Скрыть
14:1
14:5
14:10
14:18
Церковнославянский (рус)
И бы́сть сло́во Госпо́дне ко иеремі́и о бездо́ждiи.
Рыда́ла Иуде́а, и врата́ ея́ разруши́шася, и отемни́шася на земли́, и во́пль Иерусали́ма взы́де.
И вельмо́жи его́ посла́ша ме́ншихъ сво­и́хъ къ водѣ́: прiидо́ша на кла́дязи и не обрѣто́ша воды́, и от­несо́ша сосу́ды своя́ тщы́: постыжде́ни су́ть и посра́млени, и покры́ша главы́ своя́.
И дѣла́ земли́ оскудѣ́ша, я́ко не бя́ше дождя́ на зе́млю: постыжде́ни су́ть земледѣ́лцы, покры́ша главы́ своя́.
И еле́ницы на ни́вѣ роди́ша и оста́виша, я́ко не бѣ́ травы́.
Она́гри ста́ша на ка́менiихъ, бра́ша въ себе́ вѣ́тръ я́ко змі́еве, оскудѣ́ша о́чи и́хъ, я́ко не бѣ́ травы́.
Беззако́нiя на́ша противуста́ша на́мъ: Го́споди, сотвори́ на́мъ ра́ди и́мене тво­его́, я́ко мно́зи грѣси́ на́ши предъ тобо́ю, тебѣ́ согрѣши́хомъ.
Ожида́нiе Изра́илево, Го́споди, спаси́телю на́шъ во вре́мя ско́рби! вску́ю я́ко при­­шле́цъ еси́ на земли́ и я́ко пу́тникъ укланя́ющься во вита́лище?
Еда́ бу́деши я́коже человѣ́къ спя́й, или́ а́ки му́жъ не могі́й спасти́? ты́ же въ на́съ еси́, Го́споди, и и́мя твое́ при́звано бы́сть на на́съ, не забу́ди на́съ.
Сiя́ глаго́летъ Госпо́дь лю́демъ си́мъ: воз­люби́ша подвиза́ти но́зѣ сво­и́ и не упоко́ишася, и Бо́гъ не благопоспѣши́ въ ни́хъ, ны́нѣ воспомяне́тъ беззако́нiя и́хъ и посѣти́тъ грѣхи́ и́хъ.
И рече́ Госпо́дь ко мнѣ́: не моли́ся о лю́дехъ си́хъ во бла́го:
егда́ пости́тися бу́дутъ, не услы́шу проше́нiя и́хъ, и а́ще при­­несу́тъ всесожже́нiя и же́ртвы, не благоволю́ въ ни́хъ: я́ко мече́мъ и гла́домъ и мо́ромъ а́зъ сконча́ю и́хъ.
И реко́хъ: сы́й Го́споди Бо́же, се́, проро́цы и́хъ прорица́ютъ и глаго́лютъ: не у́зрите меча́, и гла́дъ не бу́детъ ва́мъ, но и́стину и ми́ръ да́мъ на земли́ и на мѣ́стѣ се́мъ.
И рече́ Госпо́дь ко мнѣ́: лжи́во проро́цы прорица́ютъ во и́мя мое́, не посла́хъ и́хъ, ни заповѣ́дахъ и́мъ, ни глаго́лалъ е́смь къ ни́мъ: поне́же видѣ́нiя лжи́ва и гада́нiя и волше́б­ст­ва и про­изво́лы се́рдца сво­его́ ті́и прорица́ютъ ва́мъ.
Сего́ ра́ди сiя́ глаго́летъ Госпо́дь о проро́цѣхъ, и́же проро́че­ст­вуютъ во и́мя мое́ ло́жная, и а́зъ не посла́хъ и́хъ, и́же глаго́лютъ: ме́чь и гла́дъ не бу́детъ на земли́ се́й: сме́ртiю лю́тою у́мрутъ и гла́домъ сконча́ют­ся проро́цы ті́и.
И лю́дiе, и́мже ті́и проро́че­ст­вуютъ, бу́дутъ изве́ржени на путе́хъ Иерусали́ма от­ лица́ меча́ и гла́да, и не бу́детъ погреба́яй и́хъ, и жены́ и́хъ и сы́нове и́хъ и дще́ри и́хъ, и излiю́ на ни́хъ зла́я и́хъ.
И рече́ши къ ни́мъ сло́во сiе́: да изведу́тъ о́чи ва́ши сле́зы де́нь и но́щь, и да не преста́нутъ, я́ко сотре́нiемъ вели́кимъ сотре́на [дѣ́ва] дще́рь люді́й мо­и́хъ и я́звою зло́ю зѣло́.
А́ще изы́ду на по́ле, и се́, закла́ни мече́мъ: и а́ще вни́ду во гра́дъ, и се́, иста́яв­шiи гла́домъ: я́ко проро́къ и свяще́н­никъ от­идо́ша въ зе́млю, ея́же не вѣ́дяху.
Еда́ от­ме́щущь от­ве́рглъ еси́ Иу́ду, и от­ Сiо́на от­ступи́ душа́ твоя́? вску́ю порази́лъ еси́ на́съ, и нѣ́сть на́мъ исцѣле́нiя? жда́хомъ ми́ра, и не бя́ху блага́я: вре́мене уврачева́нiя, и се́, боя́знь.
Позна́хомъ, Го́споди, грѣхи́ на́шя, беззако́нiя оте́цъ на́шихъ, я́ко согрѣши́хомъ предъ тобо́ю.
Преста́ни ра́ди и́мене тво­его́, не погуби́ престо́ла сла́вы тво­ея́: воспомяни́, не разори́ завѣ́та тво­его́ и́же съ на́ми.
Еда́ е́сть во изва́ян­ныхъ язы́ческихъ, и́же дожди́тъ? или́ небеса́ мо́гутъ да́ти вла́гу свою́? не ты́ ли еси́, Го́споди Бо́же на́шъ? и пожде́мъ тебе́, Го́споди, ты́ бо сотвори́лъ еси́ вся́ сiя́.
Латинский (Nova Vulgata)
Quod factum est verbum Domini ad Ieremiam de sic citate.
Luget Iuda, et portae eius languescunt et contristatae iacent in terra, et clamor Ierusalem ascendit.
Maiores eorum miserunt minores suos ad aquam: venerunt ad cisternas, non invenerunt aquam; reportaverunt vasa sua vacua, confusi sunt et afflicti et operuerunt capita sua.
Propter terrae vastitatem, quia non venit pluvia in terram, confusi sunt agricolae, operuerunt capita sua.
Nam et cerva in agro peperit et reliquit, quia non erat herba.
Et onagri steterunt in collibus, traxerunt aerem quasi thoes; defecerunt oculi eorum, quia non erat herba.
«Si iniquitates nostrae testificantur adversus nos, Domine, fac propter nomen tuum, quoniam multae sunt aversiones nostrae, tibi peccavimus.
Exspectatio Israel, salvator eius in tempore tribulationis, quare quasi peregrinus es in terra et quasi viator declinans ad pernoctandum?
Quare es velut vir attonitus, ut fortis, qui non potest salvare? Tu autem in medio nostri es, Domine, et nomen tuum invocatum est super nos; ne derelinquas nos».
Haec dicit Dominus populo huic: «Ita diligunt vagari, pedes suos non prohibent et Domino non placent». Nunc recordatus est iniquitatum eorum et visitat peccata eorum.
Et dixit Dominus ad me: «Noli orare pro populo isto in bonum.
Cum ieiunaverint, non exaudiam preces eorum; et, si obtulerint holocautomata et oblationes, non suscipiam ea; quoniam gladio et fame et peste consumam eos».
Et dixi: «Heu, Domine Deus! Ecce prophetae dicunt eis: "Non videbitis gladium, et fames non erit in vobis, sed pacem veram dabit vobis in loco isto"».
Et dixit Dominus ad me: «Falso prophetae vaticinantur in nomine meo: non misi eos et non praecepi eis neque locutus sum ad eos; visionem mendacem et divinationem et fraudulentiam et seductionem cordis sui prophetant vobis.
Idcirco haec dicit Dominus contra prophetas, qui prophetant in nomine meo, quos ego non misi, dicentes: "Gladius et fames non erit in terra hac": In gladio et fame consumentur prophetae illi;
et homines, quibus prophetant, erunt proiecti in viis Ierusalem prae fame et gladio, et non erit qui sepeliat eos: ipsi et uxores eorum, filii et filiae eorum, et effundam super eos malum suum.
Et dices ad eos verbum istud: Deducant oculi mei lacrimam per noctem et diem, et non taceant, quoniam contritione magna contrita est virgo filia populi mei, plaga pessima vehementer.
Si egressus fuero ad agros, ecce occisi gladio; et, si introiero in civitatem, ecce attenuati fame; propheta quoque et sacerdos abierunt per terram nescientes».
Numquid proiciens abiecisti Iudam, aut Sion abominata est anima tua? Quare ergo percussisti nos, ita ut nulla sit sanitas? Exspectavimus pacem, et non est bonum, et tempus curationis, et ecce turbatio.
Cognovimus, Domine, impietates nostras, iniquitates patrum nostrorum, quia peccavimus tibi.
Ne des nos in opprobrium propter nomen tuum, ne facias contumeliam solio gloriae tuae; recordare, ne irritum facias foedus tuum nobiscum.
Numquid sunt in sculptilibus gentium, qui pluant, aut caeli possunt dare imbres? Nonne tu es Dominus Deus noster, quem exspectamus? Tu enim fecisti omnia haec.
Таджикский
КАЛОМИ Парвардигор, ки дар бораи хушксолӣ бар Ирмиё нозил шудааст.
«Яҳудо мотам гирифтааст, ва дарвозаҳояш вайрон шуда, бар замин хобидааст, ва истиғосаи Ерусалим баланд мешавад.
Ва акобирашон навкарони худро барои об мефиристанд; онҳо назди ҳавзҳо меоянд, аммо об намеёбанд; бо зарфҳои холӣ бармегарданд; ошуфта ва хиҷил гардида, сарҳои худро мепӯшонанд.
Азбаски замин кафидааст, зеро дар мамлакат борон наборидааст, бинобар ин зироаткорон ошуфта гардида, сарҳои худро мепӯшонанд.
Ҳатто ғизол дар саҳро зоида, бачаашро тарк мекунад, чунки сабзае нест.
Ва гӯрхарон бар теппаҳо истода, мисли шағолон ҳаворо фурӯ мебаранд; чашмони онҳо хира шудааст, чунки алафе нест».
Агарчи гуноҳҳои мо бар зидди мо шаҳодат медиҳад, Ту, эй Парвардигор, ба хотири номи Худ амал намо; зеро ки муртадиҳои мо бисёр шудааст, ва мо пеши Ту гуноҳкор ҳастем.
Эй умеди Исроил, ки вайро дар вақти тангӣ наҷот медиҳӣ! Чаро Ту дар ин замин мисли бегонае мебошӣ, ва мисли меҳмоне ки барои шабгузаронӣ омада бошад?
Чаро Ту мисли шахси саргаранге мебошӣ, ва мисли паҳлавоне ки наметавонад наҷот диҳад? Валекин Ту, эй Парвардигор, дар миёни мо ҳастӣ, ва мо ба номи Ту номида шудаем, пас моро тарк накун.
Парвардигор дар бораи ин қавм чунин мегӯяд: «Чунон ки онҳо ба овора гаштан муҳаббат дошта, пойҳои худро нахостанд боздоранд, ончунон Парвардигор ба онҳо таваҷҷӯҳ накард, ва алҳол гуноҳашонро ба ёд оварда, онҳоро барои маъсияташон ҷазо медиҳад».
Ва Парвардигор ба ман гуфт: «Барои манфиати ин қавм дуо нагӯй.
Агар онҳо рӯза доранд, тазаррӯашонро нахоҳам шунид; ва агар қурбонии сӯхтанӣ ва ҳадияҳои ордӣ биёранд, онро қабул нахоҳам кард, балки Ман онҳоро бо шамшер ва қаҳтӣ ва вабо талаф хоҳам намуд».
Ва ман гуфтам: ё Худоё Парвардигоро! Инак, анбиё ба онҳо мегӯянд: ́Шамшерро нахоҳед дид, ва қаҳтӣ ба шумо воқеъ нахоҳад шуд, балки осоиштагии пойдоре ба шумо дар ин макон хоҳам дод́.
Ва Парвардигор ба ман гуфт: «Анбиё ба номи Ман бардурӯғ нубувват мекунанд; Ман онҳоро нафиристодаам ва ба онҳо амр нафармудаам ва сухане нагуфтаам; онҳо рӯъёи дурӯғ ва ҷоду ва батолат ва макри дили худро ба шумо нубувват мекунанд.
Бинобар ин Парвардигор дар бораи анбиё чунин мегӯяд: онҳо ба номи Ман нубувват мекунанд, ва ҳол он ки Ман онҳоро нафиристодаам, ва онҳо мегӯянд: ́Шамшер ва қаҳтӣ дар ин замин воқеъ нахоҳад шуд́; ин анбиё аз шамшер ва қаҳтӣ талаф хоҳанд шуд.
Ва қавме ки онҳо барояшон нубувват мекунанд, ба сабаби қаҳтӣ ва шамшер дар кӯчаҳои Ерусалим партофта хоҳанд шуд, ва касе нахоҳад буд, ки онҳо ва занони онҳо ва писарон ва духтарони онҳоро дафн кунад; ва Ман шарорати онҳоро бар онҳо хоҳам рехт.
Ва ин каломро ба онҳо бигӯй: ́Бигзор чашмонам шабу рӯз ашк резад, ва ашкаш хотима наёбад; зеро ки духтари бокираи қавми ман бо шикасти азиме шикаст хӯрдааст, бо зарбае ки ҳалокатовар аст.
Агар ба саҳро бароям, – инак, шаҳидони шамшер; ва агар ба шаҳр дароям, – инак, гирифторони қаҳтӣ; зеро ки ҳам набӣ ва ҳам коҳин бар замин овора шуда мегарданд ва ҳеҷ чизро намедонанд́».
Магар Ту Яҳудоро тамоман рад кардаӣ? Магар ҷони Ту аз Сион нафрат намудааст? Чаро моро тавре зарба задаӣ, ки барои мо ҳеҷ шифое нест? Осоиштагиро умедвор шудем, ва ҳеҷ хайре нест; ва замони шифоро интизор шудем, ва инак, даҳшат падид омад.
Мо, эй Парвардигор, ба шарорати худ, ба маъсияти падарони худ иқрор мебошем, зеро ки пеши Ту гуноҳ кардаем.
Ба хотири номи Худ моро рад нанамо; тахти ҷалоли Худро беобрӯ накун; паймони Худро, ки бо мо бастаӣ, ба ёд овар ва онро нашикан.
Оё дар миёни бутҳои халқҳо ба вуҷуд оварандагони борон ҳастанд? Ва оё осмон худ аз худ метавонад борон биборонад? Ин, охир, Ту, эй Парвардигор, Худои мо ҳастӣ, ва мо ба Ту умед хоҳем баст, зеро ки Ту ҳамаи ин чизҳоро офаридаӣ.

1 Описание засухи Иерусалима. Молитва Иеремии. Отклик Господа, Иеремия снова молится. Господь возвещает наказание лжепророков и народа. 17 Оплакивание. 19 Молитва покаяния.
Слово Господа, которое было к Иеремии по случаю бездождия.
Плачет Иуда, ворота его распались, почернели на земле, и вопль поднимается в Иерусалиме.
Вельможи посылают слуг своих за водою; они приходят к колодезям и не находят воды; возвращаются с пустыми сосудами; пристыженные и смущенные, они покрывают свои головы.
Так как почва растрескалась оттого, что не было дождя на землю, то и земледельцы в смущении и покрывают свои головы.
Даже и лань рождает на поле и оставляет детей, потому что нет травы.
И дикие ослы стоят на возвышенных местах и глотают, подобно шакалам, воздух; глаза их потускли, потому что нет травы.
Хотя беззакония наши свидетельствуют против нас, но Ты, Господи, твори с нами ради имени Твоего; отступничество наше велико, согрешили мы пред Тобою.
Надежда Израиля, Спаситель его во время скорби! Для чего Ты – как чужой в этой земле, как прохожий, который зашел переночевать?
Для чего Ты – как человек изумленный, как сильный, не имеющий силы спасти? И однако же Ты, Господи, посреди нас, и Твое имя наречено над нами; не оставляй нас.
Так говорит Господь народу сему: за то, что они любят бродить, не удерживают ног своих, за то Господь не благоволит к ним, припоминает ныне беззакония их и наказывает грехи их.
И сказал мне Господь: ты не молись о народе сем во благо ему.
Если они будут поститься, Я не услышу вопля их; и если вознесут всесожжение и дар, не приму их; но мечом и голодом, и моровою язвою истреблю их.
Тогда сказал я: Господи Боже! вот, пророки говорят им: «не увидите меча, и голода не будет у вас, но постоянный мир дам вам на сем месте».
И сказал мне Господь: пророки пророчествуют ложное именем Моим; Я не посылал их и не давал им повеления, и не говорил им; они возвещают вам видения ложные и гадания, и пустое и мечты сердца своего.
Поэтому так говорит Господь о пророках: они пророчествуют именем Моим, а Я не посылал их; они говорят: «меча и голода не будет на сей земле»: мечом и голодом будут истреблены эти пророки,
и народ, которому они пророчествуют, разбросан будет по улицам Иерусалима от голода и меча, и некому будет хоронить их, – они и жены их, и сыновья их, и дочери их; и Я изолью на них зло их.
И скажи им слово сие: да льются из глаз моих слезы ночь и день, и да не перестают; ибо великим поражением поражена дева, дочь народа моего, тяжким ударом.
Выхожу я на поле, – и вот, убитые мечом; вхожу в город, – и вот истаевающие от голода; даже и пророк и священник бродят по земле бессознательно.
Разве Ты совсем отверг Иуду? Разве душе Твоей опротивел Сион? Для чего поразил нас так, что нет нам исцеления? Ждем мира, и ничего доброго нет; ждем времени исцеления, и вот ужасы.
Сознаем, Господи, нечестие наше, беззаконие отцов наших; ибо согрешили мы пред Тобою.
Не отрини нас ради имени Твоего; не унижай престола славы Твоей: вспомни, не разрушай завета Твоего с нами.
Есть ли между суетными богами языческими производящие дождь? или может ли небо само собою подавать ливень? не Ты ли это, Господи, Боже наш? На Тебя надеемся мы; ибо Ты творишь все это.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible