возсїѧ́ бо со́лнце со зно́емъ, и҆ и҆зсꙋшѝ травꙋ̀, и҆ цвѣ́тъ є҆ѧ̀ ѿпадѐ, и҆ благолѣ́пїе лица̀ є҆ѧ̀ поги́бе: си́це и҆ бога́тый въ хожде́нїи свое́мъ ᲂу҆вѧда́етъ.

Бл҃же́нъ мꙋ́жъ, и҆́же претерпи́тъ и҆скꙋше́нїе: занѐ и҆скꙋ́сенъ бы́въ, прїи́метъ вѣне́цъ жи́зни, є҆го́же ѡ҆бѣща̀ бг҃ъ лю́бѧщымъ є҆го̀.

Никто́же и҆скꙋша́емь да глаго́летъ, ꙗ҆́кѡ ѿ бг҃а и҆скꙋша́емь є҆́смь: бг҃ъ бо нѣ́сть и҆скꙋси́тель ѕлы̑мъ {и҆скꙋша́емь ѕлы́ми}, не и҆скꙋша́етъ же то́й никого́же,

кі́йждо же и҆скꙋша́етсѧ, ѿ своеѧ̀ по́хоти влеко́мь и҆ прельща́емь:

та́же по́хоть заче́нши ражда́етъ грѣ́хъ, грѣ́хъ же содѣ́ѧнъ ражда́етъ сме́рть.

Не льсти́тесѧ, бра́тїе моѧ̑ возлю́бленнаѧ:

всѧ́ко даѧ́нїе бл҃го и҆ всѧ́къ да́ръ соверше́нъ свы́ше є҆́сть, сходѧ́й ѿ ѻ҆ц҃а̀ свѣ́тѡвъ, ᲂу҆ негѡ́же нѣ́сть премѣне́нїе, и҆лѝ преложе́нїѧ стѣ́нь.

Восхотѣ́въ бо породѝ на́съ сло́вомъ и҆́стины, во є҆́же бы́ти на́мъ нача́токъ нѣ́кїй созда́нїємъ є҆гѡ̀.

[Заⷱ҇ 51] Тѣ́мже, бра́тїе моѧ̑ возлю́бленнаѧ, да бꙋ́детъ всѧ́къ человѣ́къ ско́ръ ᲂу҆слы́шати, (и҆) ко́сенъ глаго́лати, ко́сенъ во гнѣ́въ,

гнѣ́въ бо мꙋ́жа пра́вды бж҃їѧ не содѣ́ловаетъ.

Сегѡ̀ ра́ди ѿло́жше всѧ́кꙋ скве́рнꙋ и҆ и҆збы́токъ ѕло́бы, въ кро́тости прїими́те всажде́нное сло́во, могꙋ́щее спⷭ҇тѝ дꙋ́шы ва́шѧ.

Быва́йте же творцы̀ сло́ва, а҆ не то́чїю слы́шатєли, прельща́юще себѐ самѣ́хъ.

Занѐ а҆́ще кто̀ є҆́сть слы́шатель сло́ва, а҆ не творе́цъ, таковы́й ᲂу҆подо́бисѧ мꙋ́жꙋ смотрѧ́ющꙋ лицѐ бытїѧ̀ своегѡ̀ въ зерца́лѣ:

ᲂу҆смотри́ бо себѐ и҆ ѿи́де, и҆ а҆́бїе забы̀, како́въ бѣ̀.

Прини́кїй же въ зако́нъ соверше́нъ свобо́ды, и҆ пребы́въ, се́й не слы́шатель забы́тливъ бы́въ, но творе́цъ дѣ́ла, се́й бл҃же́нъ въ дѣ́ланїи свое́мъ бꙋ́детъ.

А҆́ще кто̀ мни́тсѧ вѣ́ренъ бы́ти въ ва́съ, и҆ не ѡ҆бꙋздова́етъ ѧ҆зы́ка своегѡ̀, но льсти́тъ се́рдце своѐ, сегѡ̀ сꙋ́етна (є҆́сть) вѣ́ра.

Вѣ́ра бо чтⷭ҇а̀ и҆ нескве́рна пред̾ бг҃омъ и҆ ѻ҆ц҃е́мъ сїѧ̀ є҆́сть, є҆́же посѣща́ти си́рыхъ и҆ вдови́цъ въ ско́рбехъ и҆́хъ, (и҆) нескве́рна себѐ блюстѝ ѿ мі́ра.

Сербский

Од Јакова, Бога и Господа Исуса Христа слуге, свима дванаест колена расејаним по свету поздравље.

Сваку радост имајте, браћо моја, кад падате у различне напасти,

Знајући да кушање ваше вере гради трпљење;

А трпљење нека дело довршује, да будете савршени и цели без икакве мане.

Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога који даје свакоме без разлике и не кори никога, и даће му се;

Али нека иште с вером, не сумњајући ништа; јер који се сумња он је као морски валови, које ветрови подижу и размећу.

Јер такав човек нека не мисли да ће примити шта од Бога.

Који двоуми непостојан је у свима путевима својим.

А понижени брат нека се хвали висином својом;

А богати својом понизношћу; јер ће проћи као цвет травни.

Јер сунце огреја с врућином, и осуши траву, и цвет њен отпаде, и красота лица њена погибе; тако ће и богати у хођењу свом увенути.

Благо човеку који претрпи напаст; јер кад буде кушан примиће венац живота, који Бог обрече онима који га љубе.

Ниједан кад се куша да не говори: Бог ме куша; јер се Бог не може злом искушати, и Он не куша никога;

Него сваког куша његова сласт, која га вуче и мами.

Тада затрудневши сласт рађа грех; а грех учињен рађа смрт.

Не варајте се, љубазна браћо моја!

Сваки добри дар и сваки поклон савршени одозго је, долази од Оца светлости, у ког нема промењивања ни мењања видела и мрака;

Јер нас драговољно породи речју истине, да будемо новина од Његовог створења.

Зато, љубазна браћо моја, нека буде сваки човек брз чути а спор говорити и спор срдити се.

Јер срдња човечија не чини правде Божије.

Зато одбаците сваку нечистоту и сувишак злобе, и с кротошћу примите усађену реч која може спасти душе ваше.

Будите, пак, творци речи, а не само слушачи, варајући сами себе.

Јер ако ко слуша реч а не твори, он је као човек који гледа лице тела свог у огледалу;

Јер се огледа па отиде, и одмах заборави какав беше.

Али који провиди у савршени закон слободе и остане у њему, и не буде заборавни слушач, него творац дела, онај ће бити блажен у делу свом.

Ако који од вас мисли да верује, и не зауздава језик своj, него вара срце своје, његова је вера узалуд.

Јер вера чиста и без мане пред Богом и Оцем јесте ова: обилазити сироте и удовице у њиховим невољама, и држати себе неопогањеног од света.

Греческий [Greek (NT Byz)]

Ἰάκωβος θεοῦ καὶ κυρίου Ἰησοῦ Χριστοῦ δοῦλος ταῖς δώδεκα φυλαῖς ταῖς ἐν τῇ διασπορᾷ χαίρειν

πᾶσαν χαρὰν ἡγήσασθε ἀδελφοί μου ὅταν πειρασμοῖς περιπέσητε ποικίλοις

γινώσκοντες ὅτι τὸ δοκίμιον ὑμῶν τῆς πίστεως κατεργάζεται ὑπομονήν

ἡ δὲ ὑπομονὴ ἔργον τέλειον ἐχέτω ἵνα ἦτε τέλειοι καὶ ὁλόκληροι ἐν μηδενὶ λειπόμενοι

εἰ δέ τις ὑμῶν λείπεται σοφίας αἰτείτω παρὰ τοῦ διδόντος θεοῦ πᾶσιν ἁπλῶς καὶ μὴ ὀνειδίζοντος καὶ δοθήσεται αὐτῷ

αἰτείτω δὲ ἐν πίστει μηδὲν διακρινόμενος ὁ γὰρ διακρινόμενος ἔοικεν κλύδωνι θαλάσσης ἀνεμιζομένῳ καὶ ῥιπιζομένῳ

μὴ γὰρ οἰέσθω ὁ ἄνθρωπος ἐκεῖνος ὅτι λήμψσεταί τι παρὰ τοῦ κυρίου

ἀνὴρ δίψυχος ἀκατάστατος ἐν πάσαις ταῖς ὁδοῖς αὐτοῦ

καυχάσθω δὲ ὁ ἀδελφὸς ὁ ταπεινὸς ἐν τῷ ὕψει αὐτοῦ

ὁ δὲ πλούσιος ἐν τῇ ταπεινώσει αὐτοῦ ὅτι ὡς ἄνθος χόρτου παρελεύσεται

ἀνέτειλεν γὰρ ὁ ἥλιος σὺν τῷ καύσωνι καὶ ἐξήρανεν τὸν χόρτον καὶ τὸ ἄνθος αὐτοῦ ἐξέπεσεν καὶ ἡ εὐπρέπεια τοῦ προσώπου αὐτοῦ ἀπώλετο οὕτως καὶ ὁ πλούσιος ἐν ταῖς πορείαις αὐτοῦ μαρανθήσεται

μακάριος ἀνὴρ ὃς ὑπομένει πειρασμόν ὅτι δόκιμος γενόμενος λήμψσεται τὸν στέφανον τῆς ζωῆς ὃν ἐπηγγείλατο τοῖς ἀγαπῶσιν αὐτόν

μηδεὶς πειραζόμενος λεγέτω ὅτι ἀπὸ θεοῦ πειράζομαι ὁ γὰρ θεὸς ἀπείραστός ἐστιν κακῶν πειράζει δὲ αὐτὸς οὐδένα

ἕκαστος δὲ πειράζεται ὑπὸ τῆς ἰδίας ἐπιθυμίας ἐξελκόμενος καὶ δελεαζόμενος

εἶτα ἡ ἐπιθυμία συλλαβοῦσα τίκτει ἁμαρτίαν ἡ δὲ ἁμαρτία ἀποτελεσθεῖσα ἀποκύει θάνατον

μὴ πλανᾶσθε ἀδελφοί μου ἀγαπητοί

πᾶσα δόσις ἀγαθὴ καὶ πᾶν δώρημα τέλειον ἄνωθέν ἐστιν καταβαῖνον ἀπὸ τοῦ πατρὸς τῶν φώτων παρ᾿ ᾧ οὐκ ἔνι παραλλαγὴ ἢ τροπῆς ἀποσκίασμα

βουληθεὶς ἀπεκύησεν ἡμᾶς λόγῳ ἀληθείας εἰς τὸ εἶναι ἡμᾶς ἀπαρχήν τινα τῶν αὐτοῦ κτισμάτων

ἴστε ἀδελφοί μου ἀγαπητοί ἔστω δὲ πᾶς ἄνθρωπος ταχὺς εἰς τὸ ἀκοῦσαι βραδὺς εἰς τὸ λαλῆσαι βραδὺς εἰς ὀργήν

ὀργὴ γὰρ ἀνδρὸς δικαιοσύνην θεοῦ οὐκ ἐργάζεται

διὸ ἀποθέμενοι πᾶσαν ῥυπαρίαν καὶ περισσείαν κακίας ἐν πραΰτητι δέξασθε τὸν ἔμφυτον λόγον τὸν δυνάμενον σῶσαι τὰς ψυχὰς ὑμῶν

γίνεσθε δὲ ποιηταὶ λόγου καὶ μὴ μόνον ἀκροαταὶ παραλογιζόμενοι ἑαυτούς

ὅτι εἴ τις ἀκροατὴς λόγου ἐστὶν καὶ οὐ ποιητής οὗτος ἔοικεν ἀνδρὶ κατανοοῦντι τὸ πρόσωπον τῆς γενέσεως αὐτοῦ ἐν ἐσόπτρῳ

κατενόησεν γὰρ ἑαυτὸν καὶ ἀπελήλυθεν καὶ εὐθέως ἐπελάθετο ὁποῖος ἦν

ὁ δὲ παρακύψας εἰς νόμον τέλειον τὸν τῆς ἐλευθερίας καὶ παραμείνας οὐκ ἀκροατὴς ἐπιλησμονῆς γενόμενος ἀλλὰ ποιητὴς ἔργου οὗτος μακάριος ἐν τῇ ποιήσει αὐτοῦ ἔσται

εἴ τις δοκεῖ θρησκὸς εἶναι μὴ χαλιναγωγῶν γλῶσσαν αὐτοῦ ἀλλὰ ἀπατῶν καρδίαν αὐτοῦ τούτου μάταιος ἡ θρησκεία

θρησκεία καθαρὰ καὶ ἀμίαντος παρὰ τῷ θεῷ καὶ πατρὶ αὕτη ἐστίν ἐπισκέπτεσθαι ὀρφανοὺς καὶ χήρας ἐν τῇ θλίψει αὐτῶν ἄσπιλον ἑαυτὸν τηρεῖν ἀπὸ τοῦ κόσμου

Еврейский

Языки

І҆а́кѡвле в переводе Еврейский отсутствует