Скрыть
8:1
8:2
8:3
8:4
8:6
8:7
8:8
8:9
8:10
8:11
8:13
8:14
8:15
8:16
8:19
8:20
8:22
8:24
8:25
8:26
8:27
8:29
8:30
8:31
8:33
8:36
8:37
8:38
8:40
8:41
8:42
8:43
8:45
8:46
8:48
8:49
8:50
8:51
8:52
8:53
8:55
8:57
8:58
8:59
Церковнославянский (рус)
Иису́съ же и́де въ го́ру Елео́нску.
Зау́тра же па́ки прiи́де въ це́рковь, и вси́ лю́дiе идя́ху къ Нему́: и сѣ́дъ уча́­ше и́хъ.
[Зач. 28.] Приведо́ша же кни́жницы и фарисе́е къ Нему́ жену́ въ прелюбо­дѣя́нiи я́ту, и поста́вив­ше ю́ посредѣ́,
глаго́лаша Ему́: Учи́телю, сiя́ жена́ я́та е́сть ны́нѣ въ прелюбо­дѣя́нiи:
въ зако́нѣ же на́мъ Моисе́й повелѣ́ таковы́я ка́менiемъ побива́ти: Ты́ же что́ глаго́леши?
Сiе́ же рѣ́ша искуша́юще Его́, да бы́ша имѣ́ли что́ глаго́лати На́нь. Иису́съ же до́лу прекло́нься, пе́рстомъ писа́­ше на земли́, не слага́я [и́мъ].
Я́коже при­­лѣжа́ху вопроша́юще Его́, воскло́нься рече́ къ ни́мъ: и́же е́сть безъ грѣха́ въ ва́съ, пре́жде {пе́рвый} ве́рзи ка́мень на ню́.
И па́ки до́лу прекло́нься, писа́­ше на земли́.
Они́ же слы́шав­ше и со́вѣстiю облича́еми, исхожда́ху еди́нъ по еди́ному, наче́нше от­ ста́рецъ до послѣ́днихъ: и оста́ еди́нъ Иису́съ, и жена́ посредѣ́ су́щи.
Воскло́нься же Иису́съ, и ни еди́наго ви́дѣвъ, то́чiю жену́, рече́ е́й: же́но, гдѣ́ су́ть, и́же важда́ху на тя́? Никі́йже ли тебе́ осуди́?
Она́ же рече́: никто́же, Го́споди. Рече́ же е́й Иису́съ: ни А́зъ тебе́ осужда́ю: иди́, и от­се́лѣ ктому́ не согрѣша́й.
[Зач. 29.] Па́ки же и́мъ Иису́съ рече́, глаго́ля: А́зъ е́смь свѣ́тъ мíру: ходя́й по Мнѣ́ не и́мать ходи́ти во тмѣ́, но и́мать свѣ́тъ живо́тный.
Рѣ́ша у́бо ему́ фарисе́е: Ты́ о Себѣ́ Са́мъ свидѣ́тел­ст­вуеши: свидѣ́тел­ст­во Твое́ нѣ́сть и́стин­но.
Отвѣща́ Иису́съ и рече́ и́мъ: а́ще А́зъ свидѣ́тел­ст­вую о Себѣ́, и́стин­но е́сть свидѣ́тел­ст­во Мое́: я́ко вѣ́мъ, от­ку́ду прiидо́хъ и ка́мо иду́: вы́ же не вѣ́сте, от­ку́ду при­­хожду́ и ка́мо гряду́:
вы́ по пло́ти су́дите, А́зъ не сужду́ никому́же:
и а́ще сужду́ А́зъ, су́дъ Мо́й и́стиненъ е́сть: я́ко еди́нъ нѣ́смь, но А́зъ и посла́вый Мя́ Оте́цъ:
и въ зако́нѣ же ва́­шемъ пи́сано е́сть, я́ко двою́ человѣ́ку свидѣ́тел­ст­во и́стин­но е́сть:
А́зъ е́смь свидѣ́тел­ст­вуяй о Мнѣ́ Само́мъ, и свидѣ́тел­ст­вуетъ о Мнѣ́ посла́вый Мя́ Оте́цъ.
Глаго́лаху же Ему́: гдѣ́ е́сть Оте́цъ Тво́й? Отвѣща́ Иису́съ: ни Мене́ вѣ́сте, ни Отца́ Мо­его́: а́ще Мя́ бы́сте вѣ́дали, и Отца́ Мо­его́ вѣ́дали бы́сте.
Сiя́ глаго́лы глаго́ла Иису́съ въ газофилакі́и, учя́ въ це́ркви: и никто́же я́тъ Его́, я́ко не у́ бѣ́ при­­ше́лъ ча́съ Его́.
[Зач. 30.] Рече́ же и́мъ па́ки Иису́съ: А́зъ иду́, и взы́щете Мене́, и во грѣсѣ́ ва́­шемъ у́мрете: а́може А́зъ иду́, вы́ не мо́жете прiити́.
Глаго́лаху у́бо Иуде́е: еда́ Ся́ Са́мъ убiе́тъ, я́ко глаго́летъ: а́може А́зъ иду́, вы́ не мо́жете прiити́?
И рече́ и́мъ: вы́ от­ ни́жнихъ есте́, А́зъ от­ вы́шнихъ е́смь: вы́ от­ мíра сего́ есте́, А́зъ нѣ́смь от­ мíра сего́:
рѣ́хъ у́бо ва́мъ, я́ко у́мрете во грѣсѣ́хъ ва́шихъ: а́ще бо не и́мете вѣ́ры, я́ко А́зъ е́смь, у́мрете во грѣсѣ́хъ ва́шихъ.
Глаго́лаху у́бо Ему́: Ты́ кто́ еси́? И рече́ и́мъ Иису́съ: Нача́токъ, я́ко и глаго́лю ва́мъ:
мно́га и́мамъ о ва́съ глаго́лати и суди́ти: но Посла́вый Мя́ и́стиненъ е́сть, и А́зъ я́же слы́шахъ от­ Него́, сiя́ глаго́лю въ мíрѣ.
Не разумѣ́ша [у́бо], я́ко Отца́ и́мъ глаго́лаше.
Рече́ же и́мъ Иису́съ: егда́ воз­несе́те Сы́на Человѣ́ческаго, тогда́ уразумѣ́ете, я́ко А́зъ е́смь, и о Себѣ́ ничесо́же творю́, но, я́коже научи́ Мя Оте́цъ Мо́й, сiя́ глаго́лю:
и Посла́вый Мя́ со Мно́ю е́сть: не оста́ви Мене́ еди́наго Оте́цъ, я́ко А́зъ уго́дная Ему́ всегда́ творю́.
Сiя́ Ему́ глаго́лющу, мно́зи вѣ́роваша въ Него́.
[Зач. 31.] Глаго́лаше у́бо Иису́съ къ вѣ́ровав­шымъ Ему́ Иуде́омъ: а́ще вы́ пребу́дете во словеси́ Мо­е́мъ, во­и́стин­ну ученицы́ Мо­и́ бу́дете:
и уразумѣ́ете и́стину, и и́стина свободи́тъ вы́.
Отвѣща́ша [и рѣ́ша] Ему́: сѣ́мя Авраа́мле есмы́, и никому́же рабо́тахомъ николи́же: ка́ко Ты́ глаго́леши, я́ко свобо́дни бу́дете?
Отвѣща́ и́мъ Иису́съ: ами́нь, ами́нь глаго́лю ва́мъ, я́ко вся́къ творя́й грѣ́хъ ра́бъ е́сть грѣха́:
ра́бъ же не пребыва́етъ въ дому́ во вѣ́къ: сы́нъ пребыва́етъ во вѣ́къ:
а́ще у́бо Сы́нъ вы́ свободи́тъ, во­и́стин­ну свобо́дни бу́дете:
вѣ́мъ, я́ко сѣ́мя Авраа́мле есте́: но и́щете Мене́ уби́ти, я́ко сло́во Мое́ не вмѣща́ет­ся въ вы́:
А́зъ, е́же ви́дѣхъ у Отца́ Мо­его́, глаго́лю: и вы́ у́бо, е́же ви́дѣсте у отца́ ва́­шего, творите́.
Отвѣща́ша и рѣ́ша Ему́: оте́цъ на́шъ Авраа́мъ е́сть. Глаго́ла и́мъ Иису́съ: а́ще ча́да Авраа́мля бы́сте бы́ли, дѣла́ Авраа́мля бы́сте твори́ли:
ны́нѣ же и́щете Мене́ уби́ти, Человѣ́ка, и́же и́стину ва́мъ глаго́лахъ, ю́же слы́шахъ от­ Бо́га: сего́ Авраа́мъ нѣ́сть сотвори́лъ:
вы́ творите́ дѣла́ отца́ ва́­шего. Рѣ́ша же Ему́: мы́ от­ любо­дѣя́нiя нѣ́смы рожде́ни: еди́наго Отца́ и́мамы, Бо́га.
[Зач. 32.] Рече́ же и́мъ Иису́съ: а́ще Бо́гъ Оте́цъ ва́шъ [бы] бы́лъ, люби́ли бы́сте [у́бо] Мене́: А́зъ бо от­ Бо́га изыдо́хъ и прiидо́хъ: не о Себѣ́ бо прiидо́хъ, но То́й Мя́ посла́:
почто́ бесѣ́ды Мо­ея́ не разумѣ́ете? Я́ко не мо́жете слы́шати словесе́ Мо­его́:
вы́ отца́ [ва́­шего] дiа́вола есте́, и по́хоти отца́ ва́­шего хо́щете твори́ти: о́нъ человѣко­убі́йца бѣ́ искони́, и во и́стинѣ не сто­и́тъ, я́ко нѣ́сть и́стины въ не́мъ: егда́ глаго́летъ лжу́, от­ сво­и́хъ глаго́летъ: я́ко ло́жь е́сть и оте́цъ лжи́:
А́зъ же зане́ и́стину глаго́лю, не вѣ́руете Мнѣ́:
кто́ от­ ва́съ облича́етъ Мя́ о грѣсѣ́? А́ще ли и́стину глаго́лю, почто́ вы́ не вѣ́руете Мнѣ́?
И́же е́сть от­ Бо́га, глаго́ловъ Бо́жiихъ послу́шаетъ: сего́ ра́ди вы́ не послу́шаете, я́ко от­ Бо́га нѣ́сте.
Отвѣща́ша у́бо Иуде́е и рѣ́ша Ему́: не до́брѣ ли мы́ глаго́лемъ, я́ко Самаряни́нъ еси́ Ты́ и бѣ́са и́маши?
Отвѣща́ Иису́съ: А́зъ бѣ́са не и́мамъ, но чту́ Отца́ Мо­его́, и вы́ не чте́те Мене́:
А́зъ же не ищу́ сла́вы Мо­ея́: е́сть Ищя́ и Судя́:
[Зач. 33.] ами́нь, ами́нь глаго́лю ва́мъ: а́ще кто́ сло́во Мое́ соблюде́тъ, сме́рти не и́мать ви́дѣти во вѣ́ки.
Рѣ́ша у́бо Ему́ Жи́дове: ны́нѣ разумѣ́хомъ, я́ко бѣ́са и́маши: Авраа́мъ у́мре и проро́цы, и Ты́ глаго́леши: а́ще кто́ сло́во Мое́ соблюде́тъ, сме́рти не и́мать вкуси́ти во вѣ́ки:
еда́ Ты́ бо́лiй еси́ отца́ на́­шего Авраа́ма, и́же у́мре? И проро́цы умро́ша: кого́ Себе́ Са́мъ Ты́ твори́ши?
Отвѣща́ Иису́съ: а́ще А́зъ сла́влюся Са́мъ, сла́ва Моя́ ничесо́же е́сть: е́сть Оте́цъ Мо́й сла́вяй Мя́, Его́же вы́ глаго́лете, я́ко Бо́гъ ва́шъ е́сть:
и не позна́сте Его́, А́зъ же вѣ́мъ Его́: и а́ще реку́, я́ко не вѣ́мъ Его́, бу́ду подо́бенъ ва́мъ ло́жь: но вѣ́мъ Его́, и сло́во Его́ соблюда́ю:
Авраа́мъ оте́цъ ва́шъ ра́дъ бы бы́лъ, да бы́ ви́дѣлъ де́нь Мо́й: и ви́дѣ, и воз­ра́довася.
Рѣ́ша у́бо Иуде́е къ Нему́: пяти́десятъ лѣ́тъ не у́ и́маши, и Авраа́ма ли́ еси́ ви́дѣлъ?
Рече́ [же] и́мъ Иису́съ: ами́нь, ами́нь глаго́лю ва́мъ: пре́жде да́же Авраа́мъ не бы́сть, А́зъ е́смь.
Взя́ша у́бо ка́менiе, да ве́ргутъ На́нь: Иису́съ же скры́ся, и изы́де изъ це́ркве, проше́дъ посредѣ́ и́хъ: и мимохожда́­ше та́ко.
Синодальный
1 Иисус Христос прощает взятую в прелюбодеянии. 12 «Я свет миру»; Отец и Сын. 21 «Что Я слышал от Отца, то и говорю»; «истина сделает вас свободными». 31 Семя Авраамово; раб и сын; «кто от Бога, тот слушает слова Божии». 48 Обвинение иудеев: «бес в тебе»; ответ Иисуса Христа: «Прежде, нежели был Авраам, Я есмь».
Иисус же пошел на гору Елеонскую.
А утром опять пришел в храм, и весь народ шел к Нему. Он сел и учил их.
[Зач. 28.] Тут книжники и фарисеи привели к Нему женщину, взятую в прелюбодеянии, и, поставив ее посреди,
сказали Ему: Учитель! эта женщина взята в прелюбодеянии;
а Моисей в законе заповедал нам побивать таких камнями: Ты что скажешь?
Говорили же это, искушая Его, чтобы найти что-нибудь к обвинению Его. Но Иисус, наклонившись низко, писал перстом на земле, не обращая на них внимания.
Когда же продолжали спрашивать Его, Он, восклонившись, сказал им: кто из вас без греха, первый брось на нее камень.
И опять, наклонившись низко, писал на земле.
Они же, услышав то и будучи обличаемы совестью, стали уходить один за другим, начиная от старших до последних; и остался один Иисус и женщина, стоящая посреди.
Иисус, восклонившись и не видя никого, кроме женщины, сказал ей: женщина! где твои обвинители? никто не осудил тебя?
Она отвечала: никто, Господи. Иисус сказал ей: и Я не осуждаю тебя; иди и впредь не греши.
[Зач. 29.] Опять говорил Иисус к народу и сказал им: Я свет миру; кто последует за Мною, тот не будет ходить во тьме, но будет иметь свет жизни.
Тогда фарисеи сказали Ему: Ты Сам о Себе свидетельствуешь, свидетельство Твое не истинно.
Иисус сказал им в ответ: если Я и Сам о Себе свидетельствую, свидетельство Мое истинно; потому что Я знаю, откуда пришел и куда иду; а вы не знаете, откуда Я и куда иду.
Вы су́дите по плоти; Я не сужу никого.
А если и сужу Я, то суд Мой истинен, потому что Я не один, но Я и Отец, пославший Меня.
А и в законе вашем написано, что двух человек свидетельство истинно.
Я Сам свидетельствую о Себе, и свидетельствует о Мне Отец, пославший Меня.
Тогда сказали Ему: где Твой Отец? Иисус отвечал: вы не знаете ни Меня, ни Отца Моего; если бы вы знали Меня, то знали бы и Отца Моего.
Сии слова говорил Иисус у сокровищницы, когда учил в храме; и никто не взял Его, потому что еще не пришел час Его.
[Зач. 30.] Опять сказал им Иисус: Я отхожу, и будете искать Меня, и умрете во грехе вашем. Куда Я иду, туда вы не можете прийти.
Тут Иудеи говорили: неужели Он убьет Сам Себя, что говорит: «куда Я иду, вы не можете прийти»?
Он сказал им: вы от нижних, Я от вышних; вы от мира сего, Я не от сего мира.
Потому Я и сказал вам, что вы умрете во грехах ваших; ибо если не уверуете, что это Я, то умрете во грехах ваших.
Тогда сказали Ему: кто же Ты? Иисус сказал им: от начала Сущий, как и говорю вам.
Много имею говорить и судить о вас; но Пославший Меня есть истинен, и что Я слышал от Него, то и говорю миру.
Не поняли, что Он говорил им об Отце.
Итак, Иисус сказал им: когда вознесете Сына Человеческого, тогда узнаете, что это Я и что ничего не делаю от Себя, но как научил Меня Отец Мой, так и говорю.
Пославший Меня есть со Мною; Отец не оставил Меня одного, ибо Я всегда делаю то, что Ему угодно.
Когда Он говорил это, многие уверовали в Него.
[Зач. 31.] Тогда сказал Иисус к уверовавшим в Него Иудеям: если пребудете в слове Моем, то вы истинно Мои ученики,
и позна́ете истину, и истина сделает вас свободными.
Ему отвечали: мы семя Авраамово и не были рабами никому никогда; как же Ты говоришь: сделаетесь свободными?
Иисус отвечал им: истинно, истинно говорю вам: всякий, делающий грех, есть раб греха.
Но раб не пребывает в доме вечно; сын пребывает вечно.
Итак, если Сын освободит вас, то истинно свободны будете.
Знаю, что вы семя Авраамово; однако ищете убить Меня, потому что слово Мое не вмещается в вас.
Я говорю то, что видел у Отца Моего; а вы делаете то, что видели у отца вашего.
Сказали Ему в ответ: отец наш есть Авраам. Иисус сказал им: если бы вы были дети Авраама, то дела Авраамовы делали бы.
А теперь ищете убить Меня, Человека, сказавшего вам истину, которую слышал от Бога: Авраам этого не делал.
Вы делаете дела отца вашего. На это сказали Ему: мы не от любодеяния рождены; одного Отца имеем, Бога.
[Зач. 32.] Иисус сказал им: если бы Бог был Отец ваш, то вы любили бы Меня, потому что Я от Бога исшел и пришел; ибо Я не Сам от Себя пришел, но Он послал Меня.
Почему вы не понимаете речи Моей? Потому что не можете слышать сло́ва Моего.
Ваш отец диавол; и вы хотите исполнять похоти отца вашего. Он был человекоубийца от начала и не устоял в истине, ибо нет в нем истины. Когда говорит он ложь, говорит свое, ибо он лжец и отец лжи.
А как Я истину говорю, то не верите Мне.
Кто из вас обличит Меня в неправде? Если же Я говорю истину, почему вы не верите Мне?
Кто от Бога, тот слушает слова Божии. Вы потому не слушаете, что вы не от Бога.
На это Иудеи отвечали и сказали Ему: не правду ли мы говорим, что Ты Самарянин и что бес в Тебе?
Иисус отвечал: во Мне беса нет; но Я чту Отца Моего, а вы бесчестите Меня.
Впрочем Я не ищу Моей славы: есть Ищущий и Судящий.
[Зач. 33.] Истинно, истинно говорю вам: кто соблюдет слово Мое, тот не увидит смерти вовек.
Иудеи сказали Ему: теперь узнали мы, что бес в Тебе. Авраам умер и пророки, а Ты говоришь: кто соблюдет слово Мое, тот не вкусит смерти вовек.
Неужели Ты больше отца нашего Авраама, который умер? и пророки умерли: чем Ты Себя делаешь?
Иисус отвечал: если Я Сам Себя славлю, то слава Моя ничто. Меня прославляет Отец Мой, о Котором вы говорите, что Он Бог ваш.
И вы не познали Его, а Я знаю Его; и если скажу, что не знаю Его, то буду подобный вам лжец. Но Я знаю Его и соблюдаю слово Его.
Авраам, отец ваш, рад был увидеть день Мой; и увидел и возрадовался.
На это сказали Ему Иудеи: Тебе нет еще пятидесяти лет, – и Ты видел Авраама?
Иисус сказал им: истинно, истинно говорю вам: прежде нежели был Авраам, Я есмь.
Тогда взяли каменья, чтобы бросить на Него; но Иисус скрылся и вышел из храма, пройдя посреди них, и пошел далее.
Украинский (Огієнко)
Ісус же на гору Оливну пішов.
А над ранком прийшов знов у храм, і всі люди збігались до Нього.
А Він сів і навчав їх.
І ось книжники та фарисеї приводять до Нього в перелюбі схоплену жінку, і посередині ставлять її,
та й говорять Йому: Оцю жінку, Учителю, зловлено на гарячому вчинку перелюбу…
Мойсей же в Законі звелів нам таких побивати камінням.
А Ти що говориш?
Це ж казали вони, Його спокушуючи, та щоб мати на Нього оскарження.
А Ісус, нахилившись додолу, по землі писав пальцем…
А коли ті не переставали питати Його, Він підвівся й промовив до них: Хто з вас без гріха, нехай перший на неї той каменем кине!…
І Він знов нахилився додолу, і писав по землі…
А вони, це почувши й сумлінням докорені, стали один по одному виходити, почавши з найстарших та аж до останніх.
І зоставсь Сам Ісус і та жінка, що стояла всередині…
І підвівся Ісус, і нікого, крім жінки, не бачивши, промовив до неї: Де ж ті, жінко, що тебе оскаржали?
Чи ніхто тебе не засудив?
А вона відказала: Ніхто, Господи…
І сказав їй Ісус: Не засуджую й Я тебе.
Іди собі, але більш не гріши!
І знову Ісус промовляв до них, кажучи: Я Світло для світу.
Хто йде вслід за Мною, не буде ходити у темряві той, але матиме світло життя.
Фарисеї ж Йому відказали: Ти Сам свідчиш про Себе, тим свідоцтво Твоє неправдиве.
Відповів і сказав їм Ісус: Хоч і свідчу про Себе Я Сам, та правдиве свідоцтво Моє, бо Я знаю, звідкіля Я прийшов і куди Я йду.
Ви ж не відаєте, відкіля Я приходжу, і куди Я йду.
Ви за тілом судите, Я не суджу нікого.
А коли Я суджу, то правдивий Мій суд, бо не Сам Я, а Я та Отець, що послав Він Мене!
Та й у вашім Законі написано, що свідчення двох чоловіків правдиве.
Я Сам свідчу про Себе Самого, і свідчить про Мене Отець, що послав Він Мене.
І сказали до Нього вони: Де Отець Твій?
Ісус відповів: Не знаєте ви ні Мене, ні Мого Отця.
Якби знали Мене, то й Отця Мого знали б.
Ці слова Він казав при скарбниці, у храмі навчаючи.
І ніхто не схопив Його, бо то ще не настала година Його…
І сказав Він їм знову: Я відходжу, ви ж шукати Мене будете, і помрете в гріху своїм.
Куди Я йду, туди ви прибути не можете…
А юдеї казали: Чи не вб́є Він Сам Себе, коли каже: Куди Я йду, туди ви прибути не можете?
І сказав Він до них: Ви від долу, Я звисока, і ви зо світу цього, Я не з цього світу.
Тому Я сказав вам, що помрете в своїх гріхах.
Бо коли не ввіруєте, що то Я, то помрете в своїх гріхах.
А вони запитали Його: Хто Ти такий?
І Ісус відказав їм: Той, Хто спочатку, як і говорю Я до вас.
Я маю багато про вас говорити й судити;
правдивий же Той, Хто послав Мене, і Я світові те говорю, що від Нього почув.
Але не зрозуміли вони, що то Він про Отця говорив їм.
Тож Ісус їм сказав: Коли ви підіймете Людського Сина, тоді зрозумієте, що то Я, і що Сам Я від Себе нічого не дію, але те говорю, як Отець Мій Мене був навчив.
А Той, Хто послав Мене, перебуває зо Мною;
Отець не зоставив Самого Мене, бо Я завжди чиню, що Йому до вподоби.
Коли Він говорив це, то багато-хто в Нього увірували.
Тож промовив Ісус до юдеїв, що в Нього ввірували: Як у слові Моїм позостанетеся, тоді справді Моїми учнями будете,
і пізнаєте правду, а правда вас вільними зробить!
Вони відказали Йому: Авраамів ми рід, і нічиїми невільниками не були ми ніколи.
То як же Ти кажеш: Ви станете вільні?
Відповів їм Ісус: Поправді, поправді кажу вам, що кожен, хто чинить гріх, той раб гріха.
І не зостається раб у домі повік, але Син зостається повік.
Коли Син отже зробить вас вільними, то справді ви будете вільні.
Знаю Я, що ви рід Авраамів, але хочете смерть заподіяти Мені, бо наука Моя не вміщається в вас.
Я те говорю, що Я бачив в Отця, та й ви робите те, що ви бачили в батька свого.
Сказали вони Йому в відповідь: Наш отець Авраам.
Відказав їм Ісус: Коли б ви Авраамові діти були, то чинили б діла Авраамові.
А тепер ось ви хочете вбити Мене, Чоловіка, що вам казав правду, яку чув Я від Бога.
Цього Авраам не робив.
Ви робите діла батька свого.
Вони ж відказали Йому: Не родилися ми від перелюбу, одного ми маєм Отця то Бога.
А Ісус їм сказав: Якби Бог був Отець ваш, ви б любили Мене, бо від Бога Я вийшов і прийшов, не від Себе ж Самого прийшов Я, а Мене Він послав.
Чому мови Моєї ви не розумієте?
Бо не можете чути ви слова Мого.
Ваш батько диявол, і пожадливості батька свого ви виконувати хочете.
Він був душогуб споконвіку, і в правді не встояв, бо правди нема в нім.
Як говорить неправду, то говорить зо свого, бо він неправдомовець і батько неправді.
А Мені ви не вірите, бо Я правду кажу.
Хто з вас може Мені докорити за гріх?
Коли ж правду кажу, чом Мені ви не вірите?
Хто від Бога, той слухає Божі слова;
через те ви не слухаєте, що ви не від Бога.
Відізвались юдеї й сказали Йому: Чи ж не добре ми кажемо, що Ти самарянин і демона маєш?
Ісус відповів: Не маю Я демона, та шаную Свого Отця, ви ж Мене зневажаєте.
Не шукаю ж Я власної слави, є Такий, Хто шукає та судить.
Поправді, поправді кажу вам: Хто слово Моє берегтиме, не побачить той смерти повік!
І сказали до Нього юдеї: Тепер ми дізнались, що демона маєш: умер Авраам і пророки, а Ти кажеш: Хто науку Мою берегтиме, не скуштує той смерти повік.
Чи ж Ти більший, аніж отець наш Авраам, що помер?
Та повмирали й пророки.
Ким Ти робиш Самого Себе?
Ісус відповів: Як Я славлю Самого Себе, то ніщо Моя слава.
Мене прославляє Отець Мій, про Якого ви кажете, що Він Бог ваш.
І ви не пізнали Його, а Я знаю Його.
А коли Я скажу, що не знаю Його, буду неправдомовець, подібний до вас.
Та Я знаю Його, і слово Його зберігаю.
Отець ваш Авраам прагнув із радістю, щоб побачити день Мій, і він бачив, і тішився.
А юдеї ж до Нього сказали: Ти й п́ятидесяти років не маєш іще, і Авраама Ти бачив?
Ісус їм відказав: Поправді, поправді кажу вам: Перш, ніж був Авраам, Я є.
І схопили каміння вони, щоб кинути на Нього.
Та сховався Ісус, і з храму пішов.
pero Jesús se fue al Monte de los Olivos.
Por la mañana volvió al Templo, y todo el pueblo vino a él; y sentándose, les enseñaba.
Entonces los escribas y los fariseos le trajeron una mujer sorprendida en adulterio y, poniéndola en medio,
le dijeron:

—Maestro, esta mujer ha sido sorprendida en el acto mismo de adulterio,

y en la Ley nos mandó Moisés apedrear a tales mujeres. Tú, pues, ¿qué dices?
Esto decían probándolo, para tener de qué acusarlo. Pero Jesús, inclinado hacia el suelo, escribía en tierra con el dedo.
Y como insistieran en preguntarle, se enderezó y les dijo:

—El que de vosotros esté sin pecado sea el primero en arrojar la piedra contra ella.

E inclinándose de nuevo hacia el suelo, siguió escribiendo en tierra.
Pero ellos, al oír esto, acusados por su conciencia, fueron saliendo uno a uno, comenzando desde los más viejos hasta los más jóvenes; sólo quedaron Jesús y la mujer que estaba en medio.
Enderezándose Jesús y no viendo a nadie sino a la mujer, le dijo:

—Mujer, ¿dónde están los que te acusaban? ¿Ninguno te condenó?

Ella dijo:

—Ninguno, Señor.

Entonces Jesús le dijo:

—Ni yo te condeno; vete y no peques más.

Otra vez Jesús les habló, diciendo:

—Yo soy la luz del mundo; el que me sigue no andará en tinieblas, sino que tendrá la luz de la vida.

Entonces los fariseos le dijeron:

—Tú das testimonio acerca de ti mismo; tu testimonio no es válido.

Respondió Jesús y les dijo:

—Aunque yo doy testimonio acerca de mí mismo, mi testimonio es válido, porque sé de dónde he venido y a dónde voy; pero vosotros no sabéis de dónde vengo ni a dónde voy.

Vosotros juzgáis según la carne; yo no juzgo a nadie.
Y si yo juzgo, mi juicio es según la verdad, porque no soy yo solo, sino yo y el Padre que me envió.
Y en vuestra Ley está escrito que el testimonio de dos hombres es válido.
Yo soy el que doy testimonio de mí mismo. También el Padre que me envió da testimonio de mí.
Ellos le dijeron:

—¿Dónde está tu padre?

Respondió Jesús:

—Ni a mí me conocéis, ni a mi Padre; si a mí me conocierais, también a mi Padre conoceríais.

Estas palabras habló Jesús en el lugar de las ofrendas, enseñando en el Templo; y nadie lo prendió, porque aún no había llegado su hora.
Otra vez les dijo Jesús:

—Yo me voy, y me buscaréis, pero en vuestro pecado moriréis; a donde yo voy, vosotros no podéis ir.

Decían entonces los judíos:

—¿Acaso pensará matarse, que dice: “A donde yo voy, vosotros no podéis ir”?

Y les dijo:

—Vosotros sois de abajo, yo soy de arriba; vosotros sois de este mundo, yo no soy de este mundo.

Por eso os dije que moriréis en vuestros pecados; si no creéis que yo soy, en vuestros pecados moriréis.
Entonces le dijeron:

—Tú, ¿quién eres?

Entonces Jesús les dijo:

—Lo que desde el principio os he dicho.

Muchas cosas tengo que decir y juzgar de vosotros; pero el que me envió es verdadero, y yo, lo que he oído de él, esto hablo al mundo.
Pero no entendieron que les hablaba del Padre.
Les dijo, pues, Jesús:

—Cuando hayáis levantado al Hijo del hombre, entonces conoceréis que yo soy y que nada hago por mí mismo, sino que, según me enseñó el Padre, así hablo,

porque el que me envió, conmigo está; no me ha dejado solo el Padre, porque yo hago siempre lo que le agrada.
Al hablar él estas cosas, muchos creyeron en él.
Dijo entonces Jesús a los judíos que habían creído en él:

—Si vosotros permanecéis en mi palabra, seréis verdaderamente mis discípulos;

y conoceréis la verdad y la verdad os hará libres.
Le respondieron:

—Descendientes de Abraham somos y jamás hemos sido esclavos de nadie. ¿Cómo dices tú: “Seréis libres”?

Jesús les respondió:

—De cierto, de cierto os digo que todo aquel que practica el pecado, esclavo es del pecado.

Y el esclavo no queda en la casa para siempre; el hijo sí queda para siempre.
Así que, si el Hijo os liberta, seréis verdaderamente libres.
Sé que sois descendientes de Abraham; sin embargo intentáis matarme, porque mi palabra no halla cabida en vosotros.
Yo hablo lo que he visto estando junto al Padre, y vosotros hacéis lo que habéis oído junto a vuestro padre.
Respondieron y le dijeron:

—Nuestro padre es Abraham.

Jesús les dijo:

—Si fuerais hijos de Abraham, las obras de Abraham haríais.

Pero ahora intentáis matarme a mí, que os he hablado la verdad, la cual he oído de Dios. No hizo esto Abraham.
Vosotros hacéis las obras de vuestro padre.

Entonces le dijeron:

—¡Nosotros no hemos nacido de fornicación! ¡Un padre tenemos: Dios!

Jesús entonces les dijo:

—Si vuestro padre fuera Dios, entonces me amaríais, porque yo de Dios he salido y he venido, pues no he venido de mí mismo, sino que él me envió.

¿Por qué no entendéis mi lenguaje? Porque no podéis escuchar mi palabra.
Vosotros sois de vuestro padre el diablo, y los deseos de vuestro padre queréis hacer. Él ha sido homicida desde el principio y no ha permanecido en la verdad, porque no hay verdad en él. Cuando habla mentira, de suyo habla, pues es mentiroso y padre de mentira.
Pero a mí, que digo la verdad, no me creéis.
¿Quién de vosotros puede acusarme de pecado? Y si digo la verdad, ¿por qué vosotros no me creéis?
El que es de Dios, las palabras de Dios oye; por esto no las oís vosotros, porque no sois de Dios.
Respondieron entonces los judíos, y le dijeron:

—¿No decimos bien nosotros, que tú eres samaritano y que tienes demonio?

Respondió Jesús:

—Yo no tengo demonio, antes honro a mi Padre; y vosotros me deshonráis.

Pero yo no busco mi gloria; hay quien la busca y juzga.
De cierto, de cierto os digo que el que guarda mi palabra nunca verá muerte.
Entonces los judíos le dijeron:

—Ahora nos convencemos de que tienes demonio. Abraham murió, y los profetas; y tú dices: “El que guarda mi palabra nunca sufrirá muerte.”

¿Eres tú acaso mayor que nuestro padre Abraham, el cual murió? ¡También los profetas murieron! ¿Quién crees que eres?
Respondió Jesús:

—Si yo me glorifico a mí mismo, mi gloria nada es; mi Padre es el que me glorifica, el que vosotros decís que es vuestro Dios.

Vosotros no lo conocéis. Yo sí lo conozco y, si digo que no lo conozco, sería mentiroso como vosotros; pero lo conozco y guardo su palabra.
Abraham, vuestro padre, se gozó de que había de ver mi día; y lo vio y se gozó.
Entonces le dijeron los judíos:

—Aún no tienes cincuenta años, ¿y has visto a Abraham?

Jesús les dijo:

—De cierto, de cierto os digo: Antes que Abraham fuera, yo soy.

Tomaron entonces piedras para arrojárselas, pero Jesús se escondió y salió del Templo y, atravesando por en medio de ellos, se fue.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible