Скрыть
2:1
2:5
2:7
2:9
2:13
2:16
2:18
2:21
Церковнославянский (рус)
Сло́во бы́в­шее от­ Го́спода ко Иса́iи сы́ну Амо́сову о Иуде́и и о Иерусали́мѣ.
Я́ко бу́детъ въ послѣ́днiя дни́ явле́на гора́ Госпо́дня, и до́мъ Бо́жiй на версѣ́ го́ръ, и воз­вы́сит­ся превы́ше холмо́въ: и прiи́дутъ къ не́й вси́ язы́цы.
И по́йдутъ язы́цы мно́зи и реку́тъ: прiиди́те, и взы́демъ на го́ру Госпо́дню и въ до́мъ Бо́га Иа́ковля, и воз­вѣсти́тъ на́мъ пу́ть сво́й, и по́йдемъ по нему́. От Сiо́на бо изы́детъ зако́нъ, и сло́во Госпо́дне изъ Иерусали́ма:
и суди́ти бу́детъ посредѣ́ язы́къ и изобличи́тъ лю́ди мно́ги: и раскую́тъ мечы́ своя́ на ора́ла и ко́пiя своя́ на серпы́, и не во́зметъ язы́къ на язы́къ меча́, и не навы́кнутъ ктому́ ра́товатися.
И ны́нѣ, до́ме Иа́ковль, прiиди́те, по́йдемъ свѣ́томъ Госпо́днимъ.
Оста́ви бо лю́ди своя́, до́мъ Иа́ковль: зане́ я́коже изъ нача́ла напо́лнися страна́ и́хъ волхвова́нiй, я́коже иноплеме́н­никовъ, и ча́да мно́га иноплеме́н­нича роди́шася и́мъ.
Напо́лнися бо страна́ и́хъ сребра́ и зла́та, и не бя́ше числа́ сокро́вищъ и́хъ: и напо́лнися земля́ и́хъ ко́ней, и не бя́ше числа́ колесни́цъ и́хъ:
и напо́лнися земля́ ме́рзостей дѣ́лъ ру́къ и́хъ, и поклони́шася тѣ́мъ, я́же сотвори́ша пе́рсты и́хъ:
и преклони́ся человѣ́къ, и смири́ся му́жъ, и не претерплю́ и́мъ.
И ны́нѣ вни́дите въ ка́менiе и скры́йтеся въ зе́млю от­ лица́ стра́ха Госпо́дня и от­ сла́вы крѣ́пости его́, егда́ воста́нетъ сокруши́ти зе́млю.
О́чи бо Госпо́дни высо́цы, человѣ́къ же смире́нъ: и смири́т­ся высота́ человѣ́ческая, и воз­несе́т­ся Госпо́дь еди́нъ въ де́нь о́ный.
Де́нь бо Го́спода Савао́ѳа на вся́каго досади́теля и гордели́ваго, и на вся́каго высо́каго и велича́ваго, и смиря́т­ся:
и на вся́къ ке́дръ Лива́нскiй высо́кихъ и превоз­несе́н­ныхъ и на вся́ко дре́во же́лудя Васа́нска,
и на вся́кую го́ру высо́кую и на вся́кiй хо́лмъ высо́кiй,
и на вся́кiй сто́лпъ высо́къ и на вся́кую стѣ́ну высо́кую,
и на вся́кiй кора́бль морскі́й и на вся́ко видѣ́нiе добро́ты корабле́й.
И смири́т­ся вся́кiй человѣ́къ, и паде́т­ся высота́ человѣ́ча, и воз­несе́т­ся Госпо́дь еди́нъ въ де́нь о́ный.
И рукотворе́ная вся́ скры́ютъ,
вне́сше въ пеще́ры и въ разсѣ́лины ка́менiй и въ верте́пы земны́я, от­ лица́ стра́ха Госпо́дня и от­ сла́вы крѣ́пости его́, егда́ воста́нетъ сокруши́ти зе́млю.
Въ де́нь бо о́ный изри́нетъ человѣ́къ ме́рзости своя́ златы́я и сре́бряныя, я́же сотвори́ша, да покланя́ют­ся су́етнымъ и нетопыре́мъ,
е́же вни́ти въ верте́пы тве́рдаго ка́мене и въ разсѣ́лины ка́менiй, от­ лица́ стра́ха Госпо́дня и от­ сла́вы крѣ́пости его́, егда́ воста́нетъ сокруши́ти зе́млю.
Оста́вите [у́бо] ва́мъ человѣ́ка, ему́же е́сть дыха́нiе въ ноздре́хъ его́: я́ко въ че́мъ вмѣни́ся се́й?
Французский (LSG)
Prophétie d'Ésaïe, fils d'Amots, sur Juda et Jérusalem.
Il arrivera, dans la suite des temps, Que la montagne de la maison de l'Éternel Sera fondée sur le sommet des montagnes, Qu'elle s'élèvera par-dessus les collines, Et que toutes les nations y afflueront.
Des peuples s'y rendront en foule, et diront: Venez, et montons à la montagne de l'Éternel, A la maison du Dieu de Jacob, Afin qu'il nous enseigne ses voies, Et que nous marchions dans ses sentiers. Car de Sion sortira la loi, Et de Jérusalem la parole de l'Éternel.
Il sera le juge des nations, L'arbitre d'un grand nombre de peuples. De leurs glaives ils forgeront des hoyaux, Et de leurs lances des serpes: Une nation ne tirera plus l'épée contre une autre, Et l'on n'apprendra plus la guerre.
Maison de Jacob, Venez, et marchons à la lumière de l'Éternel!
Car tu as abandonné ton peuple, la maison de Jacob, Parce qu'ils sont pleins de l'Orient, Et adonnés à la magie comme les Philistins, Et parce qu'ils s'allient aux fils des étrangers. Le pays est rempli d'argent et d'or,
Et il y a des trésors sans fin; Le pays est rempli de chevaux, Et il y a des chars sans nombre.
Le pays est rempli d'idoles; Ils se prosternent devant l'ouvrage de leurs mains, Devant ce que leurs doigts ont fabriqué.
Les petits seront abattus, et les grands seront abaissés: Tu ne leur pardonneras point.
Entre dans les rochers, Et cache-toi dans la poussière, Pour éviter la terreur de l'Éternel Et l'éclat de sa majesté.
L'homme au regard hautain sera abaissé, Et l'orgueilleux sera humilié: L'Éternel seul sera élevé ce jour-là.
Car il y a un jour pour l'Éternel des armées Contre tout homme orgueilleux et hautain, Contre quiconque s'élève, afin qu'il soit abaissé;
Contre tous les cèdres du Liban, hauts et élevés, Et contre tous les chênes de Basan;
Contre toutes les hautes montagnes, Et contre toutes les collines élevées;
Contre toutes les hautes tours, Et contre toutes les murailles fortifiées;
Contre tous les navires de Tarsis, Et contre tout ce qui plaît à la vue.
L'homme orgueilleux sera humilié, Et le hautain sera abaissé: L'Éternel seul sera élevé ce jour-là.
Toutes les idoles disparaîtront.
On entrera dans les cavernes des rochers Et dans les profondeurs de la poussière, Pour éviter la terreur de l'Éternel et l'éclat de sa majesté, Quand il se lèvera pour effrayer la terre.
En ce jour, les hommes jetteront Leurs idoles d'argent et leurs idoles d'or, Qu'ils s'étaient faites pour les adorer, Aux rats et aux chauves-souris;
Et ils entreront dans les fentes des rochers Et dans les creux des pierres, Pour éviter la terreur de l'Éternel et l'éclat de sa majesté, Quand il se lèvera pour effrayer la terre.
Cessez de vous confier en l'homme, Dans les narines duquel il n'y a qu'un souffle: Car de quelle valeur est-il?
Латинский (Nova Vulgata)
Verbum, quod vidit Isaias filius Amos super Iudam et Ierusalem.
Et erit in novissimis diebus praeparatus mons domus Domini in vertice montium, et elevabitur super colles; et fluent ad eum omnes gentes.
Et ibunt populi multi et dicent: «Venite, et ascendamus ad montem Domini, ad domum Dei Iacob, ut doceat nos vias suas, et ambulemus in semitis eius»; quia de Sion exibit lex, et verbum Domini de Ierusalem.
Et iudicabit gentes et arguet populos multos; et conflabunt gladios suos in vomeres et lanceas suas in falces; non levabit gens contra gentem gladium, nec exercebuntur ultra ad proelium.
Domus Iacob, venite, et ambulemus in lumine Domini.
Proiecisti enim populum tuum, domum Iacob, quia repleti sunt hariolis orientalibus et augures habuerunt ut Philisthim et manus alienis porrigunt.
Repleta est terra eius argento et auro, et non est finis thesaurorum eius;
et repleta est terra eius equis, et innumerabiles quadrigae eius; et repleta est terra eius idolis: opus manuum suarum adoraverunt, quod fecerunt digiti eorum.
Et incurvavit se homo, et humiliatus est vir: ne dimittas eis.
Ingredere in petram, abscondere in pulvere a facie timoris Domini et a gloria maiestatis eius.
Oculi sublimes hominis humiliabuntur, et incurvabitur altitudo virorum; exaltabitur autem Dominus solus in die illa.
Quia dies Domini exercituum super omnem superbum et excelsum et super omnem arrogantem, et humiliabitur;
et super omnes cedros Libani sublimes et erectas et super omnes quercus Basan
et super omnes montes excelsos et super omnes colles elevatos
et super omnem turrim excelsam et super omnem murum munitum
et super omnes naves Tharsis et super omnia navigia pulchra.
Et incurvabitur sublimitas hominum, et humiliabitur altitudo virorum; et elevabitur Dominus solus in die illa,
et idola penitus conterentur.
Et introibunt in speluncas petrarum et in voragines terrae a facie formidinis Domini et a gloria maiestatis eius, cum surrexerit percutere terram.
In die illa proiciet homo idola sua argentea et simulacra sua aurea, quae fecerat sibi, ut adoraret, ad talpas et vespertiliones.
Et ingredietur scissuras petrarum et cavernas saxorum a facie formidinis Domini et a gloria maiestatis eius, cum surrexerit percutere terram.
Quiescite ergo ab homine, cuius spiritus in naribus eius. Quanti enim aestimabitur ipse?
КАЛОМЕ ки Ишаъё ибни Омӯс дар бораи Яҳудо ва Ерусалим дар рӯъё дидааст.
Ва дар айёми охир воқеъ хоҳад шуд, ки кӯҳи хонаи Парвардигор бар сари кӯҳҳо барқарор хоҳад гардид, ва аз теппаҳо баланд хоҳад шуд, ва ҳамаи халқҳо сӯи он равона хоҳанд шуд.
Ва қавмҳои бисёр роҳсипор шуда, хоҳанд гуфт: «Биёед, ба кӯҳи Парвардигор, ба хонаи Худои Яъқуб бароем, то ки Ӯ тариқҳои Худро ба мо таълим диҳад, ва мо ба роҳҳои Ӯ равона шавем». Зеро шариат аз Сион, ва каломи Парвардигор аз Ерусалим хоҳад баромад.
Ва Ӯ дар миёни халқҳо доварӣ хоҳад кард, ва қавмҳои бисёрро танбеҳ хоҳад намуд; ва онҳо шамшерҳои худро ба амочҳо, ва найзаҳои худро ба досколаҳо табдил хоҳанд дод; ва халқе бар халқе шамшер нахоҳанд кашид, ва ҷангро дигар таълим нахоҳанд гирифт.
Эй хонадони Яъқуб! Биеёд, дар нури Парвардигор роҳ равем.
Зеро Ту қавми Худ, хонадони Яъқубро тарк кардаӣ, чунки онҳо аз расму оини шарқӣ пур шудаанд, ва мисли фалиштиён фол мекушоянд, ва бо зодагони бегонаҳо қонеъ мешаванд.
Ва замини вай аз нуқра ва тилло пур шудааст; ва хазоини вай интиҳо надорад; ва замини вай аз аспон пур шудааст, ва аробаҳои вай интиҳо надорад;
Ва замини вай аз бутҳо пур шудааст: онҳо ба амали дастҳои худ, ба он чи ангуштҳошон сохтааст, саҷда мекунанд.
Ва инсон сарпаст, ва мард залил шудааст; ва Ту онҳоро нахоҳӣ омурзид!
Аз тарси Парвардигор ва аз шавкати кибриёи Ӯ ба кӯҳпора дохил шав, ва худро дар хок пинҳон кун.
Чашмони ҳавобаланди инсон залил ва ғурури мардон паст хоҳад шуд, ва танҳо Парвардигор дар он рӯз баланд хоҳад буд.
Зеро аз ҷониби Парвардигори лашкарҳо рӯзест, ки бар ҳар чизи ҳавобаланд ва мағрур хоҳад омад, ва бар ҳар чизи сарбаланд, – ва он паст хоҳад шуд, –
Ва бар ҳамаи арзҳои сиҳӣ ва сарбаланди Лубнон, ва бар ҳамаи булутҳои Бошон,
Ва бар ҳамаи куҳҳои саркаш, ва бар ҳамаи теппаҳои сарбаланд,
Ва бар ҳар бурҷи баланд, ва бар ҳар ҳисори мустаҳкам,
Ва бар ҳамаи киштиҳои Таршиш, ва бар ҳамаи зеварҳои назаррабо.
Ва ҳавобаландии инсон паст, ва ғурури мардон залил хоҳад шуд, ва танҳо Парвардигор дар он рӯз баланд хоҳад буд.
Ва бутҳо тамоман нобуд хоҳад шуд.
Ва мардум ба мағораҳои кӯҳпораҳо ва ба сӯрохҳои хок дохил хоҳанд шуд, аз сабаби тарси Парвардигор ва аз шавкати кибриёи Ӯ, вақте ки Ӯ бархезад, то заминро вожгун созад.
Дар он рӯз инсон бутҳои нуқра ва бутҳои тиллои худро, ки барои парастиши худ сохтааст, ба кӯрмушҳо ва кӯршабпаракҳо хоҳад партофт,
То ки мардум ба ғорҳои кӯҳпораҳо ва ба дутаҳиҳои байни сахраҳо дохил шаванд, аз сабаби тарси Парвардигор ва аз шавкати кибриёи Ӯ, вақте ки Ӯ бархезад, то заминро вожгун созад.
Шумо аз инсон, ки нафаси ӯ дар бинии ӯст, даст кашед, зеро ки ӯ чӣ чизе ҳисоб меёбад?

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible