Скрыть
66:5
66:7
66:7-8
66:13
66:18a
66:18b
Церковнославянский (рус)
Та́ко глаго́летъ Госпо́дь: небо престо́лъ мо́й, земля́ же подно́жiе ногу́ мое́ю: кі́й до́мъ сози́ждете ми́, и ко́е мѣ́сто поко́ища мо­его́?
Вся́ бо сiя́ сотвори́ рука́ моя́, и сiя́ су́ть вся́ моя́, глаго́летъ Госпо́дь. И на кого́ воз­зрю́, то́кмо на кро́ткаго и молчали́ваго и трепе́щущаго слове́съ мо­и́хъ?
Беззако́н­никъ же жря́й ми́ телца́, я́ко убива́яй пса́: и при­­нося́й семида́лъ, я́ко кро́вь свину́ю: дая́й Лива́нъ въ па́мять, а́ки ху́лникъ. И ті́и избра́ша пути́ своя́, и ме́рзости и́хъ, я́же душа́ и́хъ изво́ли.
И а́зъ изберу́ поруга́нiя и́хъ и грѣхи́ и́хъ воз­да́мъ и́мъ: я́ко зва́хъ и́хъ, и не послу́шаша мене́, глаго́лахъ, и преслу́шаша и сотвори́ша зло́е предо мно́ю, и я́же не хотѣ́хъ, избра́ша.
Услы́шите глаго́лъ Госпо́день, трепе́щущiи словесе́ его́: рцы́те, бра́тiя, ненави́дящымъ ва́съ и гнуша́ющымся, да и́мя Госпо́дне просла́вит­ся и яви́т­ся во весе́лiи и́хъ, и они́ посра́мят­ся.
Гла́съ во́пля от­ гра́да, гла́съ от­ хра́ма, гла́съ Го́спода воз­даю́щаго воз­дая́нiе сопроти́вящымся.
Пре́жде не́же чревоболѣ́ти е́й, роди́, пре́жде не́же прiити́ труду́ чревоболѣ́нiя, избѣже́ и породи́ му́жескъ по́лъ.
Кто́ слы́ша сицево́е, и кто́ ви́дѣ си́це? а́ще родила́ земля́ съ болѣ́знiю во еди́нъ де́нь? или́ и роди́ся язы́къ ве́сь ку́пно, я́ко поболѣ́ и роди́ Сiо́нъ дѣ́ти своя́?
А́зъ же да́хъ ча́янiе сiе́, и не помяну́лъ еси́ мене́, рече́ Госпо́дь. Не се́ ли, а́зъ родя́щую и непло́дную сотвори́хъ? рече́ Бо́гъ тво́й.
Весели́ся, Иерусали́ме, и торже­ст­ву́йте въ не́мъ, вси́ лю́бящiи его́ и живу́щiи въ не́мъ: ра́дуйтеся вку́пѣ съ ни́мъ ра́достiю, вси́ ели́цы пла́касте о не́мъ,
да ссе́те и насы́титеся от­ сосца́ утѣше́нiя его́, да сса́в­ше насладите́ся от­ вхо́да сла́вы его́.
Я́ко сiя́ глаго́летъ Госпо́дь: се́, а́зъ укланя́ю на ня́ а́ки рѣку́ ми́ра, и а́ки пото́къ наводня́емый сла́ву язы́ковъ: дѣ́ти и́хъ на ра́мена взя́ты бу́дутъ и на колѣ́ну утѣ́шат­ся.
Я́коже а́ще кого́ ма́ти утѣша́етъ, та́ко и а́зъ утѣ́шу вы́, и во Иерусали́мѣ утѣ́шитеся
и у́зрите, и воз­ра́дует­ся се́рдце ва́­ше, и ко́сти ва́шя я́ко трава́ прозя́бнутъ: и позна́ет­ся рука́ Госпо́дня боя́щымся его́, и запрети́тъ непокаря́ющымся.
Се́ бо, Госпо́дь я́ко о́гнь прiи́детъ, и я́ко бу́ря колесни́цы его́, воз­да́ти я́ростiю от­мще́нiе свое́ и преще́нiе во пла́мени о́гнен­нѣ:
огне́мъ бо Госпо́днимъ суди́тися бу́детъ вся́ земля́, и мече́мъ его́ вся́ка пло́ть: мно́зи я́звени бу́дутъ от­ Го́спода.
Очища́ющiися и освяща́ющiися во вертогра́дѣхъ и въ преддве́рiихъ яду́щiи мя́со свино́е и ме́рзости и мы́шы вку́пѣ поги́бнутъ, рече́ Госпо́дь.
И а́зъ дѣла́ и́хъ и помышле́нiе и́хъ вѣ́мъ, и гряду́ собра́ти вся́ наро́ды и язы́ки, и прiи́дутъ и у́зрятъ сла́ву мою́:
и оста́влю на ни́хъ зна́менiе, и послю́ от­ ни́хъ спасе́ныхъ во язы́ки, во Ѳарси́съ и въ Фу́дъ, и въ Лу́дъ и въ Мосо́хъ, и въ Ѳове́ль и во Елла́ду, и во о́стровы да́льнiя, и́же не слы́шаша и́мене мо­его́, ниже́ ви́дѣша сла́ву мою́: и воз­вѣстя́тъ сла́ву мою́ во язы́цѣхъ,
и при­­веду́тъ бра́тiю ва́шу от­ всѣ́хъ язы́къ да́ръ Го́сподеви, съ ко́ньми и колесни́цами и съ носи́лами мско́въ, подъ сѣ́ньми во святы́й гра́дъ Иерусали́мъ, рече́ Госпо́дь, а́ки бы при­­несли́ сы́нове Изра́илевы же́ртвы своя́ мнѣ́ со псалмы́ въ до́мъ Госпо́день:
и от­ тѣ́хъ по­иму́ себѣ́ жерцы́ и леви́ты, рече́ Госпо́дь.
Я́коже бо не́бо но́во и земля́ нова́, я́же а́зъ творю́, пребыва́ютъ предо мно́ю, глаго́летъ Госпо́дь, та́ко ста́нетъ сѣ́мя ва́­ше и и́мя ва́­ше:
и бу́детъ ме́сяцъ от­ ме́сяца, и суббо́та от­ суббо́ты, прiи́детъ вся́ка пло́ть поклони́тися предо мно́ю во Иерусали́мъ, рече́ Госпо́дь:
и изы́дутъ и у́зрятъ тру́пы человѣ́ковъ преступи́в­шихъ мнѣ́: че́рвь бо и́хъ не сконча́ет­ся, и о́гнь и́хъ не уга́снетъ, и бу́дутъ въ позо́ръ вся́цѣй пло́ти.

Коне́цъ кни́зѣ проро́ка Иса́iи: и́мать въ себѣ́ гла́въ 66.
Немецкий (GNB)
Der HERR sagt: »Der Himmel ist mein Thron, die Erde mein Fußschemel. Was für ein Haus wollt ihr da für mich bauen? Wo ist die Wohnung, in der ich Raum finden könnte?
Ich, der HERR, habe mit eigener Hand Himmel und Erde geschaffen, durch mich ist alles entstanden, was es gibt. Aber ich blicke freundlich auf die Verzagten, die sich vor mir beugen, auf alle, die mit Furcht und Zittern auf mein Wort achten.
Doch da schlachten sie für mich Rinder – und zugleich bringen sie Menschenopfer dar. Sie schlachten für mich Schafe – und zugleich opfern sie Hunde. Sie bringen mir Speiseopfer – und zugleich versprengen sie Schweineblut. Sie verbrennen für mich Weihrauch – und zugleich opfern sie den Götzen. Sie gehen ihre eigenen Wege und sind begierig auf alles, was mir ein Gräuel ist.
Deshalb bin ich begierig, sie ins Unglück zu stürzen und alles über sie zu bringen, wovor sie zittern. Ich habe gerufen, aber keiner hat mir geantwortet; ich habe gewarnt, aber niemand hat darauf gehört. Stattdessen haben sie mich beleidigt und getan, was mir missfällt.«
Hört, was der HERR euch sagt, ihr alle, die ihr mit Furcht und Zittern auf sein Wort achtet:

»Weil ihr zu mir haltet, werdet ihr von Leuten aus eurem eigenen Volk gehasst und wie Ausgestoßene behandelt. Sie spotten: ́Der HERR soll doch seine Zusagen wahr machen! Wir möchten gerne erleben, wie ihr euch freut!́ Aber sie täuschen sich!

Horcht, von der Stadt her schallt Kampfgetümmel, vom Tempel her Kriegslärm! Der HERR vollstreckt das Strafgericht an seinen Feinden!
Hat man es schon erlebt, dass ein Kind geboren wurde, bevor die Mutter in Wehen kam? Hat man erlebt, dass ein Volk auf einen Schlag geboren, dass ein menschenleeres Land an einem Tag bevölkert wurde? Genau das wird geschehen: Die Mutter Zion wird Kinder bekommen, noch ehe sie etwas davon merkt.
Meint ihr, ich, der HERR, werde etwas anfangen und nicht zu Ende führen? Werde ich die Geburt einleiten und das Kind dann stecken lassen, ich, euer Gott?
Freut euch mit der Zionsstadt, jubelt über ihr Glück, ihr alle, die ihr sie liebt und denen ihr Leid zu Herzen geht!
Sie wird euch teilgeben an der Fülle ihrer Herrlichkeit; ihr werdet an ihrer Mutterbrust saugen und mit Glück gesättigt werden.
Ich, der HERR, verspreche: Ich schenke der Zionsstadt Frieden und Wohlstand; der Reichtum der Völker wird ihr zufließen wie ein nie versiegender Strom. Ihr werdet an ihren Brüsten saugen, ihr werdet euch fühlen wie Kinder, die auf dem Arm getragen und auf den Knien gewiegt werden.
Ich werde euch trösten, wie eine Mutter tröstet. Das Glück Jerusalems wird euch glücklich machen.
Wenn ihr das erlebt, werdet ihr voll Freude sein; neuer Lebensmut wird in euch erwachen, so wie im Frühling das frische Grün sprosst.«

Ja, der HERR zeigt seine rettende Macht an denen, die ihm treu sind; aber seine Feinde bekommen seinen Zorn zu spüren.

Denn der HERR kommt und lässt Feuer auf sie herabfallen; sturmgepeitschte Wolken sind seine Streitwagen, feurige Blitze schleudert er in seinem glühenden Zorn.
Mit dem flammenden Schwert vollzieht er sein Strafgericht auf der ganzen Erde; viele liegen erschlagen.
»Alle, die sich um eine Götzenpriesterin scharen und an den Opferfeiern in den heiligen Hainen teilnehmen – sagt der HERR –, werden vernichtet, sie alle, die Schweine, Mäuse und andere unreine Tiere essen.
Ich weiß genau, was sie da treiben!«

Der HERR sagt: »Die Zeit kommt, dass ich die Menschen aller Völker und Sprachen versammle. Sie alle werden zu mir kommen und meine Herrlichkeit sehen.
Ich werde ein Zeichen unter ihnen aufrichten und Boten zu ihnen senden – Menschen aus allen Völkern, die sich mir angeschlossen haben. Zu den fernsten Küsten sende ich meine Boten, nach Tarschisch, Put und Lud, nach Meschech, Tubal und Jawan. Unter den Völkern, die noch nichts von mir gehört und meine herrlichen Taten nicht gesehen haben, sollen sie meinen Ruhm bekannt machen.
Wenn sie zurückkehren, werden sie alle eure Brüder und Schwestern mitbringen, die noch unter den Völkern zerstreut sind. Auf Pferden, Maultieren und Dromedaren, in Wagen und Sänften werden dann aus aller Welt die Zerstreuten meines Volkes zu meinem heiligen Berg nach Jerusalem gebracht werden, als eine Opfergabe der Völker für mich, den HERRN – so wie ihr Israeliten eure Speiseopfer in reinen Gefäßen zu meinem Tempel bringt.
Selbst aus den anderen Völkern werde ich Menschen als Priester und Leviten zum Dienst an meinem Heiligtum bestimmen.
Wie der neue Himmel und die neue Erde, die ich schaffe, durch meine Schöpfermacht für immer bestehen bleiben, so werdet auch ihr als Volk niemals untergehen. Ich, der HERR, sage es euch zu.
Jeden Neumond und Sabbat werden die Bewohner der ganzen Erde zu meinem Heiligtum kommen und sich vor mir, dem HERRN, niederwerfen.
Danach werden sie vor die Stadt hinausgehen und voller Abscheu die Leichen der Menschen betrachten, die sich gegen mich aufgelehnt hatten. Deren Qual nimmt kein Ende, sie brennen in ewigem Feuer.«
Арабский (Arabic Van Dyke)
هكَذَا قَالَ الرَّبُّ: «السَّمَاوَاتُ كُرْسِيِّي، وَالأَرْضُ مَوْطِئُ قَدَمَيَّ. أَيْنَ الْبَيْتُ الَّذِي تَبْنُونَ لِي؟ وَأَيْنَ مَكَانُ رَاحَتِي؟
وَكُلُّ هذِهِ صَنَعَتْهَا يَدِي، فَكَانَتْ كُلُّ هذِهِ، يَقُولُ الرَّبُّ. وَإِلَى هذَا أَنْظُرُ: إِلَى الْمِسْكِينِ وَالْمُنْسَحِقِ الرُّوحِ وَالْمُرْتَعِدِ مِنْ كَلاَمِي.
مَنْ يَذْبَحُ ثَوْرًا فَهُوَ قَاتِلُ إِنْسَانٍ. مَنْ يَذْبَحُ شَاةً فَهُوَ نَاحِرُ كَلْبٍ. مَنْ يُصْعِدُ تَقْدِمَةً يُصْعِدُ دَمَ خِنْزِيرٍ. مَنْ أَحْرَقَ لُبَانًا فَهُوَ مُبَارِكٌ وَثَنًا. بَلْ هُمُ اخْتَارُوا طُرُقَهُمْ، وَبِمَكْرَهَاتِهِمْ سُرَّتْ أَنْفُسُهُمْ.
فَأَنَا أَيْضًا أَخْتَارُ مَصَائِبَهُمْ، وَمَخَاوِفَهُمْ أَجْلِبُهَا عَلَيْهِمْ. مِنْ أَجْلِ أَنِّي دَعَوْتُ فَلَمْ يَكُنْ مُجِيبٌ. تَكَلَّمْتُ فَلَمْ يَسْمَعُوا. بَلْ عَمِلُوا الْقَبِيحَ فِي عَيْنَيَّ، وَاخْتَارُوا مَا لَمْ أُسَرَّ بِهِ».
اِسْمَعُوا كَلاَمَ الرَّبِّ أَيُّهَا الْمُرْتَعِدُونَ مِنْ كَلاَمِهِ: «قَالَ إِخْوَتُكُمُ الَّذِينَ أَبْغَضُوكُمْ وَطَرَدُوكُمْ مِنْ أَجْلِ اسْمِي: لِيَتَمَجَّدِ الرَّبُّ. فَيَظْهَرُ لِفَرَحِكُمْ، وَأَمَّا هُمْ فَيَخْزَوْنَ.
صَوْتُ ضَجِيجٍ مِنَ الْمَدِينَةِ، صَوْتٌ مِنَ الْهَيْكَلِ، صَوْتُ الرَّبِّ مُجَازِيًا أَعْدَاءَهُ.
قَبْلَ أَنْ يَأْخُذَهَا الطَّلْقُ وَلَدَتْ. قَبْلَ أَنْ يَأْتِيَ عَلَيْهَا الْمَخَاضُ وَلَدَتْ ذَكَرًا.
مَنْ سَمِعَ مِثْلَ هذَا؟ مَنْ رَأَى مِثْلَ هذِهِ؟ هَلْ تَمْخَضُ بِلاَدٌ فِي يَوْمٍ وَاحِدٍ، أَوْ تُولَدُ أُمَّةٌ دَفْعَةً وَاحِدَةً؟ فَقَدْ مَخَضَتْ صِهْيَوْنُ، بَلْ وَلَدَتْ بَنِيهَا!
هَلْ أَنَا أُمْخِضُ وَلاَ أُوَلِّدُ، يَقُولُ الرَّبُّ، أَوْ أَنَا الْمُوَلِّدُ هَلْ أُغْلِقُ الرَّحِمَ، قَالَ إِلهُكِ؟
افْرَحُوا مَعَ أُورُشَلِيمَ وَابْتَهِجُوا مَعَهَا، يَا جَمِيعَ مُحِبِّيهَا. اِفْرَحُوا مَعَهَا فَرَحًا، يَا جَمِيعَ النَّائِحِينَ عَلَيْهَا،
لِكَيْ تَرْضَعُوا وَتَشْبَعُوا مِنْ ثَدْيِ تَعْزِيَاتِهَا، لِكَيْ تَعْصِرُوا وَتَتَلَذَّذُوا مِنْ دِرَّةِ مَجْدِهَا».
لأَنَّهُ هكَذَا قَالَ الرَّبُّ: «هأَنَذَا أُدِيرُ عَلَيْهَا سَلاَمًا كَنَهْرٍ، وَمَجْدَ الأُمَمِ كَسَيْل جَارِفٍ، فَتَرْضَعُونَ، وَعَلَى الأَيْدِي تُحْمَلُونَ وَعَلَى الرُّكْبَتَيْنِ تُدَلَّلُونَ.
كَإِنْسَانٍ تُعَزِّيهِ أُمُّهُ هكَذَا أُعَزِّيكُمْ أَنَا، وَفِي أُورُشَلِيمَ تُعَزَّوْنَ.
فَتَرَوْنَ وَتَفْرَحُ قُلُوبُكُمْ، وَتَزْهُو عِظَامُكُمْ كَالْعُشْبِ، وَتُعْرَفُ يَدُ الرَّبِّ عِنْدَ عَبِيدِهِ، وَيَحْنَقُ عَلَى أَعْدَائِهِ.
لأَنَّهُ هُوَذَا الرَّبُّ بِالنَّارِ يَأْتِي، وَمَرْكَبَاتُهُ كَزَوْبَعَةٍ لِيَرُدَّ بِحُمُوٍّ غَضَبَهُ، وَزَجْرَهُ بِلَهِيبِ نَارٍ.
لأَنَّ الرَّبَّ بِالنَّارِ يُعَاقِبُ وَبِسَيْفِهِ عَلَى كُلِّ بَشَرٍ، وَيَكْثُرُ قَتْلَى الرَّبِّ.
الَّذِينَ يُقَدِّسُونَ وَيُطَهِّرُونَ أَنْفُسَهُمْ فِي الْجَنَّاتِ وَرَاءَ وَاحِدٍ فِي الْوَسَطِ، آكِلِينَ لَحْمَ الْخِنْزِيرِ وَالرِّجْسَ وَالْجُرَذَ، يَفْنَوْنَ مَعًا، يَقُولُ الرَّبُّ.
وَأَنَا أُجَازِي أَعْمَالَهُمْ وَأَفْكَارَهُمْ. حَدَثَ لِجَمْعِ كُلِّ الأُمَمِ وَالأَلْسِنَةِ، فَيَأْتُونَ وَيَرَوْنَ مَجْدِي.
وَأَجْعَلُ فِيهِمْ آيَةً، وَأُرْسِلُ مِنْهُمْ نَاجِينَ إِلَى الأُمَمِ، إِلَى تَرْشِيشَ وَفُولَ وَلُودَ النَّازِعِينَ فِي الْقَوْسِ، إِلَى تُوبَالَ وَيَاوَانَ، إِلَى الْجَزَائِرِ الْبَعِيدَةِ الَّتِي لَمْ تَسْمَعْ خَبَرِي وَلاَ رَأَتْ مَجْدِي، فَيُخْبِرُونَ بِمَجْدِي بَيْنَ الأُمَمِ.
وَيُحْضِرُونَ كُلَّ إِخْوَتِكُمْ مِنْ كُلِّ الأُمَمِ، تَقْدِمَةً لِلرَّبِّ، عَلَى خَيْل وَبِمَرْكَبَاتٍ وَبِهَوَادِجَ وَبِغَال وَهُجُنٍ إِلَى جَبَلِ قُدْسِي أُورُشَلِيمَ، قَالَ الرَّبُّ، كَمَا يُحْضِرُ بَنُو إِسْرَائِيلَ تَقْدِمَةً فِي إِنَاءٍ طَاهِرٍ إِلَى بَيْتِ الرَّبِّ.
وَأَتَّخِذُ أَيْضًا مِنْهُمْ كَهَنَةً وَلاَوِيِّينَ، قَالَ الرَّبُّ.
لأَنَّهُ كَمَا أَنَّ السَّمَاوَاتِ الْجَدِيدَةَ وَالأَرْضَ الْجَدِيدَةَ الَّتِي أَنَا صَانِعٌ تَثْبُتُ أَمَامِي، يَقُولُ الرَّبُّ، هكَذَا يَثْبُتُ نَسْلُكُمْ وَاسْمُكُمْ.
وَيَكُونُ مِنْ هِلاَل إِلَى هِلاَل وَمِنْ سَبْتٍ إِلَى سَبْتٍ، أَنَّ كُلَّ ذِي جَسَدٍ يَأْتِي لِيَسْجُدَ أَمَامِي، قَالَ الرَّبُّ.
وَيَخْرُجُونَ وَيَرَوْنَ جُثَثَ النَّاسِ الَّذِينَ عَصَوْا عَلَيَّ، لأَنَّ دُودَهُمْ لاَ يَمُوتُ وَنَارَهُمْ لاَ تُطْفَأُ، وَيَكُونُونَ رَذَالَةً لِكُلِّ ذِي جَسَدٍ».

ПАРВАРДИГОР чунин мегӯяд: «Осмон курсии Ман аст, ва замин – қадамгоҳи Ман; чӣ гуна хонае барои Ман бино хоҳед кард, ва чӣ гуна маконе барои оромиши Ман?
Ва ҳамаи ин чизҳоро дасти Ман офаридааст, ва ҳамаи онҳо ба вуҷуд омадааст, – мегӯяд Парвардигор. – Ва Ман бар инҳо назар хоҳам кард: бар мискин ва шикастарӯҳ, ва бар касе ки пеши каломи Ман ба ларза меояд.
Касе ки гове мекушад, мисли одамкуш аст; касе ки баррае забҳ менамояд, мисли касест, ки гардани сагро шикаста бошад; касе ки ҳадияи ордӣ меоварад, мисли касест, ки хуни хукро оварда бошад; касе ки лебӯно месӯзонад, мисли касест, ки пеши буте дуо гуфта бошад; чунон ки онҳо роҳҳои худро ихтиёр кардаанд, ва ҷонашон корҳои зишташонро хостааст,
Ончунон Ман азиятҳои онҳоро ихтиёр хоҳам кард, ва бимҳои онҳоро бар сарашон хоҳам овард, зеро ки Ман даъват намудам, касе ҷавоб надод, Ман сухан рондам, онҳо нашниданд, балки он чи дар назари Ман бад буд, ба амал оварданд, ва он чи Ман нахостам, ихтиёр карданд».
Каломи Парвардигорро бишнавед, эй онҳое ки пеши каломи Ӯ меларзед! «Бародарони шумо, ки аз шумо нафрат доранд, ва шуморо ба хотири номи Ман рад кардаанд, мегӯянд: ́Бигзор Парвардигор ҷалоли Худро зоҳир намояд, ва мо шодмонии шуморо бинем́. Вале онҳо хиҷил хоҳанд шуд.
Овози ғулғула аз шаҳр, овозе аз маъбад меояд: овози Парвардигор аст, ки душманони Худро сазо медиҳад.
Пеш аз он ки дарди зоиш бикашад, зоидааст; пеш аз он ки дард вайро фаро гирад, писаре ба дунё овардааст.
Кист, ки чизеро мисли ин шунида бошад? Кист, ки чизҳоеро мисли ин дида бошад? Оё мамлакате дар як рӯз таваллуд меёбад? Оё халқе якбора зоида мешавад? Зеро ки Сион, дарди зоишро ҳис кардан замон, писарони худро зоидааст.
Оё Ман ба дами зоиш мерасонаму намезоёнам? – мегӯяд Парвардигор. – Оё Ман, ки Волид ҳастам, аз зоидан бозмедорам? – мегӯяд Худои ту.
Бо Ерусалим дилхушӣ кунед ва аз он ба ваҷд оед, эй ҳамаи онҳое ки онро дӯст медоред! Бо якҷоягии он шодии бисёр кунед, эй ҳамаи онҳое ки барояш мотам доштед,
То ки аз синаи тасаллиҳои он ғизо гиред ва сер шавед; то ки аз пистони ҷалоли он бимакед ва лаззат гиред».
Зеро ки Парвардигор чунин мегӯяд: «Инак, Ман осоиштагиро мисли наҳр, ва ҷалоли халқҳоро мисли селоби саршор сӯи он равона мекунам, ва шумо ғизо хоҳед гирифт; дар канор гирифта хоҳед шуд, ва бар зонуҳо навозиш хоҳед ёфт.
Чунон ки инсонро модараш тасаллӣ медиҳад, ончунон Ман шуморо тасаллӣ хоҳам дод, ва шумо дар Ерусалим тасаллӣ хоҳед ёфт».
Ва инро хоҳед дид, ва дили шумо шод хоҳад шуд, ва устухонҳои шумо мисли алаф сабз хоҳад шуд; ва дасти Парвардигор бар бандагони Ӯ зоҳир хоҳад гардид, ва Ӯ бар душманони Худ ғазаб хоҳад кард.
Зеро, инак, Парвардигор дар оташ хоҳад омад, ва аробаҳои Ӯ мисли тундбод хоҳад буд, то ки бо шиддати хашми Худ подош диҳад, ва итоби Худро бо шӯълаҳои оташ бишнавонад.
Зеро ки Парвардигор бо оташ ва шамшери Худ бар тамоми башар доварӣ хоҳад кард, ва мақтулони Парвардигор бисёр хоҳанд буд.
«Онҳое ки аз қафои як нафар, ки дар миёна бошад, ба боғот рафта, худро тақдис ва татҳир мекунанд, ва гӯшти хук ва ҳайвонҳои наҷис ва муш мехӯранд, якҷоя талаф хоҳанд шуд, – мегӯяд Парвардигор.
Ва Ман, ки аз аъмол ва фикрҳои онҳо воқиф ҳастам, хоҳам омад, то ки ҳамаи халқҳо ва забонҳоро фароҳам оварам, ва онҳо омада, ҷалоли Маро хоҳанд дид.
Ва Ман дар миёни онҳо аломате ба амал хоҳам овард, ва онҳоеро, ки аз байнашон растагор шуда бошанд, сӯи халқҳо: ба Таршиш, ба Фул ва Луд, ки камонгир ҳастанд, ба Тубол ва Юнон, ба ҷизираҳои дурдаст, ки овозаи Маро нашнидаанд ва ҷалоли Маро надидаанд, хоҳам фиристод, ва онҳо ҷалоли Маро дар миёни халқҳо хабар хоҳанд дод.
Ва ҳамаи бародарони шуморо аз ҷониби ҳамаи халқҳо бар аспон ва аробаҳо ва тахтҳои равон, ва бар хачирон ва шутурони бидав ба кӯҳи поки Ман – Ерусалим – барои Парвардигор ҳадия хоҳанд овард, – мегӯяд Парвардигор, – мисли он ки банӣ Исроил ҳадияро ба хонаи Парвардигор дар зарфи пок меоваранд.
Ва аз онҳо низ ба вазифаи коҳинон ва левизодагон хоҳам гирифт, – мегӯяд Парвардигор.
Зеро чунон ки осмони нав ва замини наве ки Ман меофарам, дар ҳузури Ман поянда хоҳад монд, – мегӯяд Парвардигор, – ончунон насли шумо ва номи шумо поянда хоҳад буд.
Ва воқеъ хоҳад шуд, ки дар ҳар навмоҳ ва дар ҳар шанбе ҳар башар хоҳад омад, то ки ба ҳузури Ман саҷда кунад, – мегӯяд Парвардигор.
Ва чун берун оянд, ҷасадҳои мардуми ба Ман осишударо хоҳанд дид: зеро кирми онҳо намемирад, ва оташи онҳо хомӯш намешавад, ва онҳо барои ҳар башар зишт хоҳанд буд».

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible