Скрыть
43:3
43:6
43:12
43:14
43:17
43:20
43:21
43:23
43:26
43:27
43:28
Церковнославянский (рус)
И ны́нѣ си́це глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ сотвори́вый тя́, Иа́кове, и созда́вый тя́, Изра́илю: не бо́йся, я́ко изба́вихъ тя́, прозва́хъ тя́ и́менемъ тво­и́мъ: мо́й еси́ ты́.
И а́ще прехо́диши сквоз­ѣ́ во́ду, съ тобо́ю е́смь, и рѣ́ки не покры́ютъ тебе́: и а́ще сквоз­ѣ́ о́гнь про́йдеши, не сожже́шися, и пла́мень не опали́тъ тебе́,
я́ко а́зъ Госпо́дь Бо́гъ тво́й, святы́й Изра́илевъ, спаса́яй тя́: сотвори́хъ премѣ́ну твою́ Еги́петъ и еѳiо́пiю, и со­и́ну за тя́.
Отне́лиже че́стенъ бы́лъ еси́ предо мно́ю, просла́вил­ся еси́, и а́зъ тя́ воз­люби́хъ, и да́мъ человѣ́ки за тебе́ и кня́зи за главу́ твою́.
Не бо́йся, я́ко съ тобо́ю е́смь: от­ восто́къ при­­веду́ сѣ́мя твое́ и от­ за́падъ соберу́ тя:
реку́ сѣ́веру: при­­веди́: и Ли́ву: не воз­браня́й, при­­веди́ сы́ны моя́ от­ земли́ да́льнiя и дще́ри моя́ от­ кра́евъ земны́хъ,
всѣ́хъ, ели́цы нарица́ют­ся и́менемъ мо­и́мъ: во сла́вѣ бо мо­е́й устро́ихъ его́ и созда́хъ его́ и сотвори́хъ и́.
И изведо́хъ лю́ди слѣ́пы, и о́чи су́ть та́кожде слѣ́пы, и глу́си у́шы иму́щiи.
Вси́ язы́цы собра́шася вку́пѣ, и соберу́т­ся кня́зи от­ ни́хъ. Кто́ воз­вѣсти́тъ сiя́? или́ я́же испе́рва кто́ воз­вѣсти́тъ ва́мъ? да при­­веду́тъ свидѣ́тели своя́ и оправдя́т­ся, и да услы́шатъ и да реку́тъ и́стину.
Бу́дите ми́ свидѣ́телiе, и а́зъ свидѣ́тель, глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ, и о́трокъ мо́й, его́же избра́хъ, да увѣ́сте и вѣ́руете ми́ и уразумѣ́ете, я́ко а́зъ е́смь: пре́жде мене́ не бы́сть и́нъ Бо́гъ, и по мнѣ́ не бу́детъ.
А́зъ Бо́гъ, и нѣ́сть ра́звѣ мене́ спаса́яй.
А́зъ воз­вѣсти́хъ и спасо́хъ, укори́хъ, и не бѣ́ въ ва́съ чужді́й: вы́ мнѣ́ свидѣ́телiе, и а́зъ свидѣ́тель, глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ,
еще́ от­ нача́ла, и нѣ́сть изъима́яй от­ руку́ мое́ю: сотворю́, и кто́ от­врати́тъ е́?
Та́ко глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ, избавля́яй ва́съ, святы́й Изра́илевъ: ва́съ ра́ди послю́ въ Вавило́нъ и воз­дви́гну вся́ бѣжа́щыя, и халде́е въ корабле́хъ свя́жут­ся.
А́зъ Госпо́дь Бо́гъ святы́й ва́шъ, показа́вый Изра́иля царя́ ва́­шего.
Си́це глаго́летъ Госпо́дь, дая́й пу́ть по мо́рю и по водѣ́ си́льнѣ стезю́:
изводя́й колесни́цы и ко́ни и наро́дъ си́ленъ: но успо́ша и не воста́нутъ, угасо́ша а́ки ле́нъ угаше́нъ.
Не помина́йте пе́рвыхъ, и ве́тхихъ не помышля́йте,
се́, а́зъ творю́ но́вая, я́же ны́нѣ воз­сiя́ютъ, и увѣ́сте я́: и сотворю́ въ пусты́ни пу́ть и въ безво́днѣй рѣ́ки.
Возблагословя́тъ мя́ звѣ́рiе се́лнiи, Си́рини и дще́ри стру́ѳовы: я́ко да́хъ въ пусты́ни во́ду и рѣ́ки въ безво́днѣй, напо­и́ти ро́дъ мо́й избра́н­ный,
лю́ди моя́, я́же снабдѣ́хъ, добродѣ́тели моя́ повѣ́дати.
Не ны́нѣ при­­зва́хъ тебе́, Иа́кове, ниже́ труди́тися сотвори́хъ тя́, Изра́илю.
Не при­­не́слъ еси́ мнѣ́ ове́цъ тво­и́хъ всесожже́нiя тво­его́, ни въ же́ртвахъ тво­и́хъ просла́вилъ мя́ еси́, не порабо́тихъ тя́ въ же́ртвахъ, ниже́ утружде́на сотвори́хъ тя́ въ Лива́нѣ:
не купи́лъ еси́ мнѣ́ на сребро́ ѳимiа́ма, ниже́ ту́ка тре́бъ тво­и́хъ воз­жела́хъ, но во грѣсѣ́хъ тво­и́хъ ста́лъ еси́ предо мно́ю и въ непра́вдахъ тво­и́хъ.
А́зъ е́смь, а́зъ е́смь заглажда́яй беззако́нiя твоя́ мене́ ра́ди и грѣхи́ твоя́, и не помяну́.
Ты́ же помяни́, и да су́димся: глаго́ли ты́ беззако́нiя твоя́ пре́жде, да оправди́шися.
Отцы́ ва́ши пе́рвiи согрѣши́ша, и кня́зи ва́ши беззако́н­новаша на мя́.
И оскверни́ша кня́зи свята́я моя́, и да́хъ погуби́ти Иа́кова и Изра́иля во укори́зну.
Греческий [Greek (Koine)]
καὶ νῦν οὕτως λέγει κύριος ὁ θεὸς ὁ ποιήσας σε Ιακωβ ὁ πλάσας σε Ισραηλ μὴ φοβοῦ ὅτι ἐλυτρωσάμην σε ἐκάλεσά σε τὸ ὄνομά σου ἐμὸς εἶ σύ
καὶ ἐὰν δια­βαίνῃς δι᾿ ὕδα­τος μετὰ σοῦ εἰμι καὶ ποταμοὶ οὐ συγκλύσουσίν σε καὶ ἐὰν διέλθῃς δια­̀ πυρός οὐ μὴ κατα­καυθῇς φλὸξ οὐ κατα­καύσει σε
ὅτι ἐγὼ κύριος ὁ θεός σου ὁ ἅγιος Ισραηλ ὁ σῴζων σε ἐποίησά σου ἄλλαγμα Αἴγυπτον καὶ Αἰθιοπίαν καὶ Σοήνην ὑπὲρ σοῦ
ἀφ᾿ οὗ ἔν­τιμος ἐγένου ἐναν­τίον μου ἐδοξάσθης κἀγώ σε ἠγάπησα καὶ δώσω ἀνθρώπους πολλοὺς ὑπὲρ σοῦ καὶ ἄρχον­τας ὑπὲρ τῆς κεφαλῆς σου
μὴ φοβοῦ ὅτι μετὰ σοῦ εἰμι ἀπο­̀ ἀνατολῶν ἄξω τὸ σπέρμα σου καὶ ἀπο­̀ δυσμῶν συν­άξω σε
ἐρῶ τῷ βορρᾷ ἄγε καὶ τῷ λιβί μὴ κώλυε ἄγε τοὺς υἱούς μου ἀπο­̀ γῆς πόρρωθεν καὶ τὰς θυγατέρας μου ἀπ᾿ ἄκρων τῆς γῆς
πάν­τας ὅσοι ἐπι­κέκλην­ται τῷ ὀνόματί μου ἐν γὰρ τῇ δόξῃ μου κατεσκεύ­ασα αὐτὸν καὶ ἔπλασα καὶ ἐποίησα αὐτόν
καὶ ἐξήγαγον λαὸν τυφλόν καὶ ὀφθαλμοί εἰσιν ὡσαύτως τυφλοί καὶ κωφοὶ τὰ ὦτα ἔχον­τες
πάν­τα τὰ ἔθνη συν­ήχθησαν ἅμα καὶ συν­αχθήσον­ται ἄρχον­τες ἐξ αὐτῶν τίς ἀναγγελεῖ ταῦτα ἢ τὰ ἐξ ἀρχῆς τίς ἀναγγελεῖ ὑμῖν ἀγαγέτωσαν τοὺς μάρτυρας αὐτῶν καὶ δικαιωθήτωσαν καὶ εἰπάτωσαν ἀληθῆ
γένεσθέ μοι μάρτυρες κἀγὼ μάρτυς λέγει κύριος ὁ θεός καὶ ὁ παῖς ὃν ἐξελεξάμην ἵνα γνῶτε καὶ πιστεύ­σητε καὶ συν­ῆτε ὅτι ἐγώ εἰμι ἔμπρο­σθέν μου οὐκ ἐγένετο ἄλλος θεὸς καὶ μετ᾿ ἐμὲ οὐκ ἔσται
ἐγὼ ὁ θεός καὶ οὐκ ἔστιν πάρεξ ἐμοῦ σῴζων
ἀνήγγειλα καὶ ἔσωσα ὠνείδισα καὶ οὐκ ἦν ἐν ὑμῖν ἀλλότριος ὑμεῖς ἐμοὶ μάρτυρες κἀγὼ μάρτυς λέγει κύριος ὁ θεός
ἔτι ἀπ᾿ ἀρχῆς καὶ οὐκ ἔστιν ὁ ἐκ τῶν χειρῶν μου ἐξαιρού­με­νος ποιήσω καὶ τίς ἀπο­στρέψει αὐτό
οὕτως λέγει κύριος ὁ θεὸς ὁ λυτρού­με­νος ὑμᾶς ὁ ἅγιος Ισραηλ ἕνεκεν ὑμῶν ἀπο­στελῶ εἰς Βαβυλῶνα καὶ ἐπεγερῶ πάν­τας φεύ­γον­τας καὶ Χαλδαῖοι ἐν πλοίοις δεθήσον­ται
ἐγὼ κύριος ὁ θεὸς ὁ ἅγιος ὑμῶν ὁ κατα­δείξας Ισραηλ βασιλέα ὑμῶν
οὕτως λέγει κύριος ὁ διδοὺς ὁδὸν ἐν θαλάσ­σῃ καὶ ἐν ὕδατι ἰσχυρῷ τρίβον
ὁ ἐξαγαγὼν ἅρματα καὶ ἵππον καὶ ὄχλον ἰσχυρόν ἀλλὰ ἐκοιμήθησαν καὶ οὐκ ἀναστήσον­ται ἐσβέσθησαν ὡς λίνον ἐσβεσμένον
μὴ μνημονεύ­ετε τὰ πρῶτα καὶ τὰ ἀρχαῖα μὴ συλλογίζεσθε
ἰδοὺ ποιῶ καινὰ ἃ νῦν ἀνατελεῖ καὶ γνώσεσθε αὐτά καὶ ποιήσω ἐν τῇ ἐρήμῳ ὁδὸν καὶ ἐν τῇ ἀνύδρῳ ποταμούς
εὐλογήσει με τὰ θηρία τοῦ ἀγροῦ σειρῆνες καὶ θυγατέρες στρουθῶν ὅτι ἔδωκα ἐν τῇ ἐρήμῳ ὕδωρ καὶ ποταμοὺς ἐν τῇ ἀνύδρῳ ποτίσαι τὸ γένος μου τὸ ἐκλεκτόν
λαόν μου ὃν περιεποιησάμην τὰς ἀρετάς μου διηγεῖσθαι
οὐ νῦν ἐκάλεσά σε Ιακωβ οὐδὲ κοπιᾶσαί σε ἐποίησα Ισραηλ
οὐκ ἐμοὶ προ­́βατα τῆς ὁλοκαρπώσεώς σου οὐδὲ ἐν ταῖς θυσίαις σου ἐδόξασάς με οὐδὲ ἔγκοπον ἐποίησά σε ἐν λιβάνῳ
οὐδὲ ἐκτήσω μοι ἀργυρίου θυμίαμα οὐδὲ τὸ στέαρ τῶν θυσιῶν σου ἐπεθύμησα ἀλλὰ ἐν ταῖς ἁμαρτίαις σου καὶ ἐν ταῖς ἀδικίαις σου προ­έστην σου
ἐγώ εἰμι ἐγώ εἰμι ὁ ἐξαλείφων τὰς ἀνομίας σου καὶ οὐ μὴ μνησθήσομαι
σὺ δὲ μνήσθητι καὶ κριθῶμεν λέγε σὺ τὰς ἀνομίας σου πρῶτος ἵνα δικαιωθῇς
οἱ πατέρες ὑμῶν πρῶτοι καὶ οἱ ἄρχον­τες αὐτῶν ἠνόμησαν εἰς ἐμέ
καὶ ἐμίαναν οἱ ἄρχον­τες τὰ ἅγιά μου καὶ ἔδωκα ἀπο­λέσαι Ιακωβ καὶ Ισραηλ εἰς ὀνειδισμόν
Французский (LSG)
Ainsi parle maintenant l'Éternel, qui t'a créé, ô Jacob! Celui qui t'a formé, ô Israël! Ne crains rien, car je te rachète, Je t'appelle par ton nom: tu es à moi!
Si tu traverses les eaux, je serai avec toi; Et les fleuves, ils ne te submergeront point; Si tu marches dans le feu, tu ne te brûleras pas, Et la flamme ne t'embrasera pas.
Car je suis l'Éternel, ton Dieu, Le Saint d'Israël, ton sauveur; Je donne l'Égypte pour ta rançon, L'Éthiopie et Saba à ta place.
Parce que tu as du prix à mes yeux, Parce que tu es honoré et que je t'aime, Je donne des hommes à ta place, Et des peuples pour ta vie.
Ne crains rien, car je suis avec toi; Je ramènerai de l'orient ta race, Et je te rassemblerai de l'occident.
Je dirai au septentrion: Donne! Et au midi: Ne retiens point! Fais venir mes fils des pays lointains, Et mes filles de l'extrémité de la terre,
Tous ceux qui s'appellent de mon nom, Et que j'ai créés pour ma gloire, Que j'ai formés et que j'ai faits.
Qu'on fasse sortir le peuple aveugle, qui a des yeux, Et les sourds, qui ont des oreilles.
Que toutes les nations se rassemblent, Et que les peuples se réunissent. Qui d'entre eux a annoncé ces choses? Lesquels nous ont fait entendre les premières prédictions? Qu'ils produisent leurs témoins et établissent leur droit; Qu'on écoute et qu'on dise: C'est vrai!
Vous êtes mes témoins, dit l'Éternel, Vous, et mon serviteur que j'ai choisi, Afin que vous le sachiez, Que vous me croyiez et compreniez que c'est moi: Avant moi il n'a point été formé de Dieu, Et après moi il n'y en aura point.
C'est moi, moi qui suis l'Éternel, Et hors moi il n'y a point de sauveur.
C'est moi qui ai annoncé, sauvé, prédit, Ce n'est point parmi vous un dieu étranger; Vous êtes mes témoins, dit l'Éternel, C'est moi qui suis Dieu.
Je le suis dès le commencement, Et nul ne délivre de ma main; J'agirai: qui s'y opposera?
Ainsi parle l'Éternel, Votre rédempteur, le Saint d'Israël: A cause de vous, j'envoie l'ennemi contre Babylone, Et je fais descendre tous les fuyards, Même les Chaldéens, sur les navires dont ils tiraient gloire.
Je suis l'Éternel, votre Saint, Le créateur d'Israël, votre roi.
Ainsi parle l'Éternel, Qui fraya dans la mer un chemin, Et dans les eaux puissantes un sentier,
Qui mit en campagne des chars et des chevaux, Une armée et de vaillants guerriers, Soudain couchés ensemble, pour ne plus se relever, Anéantis, éteints comme une mèche:
Ne pensez plus aux événements passés, Et ne considérez plus ce qui est ancien.
Voici, je vais faire une chose nouvelle, sur le point d'arriver: Ne la connaîtrez-vous pas? Je mettrai un chemin dans le désert, Et des fleuves dans la solitude.
Les bêtes des champs me glorifieront, Les chacals et les autruches, Parce que j'aurai mis des eaux dans le désert, Des fleuves dans la solitude, Pour abreuver mon peuple, mon élu.
Le peuple que je me suis formé Publiera mes louanges.
Et tu ne m'as pas invoqué, ô Jacob! Car tu t'es lassé de moi, ô Israël!
Tu ne m'as pas offert tes brebis en holocauste, Et tu ne m'as pas honoré par tes sacrifices; Je ne t'ai point tourmenté pour des offrandes, Et je ne t'ai point fatigué pour de l'encens.
Tu n'as pas à prix d'argent acheté pour moi des aromates, Et tu ne m'as pas rassasié de la graisse de tes sacrifices; Mais tu m'as tourmenté par tes péchés, Tu m'as fatigué par tes iniquités.
C'est moi, moi qui efface tes transgressions pour l'amour de moi, Et je ne me souviendrai plus de tes péchés.
Réveille ma mémoire, plaidons ensemble, Parle toi-même, pour te justifier.
Ton premier père a péché, Et tes interprètes se sont rebellés contre moi.
C'est pourquoi j'ai traité en profanes les chefs du sanctuaire, J'ai livré Jacob à la destruction, Et Israël aux outrages.
ВАЛЕ акнун Парвардигор, ки туро, эй Яъқуб, офардидааст, ва туро, эй Исроил, ба вуҷуд овардааст, чунин мегӯяд: «Натарс, зеро ки Ман туро раҳонидаам, туро ба номи ту хондаам; ту аз они Ман ҳастӣ.
Вақте ки аз обҳо бигзарӣ, Ман бо ту хоҳам буд, ва аз наҳрҳо бигзарӣ, онҳо туро ғарқ нахоҳад кард; вақте ки аз миёни оташ қадамгузор шавӣ, нахоҳӣ сӯхт, ва аланга туро нахоҳад сӯзонид,
Зеро ки Ман Парвардигор Худои ту, Поки Исроил, Наҷотдиҳандаи ту ҳастам; Мисрро барои ту фидия додаам, Ҳабаш ва Саборо – дар ивази ту.
Азбаски ту дар назари Ман азиз ва гаронбаҳо ҳастӣ, ва Ман туро дӯст доштаам, бинобар ин мардуми дигарро дар ивази ту, ва қабилаҳоро дар бадали ҷони ту хоҳам дод.
Натарс, зеро ки Ман бо ту ҳастам; насли туро аз шарқ хоҳам овард, ва туро аз ғарб ҷамъ хоҳам кард.
Ба шимол хоҳам гуфт: бидеҳ; ва ба ҷануб: монеъ нашав; писарони Маро аз дурдаст, ва духтарони Маро аз ақсои замин биёр,
Яъне ҳар киро, ки ба номи Ман номида шудааст, ва Ман ӯро барои ҷалоли Худ офаридаам, ӯро ба вуҷуд овардаам ва ӯро сохтаам».
Қавмеро берун ор, ки кӯр ҳастанд, гарчанде ки чашм доранд, ва кар ҳастанд, гарчанде ки гӯш доранд.
Бигзор ҳамаи халқҳо бо ҳам фароҳам оянд, ва қабилаҳо ҷамъ шаванд. Кист аз миёни онҳо, ки инро баён намояд, ва паёмҳои пешинаро ба мо бирасонад? Бигзор шоҳидони худро биёранд, то ки худро сафед кунанд, ва ё он шоҳидон бишнаванд ва бигӯянд: «Ҳақ асту рост!»
«Аммо шумо, – мегӯяд Парвардигор, – ва бандаи Ман, ки ӯро баргузидаам, шоҳидони Ман мебошед, то шумо бидонед ва ба Ман имон оваред ва дарк намоед, ки ин Ман ҳастам, ва пеш аз Ман Худое набуд, ва баъд аз Ман нахоҳад буд.
Ман, Ман Парвардигор ҳастам, ва ғайр аз Ман Наҷотдиҳандае нест.
Ман пешакӣ гуфтаам, ва наҷот додаам, ва паём расонидаам, ва дар миёни шумо Худои дигаре нест; ва шумо шоҳидони Ман мебошед, – мегӯяд Парвардигор, – ва Ман Худо ҳастам!
Аз имрӯз низ Ман ҳамонам, ва касе нест, ки аз дасти Ман раҳо кунад: Ман амал хоҳам кард, ва кист, ки инро ботил намояд?»
Парвардигор, ки Раҳокунандаи шумо ва Поки Исроил аст, чунин мегӯяд: «Ба хотири шумо Ман ба Бобил фиристодам, ва ҳамаи онҳоро ҳамчун гурезаҳо фурӯд овардам, ва калдониёнро дар киштиҳое ки мояи ваҷди онҳо буд.
Ман Парвардигор Поки шумо ҳастам, Офаринандаи Исроил ва Подшоҳи шумо».
Чунин мегӯяд Парвардигор, ки Ӯ роҳе дар баҳр, ва ҷоддае дар обҳои азим кушодааст;
Аробаҳо ва аспон, лашкар ва қувватро берун овардааст, то ки якҷоя хобида, дигар нахезанд; ва онҳо торафт беҳол гардида, мисли пилтаи катонӣ хомӯш шуданд.
«Аммо вақоеи пешинаро ба хотир наоваред, ва ба мӯъҷизоти қадимӣ диққат надиҳед.
Инак, Ман чизи наве месозам, ки он алҳол ба зуҳур меояд. Магар аз он воқиф нестед? Ба яқин, роҳе дар бодия, ва наҳрҳо дар биёбон ба вуҷуд хоҳам овард.
Ҳайвоноти саҳро, шағолон ва шутурмурғон Маро мадҳ хоҳанд кард, зеро ки Ман об дар бодия, ва наҳрҳо дар биёбон ба вуҷуд овардаам, то ки қавми баргузидаи Худро сероб намоям,
Ки ин қавмро Ман барои Худ ба миён овардаам, то ҳамду санои Маро бихонанд.
Вале ту, эй Яъқуб, Маро нахондӣ, ва ту, эй Исроил, аз ибодати Ман ба танг омадӣ:
Барраҳои қурбонии сӯхтании худро барои Ман наовардӣ, ва бо забҳҳои худ Маро ҷалол надодӣ. Ман туро бо ҳадияҳо ба заҳмат наандохтам, ва бо лебӯно ба ту гаронӣ накардам.
Ту барои Ман ба нуқра найи атрогин нахаридӣ, ва бо чарбуи забҳҳои худ Маро сер накардӣ, балки бо хатоҳои худ Маро заҳмат додӣ, ва бо гуноҳҳои худ ба Ман гаронӣ кардӣ.
Ман, Ман ҳамонам, ки гуноҳҳои туро ба хотири Худам нобуд менамоям, ва хатоҳои туро ба ёд нахоҳам овард.
Маро хотиррасон намо; бо ҳамдигар муҳокима хоҳем кард; далелҳои худро биёр, то ки сафед шавӣ.
Падари аввалини ту гуноҳ кард, ва шафоатгарони ту ба Ман осӣ шуданд.
Бинобар ин Ман сарварони қудсро аз қудсият маҳрум намудам, ва Яъқубро ба ҳалокат, ва Исроилро ба таҳқир маҳкум кардам».

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible