36:3
36:4
36:7
36:8
36:12
36:13
36:15
36:17
36:20
36:22
И бы́сть во четвертоена́десять лѣ́то ца́рствующу езекі́и, взы́де сеннахири́мъ ца́рь Ассирі́йскъ на гра́ды тве́рды иуде́йски и взя́ о́ныя.
И посла́ ца́рь Ассирі́йскъ рапса́ка от лахи́са во Иерусали́мъ ко царю́ езекі́и съ си́лою вели́кою, и ста́ у водова́жды купѣ́ли вы́шнiя на пути́ села́ кнафе́ова {бѣли́лнича}.
И изы́де къ нему́ Елiаки́мъ сы́нъ хелкі́евъ домострои́тель, и сомна́съ книго́чiй, и Иоа́хъ сы́нъ Аса́фовъ памятопи́сецъ.
И рече́ и́мъ рапса́къ: рцы́те езекі́и: сiя́ глаго́летъ ца́рь вели́кiй, ца́рь Ассирі́йскъ: на что́ упова́еши?
еда́ совѣ́томъ и словесы́ у́стными би́тва быва́етъ? и ны́нѣ на кого́ упова́еши, я́ко не покаря́ешися мнѣ́?
се́, упова́еши на же́злъ тро́стянъ сокруше́нный се́й, на Еги́петъ, на него́же а́ще опре́тся му́жъ, вни́детъ въ ру́ку его́ и прободе́тъ ю́: та́ко е́сть фарао́нъ ца́рь Еги́петскiй, и вси́ упова́ющiи на него́:
а́ще же глаго́лете, на Го́спода Бо́га на́шего упова́емъ: не се́й ли е́сть, его́же разори́ езекі́а высо́кая и тре́бища его́, и заповѣ́да Иу́дѣ и Иерусали́му: предъ олтаре́мъ си́мъ поклони́теся?
ны́нѣ соедини́теся господи́ну моему́ царю́ Ассирі́йску, и да́мъ ва́мъ двѣ́ ты́сящы ко́ней, а́ще мо́жете да́ти всѣда́ющыя на ни́хъ:
и ка́ко мо́жете отврати́ти лице́ воево́ды еди́наго? раби́ су́ть, и́же упова́ютъ на Еги́птянъ, на ко́ней и вса́дниковъ:
и ны́нѣ еда́ безъ Го́спода прiидо́хомъ на страну́ сiю́, воева́ти на ню́? Госпо́дь рече́ ко мнѣ́: взы́ди на зе́млю сiю́ и погуби́ ю́.
И рече́ къ нему́ Елiаки́мъ и сомна́съ книго́чiй и Иоа́хъ: глаго́ли къ рабо́мъ твои́мъ Си́рски, разумѣ́емъ бо мы́, а не глаго́ли къ на́мъ Иуде́йски: и вску́ю глаго́леши во у́шы человѣ́комъ сѣдя́щымъ на стѣнѣ́?
И рече́ къ ни́мъ рапса́къ: еда́ ко господи́ну ва́шему, или́ къ ва́мъ посла́ мя господи́нъ мо́й глаго́лати словеса́ сiя́? не къ человѣ́комъ ли сѣдя́щымъ на огра́дѣ, да ядя́тъ моты́ла и пiю́тъ мо́чь съ ва́ми вку́пѣ?
И ста́ рапса́къ, и возопи́ гла́сомъ ве́лiимъ Иуде́йски и рече́: слы́шите словеса́ царя́ вели́каго, царя́ Ассирі́йска:
сiя́ глаго́летъ ца́рь: да не прельща́етъ ва́съ езекі́а словесы́, не мо́жетъ изба́вити ва́съ:
и да не глаго́летъ ва́мъ езекі́а, я́ко изба́витъ вы́ Бо́гъ, и не преда́стся гра́дъ се́й въ ру́цѣ царя́ Ассирі́йска:
не слу́шайте езекі́и: сiя́ глаго́летъ ца́рь Ассирі́йскiй: а́ще хо́щете благослове́ни бы́ти, изыди́те ко мнѣ́ и яди́те кі́йждо виногра́дъ сво́й и смо́кви, и пі́йте от пото́ка ва́шего,
до́ндеже прiиду́ и поиму́ вы́ въ зе́млю, я́же а́ки ва́ша земля́, земля́ пшени́цы и вина́ и хлѣ́бовъ и виногра́довъ:
да не прельща́етъ ва́съ езекі́а, глаго́ля: Бо́гъ ва́шъ изба́витъ вы́: еда́ изба́виша бо́зи язы́честiи, кі́йждо страну́ свою́ от руки́ царя́ Ассирі́йска?
гдѣ́ е́сть бо́гъ Ема́ѳовъ и Арфа́ѳовъ? и гдѣ́ бо́гъ гра́да Сепфари́ма? еда́ возмого́ша изба́вити самарі́ю от руки́ моея́?
кто́ от бого́въ всѣ́хъ язы́ковъ си́хъ, и́же изба́ви зе́млю свою́ от руки́ моея́, я́ко изба́витъ Бо́гъ Иерусали́ма от руки́ моея́?
И умолко́ша, и никто́же отвѣща́ ему́ словесе́, повелѣ́нiя ра́ди царе́ва, да никто́же отвѣща́етъ.
И вни́де Елiаки́мъ сы́нъ хелкі́евъ домострои́тель, и сомна́съ книго́чiй си́лы, и Иоа́хъ сы́нъ Аса́фовъ памятопи́сецъ ко езекі́и въ расте́рзаныхъ ри́захъ и повѣ́даша ему́ словеса́ рапса́кова.
ДАР соли чордаҳуми подшоҳ Ҳизқиё воқеъ шуд, ки Санҳериб, подшоҳи Ашшур, бар ҳамаи шаҳрҳои истеҳкомдори Яҳудо ҳуҷум оварда, онҳоро забт намуд.
Ва подшоҳи Ашшур Рабшоқеро аз Локиш ба Ерусалим назди подшоҳ Ҳизқиё бо лашкари азиме фиристод, ва Ӯ назди ҷӯи ҳавзи боло, дар роҳи саҳрои козар истод.
Ва Илёқим ибни Ҳилқиё, ки нозири боргоҳ буд, ва Шебнои мирзо ва Юоҳ ибни Ософи вақоеънавис назди ӯ берун омаданд.
Ва Рабшоқе ба онҳо гуфт: «Ба Ҳизқиё бигӯед: ́Подшоҳи бузург, подшоҳи Ашшур чунин мегӯяд: ин чӣ таваккалест, ки бар он таваккал кардаӣ?
Ман мегӯям: оё ин ҳама суханони ботил ба ҷои машварат ва қуввати ҷанг аст? Пас кист, ки бар вай таваккал карда, ба ман осӣ шудаӣ?
Инак, бар ин асои найи нимшикаста, яъне бар Миср таваккал мекунӣ, ки агар касе бар он такя кунад, ба дасташ халида, онро захмдор месозад; чунин аст фиръавн, подшоҳи Миср, барои ҳамаи онҳое ки бар ӯ таваккал мекунанд.
Ва агар ба ман гӯӣ, ки бар Парвардигор Худои мо таваккал мекунем, – Ӯ оё ҳамон нест, ки минбарҳо ва қурбонгоҳҳояшро Ҳизқиё аз миён бардошта, ба Яҳудия ва Ерусалим гуфтааст: фақат пеши ин қурбонгоҳ саҷда намоед?
Ва акнун, лутфан, бо хоҷаи ман, подшоҳи Ашшур, шарт бибанд, ва ман ду ҳазор асп ба ту хоҳам дод, агар ту барои худ саворонро бар онҳо тавонӣ ба даст оварӣ.
Пас, чӣ гуна ту мехоҳӣ рӯи пошо, яъне яке аз хурдтарин бандагони хоҷаи маро баргардонӣ, ва бар Миср барои аробаҳо ва саворон таваккал намоӣ?
Ва оё ман алҳол бе изни Парвардигор бар ин замин ҳуҷум овардаам, то ки онро хароб кунам? Парвардигор ба ман гуфтааст: бар ин замин ҳуҷум овар ва онро хароб кун!́»
Ва Илёқим ва Шебно ва Юоҳ ба Рабшоқе гуфтанд: «Бо бандагони худ ба забони арамӣ гуфтугузор кун, зеро ки онро мефаҳмем; ва бо мо ба забони яҳудӣ дар гӯши қавме ки бар ҳисор мебошанд, гуфтугузор накун».
Ва Рабшоқе гуфт: «Оё хоҷаи ман маро фақат назди хоҷаи ту ва назди ту фиристодааст, то ки ин суханонро бигӯям? Не, назди ин мардум низ фиристодааст, ки бар ҳисор нишастаанд, ва ҳамчун шумо наҷосати худро хоҳанд хӯрд ва пешоби худро хоҳанд нӯшид».
Ва Рабшоқе бархост ва бо овози баланд ба забони яҳудӣ фарёд зада, гуфт: «Суханони подшоҳи бузург, подшоҳи Ашшурро бишнавед!
Подшоҳ чунин мегӯяд: ́Бигзор Ҳизқиё шуморо фирефта накунад, зеро ки ӯ наметавонад шуморо раҳо намояд;
Ва бигзор Ҳизқиё шуморо ба Парвардигор умедвор карда, нагӯяд, ки Парвардигор моро ба яқин раҳо хоҳад намуд, ва ин шаҳр ба дасти подшоҳи Ашшур таслим нахоҳад шуд.
Ба Ҳизқиё гӯш надиҳед, зеро ки подшоҳи Ашшур чунин мегӯяд: бо ман мусолиҳа намоед ва пеши ман берун оед; ва ҳар яке меваи токи худро, ва ҳар яке анҷири худро хоҳед хӯрд, ва ҳар яке аз оби чоҳи худ хоҳед нӯшид,
То вақте ки ман биёям ва шуморо гирифта, ба замине монанди замини худатон, ба замини ғалла ва шарбат, ба замини нон ва токзор бибарам.
Мабодо Ҳизқиё шуморо фирефта карда, гӯяд: Парвардигор моро раҳо хоҳад намуд! Оё худоёни халқҳо, ҳар яке замини худро, аз дасти подшоҳи Ашшур раҳо кардаанд?
Худоёни Ҳамот ва Арпод куҷоянд? Худоёни Сефарвоим куҷоянд? Ва оё Сомарияро аз дасти ман раҳо кардаанд?
Аз ҳамаи худоёни ин заминҳо кист, ки замини худро аз дасти ман раҳо карда бошад? Пас наход ки Парвардигор Ерусалимро аз дасти ман метавонад раҳо кунад?́»
Валекин онҳо хомӯш монда, ба ҷавоби вай сухане нагуфтанд, зеро подшоҳ амр фармуда гуфта буд, ки «ба вай ҷавоб надиҳед».
Ва Илёқим ибни Ҳилқиё, ки нозири боргоҳ буд, ва Шебнои мирзо, ва Юоҳ ибни Ософи вақоеънавис бо ҷомаҳои чокзада назди Ҳизқиё омаданд, ва суханони Рабшоқеро ба ӯ гуфтанд.
1 Езекия и Сеннахирим. Рабсак добивается предательства города. 11 Ответ Елиакима. 12 Рабсак снова объявляет о бессилии Езекии.
И было в четырнадцатый год царя Езекии, пошел Сеннахирим, царь Ассирийский, против всех укрепленных городов Иудеи и взял их.
И послал царь Ассирийский из Лахиса в Иерусалим к царю Езекии Рабсака с большим войском; и он остановился у водопровода верхнего пруда на дороге поля белильничьего.
И вышел к нему Елиаким, сын Хелкиин, начальник дворца, и Севна писец, и Иоах, сын Асафов, дееписатель.
И сказал им Рабсак: скажите Езекии: так говорит царь великий, царь Ассирийский: что это за упование, на которое ты уповаешь?
Я думаю, что это одни пустые слова, а для войны нужны совет и сила: итак на кого ты уповаешь, что отложился от меня?
Вот, ты думаешь опереться на Египет, на эту трость надломленную, которая, если кто опрется на нее, войдет тому в руку и проколет ее! Таков фараон, царь Египетский, для всех уповающих на него.
А если скажешь мне: «на Господа, Бога нашего мы уповаем», то на того ли, которого высоты и жертвенники отменил Езекия и сказал Иуде и Иерусалиму: «пред сим только жертвенником поклоняйтесь»?
Итак вступи в союз с господином моим, царем Ассирийским; я дам тебе две тысячи коней; можешь ли достать себе всадников на них?
И как ты хочешь заставить отступить вождя, одного из малейших рабов господина моего, надеясь на Египет, ради колесниц и коней?
Да разве я без воли Господней пошел на землю сию, чтобы разорить ее? Господь сказал мне: пойди на землю сию и разори ее.
И сказал Елиаким и Севна и Иоах Рабсаку: говори рабам твоим по-арамейски, потому что мы понимаем, а не говори с нами по-иудейски, вслух народа, который на стене.
И сказал Рабсак: разве только к господину твоему и к тебе послал меня господин мой сказать слова сии? Нет, также и к людям, которые сидят на стене, чтобы есть помет свой и пить мочу свою с вами.
И встал Рабсак, и возгласил громким голосом по-иудейски, и сказал: слушайте слово царя великого, царя Ассирийского!
Так говорит царь: пусть не обольщает вас Езекия, ибо он не может спасти вас;
и пусть не обнадеживает вас Езекия Господом, говоря: «спасет нас Господь; не будет город сей отдан в руки царя Ассирийского».
Не слушайте Езекии, ибо так говорит царь Ассирийский: примиритесь со мною и выйдите ко мне, и пусть каждый ест плоды виноградной лозы своей и смоковницы своей, и пусть каждый пьет воду из своего колодезя,
доколе я не приду и не возьму вас в землю такую же, как и ваша земля, в землю хлеба и вина, в землю плодов и виноградников.
Итак да не обольщает вас Езекия, говоря: «Господь спасет нас». Спасли ли боги народов, каждый свою землю, от руки царя Ассирийского?
Где боги Емафа и Арпада? Где боги Сепарваима? Спасли ли они Самарию от руки моей?
Который из всех богов земель сих спас землю свою от руки моей? Так неужели спасет Господь Иерусалим от руки моей?
Но они молчали и не отвечали ему ни слова, потому что от царя дано было приказание: не отвечайте ему.
И пришел Елиаким, сын Хелкиин, начальник дворца, и Севна писец, и Иоах, сын Асафов, дееписатель, к Езекии в разодранных одеждах и пересказали ему слова Рабсака.
Испанский Reina-Valera 1995
Aconteció en el año catorce del rey Ezequías, que Senaquerib, rey de Asiria, subió contra todas las ciudades fortificadas de Judá y las tomó.
El rey de Asiria envió al copero mayor con un gran ejército desde Laquis a Jerusalén contra el rey Ezequías, y acampó junto al acueducto del estanque de arriba, en el camino de la heredad del Lavador.
Y salió a él Eliaquim hijo de Hilcías, el mayordomo; Sebna, el escriba, y Joa hijo de Asaf, el canciller,
a los cuales dijo el copero mayor:
—Decid ahora a Ezequías: El gran rey, el rey de Asiria, dice así: “¿Qué confianza es ésta en que te apoyas?
Yo digo que la táctica y el poderío para la guerra, de los que tú hablas, no son más que palabras vacías. Ahora bien, ¿en quién confías para que te rebeles contra mí?
He aquí que confías en ese bastón de caña astillada, en Egipto, en el cual si alguien se apoya, se le clavará en la mano y se la atravesará. Tal es el faraón, el rey de Egipto, para con todos los que en él confían.
Y si me decís: ‘En Jehová, nuestro Dios, confiamos’, ¿acaso no es éste aquel cuyos lugares altos y cuyos altares hizo quitar Ezequías, y dijo a Judá y a Jerusalén: ‘Delante de este altar adoraréis’?”
Ahora, pues, yo te ruego que hagas un trato con el rey de Asiria, mi señor: Yo te daré dos mil caballos, si tú puedes dar jinetes que los monten.
¿Cómo, pues, podrás resistir a un capitán, al menor de los siervos de mi señor, aunque estés confiado en Egipto con sus carros y sus jinetes?
¿Acaso vine yo ahora a esta tierra para destruirla sin permiso de Jehová? Fue Jehová quien me dijo: “Sube a esta tierra y destrúyela.”
Entonces dijeron Eliaquim, Sebna y Joa al copero mayor:
—Te rogamos que hables a tus siervos en arameo, porque nosotros lo entendemos; y no hables con nosotros en la lengua de Judá, porque lo oye el pueblo que está sobre el muro.
Dijo el copero mayor:
—¿Acaso me envió mi señor a que dijera estas palabras a ti y a tu señor, y no a los hombres que están sobre el muro, expuestos a comer su estiércol y beber su orina lo mismo que vosotros?
Entonces el copero mayor se puso en pie y gritó a gran voz en la lengua de Judá, diciendo:
—¡Oíd las palabras del gran rey, el rey de Asiria!
El rey dice así: “No os engañe Ezequías, porque no os podrá librar.
Ni os haga Ezequías confiar en Jehová, diciendo: ‘Ciertamente Jehová nos librará; no será entregada esta ciudad en manos del rey de Asiria.’
¡No escuchéis a Ezequías!, porque así dice el rey de Asiria: ‘Haced conmigo la paz y salid a mí; y coma cada uno de su viña, cada uno de su higuera, y beba cada cual las aguas de su pozo,
hasta que yo venga y os lleve a una tierra como la vuestra, tierra de grano y de vino, tierra de pan y de viñas.’
Mirad que no os engañe Ezequías diciendo: ‘Jehová nos librará.’ ¿Acaso alguno de los dioses de las naciones ha librado su tierra de manos del rey de Asiria?
¿Dónde está el dios de Hamat y de Arfad? ¿Dónde está el dios de Sefarvaim? ¿Libraron ellos a Samaria de mis manos?
¿Qué dios hay entre los dioses de estas tierras que haya librado su tierra de mis manos, para que Jehová libre de mis manos a Jerusalén?”
Pero ellos callaron, no le respondieron palabra, porque el rey así lo había mandado, diciendo: «No le respondáis.»
Entonces Eliaquim hijo de Hilcías, el mayordomo; Sebna, el escriba, y Joa hijo de Asaf, el canciller, vinieron a Ezequías, rasgados sus vestidos, y le contaron las palabras del copero mayor.