Скрыть
50:5
50:7
50:9
50:10
50:12
50:14
50:16
50:21
50:22
50:24
50:26
50:28
50:33
50:34
50:35
50:36
50:38
50:42
Церковнославянский (рус)
Сло́во, е́же рече́ Госпо́дь на Вавило́нъ и на зе́млю Халде́йскую иеремі́ею проро́комъ.
Возвѣсти́те во язы́цѣхъ и слы́шано сотвори́те, воз­дви́гните зна́менiе, возопі́йте и не скрыва́йте, рцы́те: плѣне́нъ бы́сть Вавило́нъ, посрами́ся ви́лъ, побѣди́ся мерода́хъ, посрами́шася изва́янiя его́, сокруши́шася кумíры и́хъ.
Я́ко прiи́де на́нь язы́къ от­ сѣ́вера, то́й положи́тъ зе́млю его́ въ запустѣ́нiе, и не бу́детъ живя́й въ не́й от­ человѣ́ка да́же и до скота́: подви́гнушася, от­идо́ша.
Въ ты́я дни́ и въ то́ вре́мя, глаго́летъ Госпо́дь, прiи́дутъ сы́нове Изра́илевы, ті́и и сы́нове Иу́дины вку́пѣ ходя́ще и пла́чуще по́йдутъ и Го́спода Бо́га сво­его́ взы́щутъ.
Во Сiо́нъ испыта́ютъ стези́, та́мо бо обрати́в­ше ли́ца своя́ прiи́дутъ и при­­ложа́т­ся ко Го́споду завѣ́томъ вѣ́чнымъ, и́же забве́нiю не преда́ст­ся.
О́вцы поги́бшыя бы́ша лю́дiе мо­и́, па́стырiе и́хъ соврати́ша и́хъ и сотвори́ша я́ кры́тися по гора́мъ: съ горы́ на хо́лмъ ходи́ша.
Забы́ша ло́жа сво­его́, вси́ обрѣта́ющiи и́хъ снѣда́ху и́хъ, и врази́ и́хъ реко́ша: не пощади́мъ и́хъ, зане́ согрѣши́ша Го́споду, па́жить пра́вды, собира́ющему отце́въ и́хъ Го́споду.
Отиди́те от­ среды́ Вавило́на и от­ земли́ Халде́йски изыди́те, и бу́дите я́ко ко́злища предъ овца́ми.
Я́ко се́, а́зъ воз­дви́гну и при­­веду́ на Вавило́нъ собра́нiя язы́ковъ вели́кихъ от­ земли́ полу́нощныя, и ополча́т­ся на́нь: от­ту́ду плѣне́нъ бу́детъ, я́коже стрѣла́ му́жа си́льна иску́сна не воз­врати́т­ся пра́здна.
И бу́детъ земля́ Халде́йска въ разграбле́нiе, вси́ граби́теле ея́ напо́лнят­ся, глаго́летъ Госпо́дь:
зане́ веселистеся́ и велерѣ́чивасте, расхища́юще наслѣ́дiе мое́, скака́сте бо я́ко телцы́ на травѣ́ и бодо́сте я́коже волы́.
Пору́гана бы́сть ма́ти ва́ша зѣло́, и посрами́ся роди́в­шая ва́съ: се́, послѣ́дняя во язы́цѣхъ пуста́ и непрохо́дна и суха́.
От гнѣ́ва Госпо́дня не поживу́тъ во вѣ́къ: но бу́детъ ве́сь въ запустѣ́нiе, и вся́къ ходя́й сквоз­ѣ́ Вавило́нъ подиви́т­ся и позви́ждетъ надъ вся́кою я́звою его́.
Ополчи́теся на Вавило́нъ, вси́ окре́стнiи наляца́ющiи лу́къ, стрѣля́йте на́нь, не щади́те стрѣ́лъ ва́шихъ, поне́же предъ Го́сподемъ согрѣши́,
воз­ми́те его́: ослабѣ́ша ру́цѣ его́, падо́ша основа́нiя его́, сокруши́шася забра́ла его́, я́ко ме́сть Госпо́дня е́сть: от­мсти́те ему́, я́коже сотвори́, сотвори́те ему́:
потреби́те сѣ́мя от­ Вавило́на, и держа́щаго се́рпъ во вре́мя жа́твы от­ лица́ меча́ е́ллинска, кі́йждо къ лю́демъ сво­и́мъ обрати́т­ся, и кі́йждо въ зе́млю свою́ убѣжи́тъ.
Овча́ заблужда́ющее Изра́иль, льво́ве изнури́ша е́: пе́рвѣе яде́ его́ ца́рь Ассу́ръ, се́й же послѣ́днiй и ко́сти оглода́ ему́ Навуходоно́соръ ца́рь Вавило́нскiй.
Сего́ ра́ди та́ко глаго́летъ Госпо́дь Вседержи́тель, Бо́гъ Изра́илевъ: се́, а́зъ посѣщу́ на царя́ Вавило́нска и на зе́млю его́, я́коже посѣти́хъ на царя́ Ассу́рска,
и воз­веду́ па́ки Изра́иля на па́жить его́, и упасе́т­ся въ карми́лѣ и Васа́нѣ, и въ горѣ́ Ефре́мли и въ Галаа́дѣ, и насы́тит­ся душа́ его́.
Въ ты́я дни́ и въ то́й ча́съ, глаго́летъ Госпо́дь, по­и́щутъ непра́вды Изра́илевы, и не бу́детъ, и грѣхо́въ Иу́диныхъ, и не обря́щут­ся: я́ко ми́лостивъ бу́ду и́мъ оста́в­шымся.
На зе́млю владѣ́ющихъ взы́ди и на живу́щихъ въ не́й посѣти́, разори́ и убі́й су́щыя по ни́хъ, глаго́летъ Госпо́дь: и сотвори́ вся́, ели́ка заповѣ́даю тебѣ́.
Гла́съ бра́ни и сотре́нiе вели́ко въ земли́ Халде́йстѣй.
Ка́ко сокруши́ся и сотре́ся мла́тъ всея́ земли́? ка́ко обрати́ся въ пусты́ню Вавило́нъ во язы́цѣхъ?
Взы́дутъ на тя́, и плѣне́нъ бу́деши, и не позна́еши, я́ко Вавило́нъ еси́: обрѣ́тенъ и я́тъ еси́, поне́же разгнѣ́валъ еси́ Го́спода.
Отве́рзе Госпо́дь сокро́вища своя́ и изнесе́ сосу́ды гнѣ́ва сво­его́, я́ко дѣ́ло е́сть Го́споду Вседержи́телю въ земли́ Халде́йстѣй:
я́ко прiидо́ша времена́ его́: от­ве́рзите храни́лища его́ и испыта́йте и́, а́ки верте́пъ, и погуби́те его́, да не бу́детъ оста́нка его́.
Изсуши́те вся́ плоды́ его́, и да сни́дутъ въ закла́нiе: го́ре и́мъ, я́ко прiи́де де́нь и́хъ и ча́съ от­мще́нiя и́хъ.
Гла́съ бѣжа́щихъ и избѣ́гшихъ от­ земли́ Вавило́нскiя, да воз­вѣстя́тъ въ Сiо́нѣ от­мще́нiе Го́спода Бо́га на́­шего, от­мще́нiе хра́ма его́.
Возвѣсти́те на Вавило́нъ мно́гимъ, всѣ́мъ наляца́ющымъ лу́къ, ополчи́теся на́нь о́крестъ: да не убѣжи́тъ ни еди́нъ изъ него́: воз­да́йте ему́ по дѣло́мъ его́, по всему́, ели́ка сотвори́, сотвори́те ему́, я́ко воста́ на Го́спода Бо́га свята́го Изра́илева.
Сего́ ра́ди паду́тъ ю́ноши его́ на сто́гнахъ его́, и вси́ му́жiе во́инстiи его́ низве́ржени бу́дутъ въ то́й де́нь, глаго́летъ Госпо́дь.
Се́, а́зъ на тя́, го́рде, глаго́летъ Госпо́дь Бо́гъ Вседержи́тель, я́ко прiи́де де́нь тво́й и ча́съ посѣще́нiя тво­его́:
и паде́тъ горды́ня твоя́ и разруши́т­ся, и не бу́детъ воз­ставля́яй ю́: и воз­жгу́ о́гнь въ дубра́вѣ его́, и поя́стъ вся́ окре́стная его́.
Та́ко глаго́летъ Госпо́дь Вседержи́тель: порабоще́нiе терпя́тъ сы́нове Изра́илевы и сы́нове Иу́дины, вку́пѣ вси́ плѣни́в­шiи и́хъ порабо́тиша и́хъ, не хо́щутъ бо от­пусти́ти и́хъ.
Изба́витель же и́хъ си́льный, Госпо́дь Вседержи́тель и́мя ему́, судо́мъ суди́ти и́мать супоста́ты своя́, я́ко да изба́витъ зе́млю, и потрясе́тъ жи́тельми Вавило́нскими.
Ме́чь на халде́евъ, глаго́летъ Госпо́дь, и на жи́тели вавило́нскiя, и на кня́зи и на му́дрыя его́,
ме́чь на обая́тели его́, и бу́iи бу́дутъ, и ме́чь на си́льныя его́, и ослабѣ́ютъ:
ме́чь на ко́ни его́ и на колесни́цы его́, и на вся́ про́чыя лю́ди, и́же су́ть посредѣ́ его́, и бу́дутъ я́ко жены́: ме́чь на сокро́вища его́, и расхи́тят­ся:
ме́чь на во́ды его́, и постыдя́т­ся, я́ко земля́ изва́ян­ныхъ е́сть, и во о́стровѣхъ хваля́хуся.
Сего́ ра́ди поживу́тъ мечты́ во о́стровѣхъ, и поживу́тъ въ не́мъ дще́ри Си́риновъ, и не бу́детъ живу́ща въ не́мъ ктому́ во вѣ́ки, ниже́ согради́т­ся от­ ро́да въ ро́дъ.
Я́коже преврати́ Госпо́дь Cодо́ма и Гомо́рра и окре́стныя гра́ды и́хъ, глаго́летъ Госпо́дь, не пребу́детъ та́мо му́жъ, ниже́ поживе́тъ въ не́мъ сы́нъ человѣ́чь.
Се́, лю́дiе и́дутъ от­ сѣ́вера, и язы́къ вели́къ, и ца́рiе мно́зи воста́нутъ от­ коне́цъ земли́,
лу́ки и щиты́ иму́ще, гро́зни су́ть и неми́лостиви: гла́съ и́хъ я́ко мо́ре воз­шуми́тъ, на ко́ни воз­ся́дутъ, угото́вани я́коже о́гнь на бра́нь проти́ву тебе́, дщи́ Вавило́ня.
Услы́ша ца́рь Вавило́нскiй слу́хъ и́хъ, и ослабѣ́ша ру́цѣ его́, ско́рбь объя́тъ его́ и болѣ́зни, я́ко ражда́ющую.
Се́, я́ко ле́въ изы́детъ от­ рыка́нiя Иорда́нова на мѣ́сто еѳа́на, я́ко ско́ро от­мщу́ и́хъ от­ него́, и вся́каго ю́ношу надъ ни́мъ поста́влю. Кто́ бо подо́бенъ мнѣ́? и кто́ мо́жетъ стоя́ти проти́ву мене́? и кто́ е́сть па́стырь се́й, и́же воспроти́вит­ся лицу́ мо­ему́?
Тѣ́мже слы́шите совѣ́тъ Госпо́день, его́же совѣща́ на Вавило́нъ, и умышле́нiя его́, я́же умы́сли на зе́млю Халде́йску: а́ще не исто́ргнут­ся а́гнцы ове́цъ и́хъ, а́ще не бу́детъ разме́тана [вку́пѣ съ ними́] па́жить и́хъ.
От гла́са бо плѣне́нiя Вавило́нскаго потрясе́т­ся земля́, и во́пль во язы́цѣхъ слы́шанъ бу́детъ.
Немецкий (GNB)
Der HERR sprach zum Propheten Jeremia und befahl ihm, über Babylonien und seine Hauptstadt Babylon Folgendes zu verkünden:
Ruft es unter den Völkern aus, alle sollen es hören! Schlagt es in allen Ortschaften an, macht es überall bekannt! Verschweigt es nicht, damit alle es erfahren: Babylon ist gefallen! Sein Herr und Beschützer hat versagt: Der Gott Marduk liegt am Boden; die abscheulichen Götzenbilder sind zertrümmert!
Von Norden her rückt ein Volk heran, das Babylonien zur Wüste macht. Niemand mehr kann dort leben; Menschen und Tiere ergreifen die Flucht und verschwinden aus dem Land!
»Wenn es so weit ist«, sagt der HERR, »werden die Leute aus Israel und die Leute aus Juda gemeinsam in ihr Land heimkehren. Weinend werden sie kommen und meine Nähe suchen, die Nähe ihres Gottes.
Nach dem Weg zum Berg Zion werden sie fragen; dort liegt ihr Ziel. Sie werden zueinander sagen: ́Kommt, wir kehren wieder zum HERRN zurück und wollen den Bund mit ihm nie mehr vergessen!́
Wie eine verlorene Herde war mein Volk. Seine Hirten leiteten es in die Irre; sie führten es auf Berge, auf denen es der Verführung erlag, mir den Rücken zu kehren. Von einem Berg zum andern zog es und vergaß darüber seinen Lagerplatz.
Jeder, der es fand, fiel über es her. ́Wir machen uns damit nicht schuldiǵ, sagten seine Feinde, ́denn diese Leute haben sich gegen den HERRN vergangen, der sie doch treu mit allem versorgte, was sie zum Leben brauchten, und auf den ihre Vorfahren alle Hoffnung setzten!́«
Der HERR sagt: »Ihr Ausländer alle, flieht aus Babylon und verlasst das Land, so schnell ihr könnt! Drängt euch durch wie die Böcke in der Herde, dass ihr noch rechtzeitig wegkommt!
Denn ich biete die Heeresmacht großer Völker gegen Babylon auf; aus dem Land im Norden werden sie heranrücken und die Stadt erobern. Sie verstehen ihr Handwerk: keiner ihrer Pfeile verfehlt sein Ziel!
Ganz Babylonien fällt in ihre Hand und sie werden es nach Herzenslust ausplündern!
Freut euch nur und jubelt, ihr Babylonier! Ihr habt mein Volk und mein Land ausgeplündert. Springt nur wie die Kälber und wiehert wie übermütige Hengste!
Bald wird Babylon, eure Mutter, die euch geboren hat, ganz erbärmlich dastehen. Ihr werdet das letzte der Völker sein und euer Land wird zur ausgedörrten Wüste.
Mein Zorn wird es völlig unbewohnbar machen, alles wird zur Wüste! Und eure Hauptstadt Babylon wird so zerstört, dass jeder, der vorbeikommt, vor Entsetzen aufschreit!«
Ihr Bogenschützen, geht rings um Babylon in Stellung! Schießt und spart nicht mit Pfeilen, denn diese Stadt hat sich gegen den HERRN vergangen!
Erhebt lautes Kriegsgeschrei von allen Seiten und greift an!

Seht! Babylon ergibt sich! Seine Türme stürzen ein! Seine Mauern fallen! Der HERR selbst will an dieser Stadt Vergeltung üben, darum gebt es ihr und verfahrt mit ihr, wie sie mit anderen verfuhr!

Lasst niemand am Leben, der noch einmal ein Feld bestellen oder die Ernte einbringen könnte! Alle aber, die nicht in diesem Land zu Hause sind, sollen vor dem Wüten des Schwertes fliehen und zu ihrem Volk und in ihre Heimat zurückkehren!
Israel war ein versprengtes Schaf, auf das die Löwen Jagd machten: Zuerst packte es der König von Assyrien und machte sich über es her. Dann kam Nebukadnezzar, der König von Babylonien, nahm den Rest und zermalmte auch noch die Knochen.
Darum sagt der HERR, der Herrscher der Welt, der Gott Israels: »Jetzt ziehe ich den König von Babylonien und sein ganzes Land zur Rechenschaft, genauso wie ich den König von Assyrien zur Rechenschaft gezogen habe.
Israel aber bringe ich zurück an seinen Weideplatz. Es soll wieder weiden auf dem Karmel und auf der Hochebene von Baschan, im Bergland von Efraïm und von Gilead und es wird ihm an nichts mehr fehlen.
Dann wird man vergeblich nach der Schuld Israels und nach den Sünden Judas suchen – sie sind nicht mehr da; denn ich habe denen die Schuld vergeben, die ich aus meinem Volk übrig lasse.«
Der HERR hat den Befehl gegeben: »Auf zum Kampf gegen das Land Meratajim, gegen die Bewohner von Pekod! Vollstreckt den Bann an den Menschen und ihrem ganzen Besitz! Haltet euch genau an diesen Befehl!«
Schon ist das Land voll Kriegslärm, schon sinkt alles in Trümmer.
Babylon, du Hammer, der die ganze Welt in Stücke schlug, jetzt liegst du selber zerschmettert am Boden, ein Bild des Grauens für alle Völker!
»Babylon, ich selbst habe dir eine Falle gestellt«, sagt der HERR, »und prompt bist du hineingelaufen. Ich habe dich gefangen und jetzt rechne ich mit dir ab; denn mit mir, dem HERRN, hast du dich angelegt!«
Wie einer Waffen aus der Rüstkammer holt, so holt der HERR in seinem Zorn die Völker herbei. Er, der Herrscher über die ganze Welt, hat Arbeit für sie im Land der Babylonier.
Er befiehlt ihnen: »Fallt über sie her von allen Seiten! Brecht ihre Vorratshäuser auf! Werft alles, was ihr findet, auf einen Haufen und vollstreckt daran den Bann; nichts darf übrig bleiben!
Bringt die jungen Männer um, führt sie ab wie junge Stiere zur Schlachtung! Weh über sie, der Tag der Abrechnung ist da!«
Horcht! Flüchtlinge aus Babylonien sind gekommen! Sie berichten auf dem Berg Zion, wie der HERR, unser Gott, den Babyloniern vergilt, was sie mit seinem Tempel gemacht haben!
Bietet alle Bogenschützen auf gegen Babylon und schließt den Belagerungsring! Niemand darf aus der Stadt entkommen! Zahlt ihr die Verbrechen heim, die sie begangen hat; verfahrt mit ihr genauso, wie sie mit anderen verfahren ist! Sie hat sich groß aufgespielt gegen den heiligen Gott Israels!
»Ja«, sagt der HERR, »die jungen Männer von Babylon werden auf den Plätzen der Stadt tot niedersinken; keiner der Verteidiger kommt mit dem Leben davon!
Babylon, du hochmütige Stadt«, sagt der HERR, der Herrscher über die ganze Welt, »der Tag ist gekommen, dass ich mit dir abrechne!
Du wirst stürzen und niemand hilft dir wieder auf. Ich lege Feuer an die Städte, die zu dir gehören; das wird das ganze Land ringsum vernichten!«
So spricht der HERR, der Herrscher der Welt: »Die Leute aus Israel und aus Juda werden unterdrückt. Das Volk, das sie gefangen weggeführt hat, will sie nicht wieder gehen lassen.
Doch an mir haben sie einen starken Anwalt – ́der HERR, der Herrscher der Welt́ ist sein Name. Ich werde ihnen zum Recht verhelfen und der Erde wieder Ruhe verschaffen. Doch die Bewohner Babylons will ich das Zittern lehren!«
»Tod den Babyloniern!«, sagt der HERR. »Tod ihren mächtigen Führern und weisen Ratgebern, allen Bewohnern der Hauptstadt Babylon!
Tod ihren Wahrsagern; was für Narren sind sie! Tod ihren Elitetruppen; sie sind vor Schrecken starr!
Tod ihren Pferden und Streitwagen! Tod ihren fremden Söldnertruppen; sie vergehen vor Angst wie Frauen! Weg mit ihren Schätzen und Vorräten; sie werden alle geplündert!
Weg mit ihren Bewässerungskanälen; das ganze Land soll versteppen und verdorren!

Es ist ein Land voller Götzenbilder; ihre scheußlichen Fratzen haben den Babyloniern den Verstand geraubt!

Darum sollen jetzt Wildkatzen, Schakale und Strauße sich in ihrem Land tummeln, aber Menschen werden dort niemals mehr wohnen!
Wie es Sodom und Gomorra und ihren Nachbarstädten erging, so wird es Babylonien ergehen«, sagt der HERR, »es wird so völlig zerstört, dass niemand dort wohnen bleibt und kein Mensch sich dort aufhalten mag!«
Ein großes Volk kommt von Norden her, mächtige Könige machen sich auf vom Ende der Erde.
Ihre Krieger kämpfen mit Bogen und Krummschwert, sie sind grausam und kennen kein Erbarmen. Auf Pferden reiten sie heran; es dröhnt wie das Tosen der Meeresbrandung. Sie sind bereit zum Angriff; zum Angriff auf dich, Babylon!
Als dein König die Nachricht davon erhielt, sind ihm die Hände herabgesunken! Angst hat ihn befallen, Schmerzen wie die Wehen einer gebärenden Frau!
»Wie ein Löwe aus dem Dickicht am Jordan heraufsteigt ins Weideland, so werde ich selber kommen«, sagt der HERR, »und augenblicklich werden alle Babylonier die Flucht ergreifen. Dann werde ich den Mann, den ich dazu bestimmt habe, als Herrscher über Babylonien einsetzen. Wer ist mir gleich, wer will Rechenschaft von mir fordern? Wo ist der Herrscher, der mir Widerstand leisten könnte?«
Hört also, was der HERR über Babylon beschlossen hat, was mit den Bewohnern Babyloniens geschehen wird: Wie eine Viehherde wird man sie forttreiben, selbst die Kinder und Schwachen! Ihr eigenes Land wird sich entsetzen, wenn es das sieht!
Von dem Ruf »Babylon ist gefallen!« wird die Erde erzittern, und das Klagegeschrei der Besiegten wird zu allen Völkern durchdringen!
Таджикский
КАЛОМЕ ки Парвардигор дар бораи Бобил, дар бораи замини калдониён ба воситаи Ирмиёи набӣ гуфт:
«Дар миёни халқҳо баён намоед ва эълон кунед, ва ливое бардошта, эълон кунед, пинҳон надоред, бигӯед: ́Бобил забт гардидааст, Бил шармсор шудааст, Мерӯдах шикаст хӯрдааст, санамҳояш расво шудааст, бутҳояш ба шикаст дучор омадааст́.
Зеро ки халқе аз шимол бар зидди он бархостаанд, ки замини онро биёбон хоҳанд гардонид, ва касе дар он сокин нахоҳад шуд: аз инсон то ҳайвон онро тарк карда, хоҳанд рафт.
Дар он айём ва дар он замон, – мегӯяд Парвардигор, – банӣ Исроил хоҳанд омад, онҳо бо якҷоягии банӣ Яҳудо гирякунон равона хоҳанд шуд ва Парвардигор Худои худро ҷустуҷӯ хоҳанд кард.
Дар бораи Сион пурсуҷӯ хоҳанд намуд, рӯи худро сӯи роҳи он ниҳода, хоҳанд гуфт: ́Биёед, бо паймони ҷовидонӣ, ки фаромӯш нахоҳад шуд, ба Парвардигор пайванд шавем́.
Қавми Ман рамаи гумроҳе буданд: чӯпононашон онҳоро гумроҳ карда, бар кӯҳҳо бурданд; онҳо аз кӯҳ ба теппа овора шуда гашта, ҷои фароғати худро фаромӯш карданд.
Ҳар кӣ онҳоро меёфт, онҳоро мехӯрд, ва душманонашон мегуфтанд: ́Мо гуноҳкор нестем; зеро ки онҳо пеши Парвардигор, ки маскани адолат аст, ва пеши Парвардигор, ки умеди падарони онҳо буд, гуноҳ кардаанд́.
Аз даруни Бобил бигрезед, ва аз замини калдониён берун оед, ва мисли такаҳо пешопеши рама қадамгузор бошед.
Зеро ки инак, Ман анбӯҳи халқҳои бузургро аз замини шимолӣ барангехта, бар Бобил меоварам, ва онҳо бар зидди вай саф хоҳанд баст, ва аз он ҷо вай забт хоҳад шуд; тирҳои онҳо, мисли тирҳои баҳодури нишонгир, холӣ нахоҳад баргашт.
Ва калдониён толону тороҷ хоҳанд гардид, ва ҳар кӣ онҳоро тороҷ кунад, сер хоҳад шуд, – мегӯяд Парвардигор.
Зеро ки шумо, эй ғораткунандагони мероси Ман, шодӣ ва хурсандӣ кардед, мисли ғуноҷине ки хирманро поймол кунад, рақсидед, ва мисли аспони зӯровар шеҳа кашидед.
Модари шумо бағоят хиҷил хоҳад гардид, волидаи шумо расво хоҳад шуд; инак оқибати халқҳо: биёбон, саҳрои хушк ва чӯли бедолу дарахт.
Аз ғазаби Парвардигор он ғайримаскун хоҳад шуд, ва саросар ба харобазор табдил хоҳад ёфт; ҳар кӣ аз Бобил гузар кунад, аз ҳамаи ҷароҳатҳои он дар ҳайрат афтода, ҳуштак хоҳад зад.
Гирдогирди Бобил саф бандед, эй ҳамаи камонкашон! Бар вай тирандозӣ кунед, тирҳоро дареғ надоред, зеро ки вай пеши Парвардигор гуноҳ кардааст.
Аз ҳар тараф бар вай бонг занед; вай сари таслим ниҳодааст; бунёдҳои вай фурӯ ғалтидааст, ҳисорҳои вай хароб шудааст, зеро ки ин интиқоми Парвардигор аст; аз вай интиқом гиред; чӣ тавре ки вай амал карда буд, ҳамон тавр бо вай амал кунед.
Аз Бобил коранда ва касеро, ки дар мавсими дарав бо дос кор мекунад, нобуд намоед; аз тарси шамшери ҳалокатовар бигзор ҳар кас ба қавми худ рӯ оварад, ва ҳар кас ба замини худ бигрезад.
Исроил рамаи парокандашудаест; шерон онро ронданд; аввал подшоҳи Ашшур онро ба коми худ кашид, ва сонӣ ин Набукаднесар подшоҳи Бобил устухонҳои онро шикаст.
Бинобар ин Парвардигори лашкарҳо, Худои Исроил чунин мегӯяд: инак, Ман подшоҳи Бобил ва замини ӯро ҷазо хоҳам дод, чунон ки подшоҳи Ашшурро ҷазо додаам.
Ва Исроилро ба чарогоҳи худаш хоҳад баргардонид, ва ӯ дар Кармил ва Бошон хоҳад чарид, ва ҷони ӯ бар кӯҳи Ҷилъод ва Эфроим сер хоҳад шуд.
Дар он айём ва дар он замон, – мегӯяд Парвардигор, – маъсияти Исроилро ҷустуҷӯ хоҳанд кард, вале нахоҳад буд, ва гуноҳҳои Яҳудоро хоҳанд ҷуст, ва ёфт нахоҳад шуд; зеро онҳоеро, ки боқӣ мегузорам, хоҳам омурзид.
Бар замини Меротаим ва бар сокинони Пекӯд ҳуҷум овар, онҳоро қатл намо ва ҳар чиро, ки пас аз онҳо боқӣ монад, несту нобуд соз, – мегӯяд Парвардигор, – ва он чи ба ту амр фармудаам, ба амал овар.
Садои корзор бар замин аст, ва шикасти бузурге ҳувайдост.
Путки тамоми замин чӣ гуна вожгун ва торумор шудааст, ва Бобил дар миёни халқҳо мавриди даҳшат гардидааст!
Ман барои ту дом ниҳодам, ва ту ба он гирифтор шудӣ, эй Бобил, дар ҳолате ки бехабар мондӣ; ту ёфт шудӣ ва ба даст афтодӣ, зеро ки бар зидди Парвардигор исён кардӣ.
Парвардигор қӯрхонаи Худро кушода, аслиҳаи ғазаби Худро берун овардааст, зеро ки Парвардигор Худои лашкарҳо бо замини калдониён коре дорад.
Аз ҳар тараф ба сари он биёед, анборҳои онро бикшоед, онро мисли ғарамҳо поймол кунед ва онро тамоман талаф намоед, то ки бақияе аз он намонад.
Ҳамаи барзаговони онро қатл кунед, бигзор гирифтори куштор шаванд; вой бар онҳо! Зеро ки рӯзи онҳо, замони ҷазои онҳо расидааст.
Овози гурезагон ва наҷотёфтагон аз замини Бобил ба гӯш мерасад, то ки дар Сион аз интиқоми Парвардигор Худои мо, аз интиқоми маъбади Ӯ огоҳӣ диҳад.
Тирандозонро бар зидди Бобил ҷамъ оваред! Эй ҳамаи камонкашон, гирдогирди он ӯрду занед, то ки наҷоте барои он намонад; ба он мувофиқи аъмолаш подош диҳед; чӣ тавре ки рафтор карда буд, ҳамон тавр нисбат ба он рафтор намоед, зеро ки ба зидди Парвардигор, ба зидди Поки Исроил густохӣ намудааст.
Бинобар ин ҷавонони он дар кӯчаҳои он хоҳанд афтод, ва ҳамаи ҷанговаронаш дар он рӯз талаф хоҳанд шуд, – мегӯяд Парвардигор.
Инак, Ман зидди ту ҳастам, эй густох, – мегӯяд Парвардигор Худои лашкарҳо, – зеро ки рӯзи ту, замоне ки туро ба ҷазо мустаҳиқ намоям, расидааст.
Ва густох пешпо хӯрда, фурӯ хоҳад ғалтид, ва касе набошад, ки ӯро бархезонад; ва оташ дар шаҳрҳои ӯ хоҳам зад, ва он тамоми гирду пеши ӯро хоҳад сӯзонид.
Парвардигори лашкарҳо чунин мегӯяд: банӣ Исроил ва банӣ Яҳудо якҷоя мазлум ҳастанд, ва ҳамаи касоне ки онҳоро ба асирӣ бурданд, онҳоро маҳкам нигоҳ доштаанд ва намехоҳанд онҳоро ҷавоб диҳанд.
Лекин Раҳокунандаи онҳо, ки номаш Парвардигори лашкарҳост, пуриқтидор аст; Ӯ доди онҳоро хоҳад ситонид, то ки заминро ором созад ва сокинони Бобилро ба ларза андозад.
Шамшере бар калдониён аст, – мегӯяд Парвардигор, – ва бар сокинони Бобил, ва бар мирон ва ҳакимони он;
Шамшере бар козибон аст, ва беақлии онҳо зоҳир хоҳад шуд; шамшере бар баҳодурони ӯст, ва онҳо ба изтироб хоҳанд афтод;
Шамшере бар аспони ӯст ва бар аробаҳои ӯст, ва бар тамоми мардуми гуногунқабилае ки андаруни ӯ ҳастанд, ва онҳо мисли занон хоҳанд буд; шамшере бар хазоини ӯст, ва онҳо толону тороҷ хоҳанд шуд;
Хушкоӣ бар обҳои ӯст, ва онҳо хушк хоҳад шуд; зеро ки он замини санамҳост, ва аз бими бутҳо девона хоҳанд шуд.
Бинобар ин дар он ҷо гурбаҳои ваҳшӣ бо рӯбоҳон сокин хоҳанд шуд, ва шутурмурғон маскан хоҳанд гирифт; ва он дигар то абад маскун нахоҳад гардид, ва то абадуддаҳр обод нахоҳад шуд.
Чунон ки Худо Садӯм ва Амӯро ва ҳамсояҳошонро вожгун намуд, – мегӯяд Парвардигор, – ончунон касе дар он ҷо сокин нахоҳад шуд, ва писари одам дар он зиндагӣ нахоҳад кард.
Инак, қавме аз шимол меоянд, ва халқи бузурге ва подшоҳони бисёр аз ақсои замин бармехезанд;
Онҳо камон ва мизроқ дар дасташон доранд; сангдил ҳастанд ва раҳм намекунанд; овозашон мисли баҳр мехурӯшад, ва бар аспон савор мешаванд; чун як тан барои ҷанг ба зидди ту, эй духтари Бобил, саф бастаанд.
Подшоҳи Бобил овозаи онҳоро шунид, ва дастҳояш суст шуд; азоб ва дард ӯро мисли зане ки мезояд, дар бар гирифт.
Инак, ӯ мисли шер аз ҷангалистони анбӯҳи Урдун ба иқоматгоҳи мустаҳкам мебарояд, зеро ки Ман дар лаҳзае онҳоро аз он ҷо хоҳам гурезонид, ва ҳар кӣ баргузида шуда бошад, Ман ӯро бар он таъин хоҳам кард. Зеро кист, ки мисли Ман бошад, ва кист, ки барои Ман мӯҳлате муқаррар намояд? Ва кист он чӯпоне ки бар зидди Ман тавонад истодагӣ кунад?
Бинобар ин қарори Парвардигорро, ки дар бораи Бобил қабул кардааст, ва тадбирҳои Ӯро, ки дар бораи замини калдониён андешидааст, бишнавед: ба ростӣ, хурдтарини рамабонон онҳоро хоҳанд рабуд; ба ростӣ, ӯ маскани онҳоро бар онҳо валангор хоҳад кард.
Аз садои забти Бобил замин ба ларза хоҳад омад, ва фарёде дар миёни халқҳо шунида хоҳад шуд».

1 Пророчество о падении Вавилона. Израиль и Иуда вместе взыщут Господа. 17 Израиль, рассеянное стадо, будет восстановлен. 21 Опустошение Вавилона, «молота всей земли». 33 Господь Искупитель. 35 Меч и засуха; народ с севера низвергнет Халдеев.
Слово, которое изрек Господь о Вавилоне и о земле Халдеев чрез Иеремию пророка:
возвестите и разгласите между народами, и поднимите знамя, объявите, не скрывайте, говорите: «Вавилон взят, Вил посрамлен, Меродах сокрушен, истуканы его посрамлены, идолы его сокрушены».
Ибо от севера поднялся против него народ, который сделает землю его пустынею, и никто не будет жить там, от человека до скота, все двинутся и уйдут.
В те дни и в то время, говорит Господь, придут сыновья Израилевы, они и сыновья Иудины вместе, будут ходить и плакать, и взыщут Господа Бога своего.
Будут спрашивать о пути к Сиону, и, обращая к нему лица, будут говорить: «идите и присоединитесь к Господу союзом вечным, который не забудется».
Народ Мой был как погибшие овцы; пастыри их совратили их с пути, разогнали их по горам; скитались они с горы на холм, забыли ложе свое.
Все, которые находили их, пожирали их, и притеснители их говорили: «мы не виноваты, потому что они согрешили пред Господом, пред жилищем правды и пред Господом, надеждою отцов их».
Бегите из среды Вавилона, и уходите из Халдейской земли, и будьте как козлы впереди стада овец.
Ибо вот, Я подниму и приведу на Вавилон сборище великих народов от земли северной, и расположатся против него, и он будет взят; стрелы у них, как у искусного воина, не возвращаются даром.
И Халдея сделается добычею их; и опустошители ее насытятся, говорит Господь.
Ибо вы веселились, вы торжествовали, расхитители наследия Моего; прыгали от радости, как телица на траве, и ржали, как боевые кони.
В большом стыде будет мать ваша, покраснеет родившая вас; вот будущность тех народов – пустыня, сухая земля и степь.
От гнева Господа она сделается необитаемою, и вся она будет пуста; всякий проходящий чрез Вавилон изумится и посвищет, смотря на все язвы его.
Выстройтесь в боевой порядок вокруг Вавилона; все, натягивающие лук, стреляйте в него, не жалейте стрел, ибо он согрешил против Господа.
Поднимите крик против него со всех сторон; он подал руку свою; пали твердыни его, рушились стены его, ибо это – возмездие Господа; отмщайте ему; как он поступал, так и вы поступайте с ним.
Истребите в Вавилоне и сеющего и действующего серпом во время жатвы; от страха губительного меча пусть каждый возвратится к народу своему, и каждый пусть бежит в землю свою.
Израиль – рассеянное стадо; львы разогнали его; прежде объедал его царь Ассирийский, а сей последний, Навуходоносор, царь Вавилонский, и кости его сокрушил.
Посему так говорит Господь Саваоф, Бог Израилев: вот, Я посещу царя Вавилонского и землю его, как посетил царя Ассирийского.
И возвращу Израиля на пажить его, и будет он пастись на Кармиле и Васане, и душа его насытится на горе Ефремовой и в Галааде.
В те дни и в то время, говорит Господь, будут искать неправды Израилевой, и не будет ее, и грехов Иуды, и не найдется их; ибо прощу тех, которых оставлю в живых.
Иди на нее, на землю возмутительную, и накажи жителей ее; опустошай и истребляй всё за ними, говорит Господь, и сделай всё, что Я повелел тебе.
Шум брани на земле и великое разрушение!
Как разбит и сокрушен молот всей земли! Как Вавилон сделался ужасом между народами!
Я расставил сети для тебя, и ты пойман, Вавилон, не предвидя того; ты найден и схвачен, потому что восстал против Господа.
Господь открыл хранилище Свое и взял из него сосуды гнева Своего, потому что у Господа Бога Саваофа есть дело в земле Халдейской.
Идите на нее со всех краев, растворяйте житницы ее, топчите ее как снопы, совсем истребите ее, чтобы ничего от нее не осталось.
Убивайте всех волов ее, пусть идут на заклание; горе им! ибо пришел день их, время посещения их.
Слышен голос бегущих и спасающихся из земли Вавилонской, чтобы возвестить на Сионе о мщении Господа Бога нашего, о мщении за храм Его.
Созовите против Вавилона стрельцов; все, напрягающие лук, расположитесь станом вокруг него, чтобы никто не спасся из него; воздайте ему по делам его; как он поступал, так поступите и с ним, ибо он вознесся против Господа, против Святаго Израилева.
За то падут юноши его на улицах его, и все воины его истреблены будут в тот день, говорит Господь.
Вот, Я – на тебя, гордыня, говорит Господь Бог Саваоф; ибо пришел день твой, время посещения твоего.
И споткнется гордыня, и упадет, и никто не поднимет его; и зажгу огонь в городах его, и пожрет все вокруг него.
Так говорит Господь Саваоф: угнетены сыновья Израиля, как и сыновья Иуды, и все, пленившие их, крепко держат их и не хотят отпустить их.
Но Искупитель их силен, Господь Саваоф имя Его; Он разберет дело их, чтобы успокоить землю и привести в трепет жителей Вавилона.
Меч на Халдеев, говорит Господь, и на жителей Вавилона, и на князей его, и на мудрых его;
меч на обаятелей, и они обезумеют; меч на воинов его, и они оробеют;
меч на коней его и на колесницы его и на все разноплеменные народы среди него, и они будут как женщины; меч на сокровища его, и они будут расхищены;
засуха на воды его, и они иссякнут; ибо это земля истуканов, и они обезумеют от идольских страшилищ.
И поселятся там степные звери с шакалами, и будут жить на ней страусы, и не будет обитаема во веки и населяема в роды родов.
Как ниспровержены Богом Содом и Гоморра и соседние города их, говорит Господь, так и тут ни один человек не будет жить, и сын человеческий не будет останавливаться.
Вот, идет народ от севера, и народ великий, и многие цари поднимаются от краев земли;
держат в руках лук и копье; они жестоки и немилосерды; голос их шумен, как море; несутся на конях, выстроились как один человек, чтобы сразиться с тобою, дочь Вавилона.
Услышал царь Вавилонский весть о них, и руки у него опустились; скорбь объяла его, муки, как женщину в родах.
Вот, восходит он, как лев, от возвышения Иордана на укрепленные жилища; но Я заставлю их поспешно уйти из него, и, кто избран, тому вверю его. Ибо кто подобен Мне? и кто потребует от Меня ответа? И какой пастырь противостанет Мне?
Итак выслушайте определение Господа, какое Он постановил о Вавилоне, и намерения Его, какие Он имеет о земле Халдейской: истинно, самые малые из стад повлекут их; истинно, он опустошит жилища их с ними.
От шума взятия Вавилона потрясется земля, и вопль будет слышен между народами.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible