Скрыть
Церковнославянский (рус)
Го́споди, кто́ вѣ́рова слу́ху на́­шему, и мы́шца Госпо́дня кому́ от­кры́ся?
Возвѣсти́хомъ, я́ко отроча́ предъ ни́мъ я́ко ко́рень въ земли́ жа́ждущей, нѣ́сть ви́да ему́, ниже́ сла́вы: и ви́дѣхомъ его́, и не имя́ше ви́да, ни добро́ты:
но ви́дъ его́ безче́стенъ, ума́ленъ па́че всѣ́хъ сыно́въ человѣ́ческихъ: человѣ́къ въ я́звѣ сы́й и вѣ́дый терпѣ́ти болѣ́знь, я́ко от­врати́ся лице́ его́, безче́стно бы́сть, и не вмѣни́ся.
Се́й грѣхи́ на́шя но́ситъ и о на́съ болѣ́знуетъ, и мы́ вмѣни́хомъ его́ бы́ти въ трудѣ́ и въ я́звѣ от­ Бо́га и во озлобле́нiи.
То́й же я́звенъ бы́сть за грѣхи́ на́шя и му́ченъ бы́сть за беззако́нiя на́ша, наказа́нiе ми́ра на́­шего на не́мъ, я́звою его́ мы́ исцѣлѣ́хомъ.
Вси́ я́ко о́вцы заблуди́хомъ: человѣ́къ от­ пути́ сво­его́ заблуди́, и Госпо́дь предаде́ его́ грѣ́хъ ра́ди на́шихъ.
И то́й, зане́ озло́бленъ бы́сть, не от­верза́етъ у́стъ сво­и́хъ: я́ко овча́ на заколе́нiе веде́ся, и я́ко а́гнецъ предъ стригу́щимъ его́ безгла́сенъ, та́ко не от­верза́етъ у́стъ сво­и́хъ.
Во смире́нiи его́ су́дъ его́ взя́т­ся: ро́дъ же его́ кто́ исповѣ́сть? я́ко взе́млет­ся от­ земли́ живо́тъ его́, ра́ди беззако́нiй люді́й мо­и́хъ веде́ся на сме́рть.
И да́мъ лука́выя вмѣ́сто погребе́нiя его́ и бога́тыя вмѣ́сто сме́рти его́: я́ко беззако́нiя не сотвори́, ниже́ обрѣ́теся ле́сть во устѣ́хъ его́.
И Госпо́дь хо́щетъ очи́стити его́ от­ я́звы: а́ще да́ст­ся о грѣсѣ́, душа́ ва́ша у́зритъ сѣ́мя долгоживо́тное.
И хо́щетъ Госпо́дь руко́ю сво­е́ю отъ­я́ти болѣ́знь от­ души́ его́, яви́ти ему́ свѣ́тъ и созда́ти ра́зумомъ, оправда́ти пра́веднаго бла́го служа́ща мно́гимъ, и грѣхи́ и́хъ то́й понесе́тъ.
Сего́ ра́ди то́й наслѣ́дитъ мно́гихъ и крѣ́пкихъ раздѣли́тъ коры́сти, зане́ предана́ бы́сть на сме́рть душа́ его́, и со беззако́н­ными вмѣни́ся, и то́й грѣхи́ мно́гихъ воз­несе́ и за беззако́нiя и́хъ пре́данъ бы́сть.
Рус. (Юнгеров)
Господи! Кто поверил слышанному от нас и кому открылась мышца Господня?
Мы возвестили, что Отрок пред Ним, как корень в жаждущей земле: нет у Него ни вида, ни славы, и мы видели Его: и не имел Он ни вида, ни красоты.
Но вид Его бесчестен, умален более всех сынов человеческих; человек, находящийся в язве, умеющий претерпевать болезни, так что отвращались от лица Его, Его бесчестили и ни во что не ставили.
Он грехи наши носит и о нас болезнует, а мы думали, что Он находится в бедствии и язве и страдании — от Бога.
Но Он изъязвлен был за грехи наши и мучен был за беззакония наши, наказание мира нашего (было) на Нем, язвою Его мы исцелились.
Все мы, как овцы, блуждали: каждый заблудился со своего пути, и Господь предал Его за грехи наши.
А Он, несмотря на мучение, не отверзает уст Своих: как овца веден был на заклание и как агнец пред стригущим его безгласен, так Он не отверзает уст Своих.
Во уничижении Его суд Его совершился. Род же Его кто разъяснит? Ибо берется от земли жизнь Его, за беззакония народа Моего отведен на смерть.
И предам лукавых за погребение Его и богатых за смерть Его, ибо Он не совершил беззакония и не было лести в устах Его.
И Господу угодно очистить Его от язвы; а когда Он предан будет за грех, душа ваша узрит долговечное потомство.
И Господу угодно Своею рукою удалить страдание от души Его, явить Ему свет и даровать разум, оправдать Праведника, послужившего ко благу многих. И грехи их Он понесет.
Посему Он получит в наследие многих и разделит добычу с сильными, за то, что на смерть предана была душа Его, и Он причтен к беззаконникам, и Он грехи многих понес и за беззакония их предан.
Латинский (Nova Vulgata)
«Quis credidit auditui nostro, et brachium Domini cui revelatum est?
Et ascendit sicut virgultum coram eo et sicut radix de terra sitienti. Non erat species ei neque decor, ut aspiceremus eum, et non erat aspectus, ut desideraremus eum.
Despectus erat et novissimus virorum, vir dolorum et sciens infirmitatem, et quasi abscondebamus vultum coram eo; despectus, unde nec reputabamus eum.
Vere languores nostros ipse tulit et dolores nostros ipse portavit; et nos putavimus eum quasi plagatum, percussum a Deo et humiliatum.
Ipse autem vulneratus est propter iniquitates nostras, attritus est propter scelera nostra; disciplina pacis nostrae super eum, et livore eius sanati sumus.
Omnes nos quasi oves erravimus, unusquisque in viam suam declinavit; et posuit Dominus in eo iniquitatem omnium nostrum».
Afflictus est et ipse subiecit se et non aperuit os suum; sicut agnus, qui ad occisionem ducitur, et quasi ovis, quae coram tondentibus se obmutuit et non aperuit os suum.
Angustia et iudicio sublatus est. De generatione eius quis curabit? Quia abscissus est de terra viventium; propter scelus populi mei percussus est ad mortem.
Et posuerunt sepulcrum eius cum impiis, cum divitibus tumulum eius, eo quod iniquitatem non fecerit, neque dolus fuerit in ore eius.
Et Dominus voluit conterere eum infirmitate. Si posuerit in piaculum animam suam, videbit semen longaevum, et voluntas Domini in manu eius prosperabitur.
Propter laborem animae eius videbit lucem, saturabitur in scientia sua. Iustificabit iustus servus meus multos et iniquitates eorum ipse portabit.
Ideo dispertiam ei multos, et cum fortibus dividet spolia, pro eo quod tradidit in mortem animam suam et cum sceleratis reputatus est; et ipse peccatum multorum tulit et pro transgressoribus rogat.
КИСТ, ки ба овозаи ба гӯши мо расида бовар карда бошад, ва кист, ки бозуи Парвардигор бар вай зоҳир гардида бошад?
Ӯ мисли навдае ба ҳузури Парвардигор рӯидааст, ва мисли решае аз замини хушк; Ӯро на симое буд, на ҷамоле, то ҳавас кунем, ки ба Ӯ назар андозем; ва на намуде буд, то муштоқи дидораш гардем.
Ӯ манфур буд ва радди мардум, дардманд ва ранҷур, ва мисли касе ки аз вай рӯй мегардонанд; Ӯ манфур буд, ва мо Ӯро писанд намекардем.
Аммо Ӯ бемориҳои моро ба сар мебурд, ва ба дардҳои мо мубтало буд, валекин мо гумон бурдем, ки Ӯро Худо зада, ба мусибат ва азиятҳо гирифтор кардааст.
Ва ҳол он ки Ӯ аз ҷиноятҳои мо маҷрӯҳ, ва аз гуноҳҳои мо афсурдахотир шудааст; сазои осоиштагии мо бар Ӯст, ва ба воситаи ҷароҳатҳои Ӯ мо шифо ёфтаем.
Ҳамаамон мисли гӯсфандон гумроҳ будем: ҳар яке ба роҳи худ мерафтем; ва Парвардигор гуноҳи ҳамаи моро ба гардани Ӯ монд.
Ӯ ситам кашид, вале гардан фуровард, ва даҳони Худро воз накард; мисли гӯсфанде ки барои забҳ бурда мешавад, ва мисли баррае ки назди пашмтарошонаш безабон аст, Ӯ ҳамчунон даҳони Худро воз накард;
Ӯ аз банд ва аз доварӣ гирифта шуд, ва кист, ки бо насли Ӯ мусоҳиба намояд? Зеро ки Ӯ аз замини зиндаҳо қатъ карда шуд; барои гуноҳҳои қавми Ман ба Ӯ осеб расид.
Ва қабри Ӯро бо шарирон таъин карданд, вале баъд аз мурданаш – бо сарватдоре гӯрониданд, гарчанде ки Ӯ гуноҳе накардааст, ва дар забонаш макре набуд.
Валекин хости Парвардигор ин буд, ки Ӯро зарба зада, ба дардҳо гирифтор кунад; вақте ки Ӯ ҷони Худро кафорат намояд, насл дида, умраш дароз хоҳад шуд, ва хости Парвардигор дар дасти Ӯ муяссар хоҳад гардид.
Ӯ аз заҳмати ҷони Худ самар дида, қонеъ хоҳад шуд; Бандаи Одили Ман бо дониши Худ мардуми бисёреро сафед хоҳад кард, ва гуноҳҳои онҳоро бар дӯши Худ хоҳад бардошт.
Бинобар ин Ман ба Ӯ дар миёни бузургон ҳиссае хоҳам дод, ва Ӯ ғаниматро бо зӯроварон тақсим хоҳад кард, дар ивази он ки ҷони Худро ба марг таслим намуд, ва аз ҷинояткорон шумурда шуд, ва гуноҳи мардуми бисёреро бар худ бор кард, ва барои ҷинояткорон шафоат намуд.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible