Скрыть
15:5
15:6
15:7
15:8
15:11
15:12
15:21
Церковнославянский (рус)
И рече́ Госпо́дь ко мнѣ́: а́ще ста́нутъ Моисе́й и самуи́лъ предъ лице́мъ мо­и́мъ, нѣ́сть душа́ моя́ къ лю́демъ си́мъ: изри́ни тѣ́хъ [от­ лица́ мо­его́], и да изы́дутъ.
И бу́детъ, а́ще реку́тъ къ тебѣ́: ка́мо изы́демъ? и рече́ши къ ни́мъ: сiя́ глаго́летъ Госпо́дь: и́же ко сме́рти, ко сме́рти: и и́же къ мечу́, къ мечу́: и и́же ко гла́ду, ко гла́ду: и и́же ко плѣне́нiю, ко плѣне́нiю.
И от­мщу́ и́мъ четы́рьми о́бразы, рече́ Госпо́дь: ме́чь на закла́нiе, и пси́ на растерза́нiе, и пти́цы небесе́ и звѣ́рiе земли́ на пожре́нiя и расхище́нiе.
И преда́мъ и́хъ во утѣсне́нiе всѣ́мъ ца́р­ст­вамъ земны́мъ, ра́ди Манассі́и сы́на езекі́ина царя́ Иу́дина за вся́, я́же сотвори́ во Иерусали́мѣ.
Кто́ умилосе́рдит­ся къ тебѣ́, Иерусали́ме? и кто́ поскорби́тъ о тебѣ́, или́ кто́ по́йдетъ моли́ти о ми́рѣ тебѣ́?
Ты́ оста́вилъ мя́ еси́, рече́ Госпо́дь, вспя́ть поше́лъ еси́: и простру́ ру́ку мою́ на тя́ и убiю́ тя, и ктому́ не пощажу́ и́хъ
и расточу́ и́хъ расточе́нiемъ во вратѣ́хъ люді́й мо­и́хъ: обезча́дѣша, погуби́ша люді́й мо­и́хъ зло́бами сво­и́ми, и не обрати́шася.
Умно́жишася вдови́цы и́хъ па́че песка́ морска́го: наведо́хъ на ма́терь ю́ношы, бѣ́дность о полу́дни, наверго́хъ на ню́ внеза́пу стра́хъ и тре́петъ.
Пра́здна бы́сть роди́в­шая се́дмь, оскудѣ́ душа́ ея́, за́йде е́й со́лнце еще́ средѣ́ полу́дне, постыжде́на бы́сть и укоре́на: про́чыя и́хъ въ ме́чь да́мъ предъ враги́ и́хъ, рече́ Госпо́дь.
Го́ре мнѣ́, ма́ти [моя́], вску́ю мя́ родила́ еси́ му́жа при́телнаго и суди́маго по все́й земли́? не зая́хъ, ниже́ зая́тъ у мене́ кто́: си́ла моя́ оскудѣ́ от­ клену́щихъ мя́, [рече́ Госпо́дь].
Бу́ди, Влады́ко, исправля́ющымъ и́мъ: а́ще не при­­теко́хъ ко тебѣ́ во вре́мя озлобле́нiя и́хъ и во вре́мя ско́рби и́хъ, во блага́я на врага́.
Еда́ позна́ет­ся желѣ́зо? и одѣя́нiе мѣ́дяно крѣ́пость твоя́.
И сокро́вища твоя́ въ расхище́нiе да́мъ, измѣ́ну за вся́ грѣхи́ твоя́, и во всѣ́хъ предѣ́лѣхъ тво­и́хъ:
и порабощу́ тя о́крестъ враго́мъ тво­и́мъ, въ земли́, ея́же не вѣ́си: я́ко о́гнь воз­жже́ся от­ я́рости мо­ея́, на ва́съ горѣ́ти бу́детъ.
Ты́ вѣ́си, Го́споди, воспомяни́ мя и посѣти́ мя и защити́ мя от­ гоня́щихъ мя́, не въ долготерпѣ́нiе твое́ воспрiими́ мя: вѣ́ждь, я́ко прiя́хъ тебе́ ра́ди поноше́нiе от­ от­верга́ющихъ словеса́ твоя́:
сконча́й и́хъ, и бу́детъ сло́во твое́ мнѣ́ въ ра́дость и во весе́лiе се́рдца мо­его́, я́ко при́звано е́сть и́мя твое́ на мнѣ́, Го́споди Бо́же си́лъ.
Не сѣдо́хъ въ со́нмѣ и́хъ игра́ющихъ, но боя́хся от­ лица́ руки́ тво­ея́: на еди́нѣ сѣдя́хъ, я́ко го́рести испо́лнихся.
Вску́ю оскорбля́ющiи мя́ воз­мога́ютъ на мя́? я́зва моя́ тверда́, от­ку́ду исцѣлю́ся? бы́сть мнѣ́ я́ко вода́ лжи́вая, не иму́щая вѣ́рности.
Сего́ ра́ди сiя́ глаго́летъ Госпо́дь: а́ще обрати́шися, воз­ста́влю тя́, и предъ лице́мъ мо­и́мъ ста́неши: и а́ще изведе́ши честно́е от­ недосто́йнаго, я́ко уста́ моя́ бу́деши: и обратя́т­ся ті́и къ тебѣ́, и ты́ не обрати́шися къ ни́мъ.
И да́мъ тя́ лю́демъ си́мъ а́ки стѣ́ну крѣ́пку, мѣ́дяну: и пора́туютъ на тя́ и не воз­мо́гутъ на тя́, я́ко а́зъ съ тобо́ю е́смь, да спасу́ тя и изба́влю тя́, рече́ Госпо́дь:
изба́влю тя́ от­ ру́къ злѣ́йшихъ и искуплю́ тя от­ ру́къ губи́телей.
Рус. (Юнгеров)
И сказал мне Господь: если станут Моисей и Самуил пред Лицем Моим, не приклонится душа Моя к народу сему, изгони их (от Лица Моего) и пусть они уйдут.
И если спросят тебя: „куда нам уходить“? то скажи им: так говорит Господь: кто (обречен) на смерть, – на смерть; кто под меч, – под меч; и кто на голод, – на голод; и кто в плен, – в плен.
И пошлю на них четыре наказания, говорит Господь: меч, чтобы убивать, и псов, чтобы терзать, и птиц небесных и зверей земных, чтобы пожирать и расхищать.
И предам их на притеснение всем царствам земли, за Манассию, сына Езекии, царя Иудейского, за все, что он сделал в Иерусалиме.
Кто пожалеет о тебе, Иерусалим? и кто поскорбит о тебе? и кто пойдет молиться о мире твоем?
Ты оставил Меня, говорит Господь, пошел назад, и Я простру руку Мою на тебя, убью тебя и более не пощажу их.
И совершенно разсею их в воротах народа Моего, они лишились детей, погубили народ Мой злобою своею, и не обратились.
Умножились вдовы их более, нежели песку в море; Я навел на мать юношей бедствие в полдень, навел на нее внезапно страх и трепет.
Истощена родившая семерых, ослабела душа ея, зашло для нея солнце среди полудня, постыжена и посрамлена, а остаток их предам мечу пред врагами их, говорит Господь.
Горе мне, мать (моя)! Зачем ты родила меня, человека спорливого и враждующого со всею землею? Я не одолжался и у меня никто не занимал, а сила моя истощилась от проклинающих меня (сказал Господь).
Будь (им), Владыко, при исправлении их, во благо против врага, хотя я не прибегал к Тебе во время бедствий их и во время скорби их.
Можно-ли познать железо? и одеяние медное сила-ли твоя?
И сокровища твои отдам на расхищение, в отплату за все грехи твои и во всех пределах твоих.
И порабощу тебя окружающим врагам твоим, в земле, которой ты не знаешь, ибо огонь возгорелся в ярости Моей, будет гореть на вас.
Ты (все) знаешь, Господи: вспомни меня, и посети меня, и защити меня от гонителей моих, по долготерпению Твоему не губи меня; знай, что за Тебя я потерпел поругание от отвергающих слова Твои.
Исполни их, и будет слово Твое мне в радость и в веселие сердца моего, ибо наречено имя Твое на мне, Господи, Боже сил.
Не сидел я в веселом собрании их, но боялся руки Твоей, в уединении я сидел, ибо исполнен был скорби.
Почему оскорбляющие меня преодолевают меня? рана моя упорна, откуда я получу исцеление? она (впрочем) стала для меня как бы обманчивой, неверной, водой.
Посему, так говорит Господь: если ты обратишься, то Я возставлю тебя, и пред лицем Моим будешь предстоять; и если изведешь драгоценное из ничтожного, то как уста Мои будешь, и они обратятся к тебе, а ты не обратишься к ним.
И сделаю тебя для народа сего как бы крепкою медною стеною: они будут ратовать против тебя, но не одолеют тебя, ибо Я с тобою, чтобы спасать тебя и избавлять тебя, говорит Господь.
Избавлю тебя от рук злодеев, и освобожу тебя из рук губителей.
Латинский (Nova Vulgata)
Et dixit Dominus ad me: «Si steterit Moyses et Samuel co ram me, non est anima mea ad populum istum; eice illos a facie mea, et egrediantur.
Quod si dixerint ad te: "Quo egrediemur?", dices ad eos: Haec dicit Dominus: Qui ad mortem, ad mortem; et qui ad gladium, ad gladium; et qui ad famem, ad famem; et qui ad captivitatem, ad captivitatem.
Et mandabo super eos quattuor species, dicit Dominus: gladium ad occisionem et canes ad lacerandum et volatilia caeli et bestias terrae ad devorandum et dissipandum.
Et dabo eos in commotionem universis regnis terrae, propter Manassem filium Ezechiae regem Iudae, super omnibus, quae fecit in Ierusalem.
Quis enim miserebitur tui, Ierusalem, aut quis contristabitur pro te, aut quis ibit ad rogandum de pace tua?
Tu reppulisti me, dicit Dominus, retrorsum abiisti; et extendi manum meam super te et interfeci te: laboravi miserans.
Et ventilavi eos ventilabro in portis terrae; orbavi et disperdidi populum meum: a viis suis non sunt reversi.
Multiplicatae sunt mihi viduae eius super arenam maris, induxi eis super matrem militem vastatorem meridie, misi super eam repente perturbationem et terrorem.
Infirmata est, quae peperit septem, exhalavit animam suam; occidit ei sol, cum adhuc esset dies, confusa est et erubuit, et residuos eorum in gladium dabo in conspectu inimicorum eorum», ait Dominus.
Vae mihi, mater mea, quoniam genuisti me virum rixae et virum discordiae in universa terra! Non feneravi, nec feneravit mihi quisquam; omnes maledicunt mihi.
Amen, Domine, ministravi tibi in bonum, intercessi apud te in tempore afflictionis et in tempore tribulationis pro inimico.
Numquid frangitur ferro ferrum aquilonis et aes?
«Divitias tuas et thesauros tuos in direptionem dabo gratis, propter omnia peccata tua, in omnibus terminis tuis.
Et servire te faciam inimicis tuis in terra, quam nescis, quia ignis succensus est in furore meo: super vos ardebit».
Tu scis, Domine; recordare mei et visita me et vindica me de his, qui persequuntur me; noli in patientia tua abripere me, scito quoniam sustinui pro te opprobrium.
Inventi sunt sermones tui, et comedi eos, et factum est mihi verbum tuum in gaudium et in laetitiam cordis mei, quoniam invocatum est nomen tuum super me, Domine, Deus exercituum.
Non sedi in concilio ludentium et gloriatus sum; a facie manus tuae solus sedebam, quoniam indignatione replesti me.
Quare factus est dolor meus perpetuus, et plaga mea desperabilis renuit curari? Factus es mihi quasi rivus mendax, aquae infideles.
Propter hoc haec dixit Dominus: «Si converteris, convertam te, et ante faciem meam stabis; et si separaveris pretiosum a vili, quasi os meum eris; convertentur ipsi ad te, et tu non converteris ad eos.
Et dabo te populo huic in murum aereum fortem; et bellabunt adversum te et non praevalebunt, quia ego tecum sum, ut salvem te et eruam te, dicit Dominus.
Et liberabo te de manu pessimorum et redimam te de manu fortium».
ВА Парвардигор ба ман гуфт: «Ҳатто агар Мусо ва Самуил ба ҳузури Ман биистанд, ҷони Ман ба ин қавм моил нахоҳад шуд; онҳоро аз ҳузури Ман дур андоз, то бираванд.
Ва агар ба ту бигӯянд: ́Ба куҷо биравем?́ – ба онҳо бигӯй: Парвардигор чунин мегӯяд: ́Он ки маҳкум ба марг аст – ба марг, ва он ки маҳкум ба шамшер аст – ба шамшер, ва он ки маҳкум ба қаҳтист – ба қаҳтӣ, ва он ки маҳкум ба асирист – ба асирӣ дучор хоҳад шуд́.
Ва Ман бар онҳо чор навъ мусибатро амр хоҳам фармуд, – мегӯяд Парвардигор: – Шамшерро барои куштан, ва сагонро барои даридан, ва мурғони осмон ва ҳайвоноти саҳроро барои хӯрдан ва талаф кардан.
Ва Ман онҳоро барои ҳамаи мамлакатҳои замин ба даҳшат табдил хоҳам дод, аз боиси Менашше ибни Ҳизқиё подшоҳи Яҳудо ва корҳое ки ӯ дар Ерусалим кардааст.
Кист, ки бар ту, эй Ерусалим, раҳм кунад, ва кист, ки ба ту ҳамдардӣ изҳор намояд, ва кист, ки омада, аҳволи туро бипурсад?
Ту Маро тарк кардӣ, – мегӯяд Парвардигор, – ақиб гаштӣ; бинобар ин Ман дасти Худро бар ту дароз карда, туро талаф хоҳам намуд: аз пушаймон шудан безорам.
Ва Ман онҳоро назди дарвозаҳои замин бо ғалбер бод хоҳам дод; қавми Худро аз фарзандҳошон маҳрум сохта, талаф хоҳам намуд, чунки онҳо аз роҳҳои худ нагаштанд.
Бевазанони онҳо пеши назари Ман аз реги дарё зиёдтаранд; бар онҳо, бар модари ҷавонон, тороҷгареро хоҳам овард, ки дар нимирӯзӣ тороҷ мекунад; онҳоро ногаҳон дар тарс ва даҳшат хоҳам андохт.
Зане ки ҳафт бача зоидааст, беҳуш гардида, ҷон медиҳад; офтоби вай дар миёнаи рӯз ғуруб намуда, вай шармсор ва хиҷил шудааст; бақияи онҳоро низ пеши назари душманонашон ба дами шамшер хоҳам супурд», – мегӯяд Парвардигор.
Вой бар ман, эй модарам, ки ту маро марде зоидаӣ, ки тамоми аҳли замин бо ман низоъ ва нифоқ мекунанд! На ба касе қарз додаам, ва на аз касе қарз гирифтаам, лекин ҳама ба ман лаънат мехонанд.
Парвардигор мегӯяд: «Оё Ман туро ба манфиати ту тақвият надодам? Оё дар замони мусибат ва дар замони тангӣ душманонатро пеши ту мағлуб накардам?
Оё метавонанд оҳан, яъне оҳани шимолӣ, ва мисро бишкананд?
Сарвати ту ва хазинаҳои туро аз боиси ҳамаи гуноҳҳое ки ту дар тамоми ҳудуди худ кардӣ, муфт ба тороҷ хоҳам дод.
Ва туро бо душманонат ба замине ки намедонӣ, хоҳам кӯчонид, зеро ғазаби Ман оташ гирифтааст, ва он бар шумо аланга хоҳад зад».
Ту, эй Парвардигор, инро медонӣ; пас, маро ба ёд овар ва тафаққуд намо, ва интиқоми маро аз таъқибкунандагонам бигир; ба сабаби пурсабрии Худ маро талаф накун; бидон, ки ба хотири Ту бори нангро бардоштаам.
Суханони Ту пайдо шуд, ва ман онҳоро фурӯ бурдам, ва каломи Ту шодии ман ва хурсандии дили ман гардид, зеро ки ман ба номи Ту, эй Парвардигор Худои лашкарҳо, номида шудаам.
Дар маҷлиси бозигарон нанишастаам ва дилхушӣ накардаам; аз дасти Ту танҳо нишастам, зеро ки Ту маро аз ғазаб пур кардӣ.
Чаро дарди ман доимист, ва захми ман сахт аст, ба тавре ки шифоро намепазирад? Ту барои ман чашмаи яъсовар, оби бевафо будӣ.
Бинобар ин Парвардигор чунин мегӯяд: «Агар ту баргардӣ, Ман туро қабул хоҳам кард, он гоҳ ба ҳузури Ман хоҳӣ истод; ва агар гаронбаҳоро аз ночиз берун оварӣ, мисли даҳони Ман хоҳӣ буд; онҳо назди ту хоҳанд баргашт, вале ту назди онҳо нахоҳӣ баргашт.
Ва Ман туро барои ин қавм ҳисори мустаҳками мисин хоҳам гардонид; ва онҳо ба муқобили ту хоҳанд ҷангид, вале бар ту ғолиб нахоҳанд омад, зеро Ман бо ту ҳастам, то ки туро наҷот диҳам ва раҳо кунам, – мегӯяд Парвардигор. –
Ва туро аз дасти шарирон раҳо хоҳам кард, ва туро аз дасти ситамгарон халосӣ хоҳам дод».

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible