Скрыть
5:1
5:2
5:3
5:4
5:5
5:6
5:7
5:8
5:9
5:11
5:12
5:13
5:14
5:15
5:16
5:19
5:20
5:21
5:24
5:25
5:26
5:31
5:34
5:35
5:38
5:41
5:42
5:43
5:45
5:47
Церковнославянский (рус)
[Зач. 14.] По си́хъ [же] бѣ́ пра́здникъ Иуде́йскiй, и взы́де Иису́съ во Иерусали́мъ.
Е́сть же во Иерусали́мѣхъ О́вчая купѣ́ль, я́же глаго́лет­ся евре́йски Виѳесда́, пя́ть при­­тво́ръ иму́щи:
въ тѣ́хъ слежа́­ше мно́же­с­т­во боля́щихъ, слѣпы́хъ, хромы́хъ, сухи́хъ, ча́ющихъ движе́нiя воды́:
А́нгелъ бо Госпо́день на [вся́ко] лѣ́то схожда́­ше въ купѣ́ль и воз­муща́­ше во́ду: [и] и́же пе́рвѣе вла́зяше по воз­муще́нiи воды́, здра́въ быва́­ше, яцѣ́мъ же неду́гомъ одержи́мь быва́­ше.
Бѣ́ же ту́ нѣ́кiй человѣ́къ, три́десять и о́смь лѣ́тъ имы́й въ неду́зѣ [сво­е́мъ].
Сего́ ви́дѣвъ Иису́съ лежа́ща, и разумѣ́въ, я́ко мно́га лѣ́та уже́ имя́ше [въ неду́зѣ], глаго́ла ему́: хо́щеши ли цѣ́лъ бы́ти?
Отвѣща́ Ему́ неду́жный: е́й, Го́споди, человѣ́ка не и́мамъ, да, егда́ воз­мути́т­ся вода́, вве́ржетъ мя́ въ купѣ́ль: егда́ же при­­хожду́ а́зъ, и́нъ пре́жде мене́ сла́зитъ.
Глаго́ла ему́ Иису́съ: воста́ни, воз­ми́ о́дръ тво́й, и ходи́.
И а́бiе здра́въ бы́сть человѣ́къ: и взе́мъ о́дръ сво́й, и хожда́­ше. Бѣ́ же суббо́та въ то́й де́нь.
Глаго́лаху же Жи́дове исцѣлѣ́в­шему: суббо́та е́сть, и не досто́итъ ти́ взя́ти одра́ [тво­его́].
О́нъ [же] от­вѣща́ и́мъ: И́же мя́ сотвори́ цѣ́ла, То́й мнѣ́ рече́: воз­ми́ о́дръ тво́й и ходи́.
Вопроси́ша же его́: кто́ е́сть Человѣ́къ рекі́и ти́: воз­ми́ о́дръ тво́й и ходи́?
Исцѣлѣ́вый же не вѣ́дяше, Кто́ е́сть: Иису́съ бо уклони́ся, наро́ду су́щу на мѣ́стѣ.
Пото́мъ [же] обрѣ́те его́ Иису́съ въ це́ркви, и рече́ ему́: се́ здра́въ е́си: ктому́ не согрѣша́й, да не го́рше ти́ что́ бу́детъ.
И́де [же] человѣ́къ, и повѣ́да Иуде́омъ, я́ко Иису́съ е́сть, и́же мя́ сотвори́ цѣ́ла.
И сего́ ра́ди гоня́ху Иису́са Иуде́е, и иска́ху Его́ уби́ти, зане́ сiя́ творя́ше въ суббо́ту.
Иису́съ же от­вѣща́ваше и́мъ: [Зач. 15.] Оте́цъ Мо́й досе́лѣ дѣ́лаетъ, и А́зъ дѣ́лаю.
И сего́ ра́ди па́че иска́ху Его́ Иуде́е уби́ти, я́ко не то́кмо разоря́ше суббо́ту, но и Отца́ Сво­его́ глаго́лаше Бо́га, ра́венъ Ся́ творя́ Бо́гу.
Отвѣща́ же Иису́съ и рече́ и́мъ: ами́нь, ами́нь глаго́лю ва́мъ, не мо́жетъ Сы́нъ твори́ти о Себѣ́ ничесо́же, а́ще не е́же ви́дитъ Отца́ творя́ща: я́же бо О́нъ твори́тъ, сiя́ и Сы́нъ та́кожде тво́ритъ.
Оте́цъ бо лю́битъ Сы́на, и вся́ показу́етъ Ему́, я́же Са́мъ твори́тъ: и бо́лша си́хъ пока́жетъ Ему́ дѣла́, да вы́ чудите́ся.
Я́коже бо Оте́цъ воскреша́етъ ме́ртвыя и живи́тъ, та́ко и Сы́нъ, и́хже хо́щетъ, живи́тъ.
Оте́цъ бо не су́дитъ ни кому́же, но су́дъ ве́сь даде́ Сы́нови,
да вси́ чту́тъ Сы́на, я́коже чту́тъ Отца́. [А] и́же не чти́тъ Сы́на, не чти́тъ Отца́ посла́в­шаго Его́.
[Зач. 16.] Ами́нь, ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко слу́шаяй словесе́ Мо­его́ и вѣ́руяй Посла́в­шему Мя́ и́мать живо́тъ вѣ́чный, и на су́дъ не прiи́детъ, но преи́детъ от­ сме́рти въ живо́тъ.
Ами́нь, ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко гряде́тъ ча́съ, и ны́нѣ е́сть, егда́ ме́ртвiи услы́шатъ гла́съ Сы́на Бо́жiя, и услы́шав­ше оживу́тъ.
Я́коже бо Оте́цъ и́мать живо́тъ въ Себѣ́, та́ко даде́ и Сы́нови живо́тъ имѣ́ти въ Себѣ́
и о́бласть даде́ Ему́ и су́дъ твори́ти, я́ко Сы́нъ Человѣ́чь е́сть.
Не диви́теся сему́: я́ко гряде́тъ ча́съ, въ о́ньже вси́ су́щiи во гробѣ́хъ услы́шатъ гла́съ Сы́на Бо́жiя,
и изы́дутъ сотво́ршiи блага́я въ воскреше́нiе живота́, а сотво́ршiи зла́я въ воскреше́нiе суда́.
Не могу́ А́зъ о Себѣ́ твори́ти ничесо́же. [Зач. 17.] Я́коже слы́шу, сужду́, и су́дъ Мо́й пра́веденъ е́сть, я́ко не ищу́ во́ли Мо­ея́, но во́ли посла́в­шаго Мя́ Отца́.
А́ще А́зъ свидѣ́тел­ст­вую о Мнѣ́, свидѣ́тел­ст­во Мое́ нѣ́сть и́стин­но:
и́нъ е́сть свидѣ́тел­ст­вуяй о Мнѣ́, и вѣ́мъ, я́ко и́стин­но е́сть свидѣ́тел­ст­во, е́же свидѣ́тел­ст­вуетъ о Мнѣ́:
вы́ посла́сте ко Иоа́н­ну, и свидѣ́тел­ст­вова о и́стинѣ.
А́зъ же не от­ человѣ́ка свидѣ́тел­ст­ва прiе́млю, но сiя́ глаго́лю, да вы́ спасе́ни бу́дете.
О́нъ бѣ́ свѣти́лникъ горя́ и свѣтя́: вы́ же восхотѣ́сте воз­ра́доватися въ ча́съ свѣтѣ́нiя его́ {до вре́мене въ свѣтѣ́нiи его́}.
А́зъ же и́мамъ свидѣ́тел­ст­во бо́лѣе Иоа́н­нова: дѣла́ бо, я́же даде́ Мнѣ́ Оте́цъ, да совершу́ я́, та́ дѣла́, я́же А́зъ творю́, свидѣ́тел­ст­вуютъ о Мнѣ́, я́ко Оте́цъ Мя́ посла́.
И посла́вый Мя́ Оте́цъ Са́мъ свидѣ́тел­ст­вова о Мнѣ́. Ни гла́са Его́ нигдѣ́же слы́шасте, ни видѣ́нiя Его́ ви́дѣсте,
и словесе́ Его́ не и́мате пребыва́юща въ ва́съ, зане́, Его́же То́й посла́, Сему́ вы́ вѣ́ры не е́млете.
Испыта́йте Писа́нiй, я́ко вы́ мните́ въ ни́хъ имѣ́ти живо́тъ вѣ́чный: и та́ су́ть свидѣ́тел­ст­ву­ю­щая о Мнѣ́.
И не хо́щете прiити́ ко Мнѣ́, да живо́тъ и́мате.
Сла́вы от­ человѣ́къ не прiе́млю,
но разумѣ́хъ вы́, я́ко любве́ Бо́жiя не и́мате въ себѣ́.
А́зъ прiидо́хъ во и́мя Отца́ Мо­его́, и не прiе́млете Мене́: а́ще и́нъ прiи́детъ во и́мя свое́, того́ прiе́млете.
Ка́ко вы́ мо́жете вѣ́ровати, сла́ву дру́гъ от­ дру́га прiе́млюще, и сла́вы, я́же от­ Еди́наго Бо́га, не и́щете?
Не мни́те, я́ко А́зъ на вы́ реку́ ко Отцу́: е́сть, и́же на вы́ глаго́летъ, Моисе́й, на́ньже вы́ упова́ете.
А́ще бо бы́сте вѣ́ровали Моисе́ови, вѣ́ровали бы́сте [у́бо и] Мнѣ́: о Мнѣ́ бо то́й писа́.
А́ще ли того́ Писа́ниемъ не вѣ́руете, ка́ко Мо­и́мъ глаго́ломъ вѣ́ру и́мете?
Синодальный
1 Исцеление расслабленного при овчей купели; иудеи обвиняют Иисуса. 19 Ответ Иисуса Христа: Отец и Сын; свидетельство Иоанна и Писаний.
[Зач. 14.] После сего был праздник Иудейский, и пришел Иисус в Иерусалим.
Есть же в Иерусалиме у Овечьих ворот купальня, называемая по-еврейски Вифезда*, при которой было пять крытых ходов. //*Дом милосердия.
В них лежало великое множество больных, слепых, хромых, иссохших, ожидающих движения воды,
ибо Ангел Господень по временам сходил в купальню и возмущал воду, и кто первый входил в нее по возмущении воды, тот выздоравливал, какою бы ни был одержим болезнью.
Тут был человек, находившийся в болезни тридцать восемь лет.
Иисус, увидев его лежащего и узнав, что он лежит уже долгое время, говорит ему: хочешь ли быть здоров?
Больной отвечал Ему: так, Господи; но не имею человека, который опустил бы меня в купальню, когда возмутится вода; когда же я прихожу, другой уже сходит прежде меня.
Иисус говорит ему: встань, возьми постель твою и ходи.
И он тотчас выздоровел, и взял постель свою и пошел. Было же это в день субботний.
Посему Иудеи говорили исцеленному: сегодня суббота; не должно тебе брать постели.
Он отвечал им: Кто меня исцелил, Тот мне сказал: возьми постель твою и ходи.
Его спросили: кто Тот Человек, Который сказал тебе: возьми постель твою и ходи?
Исцеленный же не знал, кто Он, ибо Иисус скрылся в народе, бывшем на том месте.
Потом Иисус встретил его в храме и сказал ему: вот, ты выздоровел; не греши больше, чтобы не случилось с тобою чего хуже.
Человек сей пошел и объявил Иудеям, что исцеливший его есть Иисус.
И стали Иудеи гнать Иисуса и искали убить Его за то, что Он делал такие дела в субботу.
Иисус же говорил им: [Зач. 15.] Отец Мой доныне делает, и Я делаю.
И еще более искали убить Его Иудеи за то, что Он не только нарушал субботу, но и Отцом Своим называл Бога, делая Себя равным Богу.
На это Иисус сказал: истинно, истинно говорю вам: Сын ничего не может творить Сам от Себя, если не увидит Отца творящего: ибо, что творит Он, то и Сын творит также.
Ибо Отец любит Сына и показывает Ему все, что творит Сам; и покажет Ему дела больше сих, так что вы удивитесь.
Ибо, как Отец воскрешает мертвых и оживляет, так и Сын оживляет, кого хочет.
Ибо Отец и не судит никого, но весь суд отдал Сыну,
дабы все чтили Сына, как чтут Отца. Кто не чтит Сына, тот не чтит и Отца, пославшего Его.
[Зач. 16.] Истинно, истинно говорю вам: слушающий слово Мое и верующий в Пославшего Меня имеет жизнь вечную, и на суд не приходит, но перешел от смерти в жизнь.
Истинно, истинно говорю вам: наступает время, и настало уже, когда мертвые услышат глас Сына Божия и, услышав, оживут.
Ибо, как Отец имеет жизнь в Самом Себе, так и Сыну дал иметь жизнь в Самом Себе.
И дал Ему власть производить и суд, потому что Он есть Сын Человеческий.
Не дивитесь сему; ибо наступает время, в которое все, находящиеся в гробах, услышат глас Сына Божия;
и изыдут творившие добро в воскресение жизни, а делавшие зло – в воскресение осуждения.
Я ничего не могу творить Сам от Себя. Как слышу, так и сужу, и суд Мой праведен; ибо не ищу Моей воли, но воли пославшего Меня Отца.
Если Я свидетельствую Сам о Себе, то свидетельство Мое не есть истинно.
Есть другой, свидетельствующий о Мне; и Я знаю, что истинно то свидетельство, которым он свидетельствует о Мне.
Вы посылали к Иоанну, и он засвидетельствовал об истине.
Впрочем Я не от человека принимаю свидетельство, но говорю это для того, чтобы вы спаслись.
Он был светильник, горящий и светящий; а вы хотели малое время порадоваться при свете его.
Я же имею свидетельство больше Иоаннова: ибо дела, которые Отец дал Мне совершить, самые дела сии, Мною творимые, свидетельствуют о Мне, что Отец послал Меня.
И пославший Меня Отец Сам засвидетельствовал о Мне. А вы ни гласа Его никогда не слышали, ни лица Его не видели;
и не имеете слова Его пребывающего в вас, потому что вы не веруете Тому, Которого Он послал.
Исследуйте Писания, ибо вы думаете чрез них иметь жизнь вечную; а они свидетельствуют о Мне.
Но вы не хотите прийти ко Мне, чтобы иметь жизнь.
Не принимаю славы от человеков,
но знаю вас: вы не имеете в себе любви к Богу.
Я пришел во имя Отца Моего, и не принимаете Меня; а если иной придет во имя свое, его примете.
Как вы можете веровать, когда друг от друга принимаете славу, а славы, которая от Единого Бога, не ищете?
Не думайте, что Я буду обвинять вас пред Отцом: есть на вас обвинитель Моисей, на которого вы уповаете.
Ибо если бы вы верили Моисею, то поверили бы и Мне, потому что он писал о Мне.
Если же его Писаниям не верите, как поверите Моим словам?
Белорусский
Пасля гэтага было́ свята Іудзейскае, і прыйшоў Іісус у Іерусалім.
Ёсць жа ў Іерусаліме каля́ Аве́чых варот купа́льня, што называ́ецца па-яўрэйску Віфезда́, і ма́е пяць кры́тых хадоў;
у іх ляжала вялікае мноства хворых, сляпых, кульга́вых, ссо́хлых, што чакалі ру́ху вады;
бо Ангел Гасподні час ад часу сыходзіў у купа́льню і ўзруша́ў ваду́; і хто першы ўваходзіў у яе пасля ўзрушэ́ння вады, той выздара́ўліваў, якой бы хваробай ні быў апанава́ны.
Быў жа тут нейкі чалавек, што трыццаць восем гадоў паку́таваў ад хваробы сваёй.
Іісус, уба́чыўшы яго ляжа́чым і даве́даўшыся, што ўжо доўгі час ён хварэ́е, кажа яму: хочаш стаць здаровым?
Адказаў Яму хворы: так, Гаспадар, але не ма́ю чалавека, які апусцíў бы мяне ў купа́льню, калі ўзру́шыцца вада; а пакуль я прыхо́джу, іншы сыхо́дзіць ране́й за мяне.
Кажа яму Іісус: устань, вазьмі пасце́ль тваю і хадзі.
І адразу вы́здаравеў чалавек; і ўзяў пасце́ль сваю і пайшоў. Была́ ж субота ў той дзень.
Таму казалі Іудзеі ацалёнаму: сёння субота, і нельга табе браць пасце́лі тваёй.
Ён адказаў ім: Той, Хто мяне ацалíў, сказаў мне: “вазьмі пасце́ль тваю і хадзі”.
Тады спыта́ліся ў яго: хто Той Чалавек, Які сказаў табе: “вазьмі пасце́ль тваю і хадзі”?
Ацалёны ж не ведаў, хто Ён, таму што Іісус скры́ўся, бо натоўп быў на тым месцы.
Пасля таго Іісус сустрэў яго ў храме і сказаў яму: вось, ты стаў здаровым; больш не грашы́, каб не зда́рылася з табою чаго го́ршага.
Пайшоў чалавек гэты і паве́даміў Іудзеям: гэта Іісус ацалíў мяне.
І таму Іудзеі ста́лі гнаць Іісуса і імкну́ліся забіць Яго, што Ён рабіў гэта ў суботу.
Іісус жа казаў ім: Айцец Мой дагэ́туль дзе́е, і Я дзе́ю.
І з-за таго яшчэ больш імкну́ліся Іудзеі забіць Яго, што Ён не толькі паруша́ў суботу, але і Айцом Сваім называ́ў Бога, ро́бячы Сябе ро́ўным Богу.
На гэта Іісус сказаў ім: праўду, праўду кажу вам: не можа Сын рабíць Сам ад Сябе нічога, калі не будзе ба́чыць, што́ Айцец робіць, бо што́ Ён робіць, тое і Сын робіць таксама;
бо Айцец лю́біць Сына і пака́звае Яму ўсё, што Сам робіць; і бо́льшыя за гэтыя пака́жа Яму спра́вы, так што вы дзівíцца бу́дзеце;
бо як Айцец уваскраша́е мёртвых і ажыўля́е, так і Сын ажыўля́е, каго хоча;
бо Айцец і не су́дзіць нікога, але суд увесь аддаў Сыну,
каб усе шанава́лі Сына, як шану́юць Айца; хто не шану́е Сына, той не шану́е і Айца, Які пасла́ў Яго.
Праўду, праўду кажу вам: хто слухае слова Маё і верыць Таму, Хто паслаў Мяне, ма́е жыццё вечнае і на суд не прыходзіць, але перайшоў ад смерці ў жыццё.
Праўду, праўду кажу вам: настае́ час, ды і цяпер ёсць, калі мёртвыя пачу́юць голас Сына Божага і, пачу́ўшы, ажыву́ць,
бо як Айцец ма́е жыццё ў Самíм Сабе, так даў і Сыну жыццё мець у Сабе,
і ўла́ду даў Яму суд чынíць, бо Ён ёсць Сын Чалавечы.
Не здзіўля́йцеся гэтаму: бо настае́ час, калі ўсе, што ў магілах, пачу́юць голас Сына Божага,
і вы́йдуць тыя, што рабíлі дабро, ва ўваскрасе́нне жыцця́, а тыя, што рабíлі зло, ва ўваскрасе́нне суду́.
Не магу Я рабíць Сам ад Сябе нічога. Як чу́ю, так суджу́, і суд Мой пра́ведны, бо не шука́ю волі Маёй, але волі Айца, Які паслаў Мяне.
Калі б Я све́дчыў пра Сябе, то све́дчанне Маё непраўдзíвае;
іншы ёсць, які све́дчыць пра Мяне, і Я ведаю, што праўдзíвае тое све́дчанне, якім Ён све́дчыць пра Мяне;
вы пасылалі да Іаана, і ён засве́дчыў пра ісціну.
Я не ад чалавека све́дчанне прыма́ю, але кажу гэта, каб вы спаслíся;
ён быў свяцíльнікам, які гарэў і свяцíў, а вы хацелі паце́шыцца нейкі час пры святле́ яго.
Але Я ма́ю све́дчанне, бо́льшае за Іаанава: бо справы, што даў Мне Айцец, каб здзе́йсніць, са́мі справы, якія Я раблю́, све́дчаць пра Мяне, што Айцец паслаў Мяне,
і Айцец, Які паслаў Мяне, Сам засве́дчыў пра Мяне. Вы ні голасу Яго ніколі не чулі, ні аблíчча Яго не бачылі,
і не ма́еце сло́ва Яго, якое было́ б у вас, бо Таму, Каго Ён паслаў, вы не ве́рыце.
Дасле́дуйце Пісанні, бо вы думаеце праз іх мець жыццё ве́чнае, а яны све́дчаць пра Мяне.
Але вы не хочаце прыйсцí да Мяне, каб мець жыццё.
Сла́вы ад людзей Я не прыма́ю,
але ведаю вас, што любо́ві да Бога вы не ма́еце ў сабе.
Я прыйшоў у імя́ Айца Майго, і вы не прыма́еце Мяне; а калі іншы пры́йдзе ў імя́ сваё, яго пры́меце.
Як вы можаце вераваць, калі славу адзін ад аднаго прыма́еце, а славы, якая ад Адзінага Бога, не шука́еце?
Не думайце, што Я буду абвінава́чваць вас перад Айцом; ёсць той, хто абвінава́чвае вас, Маісей, на якога вы спадзеяце́ся.
Бо калі б верылі вы Маісею, то верылі б і Мне, бо ён пісаў пра Мяне.
Калі ж вы яго піса́нням не верыце, я́к Маім сло́вам паве́рыце?
Después de esto había una fiesta de los judíos, y Jesús subió a Jerusalén.
Hay en Jerusalén, cerca de la Puerta de las Ovejas, un estanque, llamado en hebreo Betesda, el cual tiene cinco pórticos.
En estos yacía una multitud de enfermos, ciegos, cojos y paralíticos, que esperaban el movimiento del agua,
porque un ángel descendía de tiempo en tiempo al estanque y agitaba el agua; el que primero descendía al estanque después del movimiento del agua quedaba sano de cualquier enfermedad que tuviera.
Había allí un hombre que hacía treinta y ocho años que estaba enfermo.
Cuando Jesús lo vio acostado y supo que llevaba ya mucho tiempo así, le dijo:

—¿Quieres ser sano?

El enfermo le respondió:

—Señor, no tengo quien me meta en el estanque cuando se agita el agua; mientras yo voy, otro desciende antes que yo.

Jesús le dijo:

—Levántate, toma tu camilla y anda.

Al instante aquel hombre fue sanado, y tomó su camilla y anduvo. Era sábado aquel día.
Entonces los judíos dijeron a aquel que había sido sanado:

—Es sábado; no te es permitido cargar tu camilla.

Él les respondió:

—El que me sanó, él mismo me dijo: “Toma tu camilla y anda.”

Entonces le preguntaron:

—¿Quién es el que te dijo: “Toma tu camilla y anda”?

Pero el que había sido sanado no sabía quién era, porque Jesús se había apartado de la gente que estaba en aquel lugar.
Después lo halló Jesús en el Templo y le dijo:

—Mira, has sido sanado; no peques más, para que no te suceda algo peor.

El hombre se fue y contó a los judíos que Jesús era quien lo había sanado.
Por esta causa los judíos perseguían a Jesús e intentaban matarlo, porque hacía estas cosas en sábado.
Jesús les respondió:

—Mi Padre hasta ahora trabaja, y yo trabajo.

Por esto los judíos aun más intentaban matarlo, porque no sólo quebrantaba el sábado, sino que también decía que Dios era su propio Padre, haciéndose igual a Dios.
Respondió entonces Jesús y les dijo:

—De cierto, de cierto os digo: No puede el Hijo hacer nada por sí mismo, sino lo que ve hacer al Padre. Todo lo que el Padre hace, también lo hace el Hijo igualmente,

porque el Padre ama al Hijo y le muestra todas las cosas que él hace; y mayores obras que éstas le mostrará, de modo que vosotros os admiréis.
Como el Padre levanta a los muertos y les da vida, así también el Hijo a los que quiere da vida,
porque el Padre a nadie juzga, sino que todo el juicio dio al Hijo,
para que todos honren al Hijo como honran al Padre. El que no honra al Hijo no honra al Padre, que lo envió.
»De cierto, de cierto os digo: El que oye mi palabra y cree al que me envió tiene vida eterna, y no vendrá a condenación, sino que ha pasado de muerte a vida.
De cierto, de cierto os digo: Viene la hora, y ahora es, cuando los muertos oirán la voz del Hijo de Dios, y los que la oigan vivirán.
Como el Padre tiene vida en sí mismo, así también ha dado al Hijo el tener vida en sí mismo;
y, además, le dio autoridad de hacer juicio, por cuanto es el Hijo del hombre.
No os asombréis de esto, porque llegará la hora cuando todos los que están en los sepulcros oirán su voz;
y los que hicieron lo bueno saldrán a resurrección de vida; pero los que hicieron lo malo, a resurrección de condenación.
»No puedo yo hacer nada por mí mismo; según oigo, así juzgo, y mi juicio es justo, porque no busco mi voluntad, sino la voluntad del Padre, que me envió.
Si yo doy testimonio acerca de mí mismo, mi testimonio no es verdadero.
Otro es el que da testimonio acerca de mí, y sé que el testimonio que da de mí es verdadero.
Vosotros enviasteis mensajeros a Juan, y él dio testimonio de la verdad.
Pero yo no recibo testimonio de hombre alguno; sin embargo, digo esto para que vosotros seáis salvos.
Él era antorcha que ardía y alumbraba, y vosotros quisisteis regocijaros por un tiempo en su luz.
Pero yo tengo un testimonio mayor que el de Juan: las obras que el Padre me dio para que cumpliera, las mismas obras que yo hago, dan testimonio de mí, de que el Padre me ha enviado.
También el Padre, que me envió, ha dado testimonio de mí. Nunca habéis oído su voz, ni habéis visto su aspecto,
ni tenéis su palabra morando en vosotros, porque no creéis a quien él envió.
Escudriñad las Escrituras, porque a vosotros os parece que en ellas tenéis la vida eterna, y ellas son las que dan testimonio de mí;
y no queréis venir a mí para que tengáis vida.
»Gloria de los hombres no recibo.
Pero yo os conozco, que no tenéis el amor de Dios en vosotros.
Yo he venido en nombre de mi Padre y no me recibís; si otro viniera en su propio nombre, a ése recibiríais.
¿Cómo podéis vosotros creer, pues recibís gloria los unos de los otros y no buscáis la gloria que viene del Dios único?
No penséis que yo voy a acusaros delante del Padre. Moisés, en quien tenéis vuestra esperanza, es quien os acusa,
porque si creyerais a Moisés, me creeríais a mí, porque de mí escribió él.
Pero si no creéis a sus escritos, ¿cómo creeréis a mis palabras?
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible