Скрыть
19:1
19:4a
Церковнославянский (рус)
Отвѣща́въ же и́овъ, рече́:
доко́лѣ при­­тру́дну творите́ ду́шу мою́ и низлага́ете мя́ словесы́? уразумѣ́йте то́кмо, я́ко Госпо́дь сотвори́ мя си́це.
Клеве́щете на мя́, не стыдя́щеся мене́ належите́ ми.
Бу́ди, я́ко во­и́стин­ну а́зъ прельсти́хся, и у мене́ водворя́ет­ся погрѣше́нiе,
бу́ди же, я́ко на мя́ велича́етеся, наскака́ете же ми́ поноше́нiемъ:
разумѣ́йте у́бо, я́ко Госпо́дь е́сть и́же смяте́ мя и огра́ду свою́ на мя́ воз­несе́.
Се́, смѣю́ся поноше́нiю, не воз­глаго́лю: возопiю́, и нигдѣ́же су́дъ.
О́крестъ огражде́нъ е́смь и не могу́ прейти́: предъ лице́мъ мо­и́мъ тму́ положи́,
сла́ву же съ мене́ совлече́ и отъ­я́ вѣне́цъ от­ главы́ мо­ея́:
растерза́ мя о́крестъ, и от­идо́хъ: посѣче́ же я́ко дре́во наде́жду мою́.
Лю́тѣ же гнѣ́ва употреби́ на мя́ и воз­мнѣ́ мя я́ко врага́.
Вку́пѣ же прiидо́ша искуше́нiя его́ на мя́, на путе́хъ же мо­и́хъ обыдо́ша мя́ навѣ́тницы.
Бра́тiя моя́ от­ступи́ша от­ мене́, позна́ша чужди́хъ па́че мене́, и дру́зiе мо­и́ неми́лостиви бы́ша:
не снабдѣ́ша мя́ бли́жнiи мо­и́, и вѣ́дящiи и́мя мое́ забы́ша мя́.
Сосѣ́ди до́му и рабы́ни моя́, [я́ко] иноплеме́н­никъ бы́хъ предъ ни́ми:
раба́ мо­его́ зва́хъ, и не послу́ша, уста́ же моя́ моля́хуся:
и проси́хъ жену́ мою́, при­­зыва́хъ же ласка́я сы́ны подло́жницъ мо­и́хъ:
они́ же мене́ въ вѣ́къ от­ри́нуша, егда́ воста́ну, на мя́ глаго́лютъ.
Гнуша́хуся мене́ ви́дящiи мя́, и и́хже люби́хъ, воста́ша на мя́.
Въ ко́жи мо­е́й согни́ша пло́ти моя́, ко́сти же моя́ въ зубѣ́хъ содержа́т­ся.
Поми́луйте мя́, поми́луйте мя́, о, дру́зiе! рука́ бо Госпо́дня косну́в­шаяся ми́ е́сть.
Почто́ мя го́ните я́коже и Госпо́дь? от­ пло́тей же мо­и́хъ не насыща́етеся?
Кто́ бо да́лъ бы, да напи́шут­ся словеса́ моя́, и положа́т­ся о́ная въ кни́зѣ во вѣ́къ?
и на дщи́цѣ желѣ́знѣ и о́ловѣ, или́ на ка́менiихъ извая́ют­ся?
Вѣ́мъ бо, я́ко при­­сносу́щенъ е́сть, и́же и́мать искупи́ти мя́,
[и] на земли́ воскреси́ти ко́жу мою́ терпя́щую сiя́, от­ Го́спода бо ми́ сiя́ соверши́шася,
я́же а́зъ въ себѣ́ свѣ́мъ, я́же о́чи мо­и́ ви́дѣста, а не и́нъ: вся́ же ми́ соверши́шася въ нѣ́дрѣ.
А́ще же и рече́те: что́ рече́мъ проти́ву ему́? и ко́рень словесе́ обря́щемъ въ не́мъ.
Убо́йтеся же и вы́ от­ меча́: я́рость бо на беззако́н­ныя на́йдетъ, и тогда́ уви́дятъ, гдѣ́ е́сть и́хъ веще­с­т­во́.
глаго́лати словеса́, я́же не подоба́­ше, словеса́ же моя́ погрѣша́ютъ, и не во вре́мя:
Синодальный
И отвечал Иов и сказал:
доколе будете мучить душу мою и терзать меня речами?
Вот, уже раз десять вы срамили меня и не стыдитесь теснить меня.
Если я и действительно погрешил, то погрешность моя при мне остается.
Если же вы хотите повеличаться надо мною и упрекнуть меня позором моим,
то знайте, что Бог ниспроверг меня и обложил меня Своею сетью.
Вот, я кричу: обида! и никто не слушает; вопию, и нет суда.
Он преградил мне дорогу, и не могу пройти, и на стези мои положил тьму.
Совлек с меня славу мою и снял венец с головы моей.
Кругом разорил меня, и я отхожу; и, как дерево, Он исторг надежду мою.
Воспылал на меня гневом Своим и считает меня между врагами Своими.
Полки Его пришли вместе и направили путь свой ко мне и расположились вокруг шатра моего.
Братьев моих Он удалил от меня, и знающие меня чуждаются меня.
Покинули меня близкие мои, и знакомые мои забыли меня.
Пришлые в доме моем и служанки мои чужим считают меня; посторонним стал я в глазах их.
Зову слугу моего, и он не откликается; устами моими я должен умолять его.
Дыхание мое опротивело жене моей, и я должен умолять ее ради детей чрева моего.
Даже малые дети презирают меня: поднимаюсь, и они издеваются надо мною.
Гнушаются мною все наперсники мои, и те, которых я любил, обратились против меня.
Кости мои прилипли к коже моей и плоти моей, и я остался только с кожею около зубов моих.
Помилуйте меня, помилуйте меня вы, друзья мои, ибо рука Божия коснулась меня.
Зачем и вы преследуете меня, как Бог, и плотью моею не можете насытиться?
О, если бы записаны были слова мои! Если бы начертаны были они в книге
резцом железным с оловом, – на вечное время на камне вырезаны были!
А я знаю, Искупитель мой жив, и Он в последний день восставит из праха распадающуюся кожу мою сию,
и я во плоти моей узрю Бога.
Я узрю Его сам; мои глаза, не глаза другого, увидят Его. Истаевает сердце мое в груди моей!
Вам надлежало бы сказать: зачем мы преследуем его? Как будто корень зла найден во мне.
Убойтесь меча, ибо меч есть отмститель неправды, и знайте, что есть суд.
Французский (LSG)
Job prit la parole et dit:
Jusques à quand affligerez-vous mon âme, Et m'écraserez-vous de vos discours?
Voilà dix fois que vous m'outragez; N'avez-vous pas honte de m'étourdir ainsi?
Si réellement j'ai péché, Seul j'en suis responsable.
Pensez-vous me traiter avec hauteur? Pensez-vous démontrer que je suis coupable?
Sachez alors que c'est Dieu qui me poursuit, Et qui m'enveloppe de son filet.
Voici, je crie à la violence, et nul ne répond; J'implore justice, et point de justice!
Il m'a fermé toute issue, et je ne puis passer; Il a répandu des ténèbres sur mes sentiers.
Il m'a dépouillé de ma gloire, Il a enlevé la couronne de ma tête.
Il m'a brisé de toutes parts, et je m'en vais; Il a arraché mon espérance comme un arbre.
Il s'est enflammé de colère contre moi, Il m'a traité comme l'un de ses ennemis.
Ses troupes se sont de concert mises en marche, Elles se sont frayé leur chemin jusqu'à moi, Elles ont campées autour de ma tente.
Il a éloigné de moi mes frères, Et mes amis se sont détournés de moi;
Je suis abandonné de mes proches, Je suis oublié de mes intimes.
Je suis un étranger pour mes serviteurs et mes servantes, Je ne suis plus à leurs yeux qu'un inconnu.
J'appelle mon serviteur, et il ne répond pas; Je le supplie de ma bouche, et c'est en vain.
Mon humeur est à charge à ma femme, Et ma plainte aux fils de mes entrailles.
Je suis méprisé même par des enfants; Si je me lève, je reçois leurs insultes.
Ceux que j'avais pour confidents m'ont en horreur, Ceux que j'aimais se sont tournés contre moi.
Mes os sont attachés à ma peau et à ma chair; Il ne me reste que la peau des dents.
Ayez pitié, ayez pitié de moi, vous, mes amis! Car la main de Dieu m'a frappé.
Pourquoi me poursuivre comme Dieu me poursuit? Pourquoi vous montrer insatiables de ma chair?
Oh! je voudrais que mes paroles fussent écrites, Qu'elles fussent écrites dans un livre;
Je voudrais qu'avec un burin de fer et avec du plomb Elles fussent pour toujours gravées dans le roc...
Mais je sais que mon Rédempteur est vivant, Et qu'il se lèvera le dernier sur la terre.
Quand ma peau sera détruite, il se lèvera; Quand je n'aurai plus de chair, je verrai Dieu.
Je le verrai, et il me sera favorable; Mes yeux le verront, et non ceux d'un autre; Mon âme languit d'attente au dedans de moi.
Vous direz alors: Pourquoi le poursuivions-nous? Car la justice de ma cause sera reconnue.
Craignez pour vous le glaive: Les châtiments par le glaive sont terribles! Et sachez qu'il y a un jugement.
А Јов одговори и рече:
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
Копировать текст Копировать ссылку Толкования стиха

Настройки