ꙗ҆́кѡ та́етъ во́скъ ѿ лица̀ ѻ҆гнѧ̀, и҆ попали́тъ ѻ҆́гнь сꙋпоста́ты, и҆ ꙗ҆вле́но бꙋ́детъ и҆́мѧ твоѐ въ сопроти́вныхъ твои́хъ: ѿ лица̀ твоегѡ̀ ꙗ҆зы́цы возмѧтꙋ́тсѧ:

є҆гда̀ сотвори́ши сла̑внаѧ, тре́петъ прїи́мꙋтъ ѿ тебє̀ го́ры.

Ѿ вѣ́ка не слы́шахомъ, нижѐ ѻ҆́чи на́ши ви́дѣша бг҃а, ра́звѣ тебє̀, и҆ дѣла̀ твоѧ̑, ꙗ҆̀же сотвори́ши ждꙋ́щымъ млⷭ҇ти.

Млⷭ҇ть бо срѧ́щетъ творѧ́щихъ пра́вдꙋ, и҆ пꙋти̑ твоѧ̑ помѧнꙋ́тсѧ: сѐ, ты̀ разгнѣ́валсѧ є҆сѝ, и҆ мы̀ согрѣши́хомъ.

Сегѡ̀ ра́ди заблꙋди́хомъ и҆ бы́хомъ ꙗ҆́кѡ нечи́сти всѝ мы̀, ꙗ҆́коже по́ртъ нечи́стыѧ всѧ̀ пра́вда на́ша, и҆ ѿпадо́хомъ ꙗ҆́кѡ ли́ствїе беззако́нїй ра́ди на́шихъ: та́кѡ вѣ́тръ восхи́титъ на́съ.

И҆ нѣ́сть призыва́ѧй и҆́мѧ твоѐ и҆ помѧнꙋ́вый ᲂу҆держа́ти тѧ̀: ꙗ҆́кѡ ѿврати́лъ є҆сѝ лицѐ твоѐ ѿ на́съ и҆ пре́далъ ны̀ є҆сѝ беззако́нїй ра́ди на́шихъ.

И҆ нн҃ѣ, гдⷭ҇и, ѻ҆ц҃ъ на́шъ є҆сѝ ты̀, мы́ же бре́нїе, дѣла̀ рꙋкꙋ̀ твоє́ю всѝ:

не прогнѣ́вайсѧ на ны̀ ѕѣлѡ̀ и҆ не помѧнѝ во вре́мѧ беззако́нїй на́шихъ, и҆ нн҃ѣ при́зри, ꙗ҆́кѡ лю́дїе твоѝ всѝ мы̀.

Гра́дъ ст҃и́лища твоегѡ̀ бы́сть пꙋ́стъ, сїѡ́нъ ꙗ҆́коже пꙋсты́нѧ бы́сть, і҆ерⷭ҇ли́мъ на проклѧ́тїе:

до́мъ ст҃ы́й на́шъ и҆ сла́ва, ю҆́же благослови́ша ѻ҆тцы̀ на́ши, бы́сть ѻ҆гне́мъ пожже́нъ, и҆ всѧ̑ сла̑внаѧ на̑ша кꙋ́пнѡ падо́ша.

И҆ ѡ҆ всѣ́хъ си́хъ терпѣ́лъ є҆сѝ, гдⷭ҇и, и҆ молча́лъ, и҆ смири́лъ є҆сѝ ны̀ ѕѣлѡ̀.

Сербский (синод.)

Наставак молитве за спасење.
О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од тебе,

Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име твоје познаду непријатељи твоји и да народи дрхћу од тебе.

Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, ти си слазио, и горе се растапаху од тебе.

Откако је вијека не чу се, нити се ушима дозна, нити око видје Бога осим тебе да би тако учинио онима који га чекају.

Сретао си онога који се радује творећи правду; помињу те на путовима твојим; гле, ти си се разгњевио што гријешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.

Али сви бијасмо као нечисто што, и сва наша правда као нечиста хаљина; зато опадосмо сви као лист, и безакоња наша као вјетар однесоше нас.

Никога не би да призива име твоје, да устане да се тебе држи, јер си сакрио лице своје од нас и растопио си нас безакоњем нашим.

Али сада, Господе, ти си наш отац; ми смо кал, † а ти си наш лончар, и сви смо дјело руку твојих.

Господе, не гњеви се веома, и не помињи довијека безакоња; ево, погледај; ми смо сви твој народ.

Градови светости твоје опустјеше; Сион опустје, Јерусалим поста пустош.

Дом наше светиње и наше красоте, у ком те славише оци наши, изгорје огњем, и све што нам бјеше драго потрвено је.

Хоћеш ли се на то уздржати, Господе, и мучати, и једнако нас мучити?

Синодальный

1 Молитва о милости. 6 Наша праведность. 8 Мы — глина, а Ты — образователь наш.

О, если бы Ты расторг небеса и сошел! горы растаяли бы от лица Твоего,

как от плавящего огня, как от кипятящего воду, чтобы имя Твое сделать известным врагам Твоим; от лица Твоего содрогнулись бы народы.

Когда Ты совершал страшные дела, нами неожиданные, и нисходил, – горы таяли от лица Твоего.

Ибо от века не слыхали, не внимали ухом, и никакой глаз не видал другого бога, кроме Тебя, который столько сделал бы для надеющихся на него.

Ты милостиво встречал радующегося и делающего правду, поминающего Тебя на путях Твоих. Но вот, Ты прогневался, потому что мы издавна грешили; и как же мы будем спасены?

Все мы сделались – как нечистый, и вся праведность наша – как запачканная одежда; и все мы поблекли, как лист, и беззакония наши, как ветер, уносят нас.

И нет призывающего имя Твое, который положил бы крепко держаться за Тебя; поэтому Ты сокрыл от нас лице Твое и оставил нас погибать от беззаконий наших.

Но ныне, Господи, Ты – Отец наш; мы – глина, а Ты – образователь наш, и все мы – дело руки Твоей.

Не гневайся, Господи, без меры, и не вечно помни беззаконие. Воззри же: мы все народ Твой.

Города святыни Твоей сделались пустынею; пустынею стал Сион; Иерусалим опустошен.

Дом освящения нашего и славы нашей, где отцы наши прославляли Тебя, сожжен огнем, и все драгоценности наши разграблены.

После этого будешь ли еще удерживаться, Господи, будешь ли молчать и карать нас без меры?

Сербский

Языки

О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од Тебе,

Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име Твоје познају непријатељи Твоји и да народи дрхћу од Тебе.

Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, Ти си силазио, и горе се растапаху од Тебе.

Откако је века не чу се, нити се ушима дозна, нити око виде Бога осим Тебе да би тако учинио онима који Га чекају.

Сретао си оног који се радује творећи правду; помињу Те на путевима Твојим; гле, Ти си се разгневио што грешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.

Али сви бејасмо као нечисто шта, и сва наша правда као нечиста хаљина; зато опадосмо сви као лист, и безакоња наша као ветар однесоше нас.

Никога не би да призива име Твоје, да устане да се Тебе држи, јер си сакрио лице своје од нас и растопио си нас безакоњем нашим.

Али сада, Господе, Ти си наш Отац; ми смо као, а Ти си наш лончар, и сви смо дело руку Твојих.

Господе, не гневи се веома, и не помињи довека безакоње; ево, погледај; ми смо сви Твој народ.

Градови светости Твоје опустеше; Сион опусте, Јерусалим поста пустош.

Дом наше светиње и наше красоте, у коме Те славише оци наши, изгоре огњем, и све што нам беше драго потрвено је.

Хоћеш ли се на то уздржати, Господе, и ћутати, и једнако нас мучити?