дар дасти вай!
Ман вайро ба муқобили халқи риёкор хоҳам фиристод, ва бар зиддӣ қавми хашмовари Ман амр хоҳам фармуд, ки ғанимат бигирад ва ба яғмо бибарад, ва онҳоро мисли лойи кӯчаҳо поймол кунад.
Валекин вай ин гуна фикр намекунад, ва андешаи дили вай чунин нест, балки дар дили худ ҳавас дорад, ки халқҳои бисёрро торумор ва нобуд созад;
Зеро ки мегӯяд: «Мирони ман, охир, саросар подшоҳонанд!
Калну, охир, мисли Каркамиш таслим шудааст! Оё Ҳамот мисли Арфод нест? Оё Сомария мисли Димишқ нест?
Чунон ки дасти ман бар мамлакатҳои бутпараст зафар ёфтааст, ва ҳол он ки санамҳошон аз санамҳои Ерусалим ва Сомария зиёдтар буд,
Чунон ки, охир, бо Сомария ва бутҳояш амал кардаам, ончунон бо Ерусалим ва ҳайкалҳояш амал хоҳам кард».
Ва воқеъ хоҳад шуд, баъд аз он ки Парвардигор тамоми амали Худро бар кӯҳи Сион ва дар Ерусалим анҷом диҳад, Ӯ хоҳад гуфт: «Ман лофу газофи дили пурғурури подшоҳи Ашшур ва нигоҳи ҳавобаландонаи чашмони вайро ба ҷазо гирифтор хоҳам кард».
Зеро ки вай мегӯяд: «Бо қуввати дасти худ ва бо ҳикмати худ ин корро кардам, чунки хирадманд ҳастам; ва ҳудуди қавмонро аз миён бардоштам, ва хазоини онҳоро толону тороҷ намудам, ва мисли баҳодуре бар тахт нишастагонро вожгун сохтам;
Ва дасти ман сарвати қавмонро мисли лонае гирифтааст, ва мисли он ки тухмҳои дар лона бударо чида мегиранд, ман тамоми заминро чида гирифтам, ва ҷонваре набуд, ки бол ҷунбонад, ва даҳон кушояд, ва чириқ-чириқ кунад».
Оё табар бар касе ки бо он мешиканад, ғурур хоҳад кард? Оё арра бар касе ки онро мекашад, фахр хоҳад намуд? Гӯё ки чӯбдаст баландкунандаи худро ба ҳаракат меоварда бошад! Гӯё ки асо он чиро, ки чӯб нест, баланд мекарда бошад!
Бинобар ин Парвардигор, Парвардигори лашкарҳо, ба фарбеҳони вай лоғарӣ хоҳад фиристод, ва дар ивази ҷалоли вай сӯхторе мисли сӯхтани оташ барафрӯхта хоҳад шуд.
Ва Нури Исроил оташ, ва Поки он аланга хоҳад шуд, ва явшону хори шутури вайро дар як рӯз сӯзонида, хоҳад хӯрд;
Ва ҷалоли ҷангали вайро, ва боғистони вайро, аз ҷон то ҷисм, нобуд хоҳад кард; ва он мисли ранҷуре обу адо хоҳад шуд.
Ва бақияи дарахтони ҷангали вай он қадар камшумор хоҳад буд, ки кӯдаке онҳоро ба рӯйхат тавонад гирифт.
Ва дар он рӯз воқеъ хоҳад шуд, ки бақияи Исроил ва растагорони хонадони Яъқуб дигар ба занандаи худ эътимод нахоҳанд кард, балки ба Парвардигор, ки Поки Исроил аст, аз сидқи дил таваккал хоҳанд намуд.
Бақия хоҳад баргашт: бақияи Яъқуб – сӯи Худои Ҷаббор.
Зеро, ҳарчанд қавми ту, эй Исроил, мисли реги дарё бошанд ҳам, фақат бақияе аз онҳо хоҳад баргашт: ҳалокате ки муқаррар гардидааст, аз рӯи адолат ба амал хоҳад омад.
Зеро ки Парвардигор, Парвардигори лашкарҳо, ҳалокати муқарраргардидаро бар тамоми замин ба амал хоҳад овард.
Бинобар ин Парвардигор, Парвардигори лашкарҳо, чунин мегӯяд: «Эй қавми Ман, ки дар Сион сокин ҳастед! Аз Ашшур натарсед; вай бо чӯбдаст шуморо хоҳад зад, ва мисли Миср асои худро бар шумо хоҳад бардошт.
Вале баъд аз замони бағоят каме ғазаби Ман фурӯ хоҳад нишаст, ва хашми Ман ба нобуд кардани онҳо нигаронида хоҳад шуд.
Ва Парвардигори лашкарҳо бар вай тозиёна хоҳад бардошт, мисли зарбаи Мидён бар кӯҳпораи Ӯреб; ва асои Ӯ бар баҳр хоҳад буд, ва онро баланд хоҳад кард, чунон ки бар Миср баланд карда буд.
Ва дар он рӯз воқеъ хоҳад шуд, ки бори вай аз дӯши ту, ва юғи вай аз гардани ту нест хоҳад шуд; ва юғ ба сабаби чарб зиён хоҳад дид».
Вай ба Айёт расид; аз Маҷрун гузашт; захоири худро дар Михмос монд.
Аз маъбар гузаштанд; дар Ҷабъ манзил карданд; аҳли Рома ба ҳарос афтоданд; аҳли Ҷабъаи Шоул рӯй ба гурез оварданд.
Бо овози худ фиғон бардор, эй духтари Ҷалим! Гӯш андоз, эй Лайшо! Ҷавоб гардон, эй Анотӯт!
Аҳли Мадмено гурехтанд, сокинони Ҷебим сӯи паноҳгоҳ шитофтанд.
Худи имрӯз вай дар Нӯб мавқеъ мегирад; ба кӯҳи духтари Сион, ба теппаи Ерусалим дасти душманӣ дароз мекунад.
Инак, Парвардигор, Парвардигори лашкарҳо, бо қуввати саҳмгине шоху баргҳоро парешон хоҳад кард, ва баландқоматон бурида хоҳанд шуд, ва олимақомон вожгун хоҳанд гардид.
Ва шохаҳои печ дар печи ҷангалро бо оҳан қатъ хоҳад кард, ва Лубнон аз дасти неруманд фурӯ хоҳад ғалтид.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible