Скрыть
13:4
13:5
13:7
13:11
13:12
13:13
13:15
13:18
13:20
13:22
Церковнославянский (рус)
Видѣ́нiе на Вавило́на, е́же ви́дѣ Иса́iа сы́нъ Амо́совъ.
На горѣ́ по́льнѣй воз­дви́гните зна́менiе, воз­неси́те гла́съ и́мъ, не бо́йтеся, по­уща́йте руко́ю, от­ве́рзите, кня́зи.
А́зъ повелѣва́ю, освяще́н­ни су́ть: и а́зъ веду́ и́хъ, исполи́ни и́дутъ испо́лнити я́рость мою́ ра́ду­ю­щеся, вку́пѣ и укаря́юще.
Гла́съ язы́ковъ мно́гихъ на гора́хъ, подо́бенъ язы́ковъ мно́гихъ, гла́съ царе́й и язы́ковъ собра́в­шихся: Госпо́дь Савао́ѳъ заповѣ́да язы́ку оружебо́рцу
прiити́ от­ земли́ издале́ча, от­ кра́я основа́нiя небесе́, Госпо́дь и оружебо́рцы его́, растли́ти всю́ вселе́н­ную.
Рыда́йте: бли́зъ бо де́нь Госпо́день, и сокруше́нiе от­ Бо́га прiи́детъ:
сего́ ра́ди вся́ка рука́ разслабѣ́етъ, и вся́ка душа́ человѣ́ча убо­и́т­ся,
и смяту́т­ся послы́, и болѣ́зни прiи́мутъ я́ я́ко жены́ ражда́ющiя: и поскорбя́тъ дру́гъ ко дру́гу, и ужа́снут­ся, и лице́ свое́ я́ко пла́мень измѣня́тъ.
Се́ бо, де́нь Госпо́день гряде́тъ неисцѣ́льный, я́рости и гнѣ́ва, положи́ти вселе́н­ную [всю́] пу́сту и грѣ́шники погуби́ти от­ нея́.
Звѣ́зды бо небе́сныя и ори́онъ и все́ украше́нiе небе́сное свѣ́та сво­его́ не дадя́тъ, и помрачи́т­ся со́лнце воз­сiява́ющее, и луна́ не да́стъ свѣ́та сво­его́.
И заповѣ́мъ все́й вселе́н­нѣй зла́я и нечести́вымъ грѣхи́ и́хъ, и погублю́ укори́зну беззако́н­ныхъ и укори́зну го́рдыхъ смирю́:
и бу́дутъ оста́в­шiи честні́и па́че, не́жели зла́то нежже́ное, и человѣ́къ че́стенъ бу́детъ па́че, не́жели ка́мень, и́же от­ суфи́ра.
Разъяри́т­ся бо не́бо, и земля́ потрясе́т­ся от­ основа́нiй сво­и́хъ, за я́рость гнѣ́ва Го́спода Савао́ѳа въ де́нь, въ о́ньже прiи́детъ я́рость его́.
И бу́дутъ оста́в­шiи я́ко се́рна бѣжа́щая и я́ко овца́ заблуди́в­шая, и не бу́детъ собира́яй, я́ко человѣ́ку въ лю́ди своя́ воз­врати́тися, и человѣ́къ во страну́ свою́ побѣ́гнетъ.
И́же бо а́ще плѣни́т­ся, порази́т­ся, и и́же со́брани су́ть, мече́мъ паду́тъ.
И ча́да и́хъ предъ ни́ми разбiю́тъ, и до́мы и́хъ плѣня́тъ, и жены́ и́хъ по́ймутъ.
Се́, а́зъ воз­бужда́ю на вы́ ми́довъ, и́же сребра́ не вмѣня́ютъ, ниже́ зла́та тре́буютъ:
стрѣля́нiя ю́ношеская сокруша́тъ, и ча́дъ ва́шихъ не поми́луютъ, ниже́ пощадя́тъ ча́дъ тво­и́хъ о́чи и́хъ.
И бу́детъ Вавило́нъ, и́же нарица́ет­ся сла́вный от­ царя́ Халде́йска, я́коже разсы́па Бо́гъ Cодо́му и Гомо́рру,
не насели́т­ся въ вѣ́чное вре́мя, и не вни́дутъ въ о́нь чрезъ мно́гiя ро́ды, ниже́ про́йдутъ его́ Ара́вляне, ниже́ пастуси́ почі́ютъ въ не́мъ.
И почі́ютъ та́мо звѣ́рiе, и напо́лнят­ся до́мове шу́ма, и почі́ютъ ту́ Си́рини, и бѣ́си та́мо воспля́шутъ,
и онокента́вры та́мо вселя́т­ся, и вогнѣздя́т­ся еже́ве въ домѣ́хъ и́хъ.
Немецкий (GNB)
In einer Offenbarung empfing Jesaja, der Sohn von Amoz, folgende Botschaft über Babylon:
Der HERR sagt: »Stellt ein Feldzeichen auf, oben auf einer kahlen Höhe! Ruft die Freiwilligen auf, winkt sie herbei, sie sollen sich bei den Stadttoren melden!
Ich rufe alle zum Kampf, die sich mir zur Verfügung gestellt haben. Meine tapferen Krieger sollen kommen und mein Urteil vollstrecken, sie alle, die mich mit ihren Jubelrufen ehren!«
Hört das dröhnende Getöse auf den Bergen! Unzählbar die Menge der Menschen; aus vielen Königreichen sind sie zusammengeströmt, ganze Völker haben sich versammelt. Der HERR, der Herrscher der Welt, mustert sein Heer!
Aus einem fernen Land rücken sie heran, von dort, wo der Himmel die Erde berührt: der HERR und seine Heeresmacht, die sein Urteil vollstreckt und das große Weltreich verwüstet.
Schreit vor Entsetzen, denn der Gerichtstag des HERRN naht heran! Er kommt mit vernichtender Gewalt vom gewaltigen Gott.
Da werden alle Hände kraftlos, alle Herzen werden mutlos;
vor Schrecken sind die Menschen wie gelähmt. Von Krämpfen und Schmerzen überwältigt, winden sie sich wie eine gebärende Frau. Hilflos starren sie einander an, ihre Gesichter glühen.
Jetzt bricht er an, der Gerichtstag des HERRN, der unerbittlich grausame Tag, mit wilder Wut und glühendem Zorn. Er wird die Erde in eine Wüste verwandeln und alle Schuldigen ausrotten.
Die Sterne am Himmel funkeln nicht mehr, die Sternbilder sind nicht mehr zu sehen; die Sonne wird dunkel, kaum dass sie aufgegangen ist, und der Mond hört auf zu scheinen.
»Ich strafe die ganze Erde, weil sie voll von Bosheit ist«, sagt der HERR. »Ich bestrafe die Verbrecher für ihre Vergehen. Den Hochmut der Frechen zerbreche ich, dem Übermut der Gewaltherrscher setze ich ein Ende.
Von den Menschen lasse ich so wenige übrig, dass sie seltener werden als Gold, seltener noch als Gold aus Ofir.«
Wenn der Tag kommt, an dem der HERR, der Herrscher der Welt, seinem Zorn freien Lauf lässt, dann zittert der Himmel, die Erde bebt und löst sich von ihren Fundamenten.
Wie aufgescheuchte Gazellen, wie eine Herde, die kein Hirt zusammenhält, so fliehen alle Fremden davon, jeder zu seinem Volk und in sein Heimatland.
Wer auf der Flucht entdeckt wird, wird niedergestochen; wen man aufgreift, erschlägt man mit dem Schwert.
Sie müssen mit ansehen, wie man ihre Kinder zerschmettert, ihre Häuser plündert und ihren Frauen Gewalt antut.
Der HERR sagt: »Ich lasse die Meder auf sie los, die sich nicht mit Silber bestechen und nicht mit Gold umstimmen lassen.
Ihre Pfeile strecken die jungen Männer nieder, mit Kindern und Säuglingen haben sie kein Mitleid, niemand wird verschont.«
Babylon, das Juwel der Königreiche, das Schmuckstück der stolzen Chaldäer, wird dasselbe Schicksal erleiden wie die Städte Sodom und Gomorra, die Gott vernichtet hat.
Nie wieder wird sich dort jemand ansiedeln, es bleibt unbewohnt für alle Zeiten. Kein Nomade schlägt dort seine Zelte auf, kein Hirt lässt seine Herde rasten.
Nur Wüstentiere halten sich dort auf, die Häuser werden voll sein von Eulen. Der Ort wird ein Wohnplatz der Strauße und ein Tanzplatz der Böcke.
Hyänen werden in den verlassenen Palästen heulen und Schakale in den Ruinen der Lustschlösser. Babylons Tage sind gezählt, bald schlägt seine letzte Stunde!
Арабский (Arabic Van Dyke)
وَحْيٌ مِنْ جِهَةِ بَابِلَ رَآهُ إِشَعْيَاءُ بْنُ آمُوصَ:
أَقِيمُوا رَايَةً عَلَى جَبَل أَقْرَعَ. ارْفَعُوا صَوْتًا إِلَيْهِمْ. أَشِيرُوا بِالْيَدِ لِيَدْخُلُوا أَبْوَابَ الْعُتَاةِ.
أَنَا أَوْصَيْتُ مُقَدَّسِيَّ، وَدَعَوْتُ أَبْطَالِي لأَجْلِ غَضَبِي، مُفْتَخِرِي عَظَمَتِي.
صَوْتُ جُمْهُورٍ عَلَى الْجِبَالِ شِبْهَ قَوْمٍ كَثِيرِينَ. صَوْتُ ضَجِيجِ مَمَالِكِ أُمَمٍ مُجْتَمِعَةٍ. رَبُّ الْجُنُودِ يَعْرُضُ جَيْشَ الْحَرْبِ.
يَأْتُونَ مِنْ أَرْضٍ بَعِيدَةٍ، مِنْ أَقْصَى السَّمَاوَاتِ، الرَّبُّ وَأَدَوَاتُ سَخَطِهِ لِيُخْرِبَ كُلَّ الأَرْضِ.
وَلْوِلُوا لأَنَّ يَوْمَ الرَّبِّ قَرِيبٌ، قَادِمٌ كَخَرَابٍ مِنَ الْقَادِرِ عَلَى كُلِّ شَيْءٍ.
لِذلِكَ تَرْتَخِي كُلُّ الأَيَادِي، وَيَذُوبُ كُلُّ قَلْبِ إِنْسَانٍ.
فَيَرْتَاعُونَ. تَأْخُذُهُمْ أَوْجَاعٌ وَمَخَاضٌ. يَتَلَوَّوْنَ كَوَالِدَةٍ. يَبْهَتُونَ بَعْضُهُمْ إِلَى بَعْضٍ. وُجُوهُهُمْ وُجُوهُ لَهِيبٍ.
هُوَذَا يَوْمُ الرَّبِّ قَادِمٌ، قَاسِيًا بِسَخَطٍ وَحُمُوِّ غَضَبٍ، لِيَجْعَلَ الأَرْضَ خَرَابًا وَيُبِيدَ مِنْهَا خُطَاتَهَا.
فَإِنَّ نُجُومَ السَّمَاوَاتِ وَجَبَابِرَتَهَا لاَ تُبْرِزُ نُورَهَا. تُظْلِمُ الشَّمْسُ عِنْدَ طُلُوعِهَا، وَالْقَمَرُ لاَ يَلْمَعُ بِضَوْئِهِ.
وَأُعَاقِبُ الْمَسْكُونَةَ عَلَى شَرِّهَا، وَالْمُنَافِقِينَ عَلَى إِثْمِهِمْ، وَأُبَطِّلُ تَعَظُّمَ الْمُسْتَكْبِرِينَ، وَأَضَعُ تَجَبُّرَ الْعُتَاةِ.
وَأَجْعَلُ الرَّجُلَ أَعَزَّ مِنَ الذَّهَبِ الإِبْرِيزِ، وَالإِنْسَانَ أَعَزَّ مِنْ ذَهَبِ أُوفِيرَ.
لِذلِكَ أُزَلْزِلُ السَّمَاوَاتِ وَتَتَزَعْزَعُ الأَرْضُ مِنْ مَكَانِهَا فِي سَخَطِ رَبِّ الْجُنُودِ وَفِي يَوْمِ حُمُوِّ غَضَبِهِ.
وَيَكُونُونَ كَظَبْيٍ طَرِيدٍ، وَكَغَنَمٍ بِلاَ مَنْ يَجْمَعُهَا. يَلْتَفِتُونَ كُلُّ وَاحِدٍ إِلَى شَعْبِهِ، وَيَهْرُبُونَ كُلُّ وَاحِدٍ إِلَى أَرْضِهِ.
كُلُّ مَنْ وُجِدَ يُطْعَنُ، وَكُلُّ مَنِ انْحَاشَ يَسْقُطُ بِالسَّيْفِ.
وَتُحَطَّمُ أَطْفَالُهُمْ أَمَامَ عُيُونِهِمْ، وَتُنْهَبُ بُيُوتُهُمْ وَتُفْضَحُ نِسَاؤُهُمْ.
هأَنَذَا أُهَيِّجُ عَلَيْهِمِ الْمَادِيِّينَ الَّذِينَ لاَ يَعْتَدُّونَ بِالْفِضَّةِ، وَلاَ يُسَرُّونَ بِالذَّهَبِ،
فَتُحَطِّمُ الْقِسِيُّ الْفِتْيَانَ، ولاَ يَرْحَمُونَ ثَمَرَةَ الْبَطْنِ. لاَ تُشْفِقُ عُيُونُهُمْ عَلَى الأَوْلاَدِ.
وَتَصِيرُ بَابِلُ، بَهَاءُ الْمَمَالِكِ وَزِينَةُ فَخْرِ الْكِلْدَانِيِّينَ، كَتَقْلِيبِ اللهِ سَدُومَ وَعَمُورَةَ.
لاَ تُعْمَرُ إِلَى الأَبَدِ، وَلاَ تُسْكَنُ إِلَى دَوْرٍ فَدَوْرٍ، وَلاَ يُخَيِّمُ هُنَاكَ أَعْرَابِيٌّ، وَلاَ يُرْبِضُ هُنَاكَ رُعَاةٌ،
بَلْ تَرْبُضُ هُنَاكَ وُحُوشُ الْقَفْرِ، وَيَمْلأُ الْبُومُ بُيُوتَهُمْ، وَتَسْكُنُ هُنَاكَ بَنَاتُ النَّعَامِ، وَتَرْقُصُ هُنَاكَ مَعْزُ الْوَحْشِ،
وَتَصِيحُ بَنَاتُ آوَى فِي قُصُورِهِمْ، وَالذِّئَابُ فِي هَيَاكِلِ التَّنَعُّمِ، وَوَقْتُهَا قَرِيبُ الْمَجِيءِ وَأَيَّامُهَا لاَ تَطُولُ.
ВАҲЙ дар бораи Бобил, ки онро Ишаъё ибни Омӯс дидааст.
Бар кӯҳи бараҳна ливое бардоред, бо овози баланд онҳоро даъват намоед ва бо даст ишора кунед, то ки сӯи дарвозаҳои мирон биёянд.
Ман ба покони Худ амр фармудам, ва ин зӯроварони Худро, ки бо кибриёи Ман ваҷд мекунанд, ба рехтани ғазабам даъват намудам.
Садои ҳаёҳу дар кӯҳҳо мисли ғиреви қавми сершумор аст; садои ғавғои мамлакатҳо ва халқҳоест, ки ҷамъ омадаанд: Парвардигори лашкарҳо сипоҳи ҷангиро аз назар мегузаронад.
Онҳо аз замини дурдаст, аз ақсои осмон меоянд, – яъне Парвардигор ва олоти ғазаби Ӯ, – то ки тамоми заминро несту нобуд кунанд.
Вовайло кунед, зеро ки рӯзи Парвардигор наздик аст: мисли таҳлукае аз ҷониби Қодир меояд.
Бинобар ин ҳамаи дастҳо суст мешавад, ва ҳамаи дилҳои мардум бемаҷол мегардад,
Ва онҳоро воҳима мегирад, ба дарду озорҳо гирифтор мешаванд, мисли зане ки мезояд, азоб мекашанд, ба якдигар бо ҳайрат нигоҳ мекунанд, рӯйҳошон аз ҳаяҷон шӯълавар аст.
Инак рӯзи Парвардигор меояд, ки рӯзи бераҳм ва пур аз шиддати хашм ва ғазаб аст, то ки заминро харобазор гардонад, ва гуноҳкорони онро нобуд намояд.
Зеро ки ситорагони осмон ва сайёраҳои он аз худ рӯшноӣ нахоҳанд дод; офтоб дар вақти тулӯи худ хира хоҳад шуд, ва моҳ бо рӯшноии худ нахоҳад дурахшид.
Ва Ман дунёро барои шарорат, ва шариронро барои гуноҳҳошон ба ҷазо гирифтор хоҳам кард, ва ба кибри бадқасдон хотима хоҳам дод, ва ғурури мустабидонро ба залолат хоҳам андохт.
Инсонро аз зари холис, ва одамро аз тиллои Ӯфир азизтар хоҳам гардонид.
Бинобар ин осмонро ба ларза хоҳам овард, ва замин аз ғазаби Парвардигори лашкарҳо дар рӯзи шиддати хашми Ӯ аз ҷои худ хоҳад ҷунбид.
Ва ҳар кас мисли оҳуе ки гирифтори таъқиб шуда бошад, ва мисли гӯсфандоне ки чӯпон надошта бошанд, ба сӯи қавми худ рӯ хоҳад овард, ва ҳар кас ба сӯи замини худ хоҳад давид.
Ҳар касе ки ёфт шавад, найза хоҳад хӯрд, ва ҳар касе ки дастгир шавад, аз дами шамшер хоҳад афтод.
Ва кӯдакони онҳо дар пеши назари онҳо ба деворҳо зада кушта хоҳанд шуд, хонаҳои онҳо тӯъмаи тороҷ хоҳад гардид, ва ба номӯси занони онҳо таҷовуз карда хоҳад шуд.
Инак, Ман ба муқобили онҳо аҳли Модайро хоҳам барангехт, ки нуқраро писанд намекунанд, ва ба тилло рағбат надоранд.
Ва камонҳошон кӯдаконро нобуд хоҳад кард, ва ба самараи батн раҳм нахоҳад дошт; чашмонашон ба кӯдакон шафаққат нахоҳад намуд.
Ва Бобил, ки шукӯҳи мамлакатҳо ва шавкати ифтихори калдониён аст, мисли Садӯм ва Амӯро хоҳад шуд, ки онҳоро Худо вожгун карда буд.
Вай ҳаргиз обод нахоҳад шуд, ва то абад маскун нахоҳад гардид; ва аъробӣ дар он ҷо хайма нахоҳад зад, ва чӯпонон рамаҳои худро дар он ҷо нахоҳанд хобонид,
Балки даррандагони биёбон дар он ҷо хоҳанд хобид; ва хонаҳои он аз бумҳо пур хоҳад шуд; ва шутурмурғон дар он ҷо сукунат хоҳанд дошт; ва чинҳои биёбонӣ дар он ҷо рақс хоҳанд кард.
Ва шағолон дар кӯшкҳои он, ва кафторон дар тамошогоҳҳо нула хоҳанд кашид; ва замони он наздик аст, ва рӯзҳояш дер нахоҳад кашид.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible