Скрыть
28:1
28:6
28:8
28:9
28:17
28:20
28:24
28:25
28:28
Церковнославянский (рус)
Го́ре вѣнцу́ горды́ни, наи́мницы Ефре́мовы, цвѣ́тъ от­пады́й от­ сла́вы, на версѣ́ горы́ ту́чныя пiя́нiи безъ вина́.
Се́, крѣпка́ и же́стока я́рость Госпо́дня, а́ки гра́дъ низпуща́емый не имы́й кро́ва, наси́льно низпуща́емый: я́коже воды́ мно́гое мно́же­с­т­во влеку́щее страну́, земли́ сотвори́тъ поко́й рука́ма,
и нога́ма попере́т­ся вѣне́цъ горды́ни, наи́мницы Ефре́мовы.
И бу́детъ цвѣ́тъ от­пады́й от­ наде́жды сла́вы на версѣ́ горы́ высо́кiя, а́ки ра́н­нiй пло́дъ смо́квинъ: ви́дѣвый его́, пре́жде взя́тiя въ ру́цѣ сво­и́, восхо́щетъ поглоти́ти его́.
Въ то́й де́нь бу́детъ Госпо́дь Савао́ѳъ вѣне́цъ наде́жди, сплете́ный сла́вою оста́в­шымся лю́демъ.
И оста́вят­ся ду́хомъ су́днымъ на су́дъ, и крѣ́пость воз­браня́ющихъ погубля́ти.
Сі́и бо вино́мъ су́ть прельще́ни: прельсти́шася Сике́ры ра́ди, жре́цъ и проро́къ изступи́ша ума́ от­ Сике́ры, поже́рты бы́ша вино́мъ, потрясо́шася от­ пiя́н­ства Сике́ры, прельсти́шася: сiе́ е́сть при­­видѣ́нiе.
Прокля́тiе поя́стъ се́й совѣ́тъ, се́й бо совѣ́тъ ра́ди лихо­и́м­ст­ва.
Кому́ воз­вѣсти́хомъ зла́я и кому́ повѣ́дахомъ вѣ́сть? и́же от­до­е́нiи [су́ть] от­ млека́, от­то́ржен­нiи от­ сосца́.
Печа́ли на печа́ль ожида́й, наде́жды къ наде́жди, еще́ ма́ло, еще́ ма́ло,
я́ко ху́достiю усте́нъ, язы́комъ ины́мъ воз­глаго́лютъ лю́демъ си́мъ, реку́ще и́мъ:
се́й поко́й а́лчному и сiе́ сокруше́нiе, и не восхотѣ́ша слы́шати.
И бу́детъ и́мъ сло́во Го́спода Бо́га, печа́ль къ печа́ли, наде́жда къ наде́жди, еще́ ма́ло, еще́ ма́ло, да и́дутъ и паду́т­ся вспя́ть и въ бѣду́ впаду́тъ, и сокруша́т­ся и плѣне́ни бу́дутъ.
Сего́ ра́ди услы́шите сло́во Госпо́дне, му́жiе озло́блен­нiи и кня́зи люді́й су́щихъ во Иерусали́мѣ.
Я́ко реко́сте: сотвори́хомъ завѣ́тъ со а́домъ и со сме́ртiю сложе́нiе: бу́ря носи́ма а́ще мимо­и́детъ, не прiи́детъ на на́съ: положи́хомъ лжу́ наде́жду на́шу и лже́ю покры́емся.
Сего́ ра́ди та́ко глаго́летъ Госпо́дь: се́, а́зъ полага́ю во основа́нiе Сiо́ну ка́мень многоцѣ́ненъ, избра́нъ, крае­уго́ленъ, че́стенъ, во основа́нiе ему́, и вѣ́руяй въ о́нь не постыди́т­ся:
и положу́ су́дъ въ наде́жду, ми́лость же моя́ на мѣ́рилѣхъ, и упова́в­шiи вотще́ на лжу́, я́ко не мине́тъ ва́съ бу́ря:
и не отъ­и́метъ от­ ва́съ завѣ́та сме́ртнаго, и наде́жда ва́ша, я́же ко а́ду, не пребу́детъ. Бу́ря иду́щая а́ще на́йдетъ, бу́дете е́й въ попра́нiе:
егда́ мимо­и́детъ, во́зметъ ва́съ: я́ко по вся́ко у́тро преходи́ти бу́детъ въ де́нь, и въ нощи́ бу́детъ наде́жда зла́. Научи́теся слы́шати, утѣсня́емiи:
не мо́жемъ ра́товати, са́ми же изнемога́емъ, е́же собра́тися на́мъ.
Я́коже гора́ на нечести́выхъ воста́нетъ Госпо́дь, и бу́детъ [я́коже] въ де́бри гавао́нстѣй, съ я́ростiю сотвори́тъ дѣла́ своя́, го́рести дѣ́ло: я́рость же его́ чу́ждо употреби́т­ся, и погубле́нiе его́ стра́н­но.
И вы́ не ра́дуйтеся, ниже́ да воз­мо́гутъ ва́ши у́зы: зане́ сконча́ны и сокраще́ны ве́щи слы́шахъ от­ Го́спода Савао́ѳа, я́же сотвори́тъ надъ все́ю земле́ю.
Внуши́те и слы́шите гла́съ мо́й, внемли́те и слы́шите словеса́ моя́.
Еда́ ве́сь де́нь бу́детъ оря́й ора́ти? или́ сѣ́мя угото́витъ пре́жде воз­дѣ́ланiя земли́?
Не егда́ ли умягчи́тъ {уравни́тъ} лице́ ея́, тогда́ всѣ́етъ ма́ло черну́хи и кими́на, пото́мъ же сѣ́етъ пшени́цу и ячме́нь и про́со въ предѣ́лѣхъ тво­и́хъ?
И научи́шися суду́ Бо́га тво­его́ и воз­ра́дуешися.
И́бо не съ же́стокостiю очища́ет­ся черну́ха, ниже́ ко́ло колесни́чное обы́детъ кими́на, но жезло́мъ истряса́ет­ся черну́ха, кими́нъ же со хлѣ́бомъ снѣ́ст­ся.
Не во вѣ́къ бо а́зъ разгнѣ́ваюся на вы́, ниже́ гла́съ гнѣ́ва мо­его́ попере́тъ ва́съ.
И сiя́ от­ Го́спода Савао́ѳа изыдо́ша чудеса́: совѣ́туйте, воз­неси́те тще́тное утѣше́нiе.
Греческий [Greek (Koine)]
οὐαὶ τῷ στεφάνῳ τῆς ὕβρεως οἱ μισθωτοὶ Εφραιμ τὸ ἄνθος τὸ ἐκπεσὸν ἐκ τῆς δόξης ἐπι­̀ τῆς κορυφῆς τοῦ ὄρους τοῦ παχέος οἱ μεθύον­τες ἄνευ οἴνου
ἰδοὺ ἰσχυρὸν καὶ σκληρὸν ὁ θυμὸς κυρίου ὡς χάλαζα κατα­φερομένη οὐκ ἔχουσα σκέπην βίᾳ κατα­φερομένη ὡς ὕδα­τος πολὺ πλῆ­θος σῦρον χώραν τῇ γῇ ποιήσει ἀνάπαυσιν ταῖς χερσίν
καὶ τοῖς ποσὶν κατα­πατηθή­σε­ται ὁ στέφανος τῆς ὕβρεως οἱ μισθωτοὶ τοῦ Εφραιμ
καὶ ἔσται τὸ ἄνθος τὸ ἐκπεσὸν τῆς ἐλπίδος τῆς δόξης ἐπ᾿ ἄκρου τοῦ ὄρους τοῦ ὑψηλοῦ ὡς προ­́δρομος σύκου ὁ ἰδὼν αὐτὸ πρὶν ἢ εἰς τὴν χεῖρα αὐτοῦ λαβεῖν θελήσει αὐτὸ κατα­πιεῖν
τῇ ἡμέρᾳ ἐκείνῃ ἔσται κύριος σαβαωθ ὁ στέφανος τῆς ἐλπίδος ὁ πλακεὶς τῆς δόξης τῷ κατα­λειφθέν­τι μου λαῷ
κατα­λειφθήσον­ται ἐπι­̀ πνεύ­ματι κρίσεως ἐπι­̀ κρίσιν καὶ ἰσχὺν κωλύων ἀνελεῖν
οὗτοι γὰρ οἴνῳ πεπλανη­μέ­νοι εἰσίν ἐπλανήθησαν δια­̀ τὸ σικερα ἱερεὺς καὶ προ­φήτης ἐξέστησαν δια­̀ τὸν οἶνον ἐσείσθησαν ἀπο­̀ τῆς μέθης τοῦ σικερα ἐπλανήθησαν τοῦτ᾿ ἔστι φάσμα
ἀρὰ ἔδεται ταύτην τὴν βουλήν αὕτη γὰρ ἡ βουλὴ ἕνεκεν πλεονεξίας
τίνι ἀνηγγείλαμεν κακὰ καὶ τίνι ἀνηγγείλαμεν ἀγγελίαν οἱ ἀπο­γεγαλακτισ­μέ­νοι ἀπο­̀ γάλακτος οἱ ἀπεσπασ­μέ­νοι ἀπο­̀ μαστοῦ
θλῖψιν ἐπι­̀ θλῖψιν προ­σδέχου ἐλπίδα ἐπ᾿ ἐλπίδι ἔτι μικρὸν ἔτι μικρὸν
δια­̀ φαυλισμὸν χειλέων δια­̀ γλώσ­σης ἑτέρας ὅτι λαλήσουσιν τῷ λαῷ τούτῳ
λέγον­τες αὐτῷ τοῦτο τὸ ἀνάπαυμα τῷ πεινῶν­τι καὶ τοῦτο τὸ σύν­τριμμα καὶ οὐκ ἠθέλησαν ἀκούειν
καὶ ἔσται αὐτοῖς τὸ λόγιον κυρίου τοῦ θεοῦ θλῖψις ἐπι­̀ θλῖψιν ἐλπὶς ἐπ᾿ ἐλπίδι ἔτι μικρὸν ἔτι μικρόν ἵνα πορευθῶσιν καὶ πέσωσιν εἰς τὰ ὀπίσω καὶ κινδυνεύ­σουσιν καὶ συν­τριβήσον­ται καὶ ἁλώσον­ται
δια­̀ τοῦτο ἀκούσατε λόγον κυρίου ἄνδρες τεθλιμ­μέ­νοι καὶ ἄρχον­τες τοῦ λαοῦ τούτου τοῦ ἐν Ιερουσαλημ
ὅτι εἴπατε ἐποιήσαμεν δια­θήκην μετὰ τοῦ ᾅδου καὶ μετὰ τοῦ θανάτου συν­θήκας κατα­ιγὶς φερομένη ἐὰν παρέλθῃ οὐ μὴ ἔλθῃ ἐφ᾿ ἡμᾶς ἐθήκαμεν ψεῦδος τὴν ἐλπίδα ἡμῶν καὶ τῷ ψεύ­δει σκεπασθησόμεθα
δια­̀ τοῦτο οὕτως λέγει κύριος ἰδοὺ ἐγὼ ἐμβαλῶ εἰς τὰ θεμέλια Σιων λίθον πολυτελῆ ἐκλεκτὸν ἀκρογωνιαῖον ἔν­τιμον εἰς τὰ θεμέλια αὐτῆς καὶ ὁ πιστεύ­ων ἐπ᾿ αὐτῷ οὐ μὴ κατα­ισχυνθῇ
καὶ θήσω κρίσιν εἰς ἐλπίδα ἡ δὲ ἐλεημοσύνη μου εἰς σταθμούς καὶ οἱ πεποιθότες μάτην ψεύ­δει ὅτι οὐ μὴ παρέλθῃ ὑμᾶς κατα­ιγίς
μὴ καὶ ἀφέλῃ ὑμῶν τὴν δια­θήκην τοῦ θανάτου καὶ ἡ ἐλπὶς ὑμῶν ἡ προ­̀ς τὸν ᾅδην οὐ μὴ ἐμμείνῃ κατα­ιγὶς φερομένη ἐὰν ἐπέλθῃ ἔσεσθε αὐτῇ εἰς κατα­πάτημα
ὅταν παρέλθῃ λήμψ­σε­ται ὑμᾶς πρωὶ πρωὶ παρελεύ­­σε­ται ἡμέρας καὶ ἐν νυκτὶ ἔσται ἐλπὶς πονηρά μάθετε ἀκούειν
στενοχωρούμενοι οὐ δυνάμεθα μάχεσθαι αὐτοὶ δὲ ἀσθενοῦμεν τοῦ ἡμᾶς συν­αχθῆναι
ὥσπερ ὄρος ἀσεβῶν ἀναστή­σε­ται καὶ ἔσται ἐν τῇ φάραγγι Γαβαων μετὰ θυμοῦ ποιήσει τὰ ἔργα αὐτοῦ πικρίας ἔργον ὁ δὲ θυμὸς αὐτοῦ ἀλλοτρίως χρή­σε­ται καὶ ἡ πικρία αὐτοῦ ἀλλοτρία
καὶ ὑμεῖς μὴ εὐφρανθείητε μηδὲ ἰσχυσάτωσαν ὑμῶν οἱ δεσμοί διότι συν­τετελεσμένα καὶ συν­τετμημένα πράγματα ἤκουσα παρα­̀ κυρίου σαβαωθ ἃ ποιήσει ἐπι­̀ πᾶσαν τὴν γῆν
ἐνωτίζεσθε καὶ ἀκούετε τῆς φωνῆς μου προ­σέχετε καὶ ἀκούετε τοὺς λόγους μου
μὴ ὅλην τὴν ἡμέραν μέλλει ὁ ἀροτριῶν ἀροτριᾶν ἢ σπόρον προ­ετοιμάσει πρὶν ἐργάσασθαι τὴν γῆν
οὐχ ὅταν ὁμαλίσῃ αὐτῆς τὸ προ­́σωπον τότε σπείρει μικρὸν μελάνθιον καὶ κύμινον καὶ πάλιν σπείρει πυρὸν καὶ κριθὴν καὶ ζέαν ἐν τοῖς ὁρίοις σου
καὶ παιδευθήσῃ κρίματι θεοῦ σου καὶ εὐφρανθήσῃ
οὐ γὰρ μετὰ σκληρότητος καθαίρεται τὸ μελάνθιον οὐδὲ τροχὸς ἁμάξης περιάξει ἐπι­̀ τὸ κύμινον ἀλλὰ ῥάβδῳ ἐκτινάσ­σεται τὸ μελάνθιον τὸ δὲ κύμινον
μετὰ ἄρτου βρωθή­σε­ται οὐ γὰρ εἰς τὸν αἰῶνα ἐγὼ ὑμῖν ὀργισθήσομαι οὐδὲ φωνὴ τῆς πικρίας μου κατα­πατήσει ὑμᾶς
καὶ ταῦτα παρα­̀ κυρίου σαβαωθ ἐξῆλθεν τὰ τέρατα βουλεύ­σασθε ὑψώσατε ματαίαν παρα­́κλησιν
Латинский (Nova Vulgata)
Vae coronae superbiae ebriorum Ephraim et flori decidenti gloriae maiestatis eius, qui erant in vertice vallis pinguissimae, errantes a vino!
Ecce validus et fortis Domino sicut impetus grandinis, turbo confringens, sicut impetus aquarum multarum inundantium, et deiciet in terram violenter.
Pedibus conculcabitur corona superbiae ebriorum Ephraim;
et erit flos decidens gloriae maiestatis eius, qui est super verticem vallis pinguium, quasi ficus praecox ante messem, quam quis, ut viderit, manu statim arreptam devorabit.
In die illa erit Dominus exercituum corona gloriae et sertum maiestatis residuo populi sui
et spiritus iudicii sedenti ad iudicandum et fortitudo vertentibus proelium usque ad portam.
Verum hi quoque prae vino vacillant et prae ebrietate nutant; sacerdos et propheta vacillant prae ebrietate, absorpti sunt a vino, nutant in ebrietate, vacillant in visione, fluctuant in iudicio.
Omnes enim mensae repletae sunt vomitu sordiumque, ita ut non esset ultra locus.
Quem docebit scientiam? Et quem intellegere faciet auditum? Ablactatos a lacte, avulsos ab uberibus.
Etenim praeceptum ad praeceptum, praeceptum ad praeceptum, regula ad regulam, regula ad regulam, modicum ibi, modicum ibi.
Balbis enim labiis et lingua altera loquetur ad populum istum,
cui dixerat: «Haec requies, reficite lassum; et hoc est refrigerium». Et noluerunt audire.
Et erit eis verbum Domini: «Praeceptum ad praeceptum, praeceptum ad praeceptum, regula ad regulam, regula ad regulam, modicum ibi, modicum ibi», ut vadant et cadant retrorsum et conterantur et illaqueentur et capiantur.
Propter hoc audite verbum Domini, viri illusores, qui dominamini super populum meum, qui est in Ierusalem.
Dixistis enim: «Percussimus foedus cum morte et cum inferno fecimus pactum; flagellum inundans cum transierit, non veniet super nos, quia posuimus mendacium spem nostram et in fallacia absconditi sumus».
Idcirco haec dicit Dominus Deus: «Ecce ego fundamentum ponam in Sion, lapidem, lapidem probatum, angularem, pretiosum, fundatum; qui crediderit, non turbabitur.
Et ponam iudicium tamquam normam et iustitiam tamquam perpendiculum; et subvertet grando spem mendacii, et latibulum aquae inundabunt.
Et delebitur foedus vestrum cum morte, et pactum vestrum cum inferno non stabit; flagellum inundans cum transierit, eritis ei in conculcationem.
Quandocumque pertransierit, tollet vos; quoniam mane diluculo pertransibit, in die et in nocte, et erit tantummodo horrendum intellegere auditum».
Coangustatum est enim stratum, ut quis se extendat, et pallium brevius, ut quis se operire possit.
Sicut enim in monte Pharasim stabit Dominus, sicut in valle, quae est in Gabaon, irascetur, ut faciat opus suum, novum opus suum, ut operetur operationem suam, peregrinam operationem suam.
Et nunc nolite illudere, ne forte constringantur vincula vestra; decretum enim destructionis audivi a Domino, Deo exercituum, super universam terram.
Auribus percipite et audite vocem meam, attendite et audite eloquium meum.
Numquid tota die arat arans, ut serat, proscindit et sarrit humum suam?
Nonne, cum adaequaverit faciem eius, spargit nigellam et serit cuminum, ponit triticum et hordeum et far in finibus suis?
Erudit enim illum recte, Deus suus docet illum.
Non enim in serris trituratur nigella, nec rota plaustri super cuminum circuit; sed in virga excutitur nigella, et cuminum in baculo.
Numquid comminuitur triticum? Verum non in perpetuum triturans triturabit illum, neque vexabit eum rota plaustri, nec ungulis suis comminuet eum.
Et hoc a Domino, Deo exercituum, exivit; mirabile fecit consilium, magnificavit sapientiam.
ЭЙ вой бар афсари ғурури сармастони Эфроим ва бар гули пажмурдаи зинати шукӯҳи он, ки бар сари водии ҳосилхези майзадагон аст!
Инак, зӯровар ва ҷасури Парвардигор мисли сели жола ва тундбоди ҳалокатовар, мисли сели обҳои азими саршор онро бо тамоми қувват ба замин хоҳад афканд.
Афсари ғурури сармастони Эфроим ба зери пойҳо поймол хоҳад шуд.
Ва гули пажмурдаи зинати шукӯҳи он, ки бар сари водии ҳосилхез аст, мисли анҷири пешпазаке хоҳад буд, ки чун бинандае онро бинад, зуд ба дасташ гирифта, онро фурӯ мебарад.
Дар он рӯз Парвардигори лашкарҳо афсари зинат ва тоҷи шавкат барои бақияи қавми Худ хоҳад буд,
Ва рӯҳи адлу инсоф барои онҳое ки бар курсии доварӣ менишинанд, ва қудрат барои онҳое ки ҷангро сӯи дарвоза бармегардонанд.
Ва инҳо низ аз шароб гумроҳ гардидаанд ва аз арақ дар иштибоҳ афтодаанд; коҳин ва набӣ аз арақ гумроҳ гардидаанд, аз шароб саргаранг шудаанд, аз арақ дар иштибоҳ афтодаанд, дар рӯъё хато кардаанд, дар доварӣ пешпо хӯрдаанд.
Зеро ки ҳамаи суфраҳо аз қай ва наҷосат пур шудааст, ҷои тозае намондааст.
«Вай донишро ба кӣ меомӯзад? Ва пайғомро ба кӣ мефаҳмонад? Оё ба онҳое ки аз шир бароварда ва аз пистон ҷудо карда шудаанд?
Зеро ки фармон бар фармон, фармон бар фармон, дастур бар дастур, дастур бар дастур, андаке ин ҷо, андаке он ҷо мебошад».
Ба яқин, Ӯ бо лабҳои бегона ва бо забони дигар ба ин қавм хоҳад гуфт
Он чиро, ки пештар гуфта буд: «Фароғат ҳамин аст; хастаро ба ҳоли худ вогузоред; оромӣ ҳамин аст». Валекин онҳо нахостанд гӯш кунанд.
Пас, каломи Парвардигор барои онҳо фармон бар фармон, фармон бар фармон, дастур бар дастур, дастур бар дастур, андаке ин ҷо, андаке он ҷо хоҳад буд, то ки пуштнокӣ рафта, фурӯ ғалтанд, ва шикаст хӯранд, ва ба дом афтанд, ва мубтало шаванд.
Бинобар ин, эй мардуми масхарабоз ва эй ҳокимони ин қавме ки дар Ерусалиманд, каломи Парвардигорро бишнавед.
Азбаски гуфтаед: «Мо бо марг иттифоқ бастаем, ва бо дӯзах сулҳ кардаем, ва агар тозиёнаи ҳалокатовар бигзарад, ба мо нахоҳад расид, зеро ки кизбро паноҳгоҳи худ сохтаем ва андаруни дурӯғ ниҳон гаштаем»,
Бинобар ин Парвардигор Худо чунин мегӯяд: «Инак, Ман дар Сион санге барои бунёд гузоштам, ки санги озмуда, санги зовия ва гаронбаҳост, ва асоси мустаҳкаме дорад; ҳар кӣ имон оварад, таъҷил нахоҳад намуд.
Ва Ман инсофро меъёр гардонидаам, ва адолатро – шоқул; ва жола паноҳгоҳи кизбро хоҳад рӯфт, ва об ниҳонхонаро хоҳад бурд».
Ва иттифоқи шумо бо марг ботил хоҳад шуд, ва сулҳи шумо бо дӯзах поянда нахоҳад монд. Вақте ки тозиёнаи ҳалокатовар бигзарад, шумо ба зери он поймол хоҳед шуд.
Ҳар бор, ки он бигзарад, шуморо дастгир хоҳад кард, зеро ки ҳар субҳ, ҳар рӯз ва шаб хоҳад гузашт, ва фақат фаҳмонидани пайғом боиси даҳшат хоҳад шуд.
Зеро бистар кӯтоҳтар аст аз он ки касе бар он дароз кашад, ва кампал тангтар аст аз он ки касе худро бо он пӯшонад.
Зеро Парвардигор ҳамон тавре ки бар кӯҳи Просим воқеъ шуда буд, қиём хоҳад кард, ҳамон тавре ки дар водии Ҷибъӯн воқеъ шуда буд, ба ғазаб хоҳад омад, то ки амали Худро, амали аҷиби Худро ба ҷо оварад, ва кори Худро, кори ғариби Худро анҷом диҳад.
Ва акнун масхарабозӣ накунед, ки мабодо бандҳои шумо маҳкамтар шавад; зеро шунидам, ки аз ҷониби Парвардигор, Худои лашкарҳо, таҳлука ва ҳукми қатъӣ барои тамоми замин муқаррар гардидааст.
Гӯш диҳед ва овози маро бишнавед, диққат намоед ва суханони маро бишнавед!
Оё зироаткор тамоми рӯз барои кишт ронда, замини худро огард ва мола мекунад?
Вай, охир, баъд аз ҳамвор кардани сатҳи он, кунҷитро мекорад, ва зираро мепошад, ва гандумро дар қаторҳо, ва ҷавро дар ҷои муайян, ва ҷувориро дар канори саҳро кишт мекунад.
Ва ин тартибро Худояш ба ӯ омӯхта, ӯро ҳидоят менамояд.
Зеро кунҷитро бо ғаллакӯбаки дандонадор намекӯбанд, ва чархи аробаи ғаллакӯбро бар зира намегардонанд, балки кунҷитро бо асо, ва зираро бо чӯбдаст мекӯбанд.
Оё ғалларо кӯфта, гард-гард мекунанд? Не, чунки онро пай дар пай намекӯбанд, балки чархи аробаи ғаллакӯбро бо аспҳояш бар он мегардонанд, аммо онро гард-гард намекунанд.
Ин низ, аз ҷониби Парвардигори лашкарҳо ба амал меояд, ки қарордоди Ӯ аҷоиб аст, ва ҳикмати Ӯ бузург аст.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible