Скрыть
2:1
2:4
2:9
2:12
2:14
2:24
2:31
2:33
2:34
Церковнославянский (рус)
И бы́сть сло́во Госпо́дне ко мнѣ́ глаго́лющее: иди́ и вопі́й во у́шы Иерусали́му, рекі́й: сiя́ глаго́летъ Госпо́дь:
помяну́хъ ми́лость ю́ности тво­ея́ и любо­́вь соверше́н­ства {Евр.: обруче́нiя.} тво­его́, егда́ послѣ́довалъ еси́ въ пусты́ни ненасѣ́ян­нѣй свято́му Изра́илеву, глаго́летъ Госпо́дь.
Святъ Изра́иль Го́сподеви, нача́токъ плодо́въ его́: вси́ пояда́ющiи его́ согрѣша́тъ, зла́я прiи́дутъ на ни́хъ, рече́ Госпо́дь.
Услы́шите сло́во Госпо́дне, до́ме Иа́ковль и вся́ племена́ до́му Изра́илева.
Сiя́ глаго́летъ Госпо́дь: ко́е обрѣто́ша отцы́ ва́ши во мнѣ́ погрѣше́нiе, я́ко удали́шася от­ мене́ и ходи́ша вслѣ́дъ су́етныхъ и осуети́шася,
и не реко́ша: гдѣ́ есть Госпо́дь, изведы́й на́съ от­ земли́ Еги́петскiя, преведы́й на́съ по пусты́ни, по земли́ необита́н­нѣй и непрохо́днѣй, по земли́ безво́днѣй и непло́днѣй, по земли́, по не́йже не ходи́лъ му́жъ никогда́же и не обита́лъ человѣ́къ та́мо?
И введо́хъ ва́съ въ зе́млю карми́лъ, да снѣ́сте плоды́ его́ и блага́я того́: и внидо́сте, и оскверни́ли есте́ зе́млю мою́, и достоя́нiе мое́ поста́вили есте́ въ ме́рзость.
Свяще́н­ницы не реко́ша: гдѣ́ е́сть Госпо́дь? и держа́щiи зако́нъ не вѣ́дѣша мя́, и па́стырiе нече́­ст­воваша на мя́, и проро́цы проро́че­с­т­воваша въ Ваа́ла и и́доломъ послѣ́доваша.
Сего́ ра́ди еще́ судо́мъ прѣ́тися и́мамъ съ ва́ми, рече́ Госпо́дь, и съ сы́ны ва́шими препрю́ся.
Того́ ра́ди прiиди́те во о́стровы Хетти́мъ и ви́дите, и въ Кида́ръ посли́те и разсмотри́те при­­лѣ́жно и ви́дите, а́ще сотворе́на бы́ша такова́я?
а́ще премѣни́ша язы́цы бо́ги своя́, и ті́и не су́ть бо́зи? лю́дiе же мо­и́ премѣни́ша сла́ву свою́ на то́, от­ него́же не упо́льзуют­ся.
Ужасе́ся небо о се́мъ и вострепета́ попремно́гу зѣло́, глаго́летъ Госпо́дь.
Два́ бо зла́ сотвори́ша лю́дiе мо­и́: мене́ оста́виша исто́чника воды́ жи́вы, и ископа́ша себѣ́ кладенцы́ сокруше́ныя, и́же не воз­мо́гутъ воды́ содержа́ти.
Еда́ ра́бъ е́сть Изра́иль, или́ домоча́децъ е́сть? вску́ю бы́сть въ плѣне́нiе?
На него́ рыка́ша льво́ве и изда́ша гла́съ сво́й, и́же поста́виша зе́млю его́ въ пусты́ню, и гра́ды его́ сожже́ни су́ть, е́же не обита́ти въ ни́хъ.
И сы́нове мемфи́са и тафны́ позна́ша тя́ и поруга́шася тебѣ́.
Не сiя́ ли сотвори́ тебѣ́ то́, я́ко оста́вилъ еси́ мене́? глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ тво́й.
И ны́нѣ что́ тебѣ́ и пути́ Еги́петскому, е́же пи́ти во́ду гео́нскую {Евр.: му́тну.}, и что́ тебѣ́ и пути́ Ассирі́йскому, да пiе́ши во́ду рѣ́чную?
Нака́жетъ тя́ от­ступле́нiе твое́, и зло́ба твоя́ обличи́тъ тя́: и увѣ́ждь и ви́ждь, я́ко зло́ и го́рько ти́ е́сть, е́же оста́вити мя́, глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ тво́й: и не благоволи́хъ о тебѣ́, глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ тво́й.
Поне́же от­ вѣ́ка сокруши́лъ еси́ и́го твое́ и растерза́лъ еси́ у́зы твоя́ и ре́клъ еси́: не и́мамъ тебѣ́ служи́ти, но пойду́ на вся́кiй хо́лмъ высо́кiй и подъ вся́кимъ дре́вомъ ли́­с­т­вен­нымъ та́мо разлiю́ся въ блудѣ́ мо­е́мъ.
А́зъ же насади́хъ тя́ виногра́дъ плодоно́сенъ, ве́сь и́стиненъ: ка́ко преврати́л­ся еси́ въ го́ресть, виногра́дъ чужді́й?
А́ще умы́ешися ни́тромъ и умно́жиши себѣ́ травы́ бори́ѳовы, поро́ченъ еси́ во беззако́нiихъ тво­и́хъ предо мно́ю, рече́ Госпо́дь Бо́гъ.
Ка́ко рече́ши: не оскверни́хся и вслѣ́дъ Ваа́ла не ходи́хъ? ви́ждь пути́ твоя́ на мѣ́стѣ многогро́бищнѣмъ и увѣ́ждь, что́ сотвори́лъ еси́. Въ ве́черъ гла́съ его́ рыда́­ше,
пути́ своя́ разшири́ на во́ды пусты́н­ныя, въ по́хотехъ души́ сво­ея́ вѣ́тромъ ноша́­шеся, пре́данъ бы́сть, кто́ обрати́тъ его́? вси́ и́щущiи его́ не утрудя́т­ся, во смире́нiи его́ обря́щутъ его́.
Отврати́ но́гу твою́ от­ пути́ стро́потна и горта́нь тво́й от­ жа́жди. И рече́: воз­мужа́юся, я́ко воз­люби́ чужди́хъ и вслѣ́дъ и́хъ хожда́­ше.
Я́коже сты́дъ та́тю, егда́ я́тъ бу́детъ, та́ко постыдя́т­ся сы́нове Изра́илевы, ті́и и ца́рiе и́хъ, и нача́лницы и́хъ и свяще́н­ницы и́хъ и проро́цы и́хъ.
Дре́ву реко́ша: я́ко оте́цъ мо́й еси́ ты́: и ка́мени: ты́ мя роди́лъ еси́: и обрати́ша ко мнѣ́ хребты́, а не ли́ца своя́: и во вре́мя озлобле́нiя сво­его́ реку́тъ: воста́ни и изба́ви на́съ.
И гдѣ́ су́ть бо́зи тво­и́, я́же сотвори́лъ еси́ тебѣ́? да воста́нутъ и изба́вятъ тя́ во вре́мя озлобле́нiя тво­его́: по числу́ бо градо́въ тво­и́хъ бы́ша бо́зи тво­и́, Иу́до, и по числу́ путі́й Иерусали́мскихъ жря́ху Ваа́лу.
Вску́ю глаго́лете ко мнѣ́? вси́ вы́ нече́­ст­вовасте и вси́ вы́ беззако́н­новасте ко мнѣ́, глаго́летъ Госпо́дь.
Всу́е порази́хъ ча́да ва́ша, наказа́нiя не прiя́сте, ме́чь пояде́ проро́ки ва́шя, а́ки ле́въ погубля́яй, и не убоя́стеся.
Слы́шите сло́во Госпо́дне, та́ко глаго́летъ Госпо́дь: еда́ пусты́ня бы́хъ Изра́илю, или́ земля́ непло́дна? вску́ю рѣ́ша лю́дiе мо­и́: облада́еми не бу́демъ и пото́мъ не прiи́демъ къ тебѣ́?
Еда́ забу́детъ невѣ́ста красоту́ свою́, и дѣ́ва мони́ста пе́рсiй сво­и́хъ? лю́дiе же мо­и́ забы́ша мене́ дни́ безчи́слен­ны.
Что́ еще́ добро́ ухи́триши на путе́хъ тво­и́хъ, е́же взыска́ти любве́? Не та́ко: но и ты́ лука́вновала еси́, е́же оскверни́ти пути́ твоя́,
и въ рука́хъ тво­и́хъ обрѣ́теся кро́вь ду́шъ [убо́гихъ] непови́н­ныхъ: не въ ро́вѣхъ обрѣто́хъ и́хъ, но во вся́цѣй дубра́вѣ.
И рекла́ еси́: непови́н­на е́смь, но да от­врати́т­ся я́рость твоя́ от­ мене́. Се́, а́зъ сужду́ся съ тобо́ю, внегда́ рещи́ тебѣ́: не согрѣши́хъ:
поне́же презрѣ́ла еси́ зѣло́, е́же повтори́ти пути́ твоя́: и от­ Еги́пта постыди́шися, я́коже постыдѣ́на еси́ от­ Ассу́ра:
я́ко и от­ту́ду изы́деши, и ру́цѣ тво­и́ на главѣ́ тво­е́й: я́ко от­ри́ну Госпо́дь надѣ́янiе твое́, и не благопоспѣши́т­ся тебѣ́ въ не́мъ.
Греческий [Greek (Koine)]
2καὶ εἶπεν τάδε λέγει κύριος
ἐμνήσθην ἐλέους νεότητός σου καὶ ἀγάπης τελειώσεώς σου τοῦ ἐξακολουθῆσαί σε τῷ ἁγίῳ Ισραηλ λέγει κύριος
ἅγιος Ισραηλ τῷ κυρίῳ ἀρχὴ γενημάτων αὐτοῦ πάν­τες οἱ ἔσθον­τες αὐτὸν πλη­μμελήσουσιν κακὰ ἥξει ἐπ᾿ αὐτούς φησὶν κύριος
ἀκούσατε λόγον κυρίου οἶκος Ιακωβ καὶ πᾶσα πατριὰ οἴκου Ισραηλ
τάδε λέγει κύριος τί εὕροσαν οἱ πατέρες ὑμῶν ἐν ἐμοὶ πλη­μμέλημα ὅτι ἀπέστησαν μακρὰν ἀπ᾿ ἐμοῦ καὶ ἐπορεύ­θησαν ὀπίσω τῶν ματαίων καὶ ἐματαιώθησαν
καὶ οὐκ εἶπαν ποῦ ἐστιν κύριος ὁ ἀναγαγὼν ἡμᾶς ἐκ γῆς Αἰγύπτου ὁ καθοδηγήσας ἡμᾶς ἐν τῇ ἐρήμῳ ἐν γῇ ἀπείρῳ καὶ ἀβάτῳ ἐν γῇ ἀνύδρῳ καὶ ἀκάρπῳ ἐν γῇ ἐν ᾗ οὐ διώδευσεν ἐν αὐτῇ οὐθὲν καὶ οὐ κατῴκησεν ἐκεῖ υἱὸς ἀνθρώπου
καὶ εἰσήγαγον ὑμᾶς εἰς τὸν Κάρμηλον τοῦ φαγεῖν ὑμᾶς τοὺς καρποὺς αὐτοῦ καὶ τὰ ἀγαθὰ αὐτοῦ καὶ εἰσήλθατε καὶ ἐμιάνατε τὴν γῆν μου καὶ τὴν κληρο­νο­μίαν μου ἔθεσθε εἰς βδέλυγμα
οἱ ἱερεῖς οὐκ εἶπαν ποῦ ἐστιν κύριος καὶ οἱ ἀν­τεχόμενοι τοῦ νόμου οὐκ ἠπίσταν­τό με καὶ οἱ ποιμένες ἠσέβουν εἰς ἐμέ καὶ οἱ προ­φῆται ἐπρο­φήτευον τῇ Βααλ καὶ ὀπίσω ἀνωφελοῦς ἐπορεύ­θησαν
δια­̀ τοῦτο ἔτι κριθήσομαι προ­̀ς ὑμᾶς λέγει κύριος καὶ προ­̀ς τοὺς υἱοὺς τῶν υἱῶν ὑμῶν κριθήσομαι
διότι διέλθετε εἰς νήσους Χεττιιμ καὶ ἴδετε καὶ εἰς Κηδαρ ἀπο­στείλατε καὶ νοήσατε σφόδρα καὶ ἴδετε εἰ γέγονεν τοιαῦτα
εἰ ἀλλάξον­ται ἔθνη θεοὺς αὐτῶν καὶ οὗτοι οὔκ εἰσιν θεοί ὁ δὲ λαός μου ἠλλάξατο τὴν δόξαν αὐτοῦ ἐξ ἧς οὐκ ὠφεληθήσον­ται
ἐξέστη ὁ οὐρανὸς ἐπι­̀ τούτῳ καὶ ἔφριξεν ἐπι­̀ πλεῖον σφόδρα λέγει κύριος
ὅτι δύο πονηρὰ ἐποίησεν ὁ λαός μου ἐμὲ ἐγκατέλιπον πηγὴν ὕδα­τος ζωῆς καὶ ὤρυξαν ἑαυτοῖς λάκκους συν­τετριμ­μέ­νους οἳ οὐ δυνήσον­ται ὕδωρ συν­έχειν
μὴ δοῦλός ἐστιν Ισραηλ ἢ οἰκογενής ἐστιν δια­̀ τί εἰς προ­νομὴν ἐγένετο
ἐπ᾿ αὐτὸν ὠρύον­το λέον­τες καὶ ἔδωκαν τὴν φωνὴν αὐτῶν οἳ ἔταξαν τὴν γῆν αὐτοῦ εἰς ἔρημον καὶ αἱ πόλεις αὐτοῦ κατεσκάφησαν παρα­̀ τὸ μὴ κατοικεῖσθαι
καὶ υἱοὶ Μέμφεως καὶ Ταφνας ἔγνωσάν σε καὶ κατέπαιζόν σου
οὐχὶ ταῦτα ἐποίησέν σοι τὸ κατα­λιπεῖν σε ἐμέ λέγει κύριος ὁ θεός σου
καὶ νῦν τί σοι καὶ τῇ ὁδῷ Αἰγύπτου τοῦ πιεῖν ὕδωρ Γηων καὶ τί σοι καὶ τῇ ὁδῷ ᾿Ασ­συρίων τοῦ πιεῖν ὕδωρ ποταμῶν
παιδεύ­σει σε ἡ ἀπο­στασία σου καὶ ἡ κακία σου ἐλέγξει σε καὶ γνῶθι καὶ ἰδὲ ὅτι πικρόν σοι τὸ κατα­λιπεῖν σε ἐμέ λέγει κύριος ὁ θεός σου καὶ οὐκ εὐδόκησα ἐπι­̀ σοί λέγει κύριος ὁ θεός σου
ὅτι ἀπ᾿ αἰῶνος συν­έτριψας τὸν ζυγόν σου διέσπασας τοὺς δεσμούς σου καὶ εἶπας οὐ δουλεύ­σω ἀλλὰ πορεύ­σομαι ἐπι­̀ πᾶν βουνὸν ὑψηλὸν καὶ ὑποκάτω παν­τὸς ξύλου κατα­σκίου ἐκεῖ δια­χυθήσομαι ἐν τῇ πορνείᾳ μου
ἐγὼ δὲ ἐφύτευσά σε ἄμπελον καρποφόρον πᾶσαν ἀληθινήν πῶς ἐστράφης εἰς πικρίαν ἡ ἄμπελος ἡ ἀλλοτρία
ἐὰν ἀπο­πλύνῃ ἐν νίτρῳ καὶ πλη­θύνῃς σεαυτῇ πόαν κεκηλίδωσαι ἐν ταῖς ἀδικίαις σου ἐναν­τίον ἐμοῦ λέγει κύριος
πῶς ἐρεῖς οὐκ ἐμιάνθην καὶ ὀπίσω τῆς Βααλ οὐκ ἐπορεύ­θην ἰδὲ τὰς ὁδούς σου ἐν τῷ πολυανδρίῳ καὶ γνῶθι τί ἐποίησας ὀψὲ φωνὴ αὐτῆς ὠλόλυξεν τὰς ὁδοὺς αὐτῆς
ἐπλάτυνεν ἐφ᾿ ὕδατα ἐρήμου ἐν ἐπι­θυμίαις ψυχῆς αὐτῆς ἐπνευματοφορεῖτο παρεδόθη τίς ἐπι­στρέψει αὐτήν πάν­τες οἱ ζητοῦν­τες αὐτὴν οὐ κοπιάσουσιν ἐν τῇ ταπεινώσει αὐτῆς εὑρήσουσιν αὐτήν
ἀπό­στρεψον τὸν πόδα σου ἀπο­̀ ὁδοῦ τραχείας καὶ τὸν φάρυγγά σου ἀπο­̀ δίψους ἡ δὲ εἶπεν ἀνδριοῦμαι ὅτι ἠγαπήκει ἀλλοτρίους καὶ ὀπίσω αὐτῶν ἐπορεύ­ετο
ὡς αἰσχύνη κλέπτου ὅταν ἁλῷ οὕτως αἰσχυνθήσον­ται οἱ υἱοὶ Ισραηλ αὐτοὶ καὶ οἱ βασιλεῖς αὐτῶν καὶ οἱ ἄρχον­τες αὐτῶν καὶ οἱ ἱερεῖς αὐτῶν καὶ οἱ προ­φῆται αὐτῶν
τῷ ξύλῳ εἶπαν ὅτι πατήρ μου εἶ σύ καὶ τῷ λίθῳ σὺ ἐγέννησάς με καὶ ἔστρεψαν ἐπ᾿ ἐμὲ νῶτα καὶ οὐ προ­́σωπα αὐτῶν καὶ ἐν τῷ καιρῷ τῶν κακῶν αὐτῶν ἐροῦσιν ἀνάστα καὶ σῶσον ἡμᾶς
καὶ ποῦ εἰσιν οἱ θεοί σου οὓς ἐποίησας σεαυτῷ εἰ ἀναστήσον­ται καὶ σώσουσίν σε ἐν καιρῷ τῆς κακώσεώς σου ὅτι κατ᾿ ἀριθμὸν τῶν πόλεών σου ἦσαν θεοί σου Ιουδα καὶ κατ᾿ ἀριθμὸν διόδων τῆς Ιερουσαλημ ἔθυον τῇ Βααλ
ἵνα τί λαλεῖτε προ­́ς με πάν­τες ὑμεῖς ἠσεβήσατε καὶ πάν­τες ὑμεῖς ἠνομήσατε εἰς ἐμέ λέγει κύριος
μάτην ἐπάταξα τὰ τέκνα ὑμῶν παιδείαν οὐκ ἐδέξασθε μάχαιρα κατέφαγεν τοὺς προ­φήτας ὑμῶν ὡς λέων ὀλεθρεύ­ων καὶ οὐκ ἐφοβήθητε
ἀκούσατε λόγον κυρίου τάδε λέγει κύριος μὴ ἔρημος ἐγενόμην τῷ Ισραηλ ἢ γῆ κεχερσωμένη δια­̀ τί εἶπεν ὁ λαός μου οὐ κυριευθησόμεθα καὶ οὐχ ἥξομεν προ­̀ς σὲ ἔτι
μὴ ἐπι­λή­σε­ται νύμφη τὸν κόσμον αὐτῆς καὶ παρθένος τὴν στηθοδεσμίδα αὐτῆς ὁ δὲ λαός μου ἐπελάθετό μου ἡμέρας ὧν οὐκ ἔστιν ἀριθμός
τί ἔτι καλὸν ἐπι­τηδεύ­σεις ἐν ταῖς ὁδοῖς σου τοῦ ζητῆσαι ἀγάπησιν οὐχ οὕτως ἀλλὰ καὶ σὺ ἐπονηρεύ­σω τοῦ μιᾶναι τὰς ὁδούς σου
καὶ ἐν ταῖς χερσίν σου εὑρέθησαν αἵματα ψυχῶν ἀθῴων οὐκ ἐν διορύγμασιν εὗρον αὐτούς ἀλλ᾿ ἐπι­̀ πάσῃ δρυί
καὶ εἶπας ἀθῷός εἰμι ἀλλὰ ἀπο­στραφήτω ὁ θυμὸς αὐτοῦ ἀπ᾿ ἐμοῦ ἰδοὺ ἐγὼ κρίνομαι προ­̀ς σὲ ἐν τῷ λέγειν σε οὐχ ἥμαρτον
τί κατεφρόνησας σφόδρα τοῦ δευτερῶσαι τὰς ὁδούς σου καὶ ἀπο­̀ Αἰγύπτου κατα­ισχυνθήσῃ καθὼς κατῃσχύνθης ἀπο­̀ Ασ­σουρ
ὅτι καὶ ἐν­τεῦθεν ἐξελεύ­σῃ καὶ αἱ χεῖρές σου ἐπι­̀ τῆς κεφαλῆς σου ὅτι ἀπώσατο κύριος τὴν ἐλπίδα σου καὶ οὐκ εὐοδωθήσῃ ἐν αὐτῇ
Французский (LSG)
La parole de l'Éternel me fut adressée, en ces mots:
Va, et crie aux oreilles de Jérusalem: Ainsi parle l'Éternel: Je me souviens de ton amour lorsque tu étais jeune, De ton affection lorsque tu étais fiancée, Quand tu me suivais au désert, Dans une terre inculte.
Israël était consacré à l'Éternel, Il était les prémices de son revenu; Tous ceux qui en mangeaient se rendaient coupables, Et le malheur fondait sur eux, dit l'Éternel.
Écoutez la parole de l'Éternel, maison de Jacob, Et vous toutes, familles de la maison d'Israël!
Ainsi parle l'Éternel: Quelle iniquité vos pères ont-ils trouvée en moi, Pour s'éloigner de moi, Et pour aller après des choses de néant et n'être eux-mêmes que néant?
Ils n'ont pas dit: Où est l'Éternel, Qui nous a fait monter du pays d'Égypte, Qui nous a conduits dans le désert, Dans une terre aride et pleine de fosses, Dans une terre où règnent la sécheresse et l'ombre de la mort, Dans une terre par où personne ne passe, Et où n'habite aucun homme?
Je vous ai fait venir dans un pays semblable à un verger, Pour que vous en mangiez les fruits et les meilleures productions; Mais vous êtes venus, et vous avez souillé mon pays, Et vous avez fait de mon héritage une abomination.
Les sacrificateurs n'ont pas dit: Où est l'Éternel? Les dépositaires de la loi ne m'ont pas connu, Les pasteurs m'ont été infidèles, Les prophètes ont prophétisé par Baal, Et sont allés après ceux qui ne sont d'aucun secours.
C'est pourquoi je veux encore contester avec vous, dit l'Éternel, Je veux contester avec les enfants de vos enfants.
Passez aux îles de Kittim, et regardez! Envoyez quelqu'un à Kédar, observez bien, Et regardez s'il y a rien de semblable!
Y a-t-il une nation qui change ses dieux, Quoiqu'ils ne soient pas des Dieux? Et mon peuple a changé sa gloire contre ce qui n'est d'aucun secours!
Cieux, soyez étonnés de cela; Frémissez d'épouvante et d'horreur! dit l'Éternel.
Car mon peuple a commis un double péché: Ils m'ont abandonné, moi qui suis une source d'eau vive, Pour se creuser des citernes, des citernes crevassées, Qui ne retiennent pas l'eau.
Israël est-il un esclave acheté, ou né dans la maison? Pourquoi donc devient-il une proie?
Contre lui les lionceaux rugissent, poussent leurs cris, Et ils ravagent son pays; Ses villes sont brûlées, il n'y a plus d'habitants.
Même les enfants de Noph et de Tachpanès Te briseront le sommet de la tête.
Cela ne t'arrive-t-il pas Parce que tu as abandonné l'Éternel, ton Dieu, Lorsqu'il te dirigeait dans la bonne voie?
Et maintenant, qu'as-tu à faire d'aller en Égypte, Pour boire l'eau du Nil? Qu'as-tu à faire d'aller en Assyrie, Pour boire l'eau du fleuve?
Ta méchanceté te châtiera, et ton infidélité te punira, Tu sauras et tu verras que c'est une chose mauvaise et amère D'abandonner l'Éternel, ton Dieu, Et de n'avoir de moi aucune crainte, Dit le Seigneur, l'Éternel des armées.
Tu as dès longtemps brisé ton joug, Rompu tes liens, Et tu as dit: Je ne veux plus être dans la servitude! Mais sur toute colline élevée Et sous tout arbre vert Tu t'es courbée comme une prostituée.
Je t'avais plantée comme une vigne excellente Et du meilleur plant; Comment as-tu changé, Dégénéré en une vigne étrangère?
Quand tu te laverais avec du nitre, Quand tu emploierais beaucoup de potasse, Ton iniquité resterait marquée devant moi, Dit le Seigneur, l'Éternel.
Comment dirais-tu: Je ne me suis point souillée, Je ne suis point allée après les Baals? Regarde tes pas dans la vallée, Reconnais ce que tu as fait, Dromadaire à la course légère et vagabonde!
Anesse sauvage, habituée au désert, Haletante dans l'ardeur de sa passion, Qui l'empêchera de satisfaire son désir? Tous ceux qui la cherchent n'ont pas à se fatiguer; Ils la trouvent pendant son mois.
Ne t'expose pas à avoir les pieds nus, Ne dessèche pas ton gosier! Mais tu dis: C'est en vain, non! Car j'aime les dieux étrangers, je veux aller après eux.
Comme un voleur est confus lorsqu'il est surpris, Ainsi seront confus ceux de la maison d'Israël, Eux, leurs rois, leurs chefs, Leurs sacrificateurs et leurs prophètes.
Ils disent au bois: Tu es mon père! Et à la pierre: Tu m'as donné la vie! Car ils me tournent le dos, ils ne me regardent pas. Et quand ils sont dans le malheur, ils disent: Lève-toi, sauve-nous!
Où donc sont tes dieux que tu t'es faits? Qu'ils se lèvent, s'ils peuvent te sauver au temps du malheur! Car tu as autant de dieux que de villes, ô Juda!
Pourquoi contesteriez-vous avec moi? Vous m'avez tous été infidèles, dit l'Éternel.
En vain ai-je frappé vos enfants; Ils n'ont point eu égard à la correction; Votre glaive a dévoré vos prophètes, Comme un lion destructeur.
Hommes de cette génération, considérez la parole de l'Éternel! Ai-je été pour Israël un désert, Ou un pays d'épaisses ténèbres? Pourquoi mon peuple dit-il: Nous sommes libres, Nous ne voulons pas retourner à toi?
La jeune fille oublie-t-elle ses ornements, La fiancée sa ceinture? Et mon peuple m'a oublié Depuis des jours sans nombre.
Comme tu es habile dans tes voies pour chercher ce que tu aimes! C'est même au crime que tu les exerces.
Jusque sur les pans de ton habit se trouve Le sang de pauvres innocents, Que tu n'as pas surpris faisant effraction.
Malgré cela, tu dis: Oui, je suis innocente! Certainement sa colère s'est détournée de moi! Voici, je vais contester avec toi, Parce que tu dis: Je n'ai point péché.
Pourquoi tant d'empressement à changer ton chemin? C'est de l'Égypte que viendra ta honte, Comme elle est venue de l'Assyrie.
De là aussi tu sortiras, les mains sur la tête; Car l'Éternel rejette ceux en qui tu te confies, Et tu ne réussiras pas auprès d'eux.
ВА каломи Парвардигор бар ман нозил шуда, гуфт:
«Бирав ва ба гӯши Ерусалим хитоб намуда, бигӯй: Парвардигор чунин мегӯяд: меҳри айёми ҷавонӣ ва муҳаббати давраи арӯсии туро, вақте ки аз қафои Ман дар биёбон, дар замини нокишта мерафтӣ, барои ту дар хотир дорам.
Исроил барои Парвардигор пок аст, ва навбари меваҳои Ӯ; онҳое ки онро бихӯранд, маҳкум хоҳанд шуд, ва мусибате бар онҳо хоҳад омад», – мегӯяд Парвардигор.
Каломи Парвардигорро бишнавед, эй хонадони Яъқуб ва ҳамаи қабилаҳои хонадони Исроил!
Парвардигор чунин мегӯяд: «Падарони шумо дар Ман чӣ ноинсофӣ ёфтанд, ки аз Ман дур шуданд, ва аз қафои ҳеҷу пуч рафта, худашон ба батолат мубаддал гардиданд?
Ва нагуфтанд: ́Куҷост Парвардигоре ки моро аз замини Миср берун овард, ва моро дар биёбон, дар замини вайрона ва пур аз ҳафраҳо, дар замини харобазор ва зулмот бурд, дар замине ки касе аз он гузар накардааст, ва касе дар он сокин набуд?́
Ва Ман шуморо ба боғистон овардам, то ки меваҷот ва неъмати онро бихӯред; вале шумо омада, замини Маро палид кардед, ва мероси Маро зишт гардондед.
Коҳинон нагуфтанд: ́Парвардигор куҷост?́ Ва шариатдонон Маро нашинохтанд, ва чӯпонон ба Ман осӣ шуданд; ва анбиё ба номи Баал нубувват карданд, ва аз қафои чизҳое рафтанд, ки фоида намебахшад.
Бинобар ин боз бар шумо доварӣ хоҳам кард, – мегӯяд Парвардигор, – ва бар писарони писарони шумо доварӣ хоҳам кард.
Пас, бар ҷазираҳои Киттим гузар кунед ва бубинед, ва ба Қедор бифиристед ва дурустакак назар андозед, ва бубинед, ки оё чизе монанди ин воқеъ шудааст?
Оё халқе худоёни худро иваз кардаанд, агарчи онҳо худо нестанд? Вале қавми Ман ҷалоли худро ба он чи фоида намебахшад, иваз кардаанд.
Ба ин тааҷҷуб намоед, эй афлок, ва ба ҳаяҷон омада, бағоят дар даҳшат афтед! – мегӯяд Парвардигор.
Зеро ки қавми Ман ду кори бад карданд: Маро, ки чашмаи оби ҳаёт ҳастам, тарк карда, барои худ сардобаҳо канданд, сардобаҳои кафидае ки наметавонад обро нигоҳ дорад.
Оё Исроил ғулом аст? Ё хоназод аст? Пас чаро вай ба ғанимат гирифта шудааст?
Шерони ҷавон бар вай наъра зада, овози худро баланд карданд, ва замини онро ба биёбон табдил доданд; шаҳрҳои он сӯхта, ғайримаскун шудааст.
Писарони Нӯф ва Таҳфанҳес низ фарқи саратро зада шикастанд.
Оё ин осеб ба ту аз он сабаб нарасид, ки ту Парвардигор Худои худро, вақте ки туро бо роҳи рост мебурд, тарк кардӣ?
Ва акнун туро бо роҳи Миср чӣ кор аст, – то ки аз оби Шиҳӯр бинӯшӣ? Ва туро бо роҳи Ашшур чӣ кор аст, – то ки аз оби дарё бинӯшӣ?
Шарорати ту туро ҷазо медиҳад, ва муртадии ту туро мазаммат менамояд; пас, бидон ва бубин, ки чӣ гуна бад ва талх аст он ки ту Парвардигор Худои худро тарк кардаӣ, ва тарси Ман дар ту нест, – мегӯяд Парвардигор Худои лашкарҳо.
Аз қадимулайём юғи худро шикастӣ ва бандҳои худро баркандӣ, ва гуфтӣ: ́Бандагӣ нахоҳам кард́, зеро ки ту бар ҳар теппаи баланд ва зери ҳар дарахти сабз хобида, зино кардӣ.
Аммо Ман туро ҳамчун рази асил, ҳамчун тухме ки комилан некӯст, кошта будам; пас, чӣ тавр ту барои Ман ба токи ёбоие мубаддал шудаӣ?
Пас, ҳарчанд худро бо ишқор бишӯӣ ва собуни зиёде барои худ ба кор барӣ, доғҳои гуноҳи ту пеши назари Ман намоён аст, – мегӯяд Парвардигор Худо.
Чӣ гуна метавонӣ бигӯӣ: ́Худро палид накардаам, аз қафои Баал нарафтаам́? Ба рафторе ки ту дар водӣ кардӣ, назар андоз ва он чиро, ки ба амал овардӣ, дарк намо, эй модашутури сабукпое ки роҳҳои худро каҷ мекунад!
Ту мисли гӯрхари модаи ба биёбон одаткардае ҳастӣ, ки он дар айни пурзӯр шудани шаҳвати дилаш канда-канда нафас мекашад, ва кист, ки онро аз шавқи он боздошта тавонад? Ҳамаи толибони он хаста нахоҳанд шуд: онро дар моҳи он хоҳанд ёфт.
Пои худро аз бараҳнагӣ ва гулӯи худро аз ташнагӣ нигоҳ дор. Вале ту гуфтӣ: ́Не, умеде нест! Зеро ки бегонаҳоро дӯст медорам ва аз қафои онҳо хоҳам рафт́.
Чунон ки дузд ҳангоми ба даст афтоданаш шармсор мешавад, ончунон хонадони Исроил: худашон, подшоҳашон, миронашон ва коҳинонашон ва анбиёяшон шармсор шуданд.
Ба чӯб мегӯянд: ́Ту падари ман ҳастӣ́, ва ба санг: ́Ту маро зоидаӣ́; зеро ки пуштро ба Ман гардонданд, ва на рӯйро; вале дар вақти мусибати худ мегӯянд: ́Бархез ва моро наҷот деҳ!́
Пас, худоёни ту, ки барои худ сохтаӣ, куҷоянд? Бигзор онҳо бархезанд, агар туро дар вақти мусибатат наҷот дода тавонанд; зеро ки худоёни ту, эй Яҳудо, баробари шумораи шаҳрҳои ту ҳастанд.
Чаро бо Ман талош мекунед? Ҳамаатон ба Ман осӣ шудаед, – мегӯяд Парвардигор.
Бар абас писарони шуморо зарба задаам: онҳо сабақе нагирифтанд; шамшери шумо, мисли шери дарранда, анбиёи шуморо хӯрдааст.
Эй шумо, ки насли ин даврон ҳастед! Ба каломи Парвардигор диққат диҳед: оё Ман барои Исроил биёбон будам? Ё кишвари торикии зулмот? Пас, чаро қавми Ман гуфтанд: ́Мо аз ту дур шудаем, дигар назди ту нахоҳем омад́?
Оё бокира зевари худро, ва арӯс тасмаи ороиши худро фаромӯш мекунад? Вале қавми Ман рӯзҳои бешуморе Маро фаромӯш карданд.
Чӣ гуна моҳирона роҳи худро пайдо мекунӣ, то ки ба ишқбозӣ ноил гардӣ! Бинобар ин ба зиштҳо низ роҳҳои худро таълим додаӣ.
Дар домани либосат низ хуни ҷонҳои мискинони бегуноҳ ёфт шуд: агарчи онҳоро дар вақти дуздӣ наёфтаӣ, бо вуҷуди ҳамаи инҳо,
Ту мегӯӣ: ́Азбаски бегуноҳ ҳастам, ғазаби Ӯ аз ман баргардонида хоҳад шуд́. Инак, Ман туро доварӣ хоҳам намуд барои он ки ту мегӯӣ: ́Ман гуноҳ накардаам́.
Чаро ин қадар ба залолат афтода, роҳи худро тағйир медиҳӣ? Чунон ки аз Ашшур хиҷил шудаӣ, ончунон аз Миср низ хиҷил хоҳӣ шуд;
Аз вай низ, дастҳоятро бар сарат гузошта, берун хоҳӣ рафт, зеро Парвардигор аз онҳое ки пушту паноҳат медонӣ, нафрат дорад, ва ту бо онҳо муваффақият нахоҳӣ ёфт».

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible