Скрыть
12:3
12:4
12:5
12:7
12:9
12:10
12:11
12:12
12:14
12:16
12:17
12:18
12:19
12:20
12:21
12:22
12:23
12:24
12:28
12:29
12:30
12:33
12:35
12:36
12:37
12:39
12:41
12:42
12:44
12:45
12:50
Церковнославянский (рус)
[Зач. 41.] Иису́съ же пре́жде шести́ дні́й Па́схи прiи́де въ Виѳа́нiю, идѣ́же бѣ́ Ла́зарь уме́рый, его́же воскреси́ от­ ме́ртвыхъ.
Сотвори́ша же Ему́ ве́черю ту́, и Ма́рѳа служа́­ше: Ла́зарь же еди́нъ бѣ́ от­ воз­лежа́щихъ съ Ни́мъ.
Марі́а же прiе́мши ли́тру ми́ра на́рда писти́ка многоцѣ́н­на, пома́за но́зѣ Иису́совѣ, и отре́ власы́ сво­и́ми но́зѣ Его́: хра́мина же испо́лнися от­ вони́ ма́сти [благово́н­ныя].
Глаго́ла же еди́нъ от­ учени́къ Его́, Иу́да Си́моновъ Искарiо́тскiй, и́же хотя́ше Его́ преда́ти:
чесо́ ра́ди ми́ро сiе́ не про́дано бы́сть на трiе́хъ стѣ́хъ пѣ́нязь и дано́ ни́щымъ?
Сiе́ же рече́, не я́ко о ни́щихъ печа́­шеся, но я́ко та́ть бѣ́, и ковче́жецъ имѣ́яше, и вмета́емая ноша́­ше.
Рече́ же Иису́съ: не дѣ́йте ея́, да въ де́нь погребе́нiя Мо­его́ соблюде́тъ е́:
ни́щыя бо всегда́ и́мате съ собо́ю, Мене́ же не всегда́ и́мате.
Разумѣ́ же наро́дъ мно́гъ от­ Иуде́й, я́ко ту́ е́сть: и прiидо́ша не Иису́са ра́ди то́кмо, но да и Ла́заря ви́дятъ, его́же воскреси́ от­ ме́ртвыхъ.
Совѣща́ша же архiере́е, да и Ла́заря убiю́тъ,
я́ко мно́зи его́ ра́ди идя́ху от­ Иуде́й и вѣ́роваху во Иису́са.
Во у́трiй [же] де́нь наро́дъ мно́гъ при­­ше́дый въ пра́здникъ, слы́шав­ше, я́ко Иису́съ гряде́тъ во Иерусали́мъ,
прiя́ша ва́iа от­ фи́никъ, и изыдо́ша въ срѣ́тенiе Ему́, и зва́ху [глаго́люще]: оса́н­на, благослове́нъ гряды́й во и́мя Госпо́дне, Ца́рь Изра́илевъ.
Обрѣ́тъ же Иису́съ осля́, всѣ́де на не́, я́коже е́сть пи́сано:
не бо́йся, дщи́ Сiо́ня: се́ Ца́рь тво́й гряде́тъ, сѣдя́ на жребя́ти о́сли.
Си́хъ же не разумѣ́ша ученицы́ Его́ пре́жде: но егда́ просла́вися Иису́съ, тогда́ помяну́ша, я́ко сiя́ бы́ша о Не́мъ пи́сана, и сiя́ сотвори́ша Ему́.
Свидѣ́тел­ст­воваше у́бо наро́дъ, и́же бѣ́ [пре́жде] съ Ни́мъ, егда́ Ла́заря воз­гласи́ от­ гро́ба и воскреси́ его́ от­ ме́ртвыхъ:
сего́ ра́ди и срѣ́те Его́ наро́дъ, я́ко слы́шаша Его́ сiе́ сотво́рша зна́менiе.
[Зач. 42.] Фарисе́е у́бо рѣ́ша къ себѣ́: ви́дите, я́ко ника́яже по́льза е́сть? Се́ мíръ по Не́мъ и́детъ.
Бя́ху же нѣ́цыи Е́ллини от­ при­­ше́дшихъ, да покло́нят­ся въ пра́здникъ:
сі́и у́бо при­­ступи́ша къ Фили́ппу, и́же бѣ́ от­ Виѳсаи́ды Галиле́йскiя, и моля́ху его́, глаго́люще: го́споди, хо́щемъ Иису́са ви́дѣти.
Прiи́де Фили́ппъ и глаго́ла Андре́ови: и па́ки Андре́й и Фили́ппъ глаго́ласта Иису́сови.
Иису́съ же от­вѣща́ и́ма, глаго́ля: прiи́де ча́съ, да просла́вит­ся Сы́нъ Человѣ́ческiй:
ами́нь, ами́нь глаго́лю ва́мъ: а́ще зе́рно пшени́чно па́дъ на земли́ не у́мретъ, то́ еди́но пребыва́етъ: а́ще же у́мретъ, мно́гъ пло́дъ сотвори́тъ:
любя́й ду́шу свою́, погуби́тъ ю́: и ненави́дяй души́ сво­ея́ въ мíрѣ се́мъ, въ живо́тъ вѣ́чный сохрани́тъ ю́:
а́ще кто́ Мнѣ́ слу́житъ, Мнѣ́ да послѣ́д­ст­вуетъ: и идѣ́же е́смь А́зъ, ту́ и слуга́ Мо́й бу́детъ: и а́ще кто́ Мнѣ́ слу́житъ, почти́тъ его́ Оте́цъ Мо́й:
ны́нѣ душа́ Моя́ воз­мути́ся и что́ реку́? О́тче, спаси́ Мя от­ часа́ сего́: но сего́ ра́ди прiидо́хъ на ча́съ се́й:
[Зач..] О́тче, просла́ви и́мя Твое́. Прiи́де же гла́съ съ небесе́: и просла́вихъ, и па́ки просла́влю.
Наро́дъ же стоя́й и слы́шавъ, глаго́лаху: гро́мъ бы́сть. Ині́и глаго́лаху: А́нгелъ глаго́ла Ему́.
Отвѣща́ Иису́съ и рече́: не Мене́ ра́ди гла́съ се́й бы́сть, но наро́да ра́ди:
ны́нѣ су́дъ е́сть мíру сему́: ны́нѣ кня́зь мíра сего́ изгна́нъ бу́детъ во́нъ:
и а́ще А́зъ воз­несе́нъ бу́ду от­ земли́, вся́ при­­влеку́ къ Себѣ́.
Сiе́ же глаго́лаше, назна́менуя, ко́­ею сме́ртiю хотя́ше умре́ти.
Отвѣща́ Ему́ наро́дъ: мы́ слы́шахомъ от­ зако́на, я́ко Христо́съ пребыва́етъ во вѣ́ки: ка́ко Ты́ глаго́леши: воз­нести́ся подоба́етъ Сы́ну Человѣ́ческому? Кто́ е́сть Се́й Сы́нъ Человѣ́ческiй?
Рече́ же и́мъ Иису́съ: еще́ ма́ло вре́мя свѣ́тъ въ ва́съ е́сть: ходи́те, до́ндеже свѣ́тъ и́мате, да тма́ ва́съ не и́метъ: и ходя́й во тмѣ́ не вѣ́сть, ка́мо и́детъ:
[Зач. 43.] до́ндеже свѣ́тъ и́мате, вѣ́руйте во свѣ́тъ, да сы́нове свѣ́та бу́дете. Сiя́ глаго́ла Иису́съ, и от­ше́дъ скры́ся от­ ни́хъ.
Толи́ка [же] зна́менiя сотво́ршу Ему́ предъ ни́ми, не вѣ́роваху въ Него́,
да сбу́дет­ся сло́во Иса́iи проро́ка, е́же рече́: Го́споди, кто́ вѣ́рова слу́ху на́­шему? И мы́шца Госпо́дня кому́ от­кры́ся?
Сего́ ра́ди не можа́ху вѣ́ровати, я́ко па́ки рече́ Иса́iа:
ослѣпи́ о́чи и́хъ, и ока́менилъ е́сть сердца́ и́хъ, да не ви́дятъ очи́ма, ни разумѣ́ютъ се́рдцемъ, и обратя́т­ся, и исцѣлю́ и́хъ.
Сiя́ рече́ Иса́iа, егда́ ви́дѣ сла́ву Его́ и глаго́ла о Не́мъ.
Оба́че у́бо и от­ кня́зь мно́зи вѣ́роваша въ Него́: но фарисе́й ра́ди не исповѣ́доваху, да не изъ со́нмищъ изгна́ни бу́дутъ:
воз­люби́ша бо па́че сла́ву человѣ́ческую, не́же сла́ву Бо́жiю.
Иису́съ же воз­зва́ и рече́: вѣ́руяй въ Мя́ не вѣ́руетъ въ Мя́, но въ Посла́в­шаго Мя́:
и ви́дяй Мя́ ви́дитъ Посла́в­шаго Мя́:
А́зъ свѣ́тъ въ мíръ прiидо́хъ, да вся́къ вѣ́руяй въ Мя́ во тмѣ́ не пребу́детъ:
и а́ще кто́ услы́шитъ глаго́лы Моя́ и не вѣ́руетъ, А́зъ не сужду́ ему́: не прiидо́хъ бо, да сужду́ мíрови, но да спасу́ мíръ:
от­мета́яйся Мене́ и не прiе́мляй глаго́лъ Мо­и́хъ и́мать судя́щаго ему́: сло́во, е́же глаго́лахъ, то́ су́дитъ ему́ въ послѣ́днiй де́нь:
я́ко А́зъ от­ Себе́ не глаго́лахъ: но посла́вый Мя́ Оте́цъ, То́й Мнѣ́ за́повѣдь даде́, что́ реку́ и что́ воз­глаго́лю:
и вѣ́мъ, я́ко за́повѣдь Его́ живо́тъ вѣ́чный е́сть: я́же у́бо А́зъ глаго́лю, я́коже рече́ Мнѣ́ Оте́цъ, та́ко глаго́лю.
Синодальный
1 Мария из Вифании помазала ноги Иисуса Христа; возражение Иуды; «нищих всегда имеете с собою». 9 Торжественный въезд Иисуса в Иерусалим на молодом осле. 20 Еллины хотят видеть Иисуса Христа; 23 прославление Сына Человеческого; «когда Я вознесен буду от земли, всех привлеку к Себе». 37 Пророчество Исаии о слепых глазах. 42 Начальники уверовали, но не исповедали.
[Зач. 41.] За шесть дней до Пасхи пришел Иисус в Вифанию, где был Лазарь умерший, которого Он воскресил из мертвых.
Там приготовили Ему вечерю, и Марфа служила, и Лазарь был одним из возлежавших с Ним.
Мария же, взяв фунт нардового чистого драгоценного мира, помазала ноги Иисуса и отерла волосами своими ноги Его; и дом наполнился благоуханием от мира.
Тогда один из учеников Его, Иуда Симонов Искариот, который хотел предать Его, сказал:
Для чего бы не продать это миро за триста динариев и не раздать нищим?
Сказал же он это не потому, чтобы заботился о нищих, но потому что был вор. Он имел при себе денежный ящик и носил, что туда опускали.
Иисус же сказал: оставьте ее; она сберегла это на день погребения Моего.
Ибо нищих всегда имеете с собою, а Меня не всегда.
Многие из Иудеев узнали, что Он там, и пришли не только для Иисуса, но чтобы видеть и Лазаря, которого Он воскресил из мертвых.
Первосвященники же положили убить и Лазаря,
потому что ради него многие из Иудеев приходили и веровали в Иисуса.
На другой день множество народа, пришедшего на праздник, услышав, что Иисус идет в Иерусалим,
взяли пальмовые ветви, вышли навстречу Ему и восклицали: осанна! благословен Грядущий во имя Господне, Царь Израилев!
Иисус же, найдя молодого осла, сел на него, как написано:
Не бойся, дщерь Сионова! се, Царь твой грядет, сидя на молодом осле.
Ученики Его сперва не поняли этого; но когда прославился Иисус, тогда вспомнили, что та́к было о Нем написано, и это сделали Ему.
Народ, бывший с Ним прежде, свидетельствовал, что Он вызвал из гроба Лазаря и воскресил его из мертвых.
Потому и встретил Его народ, ибо слышал, что Он сотворил это чудо.
[Зач. 42.] Фарисеи же говорили между собою: видите ли, что не успеваете ничего? весь мир идет за Ним.
Из пришедших на поклонение в праздник были некоторые Еллины.
Они подошли к Филиппу, который был из Вифсаиды Галилейской, и просили его, говоря: господин! нам хочется видеть Иисуса.
Филипп идет и говорит о том Андрею; и потом Андрей и Филипп сказывают о том Иисусу.
Иисус же сказал им в ответ: пришел час прославиться Сыну Человеческому.
Истинно, истинно говорю вам: если пшеничное зерно, пав в землю, не умрет, то останется одно; а если умрет, то принесет много плода.
Любящий душу свою погубит ее; а ненавидящий душу свою в мире сем сохранит ее в жизнь вечную.
Кто Мне служит, Мне да последует; и где Я, там и слуга Мой будет. И кто Мне служит, того почтит Отец Мой.
Душа Моя теперь возмутилась; и что Мне сказать? Отче! избавь Меня от часа сего! Но на сей час Я и пришел.
Отче! прославь имя Твое. Тогда пришел с неба глас: и прославил и еще прославлю.
Народ, стоявший и слышавший то, говорил: это гром; а другие говорили: Ангел говорил Ему.
Иисус на это сказал: не для Меня был глас сей, но для народа.
Ныне суд миру сему; ныне князь мира сего изгнан будет вон.
И когда Я вознесен буду от земли, всех привлеку к Себе.
Сие говорил Он, давая разуметь, какою смертью Он умрет.
Народ отвечал Ему: мы слышали из закона, что Христос пребывает вовек; как же Ты говоришь, что должно вознесену быть Сыну Человеческому? кто Этот Сын Человеческий?
Тогда Иисус сказал им: еще на малое время свет есть с вами; ходите, пока есть свет, чтобы не объяла вас тьма: а ходящий во тьме не знает, куда идет.
[Зач. 43.] Доколе свет с вами, веруйте в свет, да будете сынами света. Сказав это, Иисус отошел и скрылся от них.
Столько чудес сотворил Он пред ними, и они не веровали в Него,
да сбудется слово Исаии пророка: Господи! кто поверил слышанному от нас? и кому открылась мышца Господня?
Потому не могли они веровать, что, как еще сказал Исаия,
народ сей ослепил глаза свои и окаменил сердце свое, да не видят глазами, и не уразумеют сердцем, и не обратятся, чтобы Я исцелил их.
Сие сказал Исаия, когда видел славу Его и говорил о Нем.
Впрочем и из начальников многие уверовали в Него; но ради фарисеев не исповедовали, чтобы не быть отлученными от синагоги,
ибо возлюбили больше славу человеческую, нежели славу Божию.
Иисус же возгласил и сказал: верующий в Меня не в Меня верует, но в Пославшего Меня.
И видящий Меня видит Пославшего Меня.
Я, свет, пришел в мир, чтобы всякий верующий в Меня не оставался во тьме.
И если кто услышит Мои слова и не поверит, Я не сужу его, ибо Я пришел не судить мир, но спасти мир.
Отвергающий Меня и не принимающий слов Моих имеет судью себе: слово, которое Я говорил, оно будет судить его в последний день.
Ибо Я говорил не от Себя; но пославший Меня Отец, Он дал Мне заповедь, что сказать и что говорить.
И Я знаю, что заповедь Его есть жизнь вечная. Итак, что Я говорю, говорю, как сказал Мне Отец.
Сербский
А Исус пре пасхе на шест дана дође у Витанију где беше Лазар што умре, кога подиже из мртвих.
Онде Му, пак, зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом;
А Марија узевши литру правог нардовог многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира.
Онда рече један од ученика Његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га после издаде:
Зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?
А ово не рече што се стараше за сиромахе, него што беше лупеж, и имаше ковчежић, и ношаше што се меташе у њ.
А Исус рече: Не дирајте у њу; она је то дохранила за дан мог погреба;
Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда.
Разуме, пак, многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара ког подиже из мртвих.
А главари свештенички договорише се да и Лазара убију;
Јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху Исуса.
А сутрадан, многи од народа који беше дошао на празник, чувши да Исус иде у Јерусалим
Узеше гране од финика и изиђоше Му на сусрет, и викаху говорећи: Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.
А Исус нашавши магаре уседе на њ, као што је писано:
Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету.
Али ово ученици Његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за Њега писано, и ово Му учинише.
А народ сведочаше који беше пре с Њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих.
Зато Га и срете народ, јер чуше да Он учини ово чудо.
А фарисеји говораху међу собом: Видите да ништа не помаже? Гле, свет иде за њим.
А беху неки Грци који беху дошли на празник да се моле Богу.
Они дакле приступише к Филипу, који беше из Витсаиде галилејске, и мољаху га говорећи: Господине! Ми бисмо хтели да видимо Исуса.
Дође Филип и каза Андрији, а Андрија и Филип опет казаше Исусу.
А Исус одговори им говорећи: Дође час да се прослави Син човечији.
Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди;
Који љуби душу своју изгубиће је, а ко мрзи на душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни.
Ко мени служи, за мном нек иде, и где сам ја онде и слуга мој нек буде; и ко мени служи оног ће поштовати Отац мој.
Сад је душа моја жалосна; и шта да кажем? Оче! Сачувај ме од овог часа; али за то дођох на час овај.
Оче! Прослави име своје! Тада глас дође с неба: И прославио сам и опет ћу прославити.
А кад чу народ који стајаше, говораху: Гром загрми; а други говораху: Анђео му говори.
Исус одговори и рече: Овај глас не би мене ради него народа ради.
Сад је суд овом свету; сад ће бити истеран кнез овог света напоље.
И кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи.
А ово говораше да покаже каквом ће смрти умрети.
Народ Му одговори: Ми чусмо из закона да ће Христос остати вавек; како ти говориш да се сину човечијем ваља подигнути? Ко је тај син човечији?
А Исус им рече: Још је мало времена видело с вама; ходите док видело имате да вас тама не обузме; јер ко ходи по тами не зна куда иде.
Док видело имате верујте видело, да будете синови видела. Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих.
Ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет Га не вероваху;
Да се збуде реч Исаије пророка који рече: Господе! Ко верова говорењу нашем? И рука Господња коме се откри?
Зато не могаху веровати, јер опет рече Исаија:
Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не обрате се да их исцелим.
Ово рече Исаија кад виде славу Његову и говори за Њега.
Али опет и од кнезова многи Га вероваше; него ради фарисеја не признаваху, да не би били изгнани из зборнице;
Јер им већма омиле слава људска него слава Божија.
А Исус повика и рече: Ко мене верује не верује мене, него Оног који ме посла;
И ко види мене, види Оног који ме посла.
Ја дођох видело на свет, да ниједан који ме верује не остане у тами.
И ко чује моје речи и не верује, ја му нећу судити; јер ја не дођох да судим свету, него да спасем свет.
Који се одрече мене, и не прима речи моје, има себи судију: реч коју ја говорих она ће му судити у последњи дан;
Јер ја од себе не говорих, него Отац који ме посла Он ми даде заповест шта ћу казати и шта ћу говорити.
И знам да је заповест Његова живот вечни. Шта ја дакле говорим онако говорим као што ми рече Отац.
ὁ οὖν Ἰησοῦς προ­̀ ἓξ ἡμερῶν τοῦ πάσχα ἦλθεν εἰς Βηθανίαν ὅπου ἦν Λάζαρος ὃν ἤγειρεν ἐκ νεκρῶν Ἰησοῦς
ἐποίησαν οὖν αὐτῷ δεῖπνον ἐκεῖ καὶ ἡ Μάρθα διηκόνει ὁ δὲ Λάζαρος εἷς ἦν ἐκ τῶν ἀνακειμένων σὺν αὐτῷ
ἡ οὖν Μαριὰμ λαβοῦσα λίτραν μύρου νάρδου πιστικῆς πολυτίμου ἤλειψεν τοὺς πόδας τοῦ Ἰησοῦ καὶ ἐξέμαξεν ταῖς θριξὶν αὐτῆς τοὺς πόδας αὐτοῦ ἡ δὲ οἰκία ἐπλη­ρώθη ἐκ τῆς ὀσμῆς τοῦ μύρου
λέγει δὲ Ἰούδας ὁ Ἰσκαριώτης εἷς ἐκ τῶν μαθητῶν αὐτοῦ ὁ μέλλων αὐτὸν παρα­διδόναι
δια­̀ τί τοῦτο τὸ μύρον οὐκ ἐπράθη τριακοσίων δηναρίων καὶ ἐδόθη πτωχοῖς
εἶπεν δὲ τοῦτο οὐχ ὅτι περὶ τῶν πτωχῶν ἔμελεν αὐτῷ ἀλλ᾿ ὅτι κλέπτης ἦν καὶ τὸ γλωσ­σόκομον ἔχων τὰ βαλλόμενα ἐβάσταζεν
εἶπεν οὖν ὁ Ἰησοῦς ἄφες αὐτήν ἵνα εἰς τὴν ἡμέραν τοῦ ἐν­ταφιασμοῦ μου τηρήσῃ αὐτό
τοὺς πτωχοὺς γὰρ πάν­τοτε ἔχετε μεθ᾿ ἑαυτῶν ἐμὲ δὲ οὐ πάν­τοτε ἔχετε
ἔγνω οὖν ὁ ὄχλος πολὺς ἐκ τῶν Ἰουδαίων ὅτι ἐκεῖ ἐστιν καὶ ἦλθον οὐ δια­̀ τὸν Ἰησοῦν μόνον ἀλλ᾿ ἵνα καὶ τὸν Λάζαρον ἴδωσιν ὃν ἤγειρεν ἐκ νεκρῶν
ἐβουλεύ­σαν­το δὲ οἱ ἀρχιερεῖς ἵνα καὶ τὸν Λάζαρον ἀπο­κτείνωσιν
ὅτι πολλοὶ δι᾿ αὐτὸν ὑπῆγον τῶν Ἰουδαίων καὶ ἐπι­́στευον εἰς τὸν Ἰησοῦν
τῇ ἐπαύριον ὁ ὄχλος πολὺς ὁ ἐλθὼν εἰς τὴν ἑορτήν ἀκούσαν­τες ὅτι ἔρχεται ὁ Ἰησοῦς εἰς Ἱεροσόλυμα
ἔλαβον τὰ βαΐα τῶν φοινίκων καὶ ἐξῆλθον εἰς ὑπάν­τησιν αὐτῷ καὶ ἐκραύγαζον ὡσαννά εὐλογημένος ὁ ἐρχό­με­νος ἐν ὀνόματι κυρίου καὶ ὁ βασιλεὺς τοῦ Ἰσραήλ
εὑρὼν δὲ ὁ Ἰησοῦς ὀνάριον ἐκάθισεν ἐπ᾿ αὐτό καθώς ἐστιν γεγραμμένον
μὴ φοβοῦ θυγάτηρ Σιών ἰδοὺ ὁ βασιλεύς σου ἔρχεται καθή­με­νος ἐπι­̀ πῶλον ὄνου
ταῦτα οὐκ ἔγνωσαν αὐτοῦ οἱ μαθηταὶ τὸ πρῶτον ἀλλ᾿ ὅτε ἐδοξάσθη Ἰησοῦς τότε ἐμνήσθησαν ὅτι ταῦτα ἦν ἐπ᾿ αὐτῷ γεγραμμένα καὶ ταῦτα ἐποίησαν αὐτῷ
ἐμαρτύρει οὖν ὁ ὄχλος ὁ ὢν μετ᾿ αὐτοῦ ὅτε τὸν Λάζαρον ἐφώνησεν ἐκ τοῦ μνημείου καὶ ἤγειρεν αὐτὸν ἐκ νεκρῶν
δια­̀ τοῦτο καὶ ὑπήν­τησεν αὐτῷ ὁ ὄχλος ὅτι ἤκουσαν τοῦτο αὐτὸν πεποιηκέναι τὸ σημεῖον
οἱ οὖν Φαρισαῖοι εἶπαν προ­̀ς ἑαυτούς θεωρεῖτε ὅτι οὐκ ὠφελεῖτε οὐδέν ἴδε ὁ κόσμος ὀπίσω αὐτοῦ ἀπῆλθεν
ἦσαν δὲ Ἕλληνές τινες ἐκ τῶν ἀναβαινόν­των ἵνα προ­σκυνήσωσιν ἐν τῇ ἑορτῇ
οὗτοι οὖν προ­σῆλθον Φιλίππῳ τῷ ἀπο­̀ Βηθσαϊδὰ τῆς Γαλιλαίας καὶ ἠρώτων αὐτὸν λέγον­τες κύριε θέλομεν τὸν Ἰησοῦν ἰδεῖν
ἔρχεται ὁ Φίλιππος καὶ λέγει τῷ Ἀνδρέᾳ ἔρχεται Ἀνδρέας καὶ Φίλιππος καὶ λέγουσιν τῷ Ἰησοῦ
ὁ δὲ Ἰησοῦς ἀπο­κρίνεται αὐτοῖς λέγων ἐλήλυθεν ἡ ὥρα ἵνα δοξασθῇ ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου
ἀμὴν ἀμὴν λέγω ὑμῖν ἐὰν μὴ ὁ κόκκος τοῦ σίτου πεσὼν εἰς τὴν γῆν ἀπο­θάνῃ αὐτὸς μόνος μένει ἐὰν δὲ ἀπο­θάνῃ πολὺν καρπὸν φέρει
ὁ φιλῶν τὴν ψυχὴν αὐτοῦ ἀπο­λλύει αὐτήν καὶ ὁ μισῶν τὴν ψυχὴν αὐτοῦ ἐν τῷ κόσμῳ τούτῳ εἰς ζωὴν αἰώνιον φυλάξει αὐτήν
ἐὰν ἐμοί τις δια­κονῇ ἐμοὶ ἀκολουθείτω καὶ ὅπου εἰμὶ ἐγὼ ἐκεῖ καὶ ὁ δια­́κονος ὁ ἐμὸς ἔσται ἐάν τις ἐμοὶ δια­κονῇ τιμήσει αὐτὸν ὁ πατήρ
νῦν ἡ ψυχή μου τετάρακται καὶ τί εἴπω πάτερ σῶσόν με ἐκ τῆς ὥρας ταύτης ἀλλὰ δια­̀ τοῦτο ἦλθον εἰς τὴν ὥραν ταύτην
πάτερ δόξασόν σου τὸ ὄνομα ἦλθεν οὖν φωνὴ ἐκ τοῦ οὐρανοῦ καὶ ἐδόξασα καὶ πάλιν δοξάσω
ὁ οὖν ὄχλος ὁ ἑστὼς καὶ ἀκούσας ἔλεγεν βρον­τὴν γεγονέναι ἄλλοι ἔλεγον ἄγγελος αὐτῷ λελάληκεν
ἀπεκρίθη Ἰησοῦς καὶ εἶπεν οὐ δι᾿ ἐμὲ ἡ φωνὴ αὕτη γέγονεν ἀλλὰ δι᾿ ὑμᾶς
νῦν κρίσις ἐστὶν τοῦ κόσμου τούτου νῦν ὁ ἄρχων τοῦ κόσμου τούτου ἐκβληθή­σε­ται ἔξω
κἀγὼ ἐὰν ὑψωθῶ ἐκ τῆς γῆς πάν­τας ἑλκύσω προ­̀ς ἐμαυτόν
τοῦτο δὲ ἔλεγεν σημαίνων ποίῳ θανάτῳ ἤμελλεν ἀπο­θνῄσκειν
ἀπεκρίθη οὖν αὐτῷ ὁ ὄχλος ἡμεῖς ἠκούσαμεν ἐκ τοῦ νόμου ὅτι ὁ Χριστὸς μένει εἰς τὸν αἰῶνα καὶ πῶς λέγεις σὺ ὅτι δεῖ ὑψωθῆναι τὸν υἱὸν τοῦ ἀνθρώπου τίς ἐστιν οὗτος ὁ υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου
εἶπεν οὖν αὐτοῖς ὁ Ἰησοῦς ἔτι μικρὸν χρόνον τὸ φῶς ἐν ὑμῖν ἐστιν περιπατεῖτε ὡς τὸ φῶς ἔχετε ἵνα μὴ σκοτία ὑμᾶς κατα­λάβῃ καὶ ὁ περιπατῶν ἐν τῇ σκοτίᾳ οὐκ οἶδεν ποῦ ὑπάγει
ὡς τὸ φῶς ἔχετε πιστεύ­ετε εἰς τὸ φῶς ἵνα υἱοὶ φωτὸς γένησθε ταῦτα ἐλάλησεν Ἰησοῦς καὶ ἀπελθὼν ἐκρύβη ἀπ᾿ αὐτῶν
τοσαῦτα δὲ αὐτοῦ σημεῖα πεποιηκότος ἔμπρο­σθεν αὐτῶν οὐκ ἐπι­́στευον εἰς αὐτόν
ἵνα ὁ λόγος Ἠσαΐου τοῦ προ­φήτου πλη­ρωθῇ ὃν εἶπεν κύριε τίς ἐπι­́στευσεν τῇ ἀκοῇ ἡμῶν καὶ ὁ βραχίων κυρίου τίνι ἀπεκαλύφθη
δια­̀ τοῦτο οὐκ ἠδύναν­το πιστεύ­ειν ὅτι πάλιν εἶπεν Ἠσαΐας
τετύφλωκεν αὐτῶν τοὺς ὀφθαλμοὺς καὶ ἐπώρωσεν αὐτῶν τὴν καρδίαν ἵνα μὴ ἴδωσιν τοῖς ὀφθαλμοῖς καὶ νοήσωσιν τῇ καρδίᾳ καὶ στραφῶσιν καὶ ἰάσομαι αὐτούς
ταῦτα εἶπεν Ἠσαΐας ὅτι εἶδεν τὴν δόξαν αὐτοῦ καὶ ἐλάλησεν περὶ αὐτοῦ
ὅμως μέν­τοι καὶ ἐκ τῶν ἀρχόν­των πολλοὶ ἐπι­́στευσαν εἰς αὐτόν ἀλλὰ δια­̀ τοὺς Φαρισαίους οὐχ ὡμολόγουν ἵνα μὴ ἀπο­συν­άγωγοι γένων­ται
ἠγάπησαν γὰρ τὴν δόξαν τῶν ἀνθρώπων μᾶλλον ἤπερ τὴν δόξαν τοῦ θεοῦ
Ἰησοῦς δὲ ἔκραξεν καὶ εἶπεν ὁ πιστεύ­ων εἰς ἐμὲ οὐ πιστεύ­ει εἰς ἐμὲ ἀλλὰ εἰς τὸν πέμψαν­τά με
καὶ ὁ θεωρῶν ἐμὲ θεωρεῖ τὸν πέμψαν­τά με
ἐγὼ φῶς εἰς τὸν κόσμον ἐλήλυθα ἵνα πᾶς ὁ πιστεύ­ων εἰς ἐμὲ ἐν τῇ σκοτίᾳ μὴ μείνῃ
καὶ ἐάν τίς μου ἀκούσῃ τῶν ῥημάτων καὶ μὴ φυλάξῃ ἐγὼ οὐ κρίνω αὐτόν οὐ γὰρ ἦλθον ἵνα κρίνω τὸν κόσμον ἀλλ᾿ ἵνα σώσω τὸν κόσμον
ὁ ἀθετῶν ἐμὲ καὶ μὴ λαμβάνων τὰ ῥήματά μου ἔχει τὸν κρίνον­τα αὐτόν ὁ λόγος ὃν ἐλάλησα ἐκεῖνος κρινεῖ αὐτὸν ἐν τῇ ἐσχάτῃ ἡμέρᾳ
ὅτι ἐγὼ ἐξ ἐμαυτοῦ οὐκ ἐλάλησα ἀλλ᾿ ὁ πέμψας με πατὴρ αὐτός μοι ἐν­τολὴν δέδωκεν τί εἴπω καὶ τί λαλήσω
καὶ οἶδα ὅτι ἡ ἐν­τολὴ αὐτοῦ ζωὴ αἰώνιός ἐστιν ἃ οὖν ἐγὼ λαλῶ καθὼς εἴρηκέν μοι ὁ πατήρ οὕτως λαλῶ
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible