Скрыть
8:2
8:3
8:5
8:9
8:17
Церковнославянский (рус)
И рече́ Госпо́дь ко мнѣ́: прiими́ себѣ́ сви́токъ но́въ вели́къ и напиши́ въ не́мъ писа́ломъ человѣ́чимъ, е́же ско́ро плѣне́нiе сотвори́ти коры́стей, при­­спѣ́ бо:
и свидѣ́тели мнѣ́ сотвори́ вѣ́рны человѣ́ки, урі́ю иере́а и Заха́рiю сы́на Варахі́ина.
И при­­ступи́хъ ко проро́чицѣ, и во чре́вѣ зача́тъ и роди́ сы́на. И рече́ Госпо́дь мнѣ́: нарцы́ и́мя ему́: ско́ро плѣни́, на́гло расхи́ти,
зане́ пре́жде не́же разумѣ́ти отроча́ти назва́ти отца́ или́ ма́терь, прiи́метъ си́лу Дама́скову, и коры́сти самари́йскiя предъ царе́мъ Ассирі́йскимъ.
И при­­ложи́ Госпо́дь глаго́лати ко мнѣ́ еще́, глаго́ля:
поне́же не восхотѣ́ша лю́дiе сі́и воды́ Силоа́мли теку́щiя ти́сѣ, но восхотѣ́ша имѣ́ти рассо́на и сы́на ромелі́ева царя́ надъ ва́ми,
сего́ ра́ди се́, воз­во́дитъ Госпо́дь на вы́ во́ду рѣки́ си́льну и мно́гу, царя́ Ассирі́йска и сла́ву его́: и взы́детъ на вся́ку де́брь ва́шу, и обы́детъ вся́ку стѣ́ну ва́шу,
и отъ­и́метъ от­ Иуде́и человѣ́ка, и́же воз­мо́жетъ главу́ воз­дви́гнути, или́ могу́щаго что́ соверши́ти: и бу́детъ по́лкъ его́, во е́же напо́лнити ширину́ страны́ тво­ея́, съ на́ми Бо́гъ!
Разумѣ́йте, язы́цы, и покаря́йтеся, услы́шите да́же до послѣ́днихъ земли́: могу́щiи, покаря́йтеся: а́ще бо па́ки воз­мо́жете, па́ки побѣ́ждени бу́дете,
и и́же а́ще совѣ́тъ совѣща́ете, разори́тъ Госпо́дь, и сло́во, е́же а́ще воз­глаго́лете, не пребу́детъ въ ва́съ, я́ко съ на́ми Бо́гъ.
Та́ко глаго́летъ Госпо́дь: крѣ́пкою руко́ю не покаря́ют­ся хожде́нiю пути́ люді́й си́хъ, глаго́люще:
да не когда́ реку́тъ: же́стоко: все́ бо, е́же а́ще реку́тъ лю́дiе сі́и, же́стоко е́сть: стра́ха же и́хъ не убо́йтеся, ниже́ воз­мяти́теся.
Го́спода си́лъ, того́ освяти́те, и то́й бу́детъ тебѣ́ въ стра́хъ.
И а́ще бу́деши упова́я на него́, бу́детъ тебѣ́ во освяще́нiе, а не я́коже о ка́мень претыка́нiя преткне́шися, ниже́ я́ко о ка́мень паде́нiя: до́мове же Иа́ковли въ пру́глѣ, и въ раздо́лiи сѣдя́щiи во Иерусали́мѣ.
Сего́ ра́ди изнемо́гутъ въ ни́хъ мно́зи, и паду́тъ, и сокруша́т­ся, и при­­бли́жат­ся, и я́ти бу́дутъ человѣ́цы въ тверды́ни су́ще.
Тогда́ явле́ни бу́дутъ печатлѣ́ющiи зако́нъ, е́же не учи́тися.
И рече́тъ: пожду́ Бо́га от­вра́щшаго лице́ свое́ от­ до́му Иа́ковля и упова́я бу́ду на́нь.
Се́, а́зъ и дѣ́ти, я́же ми́ даде́ Бо́гъ: и бу́дутъ зна́менiя и чудеса́ въ дому́ Изра́илевѣ от­ Го́спода Савао́ѳа, и́же обита́етъ на горѣ́ Сiо́нъ.
И а́ще реку́тъ къ ва́мъ: изыщи́те чревоволше́бниковъ и от­ земли́ воз­глаша́ющихъ, тщесло́ву­ю­щихъ, и́же от­ чре́ва глаша́ютъ, не язы́къ ли къ Бо́гу сво­ему́ взы́щетъ? что́ испыту́ютъ ме́ртвыя о живы́хъ?
Зако́нъ бо въ по́мощь даде́, да реку́тъ не я́коже сло́во сiе́, за́ньже не лѣ́ть да́ры дая́ти.
И прiи́детъ на вы́ же́стокъ гла́дъ, и бу́детъ, егда́ вза́лчете, ско́рбни бу́дете и зло́ рече́те кня́зю и оте́че­ст­ву:
и воз­зря́тъ на не́бо горѣ́, и на зе́млю ни́зу при́зрятъ, и се́, ску́дость тѣ́сна и тма́, ско́рбь и тѣснота́ и тма́, я́коже не ви́дѣти: и не оскудѣ́етъ въ тѣ́снотѣ сы́й да́же до вре́мене.
Еврейский
וַיֹּאמֶר יְהוָה אֵלַי, קַח־לְךָ גִּלָּיוֹן גָּדוֹל; וּכְתֹב עָלָיו בְּחֶרֶט אֱנוֹשׁ, לְמַהֵר שָׁלָל חָשׁ בַּז׃
וְאָעִידָה לִּי, עֵדִים נֶאֱמָנִים; אֵת אוּרִיָּה הַכֹּהֵן, וְאֶת־זְכַרְיָהוּ בֶּן יְבֶרֶכְיָהוּ׃
וָאֶקְרַב אֶל־הַנְּבִיאָה, וַתַּהַר וַתֵּלֶד בֵּן; וַיֹּאמֶר יְהוָה אֵלַי, קְרָא שְׁמוֹ, מַהֵר שָׁלָל חָשׁ בַּז׃
כִּי, בְּטֶרֶם יֵדַע הַנַּעַר, קְרֹא אָבִי וְאִמִּי; יִשָּׂא אֶת־חֵיל דַּמֶּשֶׂק, וְאֵת שְׁלַל שֹׁמְרוֹן, לִפְנֵי מֶלֶךְ אַשּׁוּר׃ ס
וַיֹּסֶף יְהוָה, דַּבֵּר אֵלַי עוֹד לֵאמֹר׃
יַעַן, כִּי מָאַס הָעָם הַזֶּה, אֵת מֵי הַשִּׁלֹחַ, הַהֹלְכִים לְאַט; וּמְשׂוֹשׂ אֶת־רְצִין וּבֶן־רְמַלְיָהוּ׃
וְלָכֵן הִנֵּה אֲדֹנָי מַעֲלֶה עֲלֵיהֶם אֶת־מֵי הַנָּהָר, הָעֲצוּמִים וְהָרַבִּים, אֶת־מֶלֶךְ אַשּׁוּר וְאֶת־כָּל־כְּבוֹדוֹ; וְעָלָה עַל־כָּל־אֲפִיקָיו, וְהָלַךְ עַל־כָּל־גְּדוֹתָיו׃
וְחָלַף בִּיהוּדָה שָׁטַף וְעָבַר, עַד־צַוָּאר יַגִּיעַ; וְהָיָה מֻטּוֹת כְּנָפָיו, מְלֹא רֹחַב־אַרְצְךָ עִמָּנוּ אֵל׃ ס
רֹעוּ עַמִּים וָחֹתּוּ, וְהַאֲזִינוּ, כֹּל מֶרְחַקֵּי־אָרֶץ; הִתְאַזְּרוּ וָחֹתּוּ, הִתְאַזְּרוּ וָחֹתּוּ׃
עֻצוּ עֵצָה וְתֻפָר; דַּבְּרוּ דָבָר וְלֹא יָקוּם, כִּי עִמָּנוּ אֵל׃ ס
כִּי כֹה אָמַר יְהוָה אֵלַי כְּחֶזְקַת הַיָּד; וְיִסְּרֵנִי מִלֶּכֶת בְּדֶרֶךְ הָעָם־הַזֶּה לֵאמֹר׃
לֹא־תֹאמְרוּן קֶשֶׁר, לְכֹל אֲשֶׁר־יֹאמַר הָעָם הַזֶּה קָשֶׁר; וְאֶת־מוֹרָאוֹ לֹא־תִירְאוּ וְלֹא תַעֲרִיצוּ׃
אֶת־יְהוָה צְבָאוֹת אֹתוֹ תַקְדִּישׁוּ; וְהוּא מוֹרַאֲכֶם וְהוּא מַעֲרִצְכֶם׃
וְהָיָה לְמִקְדָּשׁ; וּלְאֶבֶן נֶגֶף וּלְצוּר מִכְשׁוֹל לִשְׁנֵי בָתֵּי יִשְׂרָאֵל לְפַח וּלְמוֹקֵשׁ, לְיוֹשֵׁב יְרוּשָׁלִָם׃
וְכָשְׁלוּ בָם רַבִּים; וְנָפְלוּ וְנִשְׁבָּרוּ, וְנוֹקְשׁוּ וְנִלְכָּדוּ׃ ס
צוֹר תְּעוּדָה; חֲתוֹם תּוֹרָה בְּלִמֻּדָי׃
וְחִכִּיתִי לַיהוָה, הַמַּסְתִּיר פָּנָיו מִבֵּית יַעֲקֹב; וְקִוֵּיתִי־לוֹ׃
הִנֵּה אָנֹכִי, וְהַיְלָדִים אֲשֶׁר נָתַן־לִי יְהוָה, לְאֹתוֹת וּלְמוֹפְתִים בְּיִשְׂרָאֵל; מֵעִם יְהוָה צְבָאוֹת, הַשֹּׁכֵן בְּהַר צִיּוֹן׃ ס
וְכִי־יֹאמְרוּ אֲלֵיכֶם, דִּרְשׁוּ אֶל־הָאֹבוֹת וְאֶל־הַיִּדְּעֹנִים, הַמְצַפְצְפִים וְהַמַּהְגִּים; הֲלוֹא־עַם אֶל־אֱלֹהָיו יִדְרֹשׁ, בְּעַד הַחַיִּים אֶל־הַמֵּתִים׃
לְתוֹרָה וְלִתְעוּדָה; אִם־לֹא יֹאמְרוּ כַּדָּבָר הַזֶּה, אֲשֶׁר אֵין־לוֹ שָׁחַר׃
וְעָבַר בָּהּ נִקְשֶׁה וְרָעֵב; וְהָיָה כִי־יִרְעַב וְהִתְקַצַּף, וְקִלֵּל בְּמַלְכּוֹ וּבֵאלֹהָיו וּפָנָה לְמָעְלָה׃
וְאֶל־אֶרֶץ יַבִּיט; וְהִנֵּה צָרָה וַחֲשֵׁכָה מְעוּף צוּקָה, וַאֲפֵלָה מְנֻדָּח׃
Арабский (Arabic Van Dyke)
وَقَالَ لِي الرَّبُّ: «خُذْ لِنَفْسِكَ لَوْحًا كَبِيرًا، وَاكْتُبْ عَلَيْهِ بِقَلَمِ إِنْسَانٍ: لِمَهَيْرَ شَلاَلَ حَاشَ بَزَ.
وَأَنْ أُشْهِدَ لِنَفْسِي شَاهِدَيْنِ أَمِينَيْنِ: أُورِيَّا الْكَاهِنَ، وَزكَرِيَّا بْنَ يَبْرَخْيَا».
فَاقْتَرَبْتُ إِلَى النَّبِيَّةِ فَحَبِلَتْ وَوَلَدَتِ ابْنًا. فَقَالَ لِي الرَّبُّ: «ادْعُ اسْمَهُ مَهَيْرَ شَلاَلَ حَاشَ بَزَ.
لأَنَّهُ قَبْلَ أَنْ يَعْرِفَ الصَّبِيُّ أَنْ يَدْعُوَ: يَا أَبِي وَيَا أُمِّي، تُحْمَلُ ثَرْوَةُ دِمَشْقَ وَغَنِيمَةُ السَّامِرَةِ قُدَّامَ مَلِكِ أَشُّورَ».
ثُمَّ عَادَ الرَّبُّ يُكَلِّمُنِي أَيْضًا قَائِلاً:
«لأَنَّ هذَا الشَّعْبَ رَذَلَ مِيَاهَ شِيلُوهَ الْجَارِيَةَ بِسُكُوتٍ، وَسُرَّ بِرَصِينَ وَابْنِ رَمَلْيَا.
لِذلِكَ هُوَذَا السَّيِّدُ يُصْعِدُ عَلَيْهِمْ مِيَاهَ النَّهْرِ الْقَوِيَّةَ وَالْكَثِيرَةَ، مَلِكَ أَشُّورَ وَكُلَّ مَجْدِهِ، فَيَصْعَدُ فَوْقَ جَمِيعِ مَجَارِيهِ وَيَجْرِي فَوْقَ جَمِيعِ شُطُوطِهِ،
وَيَنْدَفِقُ إِلَى يَهُوذَا. يَفِيضُ وَيَعْبُرُ. يَبْلُغُ الْعُنُقَ. وَيَكُونُ بَسْطُ جَنَاحَيْهِ مِلْءَ عَرْضِ بِلاَدِكَ يَا عِمَّانُوئِيلُ».
هِيجُوا أَيُّهَا الشُّعُوبُ وَانْكَسِرُوا، وَأَصْغِي يَا جَمِيعَ أَقَاصِي الأَرْضِ. احْتَزِمُوا وَانْكَسِرُوا! احْتَزِمُوا وَانْكَسِرُوا!
تَشَاوَرُوا مَشُورَةً فَتَبْطُلَ. تَكَلَّمُوا كَلِمَةً فَلاَ تَقُومُ، لأَنَّ اللهَ مَعَنَا.
فَإِنَّهُ هكَذَا قَالَ لِي الرَّبُّ بِشِدَّةِ الْيَدِ، وَأَنْذَرَنِي أَنْ لاَ أَسْلُكَ فِي طَرِيقِ هذَا الشَّعْبِ قَائِلاً:
«لاَ تَقُولُوا: فِتْنَةً لِكُلِّ مَا يَقُولُ لَهُ هذَا الشَّعْبُ فِتْنَةً، وَلاَ تَخَافُوا خَوْفَهُ وَلاَ تَرْهَبُوا.
قَدِّسُوا رَبَّ الْجُنُودِ فَهُوَ خَوْفُكُمْ وَهُوَ رَهْبَتُكُمْ.
وَيَكُونُ مَقْدِسًا وَحَجَرَ صَدْمَةٍ وَصَخْرَةَ عَثْرَةٍ لِبَيْتَيْ إِسْرَائِيلَ، وَفَخًّا وَشَرَكًا لِسُكَّانِ أُورُشَلِيمَ.
فَيَعْثُرُ بِهَا كَثِيرُونَ وَيَسْقُطُونَ، فَيَنْكَسِرُونَ وَيَعْلَقُونَ فَيُلْقَطُونَ».
صُرَّ الشِّهَادَةَ. اخْتِمِ الشَّرِيعَةَ بِتَلاَمِيذِي.
فَأَصْطَبِرُ لِلرَّبِّ السَّاتِرِ وَجْهَهُ عَنْ بَيْتِ يَعْقُوبَ وَأَنْتَظِرُهُ.
هأَنَذَا وَالأَوْلاَدُ الَّذِينَ أَعْطَانِيهِمُ الرَّبُّ آيَاتٍ، وَعَجَائِبَ فِي إِسْرَائِيلَ مِنْ عِنْدِ رَبِّ الْجُنُودِ السَّاكِنِ فِي جَبَلِ صِهْيَوْنَ.
وَإِذَا قَالُوا لَكُمُ: «اطْلُبُوا إِلَى أَصْحَابِ التَّوَابعِ وَالْعَرَّافِينَ الْمُشَقْشِقِينَ وَالْهَامِسِينَ». «أَلاَ يَسْأَلُ شَعْبٌ إِلهَهُ؟ أَيُسْأَلُ الْمَوْتَى لأَجْلِ الأَحْيَاءِ؟»
إِلَى الشَّرِيعَةِ وَإِلَى الشَّهَادَةِ. إِنْ لَمْ يَقُولُوا مِثْلَ هذَا الْقَوْلِ فَلَيْسَ لَهُمْ فَجْرٌ!
فَيَعْبُرُونَ فِيهَا مُضَايَقِينَ وَجَائِعِينَ. وَيَكُونُ حِينَمَا يَجُوعُونَ أَنَّهُمْ يَحْنَقُونَ وَيَسُبُّونَ مَلِكَهُمْ وَإِلهَهُمْ وَيَلْتَفِتُونَ إِلَى فَوْقُ.
وَيَنْظُرُونَ إِلَى الأَرْضِ وَإِذَا شِدَّةٌ وَظُلْمَةٌ، قَتَامُ الضِّيقِ، وَإِلَى الظَّلاَمِ هُمْ مَطْرُودُونَ.
ВА Парвардигор ба ман гуфт: «Варақи калоне барои худ бигир, ва бар он бо хати маъмул бинавис: ́Маҳер шолол, ҳош баз́». 1 Ба гирифтани ғанимат мекӯшад, ба тороҷ кардан мешитобад
Ва ман барои худ шоҳидони амин – Уриёи коҳин ва Закарё ибни Баракёро гирифтам,
Ва ба набия наздикӣ кардам, ва ӯ ҳомила шуда, писаре зоид; ва Парвардигор ба ман гуфт: «Номи ӯро чунин бихон: Маҳер-шолол-ҳош-баз;
Зеро, пеш аз он ки кӯдак тавонад ́Падарам́ ва ́Модарам́ бигӯяд, сарвати Димишқ ва ғанимати Сомарияро пеши подшоҳи Ашшур хоҳанд бурд».
Ва Парвардигор суханашро ба ман давом дода, боз гуфт:
«Азбаски ин қавм аз обҳои Шилӯаҳ, ки оҳиста-оҳиста ҷорӣ мешавад, нафрат карда, аз Расин ва писари Рамалёҳу ба ваҷд меоянд,
Бинобар ин, инак Парвардигор обҳои наҳри пурталотум ва бузургро – подшоҳи Ашшур ва тамоми ҳашамати ӯро – бар онҳо хоҳад овард; ва он аз ҳамаи шохобҳояш боло хоҳад баромад, ва аз ҳамаи канорҳояш берун хоҳад рафт;
Ва туғёнаш ба Яҳудо гузашта, онро зер хоҳад кард, ва саршор гардида, то ба гардан хоҳад расид; ва болҳои он тамоми арзу тӯли замини туро, эй Имонуил, фаро хоҳад гирифт».
Талотум хоҳед кард, эй қавмон, вале шикаст хоҳед хӯрд! Ва гӯш андозед, эй ҳамаи кишварҳои дурдаст: камари худро хоҳед баст, вале шикаст хоҳед хӯрд! Камари худро хоҳед баст, вале шикаст хоҳед хӯрд!
Қасд хоҳед кард, вале он ботил хоҳад шуд! Сухан хоҳед ронд, вале он ба амал нахоҳад омад, зеро ки Худо бо мост!
Зеро Парвардигор ба ман чунин гуфт, дар сурате ки дасти қавми Ӯ бар ман буд, ва ба ман талқин намуд, ки бо роҳи ин қавм наравам; ва гуфт:
«Ҳар он чиро, ки ин қавм суиқасд ҳисоб мекунанд, шумо суиқасд ҳисоб накунед; ва аз он чи онҳо метарсанд, натарсед, ва биме надошта бошед.
Парвардигори лашкарҳоро, – танҳо Ӯро, – тақдис намоед, ва Ӯ тарси шумо бошад, ва Ӯ бими шумо бошад.
Ва Ӯ макони пок барои шумо хоҳад буд, ва санги пешпо ва сахраи монеа – барои ҳар ду хонадони Исроил, ва тузоқу қуллоб – барои сокинони Ерусалим.
Ва бисёре аз онҳо пешпо хоҳанд хӯрд, ва фурӯ хоҳанд ғалтид, ва ба шикаст дучор хоҳанд гардид, ва дар тузоқ хоҳанд афтод, ва гирифтори қуллоб хоҳанд шуд.
Шаҳодатро мисли лӯлае бипечон, ва шариатро дар миёни шогирдони Ман мӯҳр намо».
Ва ман ба Парвардигоре ки рӯи Худро аз хонадони Яъқуб пинҳон кардааст, интизорӣ кашида, умедвори Ӯ хоҳам шуд.
Инак ман ва фарзандоне ки Парвардигор ба ман додааст, аз ҷониби Парвардигори лашкарҳо, ки дар Сион сокин аст, барои Исроил аломот ва ишорот ҳастем.
Ва чун ба шумо гӯянд: «Аз ҷодугарон ва азоимхононе ки суфу куф ва ириму ҷирим мекунанд, дархост намоед», – бигӯед: «Ҳар қавм, охир, аз Худои худ дархост менамоянд, на ин ки ба воситаи мурдаҳо дар бораи зиндаҳо!».
Ба шариат ва шаҳодат рӯ оваред! Ба яқин сухане мисли ин хоҳанд гуфт, ки он ҳеҷ маъное надорад.
Ва қавм бо машаққат ва гуруснагӣ бар замин хоҳанд гашт; ва чун гурусна монанд, хашмгин шуда, подшоҳи худ ва Худои худро лаънат хоҳанд кард; ва ба боло рӯй хоҳанд овард,
Ва бар замин хоҳанд нигарист, ва инак тангӣ ва тирагист, зулмоти нокомист, ва дар торикӣ андохта хоҳанд шуд.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible