И҆спо́лненъ и҆стопта́нїѧ, и҆ ѿ ꙗ҆зы̑къ нѣ́сть мꙋ́жа со мно́ю: и҆ попра́хъ ѧ҆̀ ꙗ҆́ростїю мое́ю, и҆ сотро́хъ ѧ҆̀ ꙗ҆́кѡ пе́рсть, и҆ сведо́хъ кро́вь и҆́хъ въ зе́млю и҆ всѧ̑ ри̑зы моѧ̑ ѡ҆мочи́хъ:

де́нь бо воздаѧ́нїѧ прїи́де на ни́хъ, и҆ лѣ́то и҆збавле́нїѧ приспѣ̀:

и҆ воззрѣ́хъ, и҆ не бѣ̀ помо́щника: и҆ помы́слихъ, и҆ никто́же застꙋпѝ: и҆ и҆зба́ви ѧ҆̀ мы́шца моѧ̀, и҆ ꙗ҆́рость моѧ̀ наста̀:

и҆ попра́хъ ѧ҆̀ гнѣ́вомъ мои́мъ и҆ сведо́хъ кро́вь и҆́хъ въ зе́млю.

Млⷭ҇ть гдⷭ҇ню помѧнꙋ́хъ, добродѣ́тєли гдⷭ҇ни во всѣ́хъ, и҆́миже на́мъ воздае́тъ: гдⷭ҇ь, сꙋдїѧ̀ бл҃гъ до́мꙋ і҆и҃левꙋ, наво́дитъ на́мъ по млⷭ҇ти свое́й и҆ по мно́жествꙋ пра́вды своеѧ̀.

И҆ речѐ: не лю́дїе ли моѝ; ча̑да, и҆ не ѿве́ргнꙋтсѧ. И҆ бы́сть и҆̀мъ во спⷭ҇нїе ѿ всѧ́кїѧ ско́рби и҆́хъ.

Не хода́тай, нижѐ а҆́гг҃лъ, но са́мъ гдⷭ҇ь сп҃сѐ и҆̀хъ, занѐ лю́битъ и҆̀хъ и҆ щади́тъ и҆̀хъ: са́мъ и҆зба́ви и҆̀хъ и҆ воспрїѧ́тъ и҆̀хъ и҆ вознесѐ и҆̀хъ во всѧ̑ дни̑ вѣ́ка.

Ті́и же не покори́шасѧ и҆ разгнѣ́ваша дх҃а ст҃а́го є҆гѡ̀, и҆ ѡ҆брати́сѧ и҆̀мъ на враждꙋ̀, и҆ то́й воева̀ на нѧ̀.

И҆ помѧнꙋ̀ дни̑ вѣ̑чныѧ: гдѣ̀ возведы́й ѿ землѝ {Въ нѣ́к.: ѿ мо́рѧ.} па́стырѧ ѻ҆ве́цъ свои́хъ; гдѣ̀ є҆́сть вложи́вый въ ни́хъ дх҃а ст҃а́го;

Возве́дшаѧ десни́цею мѡѷсе́а, мы́шца сла́вы є҆гѡ̀ раздѣлѝ во́дꙋ пред̾ лице́мъ є҆гѡ̀ сотвори́ти є҆мꙋ̀ и҆́мѧ вѣ́чно,

проведѐ и҆̀хъ сквозѣ̀ бе́зднꙋ, ꙗ҆́коже конѧ̀ сквозѣ̀ пꙋсты́ню, и҆ не ᲂу҆трꙋди́шасѧ,

и҆ ꙗ҆́кѡ скоты̀ по по́лю, и҆ сни́де дх҃ъ ѿ гдⷭ҇а и҆ наста́ви и҆̀хъ: та́кѡ прове́лъ є҆сѝ лю́ди твоѧ̑ сотвори́ти тебѣ̀ самомꙋ̀ и҆́мѧ сла́вно.

Ѡ҆брати́сѧ, гдⷭ҇и, ѿ нб҃сѐ и҆ ви́ждь ѿ до́мꙋ ст҃а́гѡ твоегѡ̀ и҆ сла́вы твоеѧ̀: гдѣ̀ є҆́сть ре́вность твоѧ̀ и҆ крѣ́пость твоѧ̀; гдѣ̀ є҆́сть мно́жество млⷭ҇ти твоеѧ̀ и҆ щедро́тъ твои́хъ, ꙗ҆́кѡ терпѣ́лъ є҆сѝ на́мъ;

Ты́ бо є҆сѝ ѻ҆ц҃ъ на́шъ, поне́же а҆враа́мъ не ᲂу҆вѣ́дѣ на́съ, и҆ і҆и҃ль не позна̀ на́съ, но ты̀, гдⷭ҇и, ѻ҆ц҃ъ на́шъ, и҆зба́ви ны̀, и҆спе́рва и҆́мѧ твоѐ на на́съ є҆́сть.

Что̀ ᲂу҆клони́лъ є҆сѝ на́съ, гдⷭ҇и, ѿ пꙋтѝ твоегѡ̀; и҆ ѡ҆жесточи́лъ є҆сѝ сердца̀ на̑ша, є҆́же не боѧ́тисѧ тебє̀; Ѡ҆брати́сѧ ра́ди ра̑бъ твои́хъ, ра́ди племе́нъ достоѧ́нїѧ твоегѡ̀,

да (понѐ) ма́лѡ наслѣ́димъ горы̀ ст҃ы́ѧ твоеѧ̀. Проти̑вницы на́ши попра́ша ст҃ы́ню твою̀:

бы́хомъ ꙗ҆́кѡ и҆спе́рва, є҆гда̀ не владѣ́лъ є҆сѝ на́ми, нижѐ бѣ̀ нарече́но и҆́мѧ твоѐ на на́съ.

Сербский (синод.)

Божији суд Едому. Осврт на стара времена. Молитва за спасење.
Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвенијем хаљинама? Красно одјевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вриједан сам спасти.

Зашто ти је црвено одијело и хаљине ти као у онога који гази у каци?

Газих сам у каци, и нико између народа не беше са мном; али их изгазих у гњеву свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одијело своје.

Јер је дан од освете у срцу мом, и дође година да се моји искупе.

Погледах, а никога не бјеше да поможе, и зачудих се што никога не бјеше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подуприје ме.

И изгазих народе у гњеву свом, и опојих их јарошћу својом, и пролих на земљу крв њихову.

Помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио дому Израиљеву по милости својој и по великој доброти својој.

Јер рече: Доиста су мој народ, синови који неће изневјерити. И би им Спаситељ.

У свакој туги њиховој он бјеше тужан, и анђео, који је пред њим, спасе их. Љубави своје ради и милости своје ради он их избави, и подиже их и носи их све вријеме.

Али се одметаше и жалостише свети дух његов; зато им поста непријатељ, и ратова на њих.

Али се опомену старијех времена, Мојсија, народа својега: Гдје је онај који их изведе из мора с пастирем стада својега? Гдје је онај што метну усред њих свети дух свој?

Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? Који раздвоји воду пред њима да стече себи вјечно име?

Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?

Дух Господњи води их тихо, као кад стока слази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.

Погледај с неба и види из стана светиње своје и славе своје, гдје је ревност твоја и сила твоја, мноштво милосрђа твојега и милости твоје? Еда ли ће се мени устегнути?

Ти си заиста отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; ти си, Господе, отац наш, име ти је откако је вијека Избавитељ наш.

Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путова твојих? Да нам отврдне срце да те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена нашљедства својега.

Замало наслиједи народ светости твоје; непријатељи наши погазише светињу твоју.

Постасмо као они којима нијеси нигда владао нити је призивано име твоје над њима.

Синодальный

1 От Едома идет праведный Бог, одеяние Его красно, ибо Он топтал точило во гневе Своем. 7 Милости Господни, в скорби народа Его Он не оставлял их. 10 Их возмущение. Молитва о милости.

Кто это идет от Едома, в червленых ризах от Восора, столь величественный в Своей одежде, выступающий в полноте силы Своей? «Я – изрекающий правду, сильный, чтобы спасать».

Отчего же одеяние Твое красно, и ризы у Тебя, как у топтавшего в точиле?

«Я топтал точило один, и из народов никого не было со Мною; и Я топтал их во гневе Моем и попирал их в ярости Моей; кровь их брызгала на ризы Мои, и Я запятнал все одеяние Свое;

ибо день мщения – в сердце Моем, и год Моих искупленных настал.

Я смотрел, и не было помощника; дивился, что не было поддерживающего; но помогла Мне мышца Моя, и ярость Моя – она поддержала Меня:

и попрал Я народы во гневе Моем, и сокрушил их в ярости Моей, и вылил на землю кровь их».

Воспомяну милости Господни и славу Господню за все, что Господь даровал нам, и великую благость Его к дому Израилеву, какую оказал Он ему по милосердию Своему и по множеству щедрот Своих.

Он сказал: «подлинно они народ Мой, дети, которые не солгут», и Он был для них Спасителем.

Во всякой скорби их Он не оставлял их, и Ангел лица Его спасал их; по любви Своей и благосердию Своему Он искупил их, взял и носил их во все дни древние.

Но они возмутились и огорчили Святаго Духа Его; поэтому Он обратился в неприятеля их: Сам воевал против них.

Тогда народ Его вспомнил древние дни, Моисеевы: где Тот, Который вывел их из моря с пастырем овец Своих? где Тот, Который вложил в сердце его Святаго Духа Своего,

Который вел Моисея за правую руку величественною мышцею Своею, разделил пред ними воды, чтобы сделать Себе вечное имя,

Который вел их чрез бездны, как коня по степи, и они не спотыкались?

Как стадо сходит в долину, Дух Господень вел их к покою. Так вел Ты народ Твой, чтобы сделать Себе славное имя.

Призри с небес и посмотри из жилища святыни Твоей и славы Твоей: где ревность Твоя и могущество Твое? – благоутробие Твое и милости Твои ко мне удержаны.

Только Ты – Отец наш; ибо Авраам не узнаёт нас, и Израиль не признаёт нас своими; Ты, Господи, Отец наш, от века имя Твое: «Искупитель наш».

Для чего, Господи, Ты попустил нам совратиться с путей Твоих, ожесточиться сердцу нашему, чтобы не бояться Тебя? обратись ради рабов Твоих, ради колен наследия Твоего.

Короткое время владел им народ святыни Твоей: враги наши попрали святилище Твое.

Мы сделались такими, над которыми Ты как бы никогда не владычествовал и над которыми не именовалось имя Твое.

Сербский

Языки

Ко је оно што иде из Едома, из Восора, у црвеним хаљинама? Красно одевен, корачајући у величини силе своје? Ја сам, који говорим правду и вредан сам спасти.

Зашто Ти је црвено одело и хаљине Ти као у оног који гази у каци?

Газих сам у каци, и нико између народа не беше са мном; али их изгазих у гневу свом и потлачих у љутини својој; и крв њихова попрска ми хаљине и искаљах све одело своје.

Јер је дан од освете у срцу мом, и дође година да се моји искупе.

Погледах, а никога не беше да помогне, и зачудих се што никога не беше да подупре; али ме десница моја избави и јарост моја подупре ме.

И изгазих народе у гневу свом, и опојих их јарошћу својом, и пролих на земљу крв њихову.

Помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио дому Израиљевом по милости својој и по великој доброти својој.

Јер рече: Доиста су мој народ, синови, који неће изневерити. И би им Спаситељ.

У свакој тузи њиховој Он беше тужан, и анђео, који је пред Њим, спасе их. Љубави своје ради и милости своје ради Он их избави, и подиже их и носи их све време.

Али се одметаше и жалостише Свети Дух Његов; зато им поста непријатељ, и ратова на њих.

Али се опомену старих времена, Мојсија, народа свог: где је Онај који их изведе из мора с пастиром стада свог? Где је Онај што метну усред њих Свети Дух свој?

Који их води славном мишицом својом за десницу Мојсијеву? Који раздвоји воду пред њима, да стече себи вечно име?

Који их води преко бездана као коња преко пустиње, да се не спотакоше?

Дух Господњи води их тихо, као кад стока силази у долину; тако си водио свој народ да стечеш себи славно име.

Погледај с неба, и види из стана светиње своје и славе своје, где је ревност Твоја и сила Твоја, мноштво милосрђа Твог и милости Твоје? Еда ли ће се мени устегнути?

Ти си заиста Отац наш, ако и не зна Аврам за нас, и Израиљ нас не познаје; Ти си, Господе, Отац наш, име Ти је, откако је века, Избавитељ наш.

Зашто си нам дао да зађемо, Господе, с путева Твојих? Да нам отврдне срце да Те се не бојимо? Врати се ради слуга својих, ради племена наследства свог.

Замало наследи народ светости Твоје; непријатељи наши погазише светињу Твоју.

Постасмо као они којима ниси никада владао нити је призивано име Твоје над њима.