Скрыть
15:33
Церковнославянский (рус)
Отвѣща́въ же Елифа́зъ Ѳемани́тинъ, рече́:
еда́ прему́дрый да́стъ от­вѣ́тъ разу́менъ на вѣ́тръ, и напо́лни болѣ́знiю чре́во,
облича́я глаго́лы, и́миже не подоба́етъ, и словесы́, и́хже ни ка́я по́льза?
Не и ты́ ли от­ри́нулъ еси́ стра́хъ? сконча́лъ же еси́ глаго́лы таковы́ предъ Го́сподемъ?
Пови́ненъ еси́ глаго́ломъ у́стъ тво­и́хъ, ниже́ разсуди́лъ еси́ глаго́лы си́льныхъ.
Да облича́тъ тя́ уста́ твоя́, а не а́зъ, и устнѣ́ тво­и́ на тя́ воз­свидѣ́тел­ст­вуютъ.
Что́ бо? еда́ пе́рвый от­ человѣ́къ рожде́нъ еси́? или́ пре́жде холмо́въ сгусти́л­ся еси́?
или́ стро­е́нiе Госпо́дне слы́шалъ еси́? или́ въ совѣ́тника тя́ употреби́ Бо́гъ? и на тя́ [еди́наго] ли прiи́де прему́дрость?
что́ бо вѣ́си, его́же не вѣ́мы? или́ что́ разумѣ́еши ты́, его́же и мы́ [не разумѣ́емъ]?
И ста́ръ и дре́венъ е́сть въ на́съ, ста́ршiй отца́ тво­его́ де́ньми.
Ма́ло, о ни́хже согрѣши́лъ еси́, уя́звленъ еси́, вельми́ вы́ше мѣ́ры воз­глаго́лалъ еси́.
Что́ де́рзостно бы́сть се́рдце твое́? или́ что́ воз­несо́стѣся о́чи тво­и́?
Я́ко я́рость изры́гнулъ еси́ предъ Го́сподемъ, изне́слъ же еси́ изо у́стъ такова́ словеса́?
Кто́ бо сы́й человѣ́къ я́ко бу́детъ непоро́ченъ? или́ а́ки бу́дущiй пра́ведникъ рожде́нъ от­ жены́?
А́ще во святы́хъ не вѣ́ритъ, небо же нечи́сто предъ ни́мъ,
кольми́ па́че ме́рзкiй и нечи́стый му́жъ, пiя́й непра́вды, я́коже питiе́.
Возвѣщу́ же ти́, послу́шай мене́: я́же ны́нѣ ви́дѣхъ, воз­вѣщу́ ти́,
я́же прему́дрiи реку́тъ, и не утаи́ша отцы́ и́хъ,
и́мже еди́нымъ дана́ бы́сть земля́, и не на́йде иноплеме́н­никъ на ня́.
Все́ житiе́ нечести́ваго въ попече́нiи, лѣ́та же изочте́на дана́ си́льному,
стра́хъ же его́ во ушесѣ́хъ его́: егда́ мни́тъ уже́ въ ми́рѣ бы́ти, тогда́ прiи́детъ на́нь низвраще́нiе:
да не вѣ́руетъ от­врати́тися от­ тмы́, осужде́нъ бо уже́ въ ру́ки желѣ́за,
учине́нъ же е́сть въ бра́шно нея́сытемъ: вѣ́сть же въ себѣ́, я́ко жде́тъ паде́нiя, де́нь же те́менъ преврати́тъ его́,
бѣда́ же и ско́рбь объи́метъ его́, я́коже во­енача́лникъ напреди́ стоя́й па́даетъ,
я́ко воз­несе́ ру́цѣ на Го́спода, предъ Го́сподемъ же Вседержи́телемъ ожесточи́ вы́ю,
тече́ же проти́ву ему́ укори́зною въ то́лщи хребта́ щита́ сво­его́:
я́ко покры́ лице́ свое́ ту́комъ сво­и́мъ и сотвори́ оме́тъ на сте́гнахъ: [хвала́ же его́ укори́зна].
Да всели́т­ся же во градѣ́хъ пусты́хъ, вни́детъ же въ до́мы ненаселе́н­ныя: а я́же они́ угото́ваша, ині́и от­несу́тъ.
Ниже́ обогати́т­ся, ниже́ оста́нетъ имѣ́нiе его́, не и́мать положи́ти на зе́млю сѣ́ни,
ниже́ избѣжи́тъ тмы́: прозябе́нiе его́ да усуши́тъ вѣ́тръ, и да от­паде́тъ цвѣ́тъ его́:
да не вѣ́ритъ, я́ко стерпи́тъ, тще́тная бо сбу́дут­ся ему́.
Посѣче́нiе его́ пре́жде часа́ растлѣ́етъ, и лѣ́торасль его́ не обли́­ст­венѣетъ:
да объима́нъ бу́детъ я́коже недозрѣ́лая я́года пре́жде часа́, да от­паде́тъ же я́ко цвѣ́тъ ма́сличiя.
Послу́ше­с­т­во бо нечести́ваго сме́рть, о́гнь же пожже́тъ до́мы мздо­и́мцевъ:
во чре́вѣ же прiи́метъ болѣ́зни, сбу́дет­ся же ему́ тщета́,чре́во же его́ понесе́тъ ле́сть.
Синодальный
И отвечал Елифаз Феманитянин и сказал:
станет ли мудрый отвечать знанием пустым и наполнять чрево свое ветром палящим,
оправдываться словами бесполезными и речью, не имеющею никакой силы?
Да ты отложил и страх и за малость считаешь речь к Богу.
Нечестие твое настроило так уста твои, и ты избрал язык лукавых.
Тебя обвиняют уста твои, а не я, и твой язык говорит против тебя.
Разве ты первым человеком родился и прежде холмов создан?
Разве совет Божий ты слышал и привлек к себе премудрость?
Что знаешь ты, чего бы не знали мы? что разумеешь ты, чего не было бы и у нас?
И седовласый и старец есть между нами, днями превышающий отца твоего.
Разве малость для тебя утешения Божии? И это неизвестно тебе?
К чему порывает тебя сердце твое, и к чему так гордо смотришь?
Что устремляешь против Бога дух твой и устами твоими произносишь такие речи?
Что такое человек, чтоб быть ему чистым, и чтобы рожденному женщиною быть праведным?
Вот, Он и святым Своим не доверяет, и небеса нечисты в очах Его:
тем больше нечист и растлен человек, пьющий беззаконие, как воду.
Я буду говорить тебе, слушай меня; я расскажу тебе, что видел,
что слышали мудрые и не скрыли слышанного от отцов своих,
которым одним отдана была земля, и среди которых чужой не ходил.
Нечестивый мучит себя во все дни свои, и число лет закрыто от притеснителя;
звук ужасов в ушах его; среди мира идет на него губитель.
Он не надеется спастись от тьмы; видит пред собою меч.
Он скитается за куском хлеба повсюду; знает, что уже готов, в руках у него день тьмы.
Устрашает его нужда и теснота; одолевает его, как царь, приготовившийся к битве,
за то, что он простирал против Бога руку свою и противился Вседержителю,
устремлялся против Него с гордою выею, под толстыми щитами своими;
потому что он покрыл лице свое жиром своим и обложил туком лядвеи свои.
И он селится в городах разоренных, в домах, в которых не живут, которые обречены на развалины.
Не пребудет он богатым, и не уцелеет имущество его, и не распрострется по земле приобретение его.
Не уйдет от тьмы; отрасли его иссушит пламя и дуновением уст своих увлечет его.
Пусть не доверяет суете заблудший, ибо суета будет и воздаянием ему.
Не в свой день он скончается, и ветви его не будут зеленеть.
Сбросит он, как виноградная лоза, недозрелую ягоду свою и, как маслина, стряхнет цвет свой.
Так опустеет дом нечестивого, и огонь пожрет шатры мздоимства.
Он зачал зло и родил ложь, и утроба его приготовляет обман.
Французский (LSG)
Éliphaz de Théman prit la parole et dit:
Le sage répond-il par un vain savoir? Se gonfle-t-il la poitrine du vent d'orient?
Est-ce par d'inutiles propos qu'il se défend? Est-ce par des discours qui ne servent à rien?
Toi, tu détruis même la crainte de Dieu, Tu anéantis tout mouvement de piété devant Dieu.
Ton iniquité dirige ta bouche, Et tu prends le langage des hommes rusés.
Ce n'est pas moi, c'est ta bouche qui te condamne. Ce sont tes lèvres qui déposent contre toi.
Es-tu né le premier des hommes? As-tu été enfanté avant les collines?
As-tu reçu les confidences de Dieu? As-tu dérobé la sagesse à ton profit?
Que sais-tu que nous ne sachions pas? Quelle connaissance as-tu que nous n'ayons pas?
Il y a parmi nous des cheveux blancs, des vieillards, Plus riches de jours que ton père.
Tiens-tu pour peu de chose les consolations de Dieu, Et les paroles qui doucement se font entendre à toi?...
Où ton coeur t'entraîne-t-il, Et que signifie ce roulement de tes yeux?
Quoi! c'est contre Dieu que tu tournes ta colère Et que ta bouche exhale de pareils discours!
Qu'est-ce que l'homme, pour qu'il soit pur? Celui qui est né de la femme peut-il être juste?
Si Dieu n'a pas confiance en ses saints, Si les cieux ne sont pas purs devant lui,
Combien moins l'être abominable et pervers, L'homme qui boit l'iniquité comme l'eau!
Je vais te parler, écoute-moi! Je raconterai ce que j'ai vu,
Ce que les sages ont fait connaître, Ce qu'ils ont révélé, l'ayant appris de leurs pères.
A eux seuls appartenait le pays, Et parmi eux nul étranger n'était encore venu.
Le méchant passe dans l'angoisse tous les jours de sa vie, Toutes les années qui sont le partage de l'impie.
La voix de la terreur retentit à ses oreilles; Au sein de la paix, le dévastateur va fondre sur lui;
Il n'espère pas échapper aux ténèbres, Il voit l'épée qui le menace;
Il court çà et là pour chercher du pain, Il sait que le jour des ténèbres l'attend.
La détresse et l'angoisse l'épouvantent, Elles l'assaillent comme un roi prêt à combattre;
Car il a levé la main contre Dieu, Il a bravé le Tout Puissant,
Il a eu l'audace de courir à lui Sous le dos épais de ses boucliers.
Il avait le visage couvert de graisse, Les flancs chargés d'embonpoint;
Et il habite des villes détruites, Des maisons abandonnées, Sur le point de tomber en ruines.
Il ne s'enrichira plus, sa fortune ne se relèvera pas, Sa prospérité ne s'étendra plus sur la terre.
Il ne pourra se dérober aux ténèbres, La flamme consumera ses rejetons, Et Dieu le fera périr par le souffle de sa bouche.
S'il a confiance dans le mal, il se trompe, Car le mal sera sa récompense.
Elle arrivera avant le terme de ses jours, Et son rameau ne verdira plus.
Il sera comme une vigne dépouillée de ses fruits encore verts, Comme un olivier dont on a fait tomber les fleurs.
La maison de l'impie deviendra stérile, Et le feu dévorera la tente de l'homme corrompu.
Il conçoit le mal et il enfante le mal, Il mûrit dans son sein des fruits qui le trompent.
А Елифас Теманац одговори и рече:
Хоће ли мудар човек казивати празне мисли и пунити трбух ветром источним,
Препирући се говором који не помаже и речима које нису ни на шта?
А ти уништаваш страх Божји и укидаш молитве к Богу.
Јер безакоње твоје показују уста твоја, ако и јеси изабрао језик лукав.
Осуђују те уста твоја, а не ја; и усне твоје сведоче на те.
Јеси ли се ти први човек родио? Или си пре хумова саздан?
Јеси ли тајну Божију чуо и покупио у себе мудрост?
Шта ти знаш што ми не бисмо знали? Шта ти разумеш што не би било у нас?
И седих и старих људи има међу нама, старијих од оца твог.
Мале ли су ти утехе Божије? Или имаш шта сакривено у себи?
Што те је занело срце твоје? И што севају очи твоје,
Те обраћаш против Бога дух свој и пушташ из уста својих такве речи?
Шта је човек, да би био чист, и рођени од жене, да би био прав?
Гле, не верује свецима својим, и небеса нису чиста пред очима Његовим;
А камоли гадни и смрдљиви човек, који пије неправду као воду?
Ја ћу ти казати, послушај ме, и приповедићу ти шта сам видео,
Шта мудраци казаше и не затајише, шта примише од отаца својих,
Којима самим дана би земља, и туђин не прође кроз њу.
Безбожник се мучи свега века свог, и насилнику је мало година остављено.
Страх му зуји у ушима, у мирно доба напада пустошник на њ.
Не верује да ће се вратити из таме, одсвуда привиђа мач.
Тумара за хлебом говорећи: Где је? Зна да је за њ спремљен дан тамни.
Туга и невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој.
Јер је замахнуо на Бога руком својом, и Свемогућем се опро.
Трчи исправљена врата на њ с многим високим штитовима својим.
Јер је покрио лице своје претилином, и наваљао сало на бокове своје.
И седео је у градовима раскопаним и у кућама пустим, обраћеним у гомилу камења.
Неће се обратити нити ће остати благо његово, и неће се раширити по земљи добро његово.
Неће изаћи из мрака, огранке његове осушиће пламен, однеће га дух уста његових.
Нека се не узда у таштину преварени, јер ће му таштина бити плата.
Пре свог времена свршиће се, и грана његова неће зеленети.
Откинуће се као с лозе незрео грозд његов и пупци ће се његови као с маслине побацати.
Јер ће опустети збор лицемерски, и огањ ће спалити шаторе оних који примају поклоне.
Зачињу невољу и рађају муку, и трбух њихов саставља превару.
Копировать текст Копировать ссылку Толкования стиха

Настройки