Скрыть
62:3
Церковнославянский (рус)
Сiо́на ра́ди не умолчу́ и Иерусали́ма ра́ди не попущу́, до́ндеже изы́детъ я́ко свѣ́тъ пра́вда моя́, и спасе́нiе мое́ я́ко свѣти́ло разжже́т­ся.
И у́зрятъ язы́цы пра́вду твою́, и ца́рiе сла́ву твою́, и прозову́тъ тя́ и́менемъ но́вымъ, и́мже Госпо́дь наимену́етъ е́.
И бу́деши вѣне́цъ добро́ты въ руцѣ́ Госпо́дни и дiади́ма ца́р­ст­вiя въ руцѣ́ Бо́га тво­его́:
и не прозове́шися ктому́ оста́вленъ, и земля́ твоя́ ктому́ не нарече́т­ся пуста́: тебѣ́ бо прозове́т­ся во́ля моя́, и земля́ твоя́ вселе́н­ная, я́ко благоволи́ Госпо́дь въ тебѣ́, и земля́ твоя́ вку́пѣ насели́т­ся.
И я́коже живя́й ю́ноша съ дѣ́вою, та́ко поживу́тъ сы́нове тво­и́ съ тобо́ю: и бу́детъ я́коже ра́дует­ся жени́хъ о невѣ́стѣ, та́ко воз­ра́дует­ся Госпо́дь о тебѣ́.
И на стѣна́хъ тво­и́хъ, Иерусали́ме, при­­ста́вихъ стра́жы ве́сь де́нь и всю́ но́щь, и́же до конца́ не премо́лкнутъ помина́юще Го́спода.
Нѣ́сть бо ва́мъ подо́бенъ: а́ще испра́виши и сотвори́ши, Иерусали́ме, ра́дованiе на земли́.
Кля́т­ся Госпо́дь десни́цею сво­е́ю и крѣ́постiю мы́шцы сво­ея́: а́ще ктому́ от­да́мъ пшени́цу твою́ и пи́щу твою́ враго́мъ тво­и́мъ, и а́ще ктому́ испiю́тъ вино́ твое́ сы́нове чужді́и, о не́мже труди́л­ся еси́:
но собира́ющiи снѣдя́тъ я́ и похва́лятъ Го́спода, и объима́ющiи испiю́тъ я́ во дво́рѣхъ святы́хъ мо­и́хъ.
Иди́те враты́ мо­и́ми и пу́ть сотвори́те лю́демъ мо­и́мъ, и ка́менiе, е́же на пути́, размещи́те: воз­дви́гните зна́менiе на язы́ки.
Се́ бо, Госпо́дь слы́шано сотвори́ до послѣ́днихъ земли́: рцы́те дще́ри Сiо́новѣ: се́, спаси́тель тво́й гряде́тъ, имѣ́яй съ собо́ю мзду́ и дѣ́ло свое́ предъ лице́мъ сво­и́мъ.
И прозове́тъ я́ лю́ди свя́ты, изба́влены Го́сподемъ: ты́ же прозове́шися взы́сканъ гра́дъ и не оста́вленъ.
Греческий [Greek (Koine)]
δια­̀ Σιων οὐ σιωπήσομαι καὶ δια­̀ Ιερουσαλημ οὐκ ἀνήσω ἕως ἂν ἐξέλθῃ ὡς φῶς ἡ δικαιοσύνη μου τὸ δὲ σωτήριόν μου ὡς λαμπὰς καυθή­σε­ται
καὶ ὄψον­ται ἔθνη τὴν δικαιοσύνην σου καὶ βασιλεῖς τὴν δόξαν σου καὶ καλέσει σε τὸ ὄνομά σου τὸ καινόν ὃ ὁ κύριος ὀνομάσει αὐτό
καὶ ἔσῃ στέφανος κάλλους ἐν χειρὶ κυρίου καὶ δια­́δημα βασιλείας ἐν χειρὶ θεοῦ σου
καὶ οὐκέτι κληθήσῃ κατα­λελειμμένη καὶ ἡ γῆ σου οὐ κληθή­σε­ται ἔρημος σοὶ γὰρ κληθή­σε­ται θέλημα ἐμόν καὶ τῇ γῇ σου οἰκουμένη
καὶ ὡς συν­οικῶν νεανίσκος παρθένῳ οὕτως κατοικήσουσιν οἱ υἱοί σου μετὰ σοῦ καὶ ἔσται ὃν τρόπον εὐφρανθή­σε­ται νυμφίος ἐπι­̀ νύμφῃ οὕτως εὐφρανθή­σε­ται κύριος ἐπι­̀ σοί
καὶ ἐπι­̀ τῶν τειχέων σου Ιερουσαλημ κατέστησα φύλακας ὅλην τὴν ἡμέραν καὶ ὅλην τὴν νύκτα οἳ δια­̀ τέλους οὐ σιωπήσον­ται μιμνῃσκόμενοι κυρίου
οὐκ ἔστιν γὰρ ὑμῖν ὅμοι­ος ἐὰν διορθώσῃ καὶ ποιήσῃ Ιερουσαλημ ἀγαυρίαμα ἐπι­̀ τῆς γῆς
ὤμοσεν κύριος κατα­̀ τῆς δεξιᾶς αὐτοῦ καὶ κατα­̀ τῆς ἰσχύος τοῦ βραχίονος αὐτοῦ εἰ ἔτι δώσω τὸν σῖτόν σου καὶ τὰ βρώματά σου τοῖς ἐχθροῖς σου καὶ εἰ ἔτι πίον­ται υἱοὶ ἀλλότριοι τὸν οἶνόν σου ἐφ᾿ ᾧ ἐμόχθησας
ἀλλ᾿ ἢ οἱ συν­άγον­τες φάγον­ται αὐτὰ καὶ αἰνέσουσιν κύριον καὶ οἱ συν­άγον­τες πίον­ται αὐτὰ ἐν ταῖς ἐπαύλεσιν ταῖς ἁγίαις μου
πορεύ­εσθε δια­̀ τῶν πυλῶν μου καὶ ὁδοποιήσατε τῷ λαῷ μου καὶ τοὺς λίθους τοὺς ἐκ τῆς ὁδοῦ δια­ρρίψατε ἐξάρατε σύσ­σημον εἰς τὰ ἔθνη
ἰδοὺ γὰρ κύριος ἐποίησεν ἀκουστὸν ἕως ἐσχάτου τῆς γῆς εἴπατε τῇ θυγατρὶ Σιων ἰδού σοι ὁ σωτὴρ παρα­γίνεται ἔχων τὸν ἑαυτοῦ μισθὸν καὶ τὸ ἔργον προ­̀ προ­σώπου αὐτοῦ
καὶ καλέσει αὐτὸν λαὸν ἅγιον λελυτρωμένον ὑπὸ κυρίου σὺ δὲ κληθήσῃ ἐπι­ζητουμένη πόλις καὶ οὐκ ἐγκατα­λελειμμένη
Французский (LSG)
Pour l'amour de Sion je ne me tairai point, Pour l'amour de Jérusalem je ne prendrai point de repos, Jusqu'à ce que son salut paraisse, comme l'aurore, Et sa délivrance, comme un flambeau qui s'allume.
Alors les nations verront ton salut, Et tous les rois ta gloire; Et l'on t'appellera d'un nom nouveau, Que la bouche de l'Éternel déterminera.
Tu seras une couronne éclatante dans la main de l'Éternel, Un turban royal dans la main de ton Dieu.
On ne te nommera plus délaissée, On ne nommera plus ta terre désolation; Mais on t'appellera mon plaisir en elle, Et l'on appellera ta terre épouse; Car l'Éternel met son plaisir en toi, Et ta terre aura un époux.
Comme un jeune homme s'unit à une vierge, Ainsi tes fils s'uniront à toi; Et comme la fiancée fait la joie de son fiancé, Ainsi tu feras la joie de ton Dieu.
Sur tes murs, Jérusalem, j'ai placé des gardes; Ils ne se tairont ni jour ni nuit. Vous qui la rappelez au souvenir de l'Éternel, Point de repos pour vous!
Et ne lui laissez aucun relâche, Jusqu'à ce qu'il rétablisse Jérusalem Et la rende glorieuse sur la terre.
L'Éternel l'a juré par sa droite et par son bras puissant: Je ne donnerai plus ton blé pour nourriture à tes ennemis, Et les fils de l'étranger ne boiront plus ton vin, Produit de tes labeurs;
Mais ceux qui auront amassé le blé le mangeront Et loueront l'Éternel, Et ceux qui auront récolté le vin le boiront, Dans les parvis de mon sanctuaire.
Franchissez, franchissez les portes! Préparez un chemin pour le peuple! Frayez, frayez la route, ôtez les pierres! Élevez une bannière vers les peuples!
Voici ce que l'Éternel proclame aux extrémités de la terre: Dites à la fille de Sion: Voici, ton sauveur arrive; Voici, le salaire est avec lui, Et les rétributions le précèdent.
On les appellera peuple saint, rachetés de l'Éternel; Et toi, on t'appellera recherchée, ville non délaissée.
БА хотири Сион сукут нахоҳам кард, ва ба хотири Ерусалим хомӯш нахоҳам монд, то даме ки адолати он мисли нур тулӯъ намояд, ва наҷоти он – мисли машъали фурӯзон.
Ва халқҳо адолати туро, ва ҳамаи подшоҳон ҷалоли туро хоҳанд дид, ва ту бо номи наве ки даҳони Парвардигор онро муқаррар менамояд, хонда хоҳӣ шуд.
Ва ту тоҷи шавкат дар яди Парвардигор хоҳӣ буд, ва афсари подшоҳӣ дар дасти Худои худ.
Туро дигар «Матрук» нахоҳанд номид, ва замини туро дигар «Вайрона» нахоҳанд гуфт, балки туро «Дилхоҳ» ва замини туро «Шавҳардор» хоҳанд номид, зеро ки Парвардигор туро хостааст, ва замини ту шавҳар хоҳад кард.
Чунон ки ҷавоне дӯшизаро ба занӣ мегирад, ончунон писаронат туро тасарруф хоҳанд кард, ва чунон ки домод аз арӯс шод мегардад, ончунон Худои ту аз ту шод хоҳад шуд.
Бар ҳисорҳои ту, эй Ерусалим, Ман посбононро гузоштаам, ки тамоми рӯз ва тамоми шаб, ҳамеша сукут нахоҳанд кард. Эй онҳое ки Парвардигорро зикр менамоед! Сукут накунед,
Ва Ӯро оромӣ надиҳед, то даме ки Ерусалимро аз нав барқарор намуда, ҷалоли рӯи замин гардонад.
Парвардигор ба ямини Худ ва ба бозуи қавии Худ қасам хӯрдааст: «Ғаллаи туро дигар хӯроки душманонат нахоҳам сохт, ва аҷнабиён шароби туро, ки барояш меҳнат кардаӣ, нахоҳанд нӯшид,
Балки онҳое ки онро ҷамъ мекунанд, онро хӯрда, Парвардигорро мадҳ хоҳанд намуд, ва онҳое ки онро мечинанд, онро дар саҳнҳои қудси Ман хоҳанд нӯшид».
Аз дарвозаҳо бигзаред, бигзаред! Роҳи қавмро тайёр кунед! Ҷоддаро ҳамвор кунед, ҳамвор кунед! Аз сангҳо тоза кунед! Барои қавм ливо бардоред!
Инак, Парвардигор то ақсои замин эълон менамояд: ба духтари Сион бигӯед: «Инак, Наҷотдиҳандаи ту меояд! Инак, музди Ӯ бо Ӯст, ва подоши Ӯ пеши Ӯст».
Ва онҳоро қавми пок, растагорони Парвардигор хоҳанд номид, ва ту матлуб ва шаҳри номатрук номида хоҳӣ шуд.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible