Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
36:1
36:5
36:6
36:8
36:9
36:11
36:12
36:13
36:14
36:15
36:16
36:17
36:18
36:19
36:20
36:21
36:22
36:23
см.:2Пар.36:16;
36:24
36:25
36:26
36:27
36:28
36:31
36:32
И бы́сть въ лѣ́то четве́ртое Иоаки́ма, сы́на Иосі́ина, царя́ Иу́дина, бы́сть сло́во Госпо́дне ко иеремі́и глаго́ля:
возми́ себѣ́ сви́токъ кни́жный и напиши́ въ не́мъ вся́ словеса́, я́же соглаго́лахъ къ тебѣ́ на Изра́иля и на Иу́ду и на вся́ язы́ки, от него́же дне́ глаго́лахъ къ тебѣ́, от дне́ Иосі́и царя́ Иу́дина и до сего́ дне́:
не́гли услы́шитъ до́мъ Иу́динъ вся́ зла́я, я́же а́зъ помышля́ю сотвори́ти и́мъ, да отвратя́тся от пути́ своего́ зла́го, и ми́лостивъ бу́ду непра́вдамъ и́хъ и грѣхо́мъ и́хъ.
И призва́ Иеремі́а Вару́ха, сы́на нирі́ина: и вписа́ Вару́хъ от у́стъ иеремі́иныхъ вся́ словеса́ Госпо́дня, я́же соглаго́ла къ нему́, во сви́токъ кни́жный.
И заповѣ́да Иеремі́а Вару́ху глаго́ля: мене́ стрегу́тъ, и не могу́ вни́ти въ до́мъ Госпо́день,
ты́ у́бо вни́ди и прочти́ во сви́тцѣ се́мъ, въ не́мже написа́лъ еси́ от у́стъ мои́хъ словеса́ Госпо́дня, во у́шы люді́й въ дому́ Госпо́дни въ де́нь поста́ и во у́шы всему́ до́му Иу́дину, приходя́щымъ от градо́въ свои́хъ, да прочте́ши и́мъ:
не́гли паде́тъ моли́тва и́хъ предъ лице́мъ Госпо́днимъ, и отвратя́тся от пути́ своего́ зла́го: я́ко вели́ка я́рость и гнѣ́въ Госпо́день, его́же соглаго́ла на лю́ди сiя́.
И сотвори́ Вару́хъ сы́нъ нирі́инъ по всему́, ели́ка заповѣ́да ему́ Иеремі́а проро́къ прочести́ во кни́зѣ словеса́ Госпо́дня въ дому́ Госпо́дни.
И бы́сть въ пя́тое лѣ́то Иоаки́ма царя́ Иу́дина, въ девя́тый ме́сяцъ, заповѣ́даша по́стъ предъ лице́мъ Госпо́днимъ всѣ́мъ лю́демъ во Иерусали́мѣ и всему́ мно́жеству, е́же сни́деся от градо́въ Иу́диныхъ во Иерусали́мъ.
И прочте́ Вару́хъ во кни́зѣ словеса́ иеремі́ина въ дому́ Госпо́дни, въ дому́ гамарі́евѣ, сы́на Сафа́ня книго́чiя, во дворѣ́ вы́шнемъ, во преддве́рiи вра́тъ до́му Госпо́дня но́выхъ, во у́шы всѣ́хъ люді́й.
И слы́ша Михе́й сы́нъ гамарі́евъ, сы́на Сафа́ня, вся́ словеса́ Госпо́дня от кни́ги.
И сни́де въ до́мъ царе́въ, въ до́мъ кни́жника, и се́, та́мо вси́ кня́зи сѣдя́ху, Елиса́мъ книго́чiй и дале́а сы́нъ селемі́евъ, и наѳа́нъ сы́нъ Ахово́ровъ и гамарі́а сы́нъ Сафа́нь, и седекі́а сы́нъ Ана́нiинъ и вси́ кня́зи,
и возвѣсти́ и́мъ Михе́й вся́ словеса́, я́же слы́ша чту́ща Вару́ха во у́шы лю́демъ.
И посла́ша вси́ кня́зи ко Вару́ху сы́ну нирі́ину, Иуди́ну сы́ну наѳані́ину, сы́на селемі́ина, сы́на хусі́ина, глаго́люще: кни́гу, ю́же ты́ чте́ши во у́шы лю́демъ, возми́ ю́ въ ру́ку свою́ и прiиди́. И взя́ Вару́хъ сы́нъ нирі́инъ кни́гу въ ру́ку свою́ и сни́де къ ни́мъ.
И реко́ша ему́: па́ки прочти́ во у́шы на́ши. И прочте́ Вару́хъ во у́шы и́хъ.
И бы́сть я́ко услы́шаша вся́ словеса́, совѣща́шася кі́йждо со бли́жнимъ свои́мъ и рѣ́ша Вару́ху: возвѣща́юще возвѣсти́мъ царю́ вся́ словеса́ сiя́.
И вопроси́ша Вару́ха, глаго́люще: отку́ду еси́ вписа́лъ вся́ словеса́ сiя́?
И рече́ Вару́хъ: от у́стъ свои́хъ повѣ́да ми́ Иеремі́а вся́ словеса́ сiя́, а́зъ же писа́хъ въ кни́гу.
И реко́ша кня́зи Вару́ху: иди́ и скры́йся ты́ и Иеремі́а, и человѣ́къ да не увѣ́сть, гдѣ́ вы́.
И внидо́ша ко царю́ во дво́ръ, кни́гу же вда́ша храни́ти въ дому́ Елиса́ма книго́чiя, и возвѣсти́ша царю́ вся́ словеса́ сiя́.
И посла́ ца́рь Иуди́на взя́ти кни́гу. И взя́ ю́ от до́му Елиса́мы книго́чiя, и прочте́ Иуди́нъ во у́шы царе́вы и во у́шы всѣ́хъ князе́й стоя́щихъ о́крестъ царя́.
Ца́рь же сѣдя́ше во хра́минѣ зи́мнѣй, въ девя́тый ме́сяцъ, и поста́влено бѣ́ предъ ни́мъ огни́ще со огне́мъ.
И бы́сть чту́щу Иуди́ну тре́тiй ли́стъ и четве́ртый, раздроби́ я́ бри́твою книго́чiя и возмета́ше на о́гненное огни́ще, до́ндеже сконча́ся ве́сь сви́токъ на о́гненнѣмъ огни́щи.
И не ужасо́шася и не растерза́ша ри́зъ свои́хъ ца́рь и вси́ о́троцы его́, слы́шавшiи вся́ словеса́ сiя́.
Елнаѳа́нъ же и дале́а, и гамарі́а и годолі́а глаго́лаша царю́, е́же бы не сожещи́ сви́тка. И не послу́ша и́хъ.
И повелѣ́ ца́рь иеремеи́лу сы́ну царе́ву и сара́еви сы́ну езрiи́леву и селемі́ю сы́ну Авдеи́леву, да изыма́ютъ Вару́ха книго́чiя и иеремі́ю проро́ка. Но сокры́ я́ Госпо́дь.
И бы́сть сло́во Госпо́дне ко иеремі́и, егда́ сожже́ ца́рь сви́токъ, вся́ словеса́, я́же вписа́ Вару́хъ от у́стъ иеремі́иныхъ, глаго́ля:
па́ки возми́ ты́ сви́токъ другі́й и впиши́ вся́ словеса́ бы́вшая во сви́тцѣ, я́же сожже́ ца́рь Иоаки́мъ:
и ко Иоаки́му царю́ Иу́дину рече́ши: та́ко рече́ Госпо́дь: ты́ соже́глъ еси́ сiю́ кни́гу, глаго́ля: почто́ вписа́лъ еси́ въ не́й, глаго́ля: входя́ вни́детъ ца́рь Вавило́нскiй и потреби́тъ зе́млю сiю́, и потребя́тся от нея́ человѣ́цы и ско́ти?
Того́ ра́ди си́це рече́ Госпо́дь на Иоаки́ма царя́ Иу́дина: не бу́детъ ему́ сѣдя́щаго на престо́лѣ дави́довѣ, и бу́детъ тѣ́ло его́ ме́ртвое пове́ржено на знои́ дневнѣ́мъ и на мра́зѣ нощнѣ́мъ:
и посѣщу́ на́нь и на его́ ро́дъ и на о́троки его́, и наведу́ на́нь и на живу́щыя во Иерусали́мѣ и на зе́млю Иу́дину вся́ зла́я, я́же соглаго́лахъ на ня́, и не послу́шаша.
И взя́ Вару́хъ сви́токъ другі́й и вписа́ въ не́мъ от у́стъ иеремі́иныхъ вся́ словеса́ кни́ги, я́же сожже́ Иоаки́мъ ца́рь Иу́динъ: и еще́ приложи́шася ему́ словеса́ мно́жайша не́же пе́рвая.
Jojakim, der Sohn von Joschija, war das vierte Jahr König über Juda, da erging das Wort des HERRN an Jeremia. Der HERR sagte zu ihm:
»Nimm eine Buchrolle und schreib alles hinein, was ich dir über Israel und Juda und alle anderen Völker gesagt habe, von der Zeit des Königs Joschija bis zum heutigen Tag.
Vielleicht werden die Leute von Juda umkehren, wenn sie hören, welches Unheil ich über sie bringen will. Vielleicht geben sie ihr verkehrtes Leben auf und ich kann ihnen ihre Schuld vergeben.«
Jeremia rief Baruch, den Sohn von Nerija. Er diktierte ihm alles, was er während dieser ganzen Zeit im Auftrag des HERRN verkündet hatte, und Baruch schrieb es in die Buchrolle.
Dann sagte Jeremia zu ihm: »Ich darf den Tempel nicht mehr betreten.
Deshalb geh du am nächsten Fasttag hin und lies die Buchrolle allen Leuten vor, die im Tempel zusammenkommen. Nicht nur die Bürger von Jerusalem sollen es hören, sondern auch die Leute aus den Städten in Juda.
Vielleicht werden sie sich dann von ihrem verkehrten Weg abwenden und den HERRN um Gnade anflehen; denn er ist voller Zorn auf dieses Volk und hat ihm furchtbare Strafen angedroht.«
Baruch tat, was ihm Jeremia befohlen hatte, und las die Worte des HERRN im Tempel vor.
Es war im fünften Regierungsjahr des Königs Jojakim, im neunten Monat. Alle Leute aus Jerusalem und aus den nahe gelegenen Städten von Juda waren damals zu einem Fasttag im Tempel zusammengerufen worden.
Baruch las der versammelten Menge die Worte Jeremias im oberen Tempelhof vor. Er stand dabei in der Nähe des Neuen Tores, vor dem Raum, der Gemarja, dem Sohn des ehemaligen Staatsschreibers Schafan, gehörte.
Gemarjas Sohn Micha hörte alles, was Baruch aus der Buchrolle vorlas, alle Worte, die der HERR durch Jeremia gesagt hatte.
Schnell ging er zum Königspalast hinab. Im Zimmer des Staatsschreibers waren gerade sämtliche Minister zu einer Sitzung versammelt. Außer dem Staatsschreiber Elischama waren dort Delaja, der Sohn von Schemaja, Elnatan, der Sohn Achbors, Gemarja, der Sohn Schafans, Zidkija, der Sohn von Hananja, und weitere hohe Beamte.
Micha berichtete ihnen, was Baruch dem Volk aus der Buchrolle vorgelesen hatte.
Die Minister schickten daraufhin Jehudi, um Baruch zu holen. – Jehudi war ein Sohn von Netanja, sein Großvater hieß Schelemja und sein Urgroßvater Kuschi. – Jehudi befahl Baruch: »Bring das Buch, aus dem du dem Volk vorgelesen hast, zu den Ministern!«
Baruch nahm die Buchrolle und ging hin.
Die Minister sagten zu Baruch: »Setz dich und lies uns das Buch vor!« Baruch setzte sich und las.
Als sie alles gehört hatten, schauten sie einander erschrocken an und sagten zu ihm: »Das müssen wir unbedingt dem König melden!«
Dann sagten sie zu Baruch: »Woher hast du alle diese Worte, die du da aufgeschrieben hast?«
Er antwortete ihnen: »Jeremia hat es mir Satz für Satz diktiert und ich habe nichts anderes getan, als seine Worte mit Tinte in diese Buchrolle geschrieben.«
Da gaben ihm die Minister den Rat: »Du und Jeremia, ihr müsst euch schnell verstecken! Niemand darf wissen, wo ihr seid!«
Die Minister ließen die Buchrolle im Zimmer des Staatsschreibers Elischama zurück und begaben sich zum König in den Palasthof. Sie berichteten ihm alles.
Der König schickte Jehudi, um die Rolle zu holen. Er holte sie aus dem Zimmer des Staatsschreibers Elischama und begann, sie vor dem König und den führenden Männern, die bei ihm versammelt waren, vorzulesen.
Der König wohnte damals im Winterhaus, denn es war der neunte Monat. In einem Kohlenbecken vor ihm brannte ein Feuer.
Er hatte ein Messer zur Hand genommen, wie es die Schreiber zum Anspitzen der Federkiele benutzen, und immer, wenn Jehudi drei oder vier Spalten gelesen hatte, schnitt der König sie mit dem Messer von der Buchrolle ab und warf sie in die Flammen, bis schließlich die ganze Rolle vernichtet war.
Keiner von den Zuhörern erschrak über die Worte, die aus der Buchrolle vorgelesen wurden, keiner zerriss seine Kleider, weder der König noch irgendeiner seiner Leute.
Elnatan, Delaja und Gemarja hatten zwar den König dringend gebeten, die Rolle nicht zu verbrennen, aber er hörte nicht auf sie.
Im Gegenteil, er gab seinem Sohn Jerachmeël sowie Seraja, dem Sohn Asriëls, und Schelemja, dem Sohn Abdeels, den Befehl, den Propheten Jeremia und seinen Sekretär Baruch zu verhaften. Der HERR aber hatte dafür gesorgt, dass man sie nirgends fand.
Nachdem König Jojakim die Buchrolle verbrannt hatte, erging das Wort des HERRN an Jeremia:
»Nimm eine neue Rolle und lass alles darauf schreiben, was in der ersten Rolle stand!
Über Jojakim aber sollst du aufschreiben lassen: ́So spricht der HERR: Du hast die erste Rolle verbrannt und hast Jeremia vorgehalten: Wie kannst du schreiben lassen, der König von Babylonien werde bestimmt kommen und dieses Land verwüsten und Menschen und Vieh daraus vertreiben?
Darum sage ich über dich, Jojakim, König von Juda: Keiner deiner Nachkommen wird dir auf dem Thron Davids folgen! Deinen Leichnam wird man draußen hinwerfen, wo er schutzlos der Hitze des Tages und der Kälte der Nacht ausgesetzt ist.
Ich strafe dich, deine Nachkommen und alle deine Komplizen für eure Schuld. Über euch und über die Bewohner Jerusalems und alle Leute von Juda bringe ich all das Unglück, das ich ihnen angedroht habe; denn niemand von euch wollte auf mich hören.́«
Da nahm Jeremia eine neue Buchrolle und gab sie seinem Schreiber Baruch. Dieser schrieb nach Jeremias Diktat noch einmal alles auf, was schon in der Rolle stand, die König Jojakim ins Feuer geworfen hatte. Doch fügte Jeremia noch viele ähnliche Worte hinzu.
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (NRSV)
- English (KJV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
ВА дар соли чоруми Еҳӯёқим ибни Йӯшиё подшоҳи Яҳудо воқеъ шуд, ки ин калом аз ҷониби Парвардигор бар Ирмиё нозил шуда, гуфт:
«Тӯмори китобат барои худ бигир ва ҳамаи суханонеро, ки Ман дар бораи Исроил ва дар бораи ҳамаи халқҳо ба ту гуфтаам, аз рӯзе ки ба ту сухан рондаам, яъне аз айёми Йӯшиё то имрӯз, дар он бинавис.
Шояд, хонадони Яҳудо тамоми мусибатеро, ки Ман мехоҳам бар онҳо оварам, бишнаванд, то ки ҳар яке аз роҳи бади худ баргарданд, ва Ман маъсият ва гуноҳи онҳоро биомурзам».
Ва Ирмиё Борух ибни Нериёро даъват намуд, ва Борух аз забони Ирмиё ҳамаи суханони Парвардигорро, ки ба ӯ гуфта буд, дар тӯмори китобат бинавишт.
Ва Ирмиё ба Борух амр фармуда, гуфт: «Ман маҳбус ҳастам ва наметавонам ба хонаи Парвардигор биёям;
Пас, ту бирав ва суханони Парвардигорро, ки аз забони ман дар тӯмор навиштаӣ, дар хонаи Парвардигор дар рӯзи рӯзадорӣ дар гӯши тамоми қавм бихон, ҳамчунин дар гӯши ҳамаи яҳудиёне ки аз шаҳрҳои худ омадаанд, онҳоро бихон;
Шояд, онҳо ба ҳузури Парвардигор истиғоса баранд ва ҳар яке аз роҳи бади худ баргарданд, зеро хашму ғазабе ки Парвардигор дар бораи ин қавм баён намудааст, бузург аст».
Ва Борух ибни Нериё ҳар он чиро, ки Ирмиёи набӣ ба ӯ фармуда буд, то ки суханони Парвардигорро аз он тӯмор дар хонаи Парвардигор бихонад, ба ҷо овард.
Ва дар соли панҷуми Еҳӯёқим ибни Йӯшиё подшоҳи Яҳудо воқеъ шуд, ки дар моҳи нӯҳум тамоми қавме ки дар Ерусалим буданд, ва тамоми қавме ки аз шаҳрҳои Яҳудо ба Ерусалим омаданд, ба ҳузури Парвардигор рӯза эълон карданд.
Ва Борух суханони Ирмиёро аз он тӯмор дар хонаи Парвардигор, дар ҳуҷраи Ҷамарё ибни Шофони котиб, дар саҳни боло, дар даҳани дарвозаи нави хонаи Парвардигор, дар гӯши тамоми қавм хонд.
Ва Михой ибни Ҷамарё ибни Шофон ҳамаи суханони Парвардигорро аз он тӯмор шунид,
Ва ба хонаи подшоҳ, ба хуҷраи котиб фурӯд омад, ва инак, дар он ҷо ҳамаи мирон нишаста буданд: Элишомои котиб, ва Далоё ибни Шамаъё, ва Элнотон ибни Ахбӯр, ва Ҷамарё ибни Шофон, ва Сидқиё ибни Ҳананё, ва ҳамаи мирон;
Ва Михой ҳамаи суханонеро, ки шунида буд, вақте ки Борух тӯморро дар гӯши қавм хонд, ба онҳо ҳикоят кард.
Ва ҳамаи мирон Яҳудӣ ибни Натанё ибни Шамаъё ибни Ҳабаширо назди Борух фиристоданд, ки бигӯяд: «Он тӯморро, ки дар гӯши қавм хондӣ, ба дасти худ гирифта, биё». Ва Борух ибни Нериё он тӯморро ба дасти худ гирифта, назди онҳо омад.
Ва онҳо ба ӯ гуфтанд: «Бинишин ва онро дар гӯши мо бихон». Ва Борух дар гӯши онҳо хонд.
Ва ҳангоме ки онҳо ҳамаи он суханонро шуниданд, бо ҳарос ба ҳамдигар нигаристанд, ва ба Борух гуфтанд: «Мо ҳамаи ин суханонро албатта ба подшоҳ нақл хоҳем намуд».
Ва ба Борух савол дода, гуфтанд: «Ба мо бигӯй, ки ҳамаи ин суханонро чӣ гуна аз забони ӯ навиштӣ?»
Ва Борух ба онҳо гуфт: «Ӯ аз забони худ ба ман ҳамаи ин суханонро хонд, ва ман бо сиёҳӣ дар тӯмор навиштам».
Ва мирон ба Борух гуфтанд: «Рафта, ту ва Ирмиё пинҳон шавед, то касе надонад, ки шумо куҷоед».
Ва тӯморро дар ҳуҷраи Элишомои котиб гузошта, ба қасри подшоҳ рафтанд ва ҳамаи он суханонро дар гӯши подшоҳ нақл карданд.
Ва подшоҳ Яҳудиро фиристод, ки тӯморро биёрад, ва ӯ онро аз ҳуҷраи Элишомои котиб овард, ва онро Яҳудӣ дар гӯши подшоҳ ва дар гӯши ҳамаи мироне ки назди подшоҳ истода буданд, хонд.
Ва подшоҳ дар моҳи нӯҳум дар хонаи зимистонӣ нишаста буд, ва дар пеши ӯ манқали оташ месӯхт.
Ва чун Яҳудӣ се-чор сутунро хонда тамом мекард, подшоҳ бо кордчаи китобат онро бурида мегирифту дар оташи манқал меандохт, то даме ки тамоми он тӯмор дар оташи манқал сӯзонида шуд.
Вале подшоҳ ва ҳамаи бандагонаш, ки ҳамаи ин суханонро шуниданд, натарсиданд ва ҷомаҳои худро чок назаданд,
Ва ҳарчанд Элнотон ва Далоё ва Ҷамарё аз подшоҳ илтимос карданд, ки тӯморро насӯзонад, ӯ ба онҳо гӯш надод.
Ва подшоҳ ба Ераҳмеили шоҳзода ва Сароё ибни Азриил ва Шелемё ибни Абдаил амр фармуд, ки Борухи котиб ва Ирмиёи набиро дастгир кунанд, вале Парвардигор онҳоро пинҳон кард.
Ва баъд аз он ки подшоҳ тӯмор ва суханонеро, ки Борух аз забони Ирмиё навишта буд, сӯзонид, каломи Парвардигор бар Ирмиё нозил шуда, гуфт:
«Барои худ аз нав тӯмори дигаре бигир ва ҳамаи суханони пештараро, ки дар тӯмори якум буд, ва онро Еҳӯёқим подшоҳи Яҳудо сӯзонид, дар он бинавис.
Ва ба Еҳӯёқим подшоҳи Яҳудо бигӯй: Парвардигор чунин мегӯяд: ту ин тӯморро сӯзонида, гуфтӣ: чаро ту дар он чунин навиштӣ: ́Подшоҳи Бобил ҳатман хоҳад омад ва ин заминро валангор карда, одамон ва ҳайвонотро аз он барҳам хоҳад зад́?
Бинобар ин Парвардигор дар бораи Еҳӯёқим подшоҳи Яҳудо чунин мегӯяд: ӯро касе нахоҳад буд, ки бар тахти Довуд биншинад, ва ҷасади ӯ дар гармои рӯз ва сармои шаб партофта хоҳад шуд.
Ва ӯ ва насли ӯ ва бандагони ӯро Ман барои гуноҳашон ҷазо хоҳам дод, ва бар онҳо ва бар сокиноки Ерусалим ва бар мардони Яҳудо тамоми он мусибатро, ки дар ҳаққи онҳо баён намудаам, хоҳам овард, чунки онҳо гӯш надоданд».
Ва Ирмиё тӯмори дигаре гирифта, ба Борух ибни Нериёи котиб дод, ва ӯ ҳамаи суханони тӯмореро, ки Еҳӯёқим подшоҳи Яҳудо ба оташ сӯзонида буд, аз забони Ирмиё дар он бинавишт, ва боз бар онҳо суханони бисёре монанди онҳо илова карда шуд.