Скрыть
16:1
16:3
16:4
16:5
16:6
16:8
16:9
16:10
16:11
16:13
16:14
16:15
16:18
16:19
16:20
16:21
Церковнославянский (рус)
Отвѣща́въ же и́овъ, рече́:
слы́шахъ сицева́я мно́га, утѣ́шителiе зо́лъ вси́.
Что́ бо? еда́ чи́нъ е́сть во словесѣ́хъ вѣ́тра? или́ ку́ю ти́ па́кость сотвори́тъ, я́ко от­вѣща́еши?
И а́зъ я́коже вы́ воз­глаго́лю: а́ще бы душа́ ва́ша подлежа́ла вмѣ́сто мо­ея́, тогда́ наскочи́лъ бы́хъ на вы́ словесы́, покива́ю же на вы́ главо́ю мо­е́ю.
Бу́ди же крѣ́пость во устѣ́хъ мо­и́хъ, движе́нiя же усте́нъ не пощажу́.
А́ще бо воз­глаго́лю, не воз­болю́ ли я́звою? а́ще же и умолчу́, чи́мъ ме́нше уя́звенъ бу́ду?
Ны́нѣ же пре­утружде́на мя́ сотвори́, бу́я, согни́в­ша, и я́тъ мя́.
Въ послу́ше­с­т­во бы́хъ, и воста́ во мнѣ́ лжа́ моя́, проти́вно лицу́ мо­ему́ от­вѣща́.
Гнѣ́венъ бы́въ низложи́ мя, воз­скрежета́ зубы́ на мя́, стрѣ́лы разбо́йниковъ его́ нападо́ша на мя́.
Острото́ю оче́съ наскака́, мече́мъ порази́ мя въ колѣ́на: вку́пѣ же потеко́ша на мя́:
предаде́ бо мя́ Госпо́дь въ ру́ки непра́ведныхъ, нечести́вымъ же пове́рже мя́.
Ми́р­ст­ву­ю­ща разсы́па мя́, взя́въ мя́ за власы́ оборва́, поста́ви мя́ а́ки при­­мѣ́ту.
Обыдо́ша мя́ ко́пiями боду́ще во исте́сы моя́, не щадя́ще: излiя́ша на зе́млю же́лчь мою́,
низложи́ша мя́ тру́пъ на тру́пъ, теко́ша ко мнѣ́ могу́щiи,
вре́тище соши́ша на ко́жу мою́, и мо́щь моя́ на земли́ угасе́.
Чре́во мое́ сгорѣ́ от­ пла́ча, на вѣ́ждахъ же мо­и́хъ стѣ́нь сме́ртная,
непра́ведно же ни еди́но бѣ́ въ руку́ мое́ю: моли́тва же моя́ чиста́.
Земле́, да не покры́еши надъ кро́вiю пло́ти мо­ея́, ниже́ да бу́детъ мѣ́сто во́плю мо­ему́.
И ны́нѣ се́, на небесѣ́хъ по́слухъ мо́й, свидѣ́тель же ми́ во вы́шнихъ.
Да прiи́детъ моя́ мольба́ ко Го́споду, предъ ни́мже да ка́плетъ о́ко мое́.
Бу́ди же обличе́нiе му́жу предъ Го́сподемъ, и сы́ну человѣ́ческому ко бли́жнему его́.
Лѣ́та же изочте́ная прiидо́ша, и путе́мъ, и́мже не воз­вращу́ся, пойду́.
Синодальный
1 Иов упрекает своих друзей: «Жалкие утешители все вы»; 6 его скорби; 21 «О, если бы человек мог иметь состязание с Богом»!
И отвечал Иов и сказал:
слышал я много такого; жалкие утешители все вы!
Будет ли конец ветреным словам? и что побудило тебя так отвечать?
И я мог бы так же говорить, как вы, если бы душа ваша была на месте души моей; ополчался бы на вас словами и кивал бы на вас головою моею;
подкреплял бы вас языком моим и движением губ утешал бы.
Говорю ли я, не утоляется скорбь моя; перестаю ли, что отходит от меня?
Но ныне Он изнурил меня. Ты разрушил всю семью мою.
Ты покрыл меня морщинами во свидетельство против меня; восстает на меня изможденность моя, в лицо укоряет меня.
Гнев Его терзает и враждует против меня, скрежещет на меня зубами своими; неприятель мой острит на меня глаза свои.
Разинули на меня пасть свою; ругаясь бьют меня по щекам: все сговорились против меня.
Предал меня Бог беззаконнику и в руки нечестивым бросил меня.
Я был спокоен, но Он потряс меня; взял меня за шею и избил меня и поставил меня целью для Себя.
Окружили меня стрельцы Его; Он рассекает внутренности мои и не щадит, пролил на землю желчь мою,
пробивает во мне пролом за проломом, бежит на меня, как ратоборец.
Вретище сшил я на кожу мою и в прах положил голову мою.
Лицо мое побагровело от плача, и на веждах моих тень смерти,
при всем том, что нет хищения в руках моих, и молитва моя чиста.
Земля! не закрой моей крови, и да не будет места воплю моему.
И ныне вот на небесах Свидетель мой, и Заступник мой в вышних!
Многоречивые друзья мои! К Богу слезит око мое.
О, если бы человек мог иметь состязание с Богом, как сын человеческий с ближним своим!
Ибо летам моим приходит конец, и я отхожу в путь невозвратный.
Сербский
А Јов одговори и рече:
Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
Giobbe prese a dire:
"Ne ho udite già molte di cose simili! Siete tutti consolatori molesti.
Non avranno termine le parole campate in aria? O che cosa ti spinge a rispondere?
Anch'io sarei capace di parlare come voi, se voi foste al mio posto: comporrei con eleganza parole contro di voi e scuoterei il mio capo su di voi.
Vi potrei incoraggiare con la bocca e il movimento delle mie labbra potrebbe darvi sollievo.
Ma se parlo, non si placa il mio dolore; se taccio, che cosa lo allontana da me?
Ora però egli mi toglie le forze, ha distrutto tutti i miei congiunti
e mi opprime. Si è costituito testimone ed è insorto contro di me: il mio calunniatore mi accusa in faccia.
La sua collera mi dilania e mi perseguita; digrigna i denti contro di me, il mio nemico su di me aguzza gli occhi.
Spalancano la bocca contro di me, mi schiaffeggiano con insulti, insieme si alleano contro di me.
Dio mi consegna come preda all'empio, e mi getta nelle mani dei malvagi.
Me ne stavo tranquillo ed egli mi ha scosso, mi ha afferrato per il collo e mi ha stritolato; ha fatto di me il suo bersaglio.
I suoi arcieri mi circondano; mi trafigge le reni senza pietà, versa a terra il mio fiele,
mi apre ferita su ferita, mi si avventa contro come un guerriero.
Ho cucito un sacco sulla mia pelle e ho prostrato la fronte nella polvere.
La mia faccia è rossa per il pianto e un'ombra mortale mi vela le palpebre,
benché non ci sia violenza nelle mie mani e sia pura la mia preghiera.
O terra, non coprire il mio sangue né un luogo segreto trattenga il mio grido!
Ecco, fin d'ora il mio testimone è nei cieli, il mio difensore è lassù.
I miei amici mi scherniscono, rivolto a Dio, versa lacrime il mio occhio,
perché egli stesso sia arbitro fra l'uomo e Dio, come tra un figlio dell'uomo e il suo prossimo;
poiché passano i miei anni che sono contati e me ne vado per una via senza ritorno.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible