Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
44:9
44:11
44:14
44:15
44:16
44:19
44:20
44:21
Ны́нѣ же слы́ши, ра́бе мо́й Иа́кове, и Изра́илю, его́же избра́хъ.
Си́це глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ сотвори́вый тя́ и созда́вый тя́ изъ утро́бы: еще́ помо́жетъ ти́: не бо́йся, ра́бе мо́й Иа́кове, и возлю́бленный Изра́илю, его́же избра́хъ.
Я́ко а́зъ да́мъ во́ду въ жа́жду ходя́щымъ въ безво́днѣй, наложу́ Ду́хъ мо́й на сѣ́мя твое́ и благослове́нiя моя́ на ча́да твоя́,
и прозя́бнутъ а́ки трава́ посредѣ́ воды́ и я́ко ве́рба при водѣ́ теку́щей.
Се́й рече́тъ: Бо́жiй е́смь: и се́й возопiе́тъ о и́мени Иа́ковли, и другі́й напи́шетъ руко́ю свое́ю: Бо́жiй е́смь: и о и́мени Изра́илевѣ возопiе́тъ.
Си́це глаго́летъ Бо́гъ Ца́рь Изра́илевъ, и избавле́й его́ Бо́гъ Савао́ѳъ: а́зъ пе́рвый и а́зъ по си́хъ, кромѣ́ мене́ нѣ́сть Бо́га:
кто́ я́коже а́зъ? да ста́нетъ и да призове́тъ, и да возвѣсти́тъ и да угото́витъ ми́, отне́лѣже сотвори́хъ человѣ́ка во вѣ́къ, и гряду́щая пре́жде не́же прiити́ и́мъ, да возвѣстя́тъ ва́мъ.
Не укрыва́йтеся, ниже́ заблужда́йте: не испе́рва ли внуши́сте, и возвѣсти́хъ ва́мъ? свидѣ́телiе вы́ есте́, а́ще е́сть Бо́гъ ра́звѣ мене́.
И не послу́шаша тогда́ созида́ющiи, и вая́ющiи вси́ тще́тни, творя́щiи жела́нiя своя́, я́же не упо́льзуютъ и́хъ:
но посра́мятся вси́ созида́ющiи бо́га и вая́ющiи вси́ неполе́зная.
И вси́, отню́дуже бы́ша, изсхо́ша: и глусі́и от человѣ́къ да соберу́тся вси́ и да ста́нутъ вку́пѣ, и да посра́мятся и устыдя́тся вку́пѣ.
Я́ко наостри́ древодѣ́латель сѣ́чиво, тесло́ю содѣ́ла о́ное, и све́рдломъ соста́ви е́, и дла́томъ издолбе́ е́, и содѣ́ла е́ крѣ́постiю мы́шцы своея́: и вза́лчетъ, и изнемо́жетъ, и не напiе́тся воды́.
И избра́въ древодѣ́ля дре́во, поста́ви е́ въ мѣ́ру, и кле́емъ состро́и е́, и сотвори́ е́ а́ки о́бразъ му́жескъ и а́ки красоту́ человѣ́чу, поста́вити е́ въ дому́.
Посѣче́ дре́во въ дубра́вѣ, е́же насади́ Госпо́дь, со́сну, и до́ждь возрасти́,
да бу́детъ человѣ́комъ на жже́нiе: и взя́въ от него́, согрѣ́ся, и изже́гше я́, испеко́ша и́ми хлѣ́бы, изъ оста́вшаго же сотвори́ша бо́ги и покланя́ются и́мъ: сотвори́ е́ изва́янное, и прекланя́ется и́мъ.
По́лъ его́ сожже́ огне́мъ, и по́лъ его́ сожже́ на у́глiе, и испече́ въ ни́хъ хлѣ́бы, и на ни́хъ испече́ мя́со, и яде́, и насы́тися, и согрѣ́вся рече́: сла́дко мнѣ́, я́ко согрѣ́хся и ви́дѣхъ о́гнь.
Изъ оста́вшаго же сотвори́ бо́га изва́янна, прекланя́ется ему́ и покланя́ется, и мо́лится ему́ глаго́ля: изба́ви мя́, я́ко бо́гъ мо́й еси́ ты́.
Не увѣ́даша смы́слити, я́ко отемнѣ́ша о́чи и́хъ, е́же ви́дѣти и разумѣ́ти се́рдцемъ свои́мъ.
И не помы́сли въ души́ свое́й, ни увѣ́дѣ смышле́нiемъ, я́ко по́лъ его́ сожже́ огне́мъ, и испече́ на у́глiехъ его́ хлѣ́бы, и испе́къ мяса́ снѣде́, и оста́вшее его́ въ ме́рзость сотвори́, и покланя́ются ему́.
Увѣ́ждь, я́ко пе́пелъ е́сть се́рдце и́хъ, и прельща́ются, и ни еди́нъ мо́жетъ души́ своея́ изба́вити: ви́дите, не рцы́те, я́ко лжа́ въ десни́цѣ мое́й.
Помяни́ сiя́, Иа́кове и Изра́илю, я́ко ра́бъ мо́й еси́ ты́, сотвори́хъ тя́ раба́ моего́, и ты́, Изра́илю, не забыва́й мене́.
Се́ бо, отъя́хъ я́ко о́блакъ беззако́нiя твоя́ и я́ко примра́къ грѣхи́ твоя́: обрати́ся ко мнѣ́, и изба́влю тя́.
Возвесели́теся, небеса́, я́ко поми́лова Бо́гъ Изра́иля: воструби́те, основа́нiя земна́я, возопі́йте, го́ры, весе́лiе, хо́лми и вся́ древеса́, я́же на ни́хъ: я́ко изба́ви Бо́гъ Иа́кова, и Изра́иль просла́вится.
Си́це глаго́летъ Госпо́дь избавля́яй тя́ и созда́вый тя́ от чре́ва: а́зъ Госпо́дь соверша́яй вся́, распростро́хъ не́бо еди́нъ и утверди́хъ зе́млю.
Кто́ и́нъ разсы́плетъ зна́менiя чревоволше́бниковъ и волшбы́ от се́рдца, отвраща́яй му́дрыя вспя́ть и совѣ́ты и́хъ обуя́яй,
и уставля́я глаго́лъ раба́ своего́, и совѣ́тъ вѣ́стниковъ свои́хъ и́стиненъ творя́й? глаго́ляй Иерусали́му: насели́шися: и градо́мъ иуде́йскимъ: возградите́ся, и пусты́ни его́ просiя́ютъ,
глаго́ляй бе́зднѣ: опустѣ́еши, и рѣ́ки твоя́ изсушу́,
глаго́ляй ки́ру смы́слити, и вся́ во́ли моя́ сотвори́тъ: глаго́ляй Иерусали́му: возгради́шися, и хра́мъ святы́й мо́й осную́.
νῦν δὲ ἄκουσον παῖς μου Ιακωβ καὶ Ισραηλ ὃν ἐξελεξάμην
οὕτως λέγει κύριος ὁ θεὸς ὁ ποιήσας σε καὶ ὁ πλάσας σε ἐκ κοιλίας ἔτι βοηθηθήσῃ μὴ φοβοῦ παῖς μου Ιακωβ καὶ ὁ ἠγαπημένος Ισραηλ ὃν ἐξελεξάμην
ὅτι ἐγὼ δώσω ὕδωρ ἐν δίψει τοῖς πορευομένοις ἐν ἀνύδρῳ ἐπιθήσω τὸ πνεῦμά μου ἐπὶ τὸ σπέρμα σου καὶ τὰς εὐλογίας μου ἐπὶ τὰ τέκνα σου
καὶ ἀνατελοῦσιν ὡσεὶ χόρτος ἀνὰ μέσον ὕδατος καὶ ὡς ἰτέα ἐπὶ παραρρέον ὕδωρ
οὗτος ἐρεῖ τοῦ θεοῦ εἰμι καὶ οὗτος βοήσεται ἐπὶ τῷ ὀνόματι Ιακωβ καὶ ἕτερος ἐπιγράψει τοῦ θεοῦ εἰμι ἐπὶ τῷ ὀνόματι Ισραηλ
οὕτως λέγει ὁ θεὸς ὁ βασιλεὺς τοῦ Ισραηλ ὁ ῥυσάμενος αὐτὸν θεὸς σαβαωθ ἐγὼ πρῶτος καὶ ἐγὼ μετὰ ταῦτα πλὴν ἐμοῦ οὐκ ἔστιν θεός
τίς ὥσπερ ἐγώ στήτω καλεσάτω καὶ ἑτοιμασάτω μοι ἀφ᾿ οὗ ἐποίησα ἄνθρωπον εἰς τὸν αἰῶνα καὶ τὰ ἐπερχόμενα πρὸ τοῦ ἐλθεῖν ἀναγγειλάτωσαν ὑμῖν
μὴ παρακαλύπτεσθε οὐκ ἀπ᾿ ἀρχῆς ἠνωτίσασθε καὶ ἀπήγγειλα ὑμῖν μάρτυρες ὑμεῖς ἐστε εἰ ἔστιν θεὸς πλὴν ἐμοῦ καὶ οὐκ ἦσαν τότε
οἱ πλάσσοντες καὶ γλύφοντες πάντες μάταιοι οἱ ποιοῦντες τὰ καταθύμια αὐτῶν ἃ οὐκ ὠφελήσει αὐτούς ἀλλὰ αἰσχυνθήσονται
πάντες οἱ πλάσσοντες θεὸν καὶ γλύφοντες ἀνωφελῆ
καὶ πάντες ὅθεν ἐγένοντο ἐξηράνθησαν καὶ κωφοὶ ἀπὸ ἀνθρώπων συναχθήτωσαν πάντες καὶ στήτωσαν ἅμα ἐντραπήτωσαν καὶ αἰσχυνθήτωσαν ἅμα
ὅτι ὤξυνεν τέκτων σίδηρον σκεπάρνῳ εἰργάσατο αὐτὸ καὶ ἐν τερέτρῳ ἔτρησεν αὐτό εἰργάσατο αὐτὸ ἐν τῷ βραχίονι τῆς ἰσχύος αὐτοῦ καὶ πεινάσει καὶ ἀσθενήσει καὶ οὐ μὴ πίῃ ὕδωρ ἐκλεξάμενος
τέκτων ξύλον ἔστησεν αὐτὸ ἐν μέτρῳ καὶ ἐν κόλλῃ ἐρρύθμισεν αὐτό ἐποίησεν αὐτὸ ὡς μορφὴν ἀνδρὸς καὶ ὡς ὡραιότητα ἀνθρώπου στῆσαι αὐτὸ ἐν οἴκῳ
ὃ ἔκοψεν ξύλον ἐκ τοῦ δρυμοῦ ὃ ἐφύτευσεν κύριος καὶ ὑετὸς ἐμήκυνεν
ἵνα ᾖ ἀνθρώποις εἰς καῦσιν καὶ λαβὼν ἀπ᾿ αὐτοῦ ἐθερμάνθη καὶ καύσαντες ἔπεψαν ἄρτους ἐπ᾿ αὐτῶν τὸ δὲ λοιπὸν εἰργάσαντο εἰς θεούς καὶ προσκυνοῦσιν αὐτούς
οὗ τὸ ἥμισυ αὐτοῦ κατέκαυσαν ἐν πυρὶ καὶ καύσαντες ἔπεψαν ἄρτους ἐπ᾿ αὐτῶν καὶ ἐπ᾿ αὐτοῦ κρέας ὀπτήσας ἔφαγεν καὶ ἐνεπλήσθη καὶ θερμανθεὶς εἶπεν ἡδύ μοι ὅτι ἐθερμάνθην καὶ εἶδον πῦρ
τὸ δὲ λοιπὸν ἐποίησεν εἰς θεὸν γλυπτὸν καὶ προσκυνεῖ αὐτῷ καὶ προσεύχεται λέγων ἐξελοῦ με ὅτι θεός μου εἶ σύ
οὐκ ἔγνωσαν φρονῆσαι ὅτι ἀπημαυρώθησαν τοῦ βλέπειν τοῖς ὀφθαλμοῖς αὐτῶν καὶ τοῦ νοῆσαι τῇ καρδίᾳ αὐτῶν
καὶ οὐκ ἐλογίσατο τῇ καρδίᾳ αὐτοῦ οὐδὲ ἀνελογίσατο ἐν τῇ ψυχῇ αὐτοῦ οὐδὲ ἔγνω τῇ φρονήσει ὅτι τὸ ἥμισυ αὐτοῦ κατέκαυσεν ἐν πυρὶ καὶ ἔπεψεν ἐπὶ τῶν ἀνθράκων αὐτοῦ ἄρτους καὶ ὀπτήσας κρέας ἔφαγεν καὶ τὸ λοιπὸν αὐτοῦ εἰς βδέλυγμα ἐποίησεν καὶ προσκυνοῦσιν αὐτῷ
γνῶτε ὅτι σποδὸς ἡ καρδία αὐτῶν καὶ πλανῶνται καὶ οὐδεὶς δύναται ἐξελέσθαι τὴν ψυχὴν αὐτοῦ ἴδετε οὐκ ἐρεῖτε ὅτι ψεῦδος ἐν τῇ δεξιᾷ μου
μνήσθητι ταῦτα Ιακωβ καὶ Ισραηλ ὅτι παῖς μου εἶ σύ ἔπλασά σε παῖδά μου καὶ σύ Ισραηλ μὴ ἐπιλανθάνου μου
ἰδοὺ γὰρ ἀπήλειψα ὡς νεφέλην τὰς ἀνομίας σου καὶ ὡς γνόφον τὰς ἁμαρτίας σου ἐπιστράφητι πρός με καὶ λυτρώσομαί σε
εὐφράνθητε οὐρανοί ὅτι ἠλέησεν ὁ θεὸς τὸν Ισραηλ σαλπίσατε θεμέλια τῆς γῆς βοήσατε ὄρη εὐφροσύνην οἱ βουνοὶ καὶ πάντα τὰ ξύλα τὰ ἐν αὐτοῖς ὅτι ἐλυτρώσατο ὁ θεὸς τὸν Ιακωβ καὶ Ισραηλ δοξασθήσεται
οὕτως λέγει κύριος ὁ λυτρούμενός σε καὶ ὁ πλάσσων σε ἐκ κοιλίας ἐγὼ κύριος ὁ συντελῶν πάντα ἐξέτεινα τὸν οὐρανὸν μόνος καὶ ἐστερέωσα τὴν γῆν τίς ἕτερος
διασκεδάσει σημεῖα ἐγγαστριμύθων καὶ μαντείας ἀπὸ καρδίας ἀποστρέφων φρονίμους εἰς τὰ ὀπίσω καὶ τὴν βουλὴν αὐτῶν μωρεύων
καὶ ἱστῶν ῥήματα παιδὸς αὐτοῦ καὶ τὴν βουλὴν τῶν ἀγγέλων αὐτοῦ ἀληθεύων ὁ λέγων Ιερουσαλημ κατοικηθήσῃ καὶ ταῖς πόλεσιν τῆς Ιουδαίας οἰκοδομηθήσεσθε καὶ τὰ ἔρημα αὐτῆς ἀνατελεῖ
ὁ λέγων τῇ ἀβύσσῳ ἐρημωθήσῃ καὶ τοὺς ποταμούς σου ξηρανῶ
ὁ λέγων Κύρῳ φρονεῖν καὶ πάντα τὰ θελήματά μου ποιήσει ὁ λέγων Ιερουσαλημ οἰκοδομηθήσῃ καὶ τὸν οἶκον τὸν ἅγιόν μου θεμελιώσω
والآن اسمع يا يعقوب عبدي واسرائيل الذي اخترته.
هكذا يقول الرب صانعك وجابلك من الرحم معينك. لا تخف يا عبدي يعقوب ويا يشورون الذي اخترته.
لاني اسكب ماء على العطشان وسيولا على اليابسة. اسكب روحي على نسلك وبركتي على ذريتك.
فينبتون بين العشب مثل الصفصاف على مجاري المياه.
هذا يقول انا للرب وهذا يكنّي باسم يعقوب وهذا يكتب بيده للرب وباسم اسرائيل يلقب
هكذا يقول الرب ملك اسرائيل وفاديه رب الجنود. انا الاول وانا الآخر ولا اله غيري.
ومن مثلي ينادي فليخبر به ويعرضه لي منذ وضعت الشعب القديم. والمستقبلات وما سياتي ليخبروهم بها.
لا ترتعبوا ولا ترتاعوا. أما اعلمتك منذ القديم واخبرتك. فانتم شهودي هل يوجد اله غيري. ولا صخرة لا اعلم بها.
الذين يصورون صنما كلهم باطل ومشتهياتهم لا تنفع وشهودهم هي. لا تبصر ولا تعرف حتى تخزى.
من صوّر الها وسبك صنما لغير نفع.
ها كل اصحابه يخزون والصناع هم من الناس. يجتمعون كلهم يقفون يرتعبون ويخزون معا
طبع الحديد قدوما وعمل في الفحم وبالمطارق يصوره فيصنعه بذراع قوته. يجوع ايضا فليس له قوة. لم يشرب ماء وقد تعب.
نجّر خشبا. مدّ الخيط. بالمخرز يعلمه يصنعه بالازاميل وبالدوارة يرسمه. فيصنعه كشبه رجل كجمال انسان ليسكن في البيت.
قطع لنفسه ارزا واخذ سنديانا وبلوطا واختار لنفسه من اشجار الوعر. غرس سنوبرا والمطر ينميه.
فيصير للناس للايقاد. وياخذ منه ويتدفأ. يشعل ايضا ويخبز خبزا ثم يصنع الها فيسجد. قد صنعه صنما وخرّ له.
نصفه احرقه بالنار على نصفه يأكل لحما. يشوي مشويا ويشبع. يتدفأ ايضا ويقول بخ قد تدفأت رايت نارا.
وبقيته قد صنعها الها صنما لنفسه. يخرّ له ويسجد ويصلّي اليه ويقول نجني لانك انت الهي
لا يعرفون ولا يفهمون لانه قد طمست عيونهم عن الابصار وقلوبهم عن التعقل.
ولا يردد في قلبه وليس له معرفة ولا فهم حتى يقول نصفه قد احرقت بالنار وخبزت ايضا على جمره خبزا شويت لحما وأكلت. أفاصنع بقيته رجسا ولساق شجرة اخرّ.
يرعى رمادا قلب مخدوع قد أضله فلا ينجي نفسه ولا يقول أليس كذب في يميني
اذكر هذه يا يعقوب. يا اسرائيل فانك انت عبدي. قد جبلتك. عبد لي انت. يا اسرائيل لا تنسى مني.
قد محوت كغيم ذنوبك وكسحابة خطاياك. ارجع اليّ لاني فديتك.
ترنمي ايتها السموات لان الرب قد فعل. اهتفي يا اسافل الارض اشيدي ايتها الجبال ترنما الوعر وكل شجرة فيه لان الرب قد فدى يعقوب وفي اسرائيل تمجد
هكذا يقول الرب فاديك وجابلك من البطن. انا الرب صانع كل شيء ناشر السموات وحدي باسط الارض. من معي.
مبطل آيات المخادعين ومحمق العرافين. مرجع الحكماء الى الوراء ومجهل معرفتهم.
مقيم كلمة عبده ومتمم رأي رسله. القائل عن اورشليم ستعمر ولمدن يهوذا ستبنين وخربها اقيم.
القائل للجة انشفي وانهارك اجفف
القائل عن كورش راعيّ فكل مسرتي يتمم ويقول عن اورشليم ستبنى وللهيكل ستؤسس
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
«ВАЛЕ акнун, эй бандаи Ман Яъқуб, бишнав, ва эй Исроил, ки Ман туро баргузидаам.
Парвардигор, ки туро офаридааст, ва туро аз батн ба вуҷуд овардааст, ва туро ёварӣ медиҳад, чунин мегӯяд: эй бандаи Ман Яъқуб, натарс, ва эй Ешурун, ки туро баргузидаам.
Зеро ки об бар ташна, ва чашмаҳо бар хушкӣ хоҳам рехт; рӯҳи Худро бар насли ту, ва баракати Худро бар зурёти ту хоҳам рехт.
Ва онҳо дар миёни алаф, мисли дарахтони бед назди ҷӯйҳои об, хоҳанд сабзид.
Яке хоҳад гуфт: ́Ман аз они Парвардигор ҳастам́; ва дигаре худро ба номи Яъқуб хоҳад хонд; ва дигаре бо дасти худ хоҳад навишт: ́Аз они Парвардигор ҳастам́, ва номи Исроилро лақаби худ хоҳад сохт».
Парвардигор, ки Подшоҳи Исроил ва Раҳокунандаи ӯст, яъне Парвардигори лашкарҳо, чунин мегӯяд: «Ман Аввалин ҳастам, ва Ман Охирин ҳастам, ва ғайр аз Ман Худое нест.
Ва мисли Ман кист, ки паём диҳад, ва онро баён намояд ва ба паёми Ман монанд созад, аз замоне ки Ман қавми қадимиро ба вуҷуд овардаам? Пас, бигзор он чиро, ки воқеъ мешавад, ва он чиро, ки дар оянда фаро хоҳад расид, ба онҳо эълон намоянд.
Натарсед ва ҳаросон нашавед: Ман, охир, ба шумо аз қадимулайём эълон кардаам ва хабар додаам, ва шумо шоҳидони Ман ҳастед. Оё ғайр аз Ман Худое ҳаст? Ва кӯҳпорае нест, ки Ман аз он хабар надошта бошам».
Онҳое ки санам месозанд, саросар ночизанд, ва чизҳои писандидаи онҳо ҳеҷ фоида намебахшад, ва онҳо шоҳидони худашон мебошанд: намебинанд ва намедонанд, то ки хиҷил шаванд.
Касе ки худое сохтааст ва санаме рехтааст, вай чӣ фоидае ба ӯ мебахшад?
Охир, ҳамаи шарикони ӯ хиҷил хоҳанд шуд, чунки ин ҳунармандон худашон аз байни одамонанд; бигзор ҳамаашон ҷамъ омада, биистанд; онҳо ҳаросон гардида, якҷоя хиҷил хоҳанд шуд.
Оҳангар аз оҳан теша месозад, ва онро дар ахгар кор мекунад, ва бо путкҳо сурате ба он мебахшад, ва бо қуввати бозуи худ онро ба вуҷуд меоварад, дар ҳолате ки гурусна монда, беқувват мешавад, ва об нанӯшида, бемаҷол мегардад.
Наҷҷор бар чӯб ресмон кашида, бо қалам онро нишона мекунад, бо ранда онро метарошад, ва бо паргор онро тарҳ мекашад, ва онро мисли андоми инсон, мисли ҷамоли одамизод месозад, то ки он дар хонае ҷойгир шавад.
Арзҳоро ӯ барои худ мебуррад, ва чинор ва булутро мегирад: онҳоро аз миёни дарахтони ҷангал барои худ хуш мекунад; дарахти ғорро мешинонад, ва борон онро калон мекунад.
Ва чӯби он барои инсон чун сӯзишворӣ кор меояд, ва ӯ аз он гирифта, худро гарм мекунад, ва онро сӯзонида, нон мепазад; ва аз ин чӯб худое сохта, онро парастиш менамояд: санаме ба вуҷуд оварда, пеши он саҷда мекунад.
Нисфи онро дар оташ месӯзонад, бо қисми дигараш гӯштро кабоб мекунад, ва кабобро хӯрда, сер мешавад; ва гарм шуда, мегӯяд: «Ваҳ, акнун гарм шудам, рӯи оташро дидам!»
Ва аз бақияи ин чӯб худое, яъне санаме барои худ месозад, пеши он саҷда менамояд, ва онро мепарастад, ва назди он дуо хонда, мегӯяд: «Маро наҷот деҳ, зеро ки ту худои ман ҳастӣ».
Онҳо намедонанд ва намефаҳманд, зеро чашмҳошон баста шудааст, то ки набинанд, ва дилҳошон – то ки дарк накунанд.
Ва ӯ ба дили худ намегузаронад, ва донишу хираде надорад, ки бигӯяд: «Як қисми онро дар оташ сӯзонидам, ва бар ахгари он нон пухтам, ва гӯштро кабоб карда хӯрдам; оё аз бақияи он як чизи зиште ба вуҷуд оварам? Оё ба ғӯлачӯбе саҷда намоям?»
Ӯ бод мепаймояд: дили гумроҳаш ӯро дар иштибоҳ меандозад, ва ӯ наметавонад ҷони худро раҳо карда, бигӯяд: «Оё он чи дар дасти рости ман аст, дурӯғ нест?»
Инҳоро дар хотир нигоҳ дор, эй Яъқуб ва эй Исроил, зеро ки ту бандаи Ман ҳастӣ; Ман туро ба вуҷуд овардаам; ту бандаи Ман ҳастӣ, эй Исроил, ту аз хотири Ман фаромӯш нахоҳӣ шуд.
Гуноҳҳои туро мисли абр, ва хатоҳои туро мисли шаҳоб нобуд кардаам; ба Ман рӯҷӯъ намо, зеро ки Ман туро раҳонидаам.
Тараннум намо, эй афлок, зеро ки Парвардигор инро ба амал овардааст. Нидо кунед, эй умқҳои замин, бо шодӣ овоз баланд кунед, эй кӯҳҳо ва ҷангалҳо ва ҳар дарахте ки дар онҳо бошад, зеро ки Парвардигор Яъқубро раҳонидааст, ва дар Исроил ҷалол хоҳад ёфт.
Парвардигор, ки Раҳокунандаи туст, ва туро аз батн ба вуҷуд овардааст, чунин мегӯяд: «Ман Парвардигор ҳастам, ки ҳама чизро ба амал овардаам, афлокро ба танҳоӣ паҳн кардаам, заминро густурдаам; кист, ки он вақт бо Ман бошад?»
Ӯ аломатҳои козибонро ботил менамояд ва соҳиронро аз ақл бегона мекунад, ҳакимонро қафо мегардонад ва дониши онҳоро ба ҳамоқат табдил медиҳад;
Ӯ каломи бандаи Худро ба амал меоварад ва машварати элчиёни Худро ба иҷро мерасонад; Ӯ дар бораи Ерусалим мегӯяд: ́Маскан хоҳад шуд!́ ва дар бораи шаҳрҳои Яҳудо: ́Онҳо бино хоҳад шуд, ва харобаҳои онро аз нав барқарор хоҳам кард!́
Ӯ ба варта мегӯяд: ́Хушк шав, ва наҳрҳои туро хушк хоҳам кард!́
Ӯ дар бораи Куруш мегӯяд: ́Вай чӯпони Ман аст, ва ҳар он чиро хостаам, ба иҷро хоҳад расонид́. Ва дар бораи Ерусалим мегӯяд: ́Бино хоҳад шуд!́, ва дар бораи маъбад: ́Бунёди ту ниҳода хоҳад шуд!́