а҆ нае́мникъ, и҆́же нѣ́сть па́стырь, є҆мꙋ́же не сꙋ́ть ѻ҆́вцы своѧ̑, ви́дитъ во́лка грѧдꙋ́ща и҆ ѡ҆ставлѧ́етъ ѻ҆́вцы и҆ бѣ́гаетъ, и҆ во́лкъ расхи́титъ и҆̀хъ и҆ распꙋ́дитъ ѻ҆́вцы:

а҆ нае́мникъ бѣжи́тъ, ꙗ҆́кѡ нае́мникъ є҆́сть и҆ неради́тъ ѡ҆ ѻ҆вца́хъ.

А҆́зъ є҆́смь па́стырь до́брый: и҆ зна́ю моѧ̑, и҆ зна́ютъ мѧ̀ моѧ̑:

ꙗ҆́коже зна́етъ мѧ̀ ѻ҆ц҃ъ, и҆ а҆́зъ зна́ю ѻ҆ц҃а̀: и҆ дꙋ́шꙋ мою̀ полага́ю за ѻ҆́вцы.

И҆ и҆́ны ѻ҆́вцы и҆́мамъ, ꙗ҆̀же не сꙋ́ть ѿ двора̀ сегѡ̀, и҆ ты̑ѧ мѝ подоба́етъ привестѝ: и҆ гла́съ мо́й ᲂу҆слы́шатъ, и҆ бꙋ́детъ є҆ди́но ста́до (и҆) є҆ди́нъ па́стырь.

[Заⷱ҇ 37] Сегѡ̀ ра́ди мѧ̀ ѻ҆ц҃ъ лю́битъ, ꙗ҆́кѡ а҆́зъ дш҃ꙋ мою̀ полага́ю, да па́ки прїимꙋ̀ ю҆̀:

никто́же во́зметъ ю҆̀ ѿ менє̀, но а҆́зъ полага́ю ю҆̀ ѡ҆ себѣ̀: ѡ҆́бласть и҆́мамъ положи́ти ю҆̀ и҆ ѡ҆́бласть и҆́мамъ па́ки прїѧ́ти ю҆̀: сїю̀ за́повѣдь прїѧ́хъ ѿ ѻ҆ц҃а̀ моегѡ̀.

Ра́спрѧ же па́ки бы́сть во і҆ꙋде́ехъ за словеса̀ сїѧ̑.

Глаго́лахꙋ же мно́зи ѿ ни́хъ: бѣ́са и҆́мать и҆ неи́стовъ є҆́сть: что̀ є҆гѡ̀ послꙋ́шаете;

И҆ні́и глаго́лахꙋ: сі́и гл҃гѡ́ли не сꙋ́ть бѣснꙋ́ющагѡсѧ: є҆да̀ мо́жетъ бѣ́съ слѣпы̑мъ ѻ҆́чи ѿве́рсти;

Бы́ша же (тогда̀) ѡ҆бновлє́нїѧ во і҆ерⷭ҇ли́мѣхъ, и҆ зима̀ бѣ̀.

И҆ хожда́ше і҆и҃съ въ це́ркви, въ притво́рѣ соломѡ́ни.

Ѡ҆быдо́ша же є҆го̀ і҆ꙋде́є и҆ глаго́лахꙋ є҆мꙋ̀: доко́лѣ дꙋ́шы на́шѧ взе́млеши; а҆́ще ты̀ є҆сѝ хрⷭ҇то́съ, рцы̀ на́мъ не ѡ҆бинꙋ́ѧсѧ.

Ѿвѣща̀ и҆̀мъ і҆и҃съ: рѣ́хъ ва́мъ, и҆ не вѣ́рꙋете: дѣла̀, ꙗ҆̀же а҆́зъ творю̀ ѡ҆ и҆́мени ѻ҆ц҃а̀ моегѡ̀, та̑ свидѣ́тельствꙋютъ ѡ҆ мнѣ̀:

но вы̀ не вѣ́рꙋете, нѣ́сте бо ѿ ѻ҆ве́цъ мои́хъ, ꙗ҆́коже рѣ́хъ ва́мъ:

[Заⷱ҇ 38] ѻ҆́вцы моѧ̑ гла́са моегѡ̀ слꙋ́шаютъ, и҆ а҆́зъ зна́ю и҆̀хъ, и҆ по мнѣ̀ грѧдꙋ́тъ:

и҆ а҆́зъ живо́тъ вѣ́чный да́мъ и҆̀мъ, и҆ не поги́бнꙋтъ во вѣ́ки, и҆ не восхи́титъ и҆́хъ никто́же ѿ рꙋкѝ моеѧ̀:

ѻ҆ц҃ъ мо́й, и҆́же дадѐ мнѣ̀, бо́лїй всѣ́хъ є҆́сть, и҆ никто́же мо́жетъ восхи́тити и҆̀хъ ѿ рꙋкѝ ѻ҆ц҃а̀ моегѡ̀:

а҆́зъ и҆ ѻ҆ц҃ъ є҆ди́но є҆сма̀.

Взѧ́ша же ка́менїе па́ки і҆ꙋде́є, да побїю́тъ є҆го̀.

Ѿвѣща̀ и҆̀мъ і҆и҃съ: мнѡ́га дѡбра̀ дѣла̀ ꙗ҆ви́хъ ва́мъ ѿ ѻ҆ц҃а̀ моегѡ̀: за ко́е и҆́хъ дѣ́ло ка́менїе ме́щете на мѧ̀;

Ѿвѣща́ша є҆мꙋ̀ і҆ꙋде́є, глаго́люще: ѡ҆ добрѣ̀ дѣ́лѣ ка́менїе не ме́щемъ на тѧ̀, но ѡ҆ хꙋлѣ̀, ꙗ҆́кѡ ты̀, чл҃вѣ́къ сы́й, твори́ши себѐ бг҃а.

Ѿвѣща̀ и҆̀мъ і҆и҃съ: нѣ́сть ли пи́сано въ зако́нѣ ва́шемъ: а҆́зъ рѣ́хъ: бо́зи є҆стѐ;

А҆́ще ѻ҆́ныхъ речѐ богѡ́въ, къ ни̑мже сло́во бж҃їе бы́сть, и҆ не мо́жетъ разори́тисѧ писа́нїе:

є҆го́же ѻ҆ц҃ъ ст҃ѝ и҆ посла̀ въ мі́ръ, вы̀ глаго́лете, ꙗ҆́кѡ хꙋлꙋ̀ гл҃еши, занѐ рѣ́хъ: сн҃ъ бж҃їй є҆́смь.

А҆́ще не творю̀ дѣла̀ ѻ҆ц҃а̀ моегѡ̀, не и҆ми́те мѝ вѣ́ры:

а҆́ще ли творю̀, а҆́ще и҆ мнѣ̀ не вѣ́рꙋете, дѣлѡ́мъ (мои̑мъ) вѣ́рꙋйте: да разꙋмѣ́ете и҆ вѣ́рꙋете, ꙗ҆́кѡ во мнѣ̀ ѻ҆ц҃ъ, и҆ а҆́зъ въ не́мъ.

И҆ска́хꙋ ᲂу҆̀бо па́ки ꙗ҆́ти є҆го̀: и҆ и҆зы́де ѿ рꙋ́къ и҆́хъ,

и҆ и҆́де па́ки на ѡ҆́нъ по́лъ і҆ѻрда́на, на мѣ́сто, и҆дѣ́же бѣ̀ і҆ѡа́ннъ пре́жде крестѧ̀, и҆ пребы́сть тꙋ̀.

И҆ мно́зи прїидо́ша къ немꙋ̀ и҆ глаго́лахꙋ, ꙗ҆́кѡ і҆ѡа́ннъ ᲂу҆́бѡ зна́менїѧ не сотворѝ ни є҆ди́нагѡ: всѧ̑ же, є҆ли̑ка речѐ і҆ѡа́ннъ ѡ҆ се́мъ, и҆́стинна бѧ́хꙋ.

И҆ мно́зи вѣ́роваша въ него̀ тꙋ̀.

Сербский (синод.)

Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник.

А који улази на врата пастир је овцама.

Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их;

И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.

А за туђином неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца.

Ову причу каза им Исус, али они не разумјеше шта бијаше то што им говораше.

Тада им рече Исус опет: Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата овцама.

Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници; али их овце не послушаше.

Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.

Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу.

Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце.

А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.

А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце.

Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.

Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце.

И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир.

Зато ме Отац љуби, јер ја живот свој полажем да га опет узмем.

Нико га не узима од мене, него га ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога.

Тада опет настаде раздор међу Јудејцима због ових ријечи.

А многи од њих говораху: У њему је демон, и махнита. (то га слушате?

Други говораху: Ово нису ријечи бјесомучника. Зар може демон слијепима очи отварати?

А бијаше тада Празник обновљења храма у Јерусалиму, и бијаше зима.

И ходаше Исус у храму по тријему Соломонову.

И Јудејци га опколише и говораху му: Докле ћеш мучити душе наше? Ако си ти Христос, кажи нам отворено.

Исус им одговори: Рекох вам па не вјерујете. Дјела која творим ја у име Оца својега, она свједоче о мени,

Али ви не вјерујете; јер нисте од оваца мојих, као што вам рекох.

Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду.

И ја им дајем живот вјечни, и никад неће изгинути, и нико их неће отети из руке моје.

Отац мој који ми их је дао већи је од свију: и нико их не може отети из руке Оца мојега.

Ја и Отац једно смо.

А Јудејци опет подигоше камење да га каменују.

Исус им одговори: Многа добра дјела показах вам од Оца својега, за које од тих дјела ме каменујете?

Одговорише му Јудејци говорећи: Не каменујемо те за добро дјело, него за хулу, што се ти. човјек будући, правиш Бог.

Одговори им Исус: Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?

Кад оне назва боговима, којима ријеч Божија би дата. а Писмо се не може укинути,

Како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: ја сам Син Божији?

Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте ми.

Ако ли творим, иако мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у мени и ја у њему.

Тада опет тражаху да га ухвате; али им се измаче из руку.

И отиде опет преко Јордана на мјесто гдје Јован најприје крштаваше; и остаде ондје.

И многи дођоше к њему и говораху: Јован не учини ниједно знамење, али све што каза Јован за овога истина бјеше.

И многи вјероваше у њега ондје.

Синодальный

Языки

1 «Я дверь овцам»; «Я есмь пастырь добрый». 19 Иисуса Христа обвиняют в богохульстве; Его ответ. 40 Его уход за Иордан.

Истинно, истинно говорю вам: кто не дверью входит во двор овчий, но перелазит инуде, тот вор и разбойник;

а входящий дверью есть пастырь овцам.

Ему придверник отворяет, и овцы слушаются голоса его, и он зовет своих овец по имени и выводит их.

И когда выведет своих овец, идет перед ними; а овцы за ним идут, потому что знают голос его.

За чужим же не идут, но бегут от него, потому что не знают чужого голоса.

Сию притчу сказал им Иисус; но они не поняли, что такое Он говорил им.

Итак, опять Иисус сказал им: истинно, истинно говорю вам, что Я дверь овцам.

Все, сколько их ни приходило предо Мною, суть воры и разбойники; но овцы не послушали их.

[Зач. 36.] Я есмь дверь: кто войдет Мною, тот спасется, и войдет, и выйдет, и пажить найдет.

Вор приходит только для того, чтобы украсть, убить и погубить. Я пришел для того, чтобы имели жизнь и имели с избытком.

Я есмь пастырь добрый: пастырь добрый полагает жизнь свою за овец.

А наемник, не пастырь, которому овцы не свои, видит приходящего волка, и оставляет овец, и бежит; и волк расхищает овец, и разгоняет их.

А наемник бежит, потому что наемник, и нерадит об овцах.

Я есмь пастырь добрый; и знаю Моих, и Мои знают Меня.

Как Отец знает Меня, так и Я знаю Отца; и жизнь Мою полагаю за овец.

Есть у Меня и другие овцы, которые не сего двора, и тех надлежит Мне привести: и они услышат голос Мой, и будет одно стадо и один Пастырь.

[Зач. 37.] Потому любит Меня Отец, что Я отдаю жизнь Мою, чтобы опять принять ее.

Никто не отнимает ее у Меня, но Я Сам отдаю ее. Имею власть отдать ее и власть имею опять принять ее. Сию заповедь получил Я от Отца Моего.

От этих слов опять произошла между Иудеями распря.

Многие из них говорили: Он одержим бесом и безумствует; что слушаете Его?

Другие говорили: это слова не бесноватого; может ли бес отверзать очи слепым?

Настал же тогда в Иерусалиме праздник обновления, и была зима.

И ходил Иисус в храме, в притворе Соломоновом.

Тут Иудеи обступили Его и говорили Ему: долго ли Тебе держать нас в недоумении? если Ты Христос, скажи нам прямо.

Иисус отвечал им: Я сказал вам, и не верите; дела, которые творю Я во имя Отца Моего, они свидетельствуют о Мне.

Но вы не верите, ибо вы не из овец Моих, как Я сказал вам.

[Зач. 38.] Овцы Мои слушаются голоса Моего, и Я знаю их; и они идут за Мною.

И Я даю им жизнь вечную, и не погибнут вовек; и никто не похитит их из руки Моей.

Отец Мой, Который дал Мне их, больше всех; и никто не может похитить их из руки Отца Моего.

Я и Отец – одно.

Тут опять Иудеи схватили каменья, чтобы побить Его.

Иисус отвечал им: много добрых дел показал Я вам от Отца Моего; за которое из них хотите побить Меня камнями?

Иудеи сказали Ему в ответ: не за доброе дело хотим побить Тебя камнями, но за богохульство и за то, что Ты, будучи человек, делаешь Себя Богом.

Иисус отвечал им: не написано ли в законе вашем: Я сказал: вы боги?

Если Он назвал богами тех, к которым было слово Божие, и не может нарушиться Писание, –

Тому ли, Которого Отец освятил и послал в мир, вы говорите: богохульствуешь, потому что Я сказал: Я Сын Божий?

Если Я не творю дел Отца Моего, не верьте Мне;

а если творю, то, когда не верите Мне, верьте делам Моим, чтобы узнать и поверить, что Отец во Мне и Я в Нем.

Тогда опять искали схватить Его; но Он уклонился от рук их,

и пошел опять за Иордан, на то место, где прежде крестил Иоанн, и остался там.

Многие пришли к Нему и говорили, что Иоанн не сотворил никакого чуда, но все, что сказал Иоанн о Нем, было истинно.

И многие там уверовали в Него.