Скрыть
Церковнославянский (рус)
Тружда́юся душе́ю мо­е́ю, стеня́ испущу́ на мя́ глаго́лы моя́, воз­глаго́лю го́рестiю души́ мо­ея́ одержи́мь
и реку́ ко Го́сподеви: не учи́ мя нече́­ст­вовати, и почто́ ми си́це суди́лъ еси́?
или́ добро́ ти е́сть, а́ще воз­непра́вдую, я́ко презрѣ́лъ еси́ дѣла́ руку́ твое́ю, совѣ́ту же нечести́выхъ вня́лъ еси́?
или́ я́коже человѣ́къ ви́дитъ, ви́диши? или́ я́коже зри́тъ человѣ́къ, у́зриши?
или́ житiе́ твое́ человѣ́ческо е́сть? или́ лѣ́та твоя́ я́ко дні́е му́жа?
я́ко истяза́лъ еси́ беззако́нiе мое́ и грѣхи́ моя́ изслѣ́дилъ еси́.
Вѣ́си бо, я́ко не нече́­ст­вовахъ: но кто́ е́сть изъима́яй изъ руку́ твое́ю?
Ру́цѣ тво­и́ сотвори́стѣ мя́ и созда́стѣ мя́: пото́мъ же преложи́въ, порази́лъ мя́ еси́.
Помяни́, я́ко бре́нiе мя́ созда́лъ еси́, въ зе́млю же па́ки воз­враща́еши мя́.
Или́ не я́коже млеко́ измелзи́лъ мя́ еси́, усыри́лъ же мя́ еси́ ра́вно сы́ру?
Ко́жею же и пло́тiю мя́ обле́клъ еси́, костьми́ же и жи́лами сши́лъ мя́ еси́:
живо́тъ же и ми́лость положи́лъ еси́ у мене́, посѣще́нiе же твое́ сохрани́ мо́й ду́хъ.
Сiя́ имѣ́яй въ тебѣ́, вѣ́мъ, я́ко вся́ мо́жеши, и невоз­мо́жно тебѣ́ ничто́же.
А́ще бо согрѣшу́, храни́ши мя́, от­ беззако́нiя же не безви́н­на мя́ сотвори́лъ еси́.
А́ще бо нечести́въ бу́ду, лю́тѣ мнѣ́, а́ще же бу́ду пра́веденъ, не могу́ воз­ни́кнути: испо́лненъ бо е́смь безче́стiя,
лови́мь бо е́смь а́ки ле́въ на убiе́нiе: па́ки же преложи́въ, лю́тѣ убива́еши мя́.
Обновля́яй на мя́ испыта́нiе мое́, гнѣ́ва бо вели́каго на мя́ употреби́лъ еси́ и наве́лъ еси́ на мя́ искуше́нiя.
Почто́ у́бо мя́ изъ чре́ва изве́лъ еси́, и не умро́хъ, о́ко же мене́ не ви́дѣло бы,
и бы́хъ бы а́ки не бы́лъ? почто́ у́бо изъ чре́ва во гро́бъ не снидо́хъ?
или́ не ма́ло е́сть вре́мя жи́зни мо­ея́? оста́ви мене́ почи́ти ма́ло,
пре́жде да́же от­иду́, от­ню́дуже не воз­вращу́ся, въ зе́млю те́мну и мра́чну,
въ зе́млю тмы́ вѣ́чныя, идѣ́же нѣ́сть свѣ́та, ниже́ ви́дѣти живота́ человѣ́ческаго.
Синодальный
Опротивела душе моей жизнь моя; предамся печали моей; буду говорить в горести души моей.
Скажу Богу: не обвиняй меня; объяви мне, за что Ты со мною борешься?
Хорошо ли для Тебя, что Ты угнетаешь, что презираешь дело рук Твоих, а на совет нечестивых посылаешь свет?
Разве у Тебя плотские очи, и Ты смотришь, как смотрит человек?
Разве дни Твои, как дни человека, или лета Твои, как дни мужа,
что Ты ищешь порока во мне и допытываешься греха во мне,
хотя знаешь, что я не беззаконник, и что некому избавить меня от руки Твоей?
Твои руки трудились надо мною и образовали всего меня кругом, – и Ты губишь меня?
Вспомни, что Ты, как глину, обделал меня, и в прах обращаешь меня?
Не Ты ли вылил меня, как молоко, и, как творог, сгустил меня,
кожею и плотью одел меня, костями и жилами скрепил меня,
жизнь и милость даровал мне, и попечение Твое хранило дух мой?
Но и то скрывал Ты в сердце Своем, – знаю, что это было у Тебя, –
что если я согрешу, Ты заметишь и не оставишь греха моего без наказания.
Если я виновен, горе мне! если и прав, то не осмелюсь поднять головы моей. Я пресыщен унижением; взгляни на бедствие мое:
оно увеличивается. Ты гонишься за мною, как лев, и снова нападаешь на меня и чудным являешься во мне.
Выводишь новых свидетелей Твоих против меня; усиливаешь гнев Твой на меня; и беды, одни за другими, ополчаются против меня.
И зачем Ты вывел меня из чрева? пусть бы я умер, когда еще ничей глаз не видел меня;
пусть бы я, как небывший, из чрева перенесен был во гроб!
Не малы ли дни мои? Оставь, отступи от меня, чтобы я немного ободрился,
прежде нежели отойду, – и уже не возвращусь, – в страну тьмы и сени смертной,
в страну мрака, каков есть мрак тени смертной, где нет устройства, где темно, как самая тьма.
Французский (LSG)
Mon âme est dégoûtée de la vie! Je donnerai cours à ma plainte, Je parlerai dans l'amertume de mon âme.
Je dis à Dieu: Ne me condamne pas! Fais-moi savoir pourquoi tu me prends à partie!
Te paraît-il bien de maltraiter, De repousser l'ouvrage de tes mains, Et de faire briller ta faveur sur le conseil des méchants?
As-tu des yeux de chair, Vois-tu comme voit un homme?
Tes jours sont-ils comme les jours de l'homme, Et tes années comme ses années,
Pour que tu recherches mon iniquité, Pour que tu t'enquières de mon péché,
Sachant bien que je ne suis pas coupable, Et que nul ne peut me délivrer de ta main?
Tes mains m'ont formé, elles m'ont créé, Elles m'ont fait tout entier... Et tu me détruirais!
Souviens-toi que tu m'as façonné comme de l'argile; Voudrais-tu de nouveau me réduire en poussière?
Ne m'as-tu pas coulé comme du lait? Ne m'as-tu pas caillé comme du fromage?
Tu m'as revêtu de peau et de chair, Tu m'as tissé d'os et de nerfs;
Tu m'as accordé ta grâce avec la vie, Tu m'as conservé par tes soins et sous ta garde.
Voici néanmoins ce que tu cachais dans ton coeur, Voici, je le sais, ce que tu as résolu en toi-même.
Si je pèche, tu m'observes, Tu ne pardonnes pas mon iniquité.
Suis-je coupable, malheur à moi! Suis-je innocent, je n'ose lever la tête, Rassasié de honte et absorbé dans ma misère.
Et si j'ose la lever, tu me poursuis comme un lion, Tu me frappes encore par des prodiges.
Tu m'opposes de nouveaux témoins, Tu multiplies tes fureurs contre moi, Tu m'assailles d'une succession de calamités.
Pourquoi m'as-tu fait sortir du sein de ma mère? Je serais mort, et aucun oeil ne m'aurait vu;
Je serais comme si je n'eusse pas existé, Et j'aurais passé du ventre de ma mère au sépulcre.
Mes jours ne sont-ils pas en petit nombre? Qu'il me laisse, Qu'il se retire de moi, et que je respire un peu,
Avant que je m'en aille, pour ne plus revenir, Dans le pays des ténèbres et de l'ombre de la mort,
Pays d'une obscurité profonde, Où règnent l'ombre de la mort et la confusion, Et où la lumière est semblable aux ténèbres.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
Копировать текст Копировать ссылку Толкования стиха

Настройки