Скрыть
12:2
12:5
12:11
12:12
12:15
Церковнославянский (рус)
Пра́веднъ еси́, Го́споди, я́ко от­вѣща́ю къ тебѣ́: оба́че судьбы́ воз­глаго́лю къ тебѣ́: что́, я́ко пу́ть нечести́выхъ спѣ́ет­ся, угобзи́шася вси́ творя́щiи беззако́нiя?
Насади́лъ еси́ и́хъ, и укорени́шася, ча́да сотвори́ша и сотвори́ша пло́дъ: бли́зъ еси́ ты́ у́стъ и́хъ, дале́че же от­ утро́бъ и́хъ.
И ты́, Го́споди, разумѣ́еши мя́, ви́дѣлъ мя́ еси́ и искуси́лъ еси́ се́рдце мое́ предъ тобо́ю: собери́ и́хъ я́ко о́вцы на заколе́нiе и очи́сти и́хъ въ де́нь заколе́нiя и́хъ.
Доко́лѣ пла́кати и́мать земля́, и трава́ вся́ се́лная и́зсхнетъ от­ зло́бы живу́щихъ на не́й? Погибо́ша ско́ти и пти́цы, я́ко реко́ша: не у́зритъ Бо́гъ путі́й на́шихъ.
Но́зѣ тво­и́ теку́тъ и разсла́бляютъ тя́: ка́ко угото́вишися съ ко́ньми? и въ земли́ ми́ра тво­его́ упова́лъ еси́, ка́ко сотвори́ши въ шу́мѣ Иорда́нстѣмъ?
Поне́же и бра́тiя твоя́ и до́мъ отца́ тво­его́, и сі́и от­верго́шася тебе́ и ті́и возопи́ша, созади́ тебе́ собра́шася: не вѣ́руй и́мъ, егда́ глаго́лати бу́дутъ тебѣ́ блага́я.
Оста́вихъ до́мъ мо́й, оста́вихъ достоя́нiе мое́, да́хъ воз­лю́блен­ную ду́шу мою́ въ ру́ки враго́въ ея́:
бы́сть мнѣ́ достоя́нiе мое́ я́ко ле́въ въ дубра́вѣ, даде́ проти́ву мене́ гла́съ сво́й: сего́ ра́ди воз­ненави́дѣхъ е́.
Не верте́пъ ли ве́нинъ достоя́нiе мое́ мнѣ́, или́ пеще́ра о́крестъ его́? Иди́те, собери́те вся́ звѣ́ри се́лныя, и да прiи́дутъ снѣ́сти е́.
Па́стырiе мно́зи растли́ша виногра́дъ мо́й, оскверни́ша ча́сть мою́, да́ша ча́сть жела́емую мою́ въ пусты́ню непрохо́дную,
положи́ша въ потребле́нiе па́губы: мене́ ра́ди разоре́нiемъ разоре́на е́сть вся́ земля́, я́ко ни еди́нъ е́сть, и́же размышля́етъ се́рдцемъ.
Во вся́кiй пу́ть пусты́ни прiидо́ша опустоша́ющiи, я́ко ме́чь Госпо́день поя́стъ от­ кра́я земли́ да́же до кра́я ея́: нѣ́сть ми́ра вся́цѣй пло́ти.
Посѣ́ясте пшени́цу, а те́рнiе пожа́сте: достоя́нiя и́хъ не поле́зна бу́дутъ и́мъ: постыди́теся стыдѣ́нiемъ от­ похвале́нiя ва́­шего, от­ поноше́нiя предъ Го́сподемъ.
Я́ко сiя́ глаго́летъ Госпо́дь о всѣ́хъ сосѣ́дѣхъ лука́выхъ, при­­каса́ющихся наслѣ́дiю мо­ему́, е́же раздѣли́хъ лю́демъ мо­и́мъ Изра́илю: се́, а́зъ исто́ргну и́хъ от­ земли́ и́хъ и до́мъ Иу́динъ изве́ргну от­ среды́ и́хъ:
и бу́детъ, егда́ исто́ргну и́хъ, обращу́ся и поми́лую и́хъ, и вселю́ и́хъ кого́ждо въ достоя́нiе свое́ и кого́ждо въ зе́млю свою́:
и бу́детъ, а́ще уча́щеся науча́т­ся путе́мъ люді́й мо­и́хъ, е́же кля́тися и́менемъ мо­и́мъ, жи́въ Госпо́дь, я́коже научи́ша люді́й мо­и́хъ кля́тися Ваа́ломъ, и сози́ждут­ся посредѣ́ люді́й мо­и́хъ:
а́ще же не послу́шаютъ, исто́ргну язы́къ о́ный исторга́нiемъ и погубле́нiемъ, рече́ Госпо́дь.
Еврейский
צַדִּיק אַתָּה יְהוָה, כִּי אָרִיב אֵלֶיךָ; אַךְ מִשְׁפָּטִים אֲדַבֵּר אוֹתָךְ, מַדּוּעַ, דֶּרֶךְ רְשָׁעִים צָלֵחָה, שָׁלוּ כָּל־בֹּגְדֵי בָגֶד׃
נְטַעְתָּם גַּם־שֹׁרָשׁוּ, יֵלְכוּ גַּם־עָשׂוּ פֶרִי; קָרוֹב אַתָּה בְּפִיהֶם, וְרָחוֹק מִכִּלְיוֹתֵיהֶם׃
וְאַתָּה יְהוָה יְדַעְתָּנִי, תִּרְאֵנִי וּבָחַנְתָּ לִבִּי אִתָּךְ; הַתִּקֵם כְּצֹאן לְטִבְחָה, וְהַקְדִּשֵׁם לְיוֹם הֲרֵגָה׃ ס
עַד־מָתַי תֶּאֱבַל הָאָרֶץ, וְעֵשֶׂב כָּל־הַשָּׂדֶה יִיבָשׁ; מֵרָעַת יֹשְׁבֵי־בָהּ, סָפְתָה בְהֵמוֹת וָעוֹף, כִּי אָמְרוּ, לֹא יִרְאֶה אֶת־אַחֲרִיתֵנוּ׃
כִּי אֶת־רַגְלִים רַצְתָּה וַיַּלְאוּךָ, וְאֵיךְ תְּתַחֲרֶה אֶת־הַסּוּסִים; וּבְאֶרֶץ שָׁלוֹם אַתָּה בוֹטֵחַ, וְאֵיךְ תַּעֲשֶׂה בִּגְאוֹן הַיַּרְדֵּן׃
כִּי גַם־אַחֶיךָ וּבֵית־אָבִיךָ, גַּם־הֵמָּה בָּגְדוּ בָךְ, גַּם־הֵמָּה קָרְאוּ אַחֲרֶיךָ מָלֵא; אַל־תַּאֲמֵן בָּם, כִּי־יְדַבְּרוּ אֵלֶיךָ טוֹבוֹת׃ ס
עָזַבְתִּי אֶת־בֵּיתִי, נָטַשְׁתִּי אֶת־נַחֲלָתִי; נָתַתִּי אֶת־יְדִדוּת נַפְשִׁי בְּכַף אֹיְבֶיהָ׃
הָיְתָה־לִּי נַחֲלָתִי כְּאַרְיֵה בַיָּעַר; נָתְנָה עָלַי בְּקוֹלָהּ עַל־כֵּן שְׂנֵאתִיהָ׃
הַעַיִט צָבוּעַ נַחֲלָתִי לִי, הַעַיִט סָבִיב עָלֶיהָ; לְכוּ, אִסְפוּ כָּל־חַיַּת הַשָּׂדֶה הֵתָיוּ לְאָכְלָה׃
רֹעִים רַבִּים שִׁחֲתוּ כַרְמִי, בֹּסְסוּ אֶת־חֶלְקָתִי; נָתְנוּ אֶת־חֶלְקַת חֶמְדָּתִי לְמִדְבַּר שְׁמָמָה׃
שָׂמָהּ לִשְׁמָמָה, אָבְלָה עָלַי שְׁמֵמָה; נָשַׁמָּה כָּל־הָאָרֶץ, כִּי אֵין אִישׁ שָׂם עַל־לֵב׃
עַל־כָּל־שְׁפָיִם בַּמִּדְבָּר, בָּאוּ שֹׁדְדִים, כִּי חֶרֶב לַיהוָה אֹכְלָה, מִקְצֵה־אֶרֶץ וְעַד־קְצֵה הָאָרֶץ; אֵין שָׁלוֹם לְכָל־בָּשָׂר׃ ס
זָרְעוּ חִטִּים וְקֹצִים קָצָרוּ, נֶחְלוּ לֹא יוֹעִלוּ; וּבֹשׁוּ מִתְּבוּאֹתֵיכֶם, מֵחֲרוֹן אַף־יְהוָה׃ ס
כֹּה אָמַר יְהוָה, עַל־כָּל־שְׁכֵנַי הָרָעִים, הַנֹּגְעִים בַּנַּחֲלָה, אֲשֶׁר־הִנְחַלְתִּי אֶת־עַמִּי אֶת־יִשְׂרָאֵל; הִנְנִי נֹתְשָׁם מֵעַל אַדְמָתָם, וְאֶת־בֵּית יְהוּדָה אֶתּוֹשׁ מִתּוֹכָם׃
וְהָיָה, אַחֲרֵי נָתְשִׁי אוֹתָם, אָשׁוּב וְרִחַמְתִּים; וַהֲשִׁבֹתִים אִישׁ לְנַחֲלָתוֹ וְאִישׁ לְאַרְצוֹ׃
וְהָיָה אִם־לָמֹד יִלְמְדוּ אֶת־דַּרְכֵי עַמִּי לְהִשָּׁבֵעַ בִּשְׁמִי חַי־יְהוָה, כַּאֲשֶׁר לִמְּדוּ אֶת־עַמִּי, לְהִשָּׁבֵעַ בַּבָּעַל; וְנִבְנוּ בְּתוֹךְ עַמִּי׃
וְאִם לֹא יִשְׁמָעוּ; וְנָתַשְׁתִּי אֶת־הַגּוֹי הַהוּא נָתוֹשׁ וְאַבֵּד נְאֻם־יְהוָה׃ ס
Латинский (Nova Vulgata)
Iustus quidem tu es, Domine, si disputem tecum; verumtamen de iudiciis loquar ad te. Quare via impiorum prosperatur? Bene est omnibus, qui praevaricantur et inique agunt.
Plantasti eos, et radicem miserunt, proficiunt et faciunt fructum; prope es tu ori eorum et longe a renibus eorum.
Et tu, Domine, nosti me, vidisti me et probasti cor meum tecum; segrega eos quasi gregem ad victimam et sanctifica eos in diem occisionis.
Usquequo lugebit terra, et herba omnis regionis siccabitur propter malitiam habitantium in ea? Consumptum est animal et volucre, quoniam dixerunt: "Non videbit novissima nostra".
«Si cum peditibus currens laborasti, quomodo contendere poteris cum equis? Cum autem in terra pacis securus fueris, quid facies in silva condensa Iordanis?
Nam et fratres tui et domus patris tui, etiam ipsi fraudulenter egerunt adversum te et clamaverunt post te plena voce; ne credas eis, cum locuti fuerint tibi bona».
«Reliqui domum meam, dimisi hereditatem meam; dedi dilectam animae meae in manu inimicorum eius.
Facta est mihi hereditas mea quasi leo in silva; dedit contra me vocem, ideo odivi eam.
Numquid avis discolor hereditas mea mihi? Numquid aves in circuitu contra eam? Venite, congregamini, omnes bestiae campi, properate ad devorandum.
Pastores multi demoliti sunt vineam meam, conculcaverunt partem meam; dederunt portionem meam desiderabilem in desertum solitudinis.
Posuerunt eam in dissipationem; lugetque coram me desolata, vastata est omnis terra, quia nullus est qui recogitet corde».
Super omnes colles in deserto venerunt vastatores, quia gladius Domini devorat ab extremo terrae usque ad extremum eius; non est pax universae carni.
Seminaverunt triticum et spinas messuerunt, laboraverunt, et non eis proderit; confundemini a fructibus vestris propter iram furoris Domini.
Haec dicit Dominus adversum omnes vicinos meos pessimos, qui tangunt hereditatem, quam distribui populo meo Israel: "Ecce ego evellam eos de terra sua et domum Iudae evellam de medio eorum.
Et erit: cum evulsero eos, convertar et miserebor eorum et reducam eos, virum ad hereditatem suam et virum in terram suam.
Et erit: si eruditi didicerint vias populi mei, ut iurent in nomine meo: "Vivit Dominus!", sicut docuerunt populum meum iurare in Baal, aedificabuntur in medio populi mei.
Quod si non audierint, evellam gentem illam evulsione et perditione», ait Dominus.
ТУ, эй Парвардигор, одил хоҳӣ баромад, агар ман бо Ту мубоҳиса намоям, аммо бо Ту дар бораи доварӣ сухан хоҳам ронд: чаро роҳи: шарирон муваффақиятнок аст, ва ҳамаи хоинон некрӯзанд?
Ту ниҳоли онҳоро шинондаӣ, ва онҳо реша давондаанд, ва нашъунамо ёфта, мева ҳам додаанд; Ту ба даҳони онҳо наздик ҳастӣ, валекин аз ботинашон – дур.
Ва Ту, эй Парвардигор, маро медонӣ, ва маро дидаӣ, ва дили маро нисбат ба Худат имтиҳон намудаӣ. Пас онҳоро мисли гӯсфандон барои забҳ берун овар, ва онҳоро барои рӯзи қатл таъин намо.
То ба кай замин мотам хоҳад гирифт, ва алафи ҳамаи саҳроҳо хушк хоҳад шуд? Чорпоён ва мурғон аз боиси шарорати сокинони он талаф мешаванд, зеро ки он шахсон мегӯянд: «Ӯ ояндаи моро нахоҳад дид».
«Агар ту бо пиёдагардон давида, хаста шуда бошӣ, чӣ гуна бо аспсаворон мусобиқа хоҳӣ кард? Ва агар дар сарзамини осоишта ту ба ҳарос афтода бошӣ, дар ҷангалистони анбӯҳи Урдун чӣ гуна рафтор хоҳӣ кард?
Зеро ки ҳатто бародаронат ва хонадони падарат, ҳатто онҳо ба ту хиёнат менамоянд, ҳатто онҳо аз қафоят бо овози баланд хитоб мекунанд; ба онҳо, вақте ки ба ту суханони нек гӯянд, бовар накун».
«Хонаи Худро тарк кардам; мероси Худро партофтам; ҷононаи Худро ба дасти душманонаш супурдам.
Мероси Ман барои Ман мисли шери ҷангал шуд: овозашро ба Ман баланд кард, бинобар ин аз вай нафрат намудам.
Оё мероси Ман бози рангин аст, ки бозони дигар аз ҳар тараф ба он ҳамла карданд? Рафта, тамоми ҳайвоноти саҳроро ҷамъ кунед, ва омада, гӯшти онро бихӯред.
Чӯпонони бисёр токзори Маро хароб карданд, қитъаи Маро поймол сохтанд; қитъаи маҳбуби Маро ба биёбони вайронае табдил доданд.
Онро вайрона карданд, ва он вайрона шуда, пеши Ман мотам гирифтааст; тамоми замин вайрона шудааст, зеро касе нест, ки инро дар дили худ роҳ диҳад.
Ба ҳамаи теппаҳои биёбон тороҷгарон омаданд, чунки шамшери Парвардигор аз як канори замин то канори дигари замин талаф менамояд: барои ҳеҷ башаре осоиштагӣ нест.
Гандум коштанд, вале хор даравиданд; заҳмат кашида, манфиате надиданд; ва шумо аз маҳсулоти худ, ба сабаби оташи хашми Парвардигор, хиҷил гардед».
Парвардигор дар бораи ҳамаи ҳамсоягони шарири Худ, ки таҷовуз менамоянд ба мулке ки Ӯ ба қавми Худ – Исроил мерос додааст, чунин мегӯяд: «Инак, Ман онҳоро аз заминашон хоҳам барканд, ва хонадони Яҳудоро аз миёни онҳо хоҳам барканд.
Ва баъд аз он ки онҳоро барканам, Ман руҷӯъ намуда, ба онҳо раҳм хоҳам кард, ва ҳар якеро ба мулки вай, ва ҳар якеро ба замини вай хоҳам баргардонид.
Ва агар онҳо роҳҳои қавми Маро ба хубӣ таълим гирифта, ба номи Ман, яъне ́ба ҳаёти Парвардигор́ гӯён қасам ёд кунанд, – чунон ки онҳо ба қавми Ман таълим дода буданд, ки ба Баал қасам ёд кунанд, – дар он сурат онҳо дар миёни қавми Ман ҷойгир хоҳанд шуд.
Вале агар нашнаванд, он гоҳ чунин халқро барканда, талаф хоҳам намуд», – мегӯяд Парвардигор.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible