Скрыть
19:1
19:2
19:3
19:4a
19:5
19:9
19:10
19:14
19:15
19:16
19:18
19:19
19:20
19:21
19:22
19:23
19:24
19:26
19:28
19:29
Церковнославянский (рус)
Отвѣща́въ же и́овъ, рече́:
доко́лѣ при­­тру́дну творите́ ду́шу мою́ и низлага́ете мя́ словесы́? уразумѣ́йте то́кмо, я́ко Госпо́дь сотвори́ мя си́це.
Клеве́щете на мя́, не стыдя́щеся мене́ належите́ ми.
глаго́лати словеса́, я́же не подоба́­ше, словеса́ же моя́ погрѣша́ютъ, и не во вре́мя:
Бу́ди, я́ко во­и́стин­ну а́зъ прельсти́хся, и у мене́ водворя́ет­ся погрѣше́нiе,
бу́ди же, я́ко на мя́ велича́етеся, наскака́ете же ми́ поноше́нiемъ:
разумѣ́йте у́бо, я́ко Госпо́дь е́сть и́же смяте́ мя и огра́ду свою́ на мя́ воз­несе́.
Се́, смѣю́ся поноше́нiю, не воз­глаго́лю: возопiю́, и нигдѣ́же су́дъ.
О́крестъ огражде́нъ е́смь и не могу́ прейти́: предъ лице́мъ мо­и́мъ тму́ положи́,
сла́ву же съ мене́ совлече́ и отъ­я́ вѣне́цъ от­ главы́ мо­ея́:
растерза́ мя о́крестъ, и от­идо́хъ: посѣче́ же я́ко дре́во наде́жду мою́.
Лю́тѣ же гнѣ́ва употреби́ на мя́ и воз­мнѣ́ мя я́ко врага́.
Вку́пѣ же прiидо́ша искуше́нiя его́ на мя́, на путе́хъ же мо­и́хъ обыдо́ша мя́ навѣ́тницы.
Бра́тiя моя́ от­ступи́ша от­ мене́, позна́ша чужди́хъ па́че мене́, и дру́зiе мо­и́ неми́лостиви бы́ша:
не снабдѣ́ша мя́ бли́жнiи мо­и́, и вѣ́дящiи и́мя мое́ забы́ша мя́.
Сосѣ́ди до́му и рабы́ни моя́, [я́ко] иноплеме́н­никъ бы́хъ предъ ни́ми:
раба́ мо­его́ зва́хъ, и не послу́ша, уста́ же моя́ моля́хуся:
и проси́хъ жену́ мою́, при­­зыва́хъ же ласка́я сы́ны подло́жницъ мо­и́хъ:
они́ же мене́ въ вѣ́къ от­ри́нуша, егда́ воста́ну, на мя́ глаго́лютъ.
Гнуша́хуся мене́ ви́дящiи мя́, и и́хже люби́хъ, воста́ша на мя́.
Въ ко́жи мо­е́й согни́ша пло́ти моя́, ко́сти же моя́ въ зубѣ́хъ содержа́т­ся.
Поми́луйте мя́, поми́луйте мя́, о, дру́зiе! рука́ бо Госпо́дня косну́в­шаяся ми́ е́сть.
Почто́ мя го́ните я́коже и Госпо́дь? от­ пло́тей же мо­и́хъ не насыща́етеся?
Кто́ бо да́лъ бы, да напи́шут­ся словеса́ моя́, и положа́т­ся о́ная въ кни́зѣ во вѣ́къ?
и на дщи́цѣ желѣ́знѣ и о́ловѣ, или́ на ка́менiихъ извая́ют­ся?
Вѣ́мъ бо, я́ко при­­сносу́щенъ е́сть, и́же и́мать искупи́ти мя́,
[и] на земли́ воскреси́ти ко́жу мою́ терпя́щую сiя́, от­ Го́спода бо ми́ сiя́ соверши́шася,
я́же а́зъ въ себѣ́ свѣ́мъ, я́же о́чи мо­и́ ви́дѣста, а не и́нъ: вся́ же ми́ соверши́шася въ нѣ́дрѣ.
А́ще же и рече́те: что́ рече́мъ проти́ву ему́? и ко́рень словесе́ обря́щемъ въ не́мъ.
Убо́йтеся же и вы́ от­ меча́: я́рость бо на беззако́н­ныя на́йдетъ, и тогда́ уви́дятъ, гдѣ́ е́сть и́хъ веще­с­т­во́.
Синодальный
1 Иов отвечает своим друзьям; 7 он заявляет, что Бог ответствен за его страдания; 13 его родные и друзья чуждаются его; 21 он взывает о жалости, которой Бог не проявляет к нему; 23 «Я знаю, Искупитель мой жив … я во плоти моей узрю Бога».
И отвечал Иов и сказал:
доколе будете мучить душу мою и терзать меня речами?
Вот, уже раз десять вы срамили меня и не стыдитесь теснить меня.
Если я и действительно погрешил, то погрешность моя при мне остается.
Если же вы хотите повеличаться надо мною и упрекнуть меня позором моим,
то знайте, что Бог ниспроверг меня и обложил меня Своею сетью.
Вот, я кричу: обида! и никто не слушает; вопию, и нет суда.
Он преградил мне дорогу, и не могу пройти, и на стези мои положил тьму.
Совлек с меня славу мою и снял венец с головы моей.
Кругом разорил меня, и я отхожу; и, как дерево, Он исторг надежду мою.
Воспылал на меня гневом Своим и считает меня между врагами Своими.
Полки Его пришли вместе и направили путь свой ко мне и расположились вокруг шатра моего.
Братьев моих Он удалил от меня, и знающие меня чуждаются меня.
Покинули меня близкие мои, и знакомые мои забыли меня.
Пришлые в доме моем и служанки мои чужим считают меня; посторонним стал я в глазах их.
Зову слугу моего, и он не откликается; устами моими я должен умолять его.
Дыхание мое опротивело жене моей, и я должен умолять ее ради детей чрева моего.
Даже малые дети презирают меня: поднимаюсь, и они издеваются надо мною.
Гнушаются мною все наперсники мои, и те, которых я любил, обратились против меня.
Кости мои прилипли к коже моей и плоти моей, и я остался только с кожею около зубов моих.
Помилуйте меня, помилуйте меня вы, друзья мои, ибо рука Божия коснулась меня.
Зачем и вы преследуете меня, как Бог, и плотью моею не можете насытиться?
О, если бы записаны были слова мои! Если бы начертаны были они в книге
резцом железным с оловом, – на вечное время на камне вырезаны были!
А я знаю, Искупитель мой жив, и Он в последний день восставит из праха распадающуюся кожу мою сию,
и я во плоти моей узрю Бога.
Я узрю Его сам; мои глаза, не глаза другого, увидят Его. Истаевает сердце мое в груди моей!
Вам надлежало бы сказать: зачем мы преследуем его? Как будто корень зла найден во мне.
Убойтесь меча, ибо меч есть отмститель неправды, и знайте, что есть суд.
Киргизский
Аюб мындай деп жооп берди:
«Качанкыга чейин жанымды кейите бересињер? Качанкыга чейин мени сљзєњљр менен кыйнай бересињер?
Мына, мени ушуну менен он мертебе маскара кылдыњар, мени кыйнап-кыстагандан уялбадыњар.
Эгерде мен чындыгында эле кылмыш кылсам, анда менин кєнљљм љзємдљ калат.
Эгерде љзєњљрдє менден жогору койгуњар келсе жана мени маскара болгонум єчєн жемелегињер келсе,
анда мени Кудай жыкканын, туш-тушума Љзєнєн торун жайып койгонун билгиле.
Ошондуктан мен: “зордук!” – деп кыйкырып жатам, бирок эч ким укпайт. Жардамга чакырып жатам, бирок акыйкаттык жок.
Ал менин жолумду бљгљдє, ошондуктан мен љтљ албай жатам, менин жолума карањгылык тєшєрдє.
Менден атак-дањкты буруп кетти, башымдан таажымды чечип алды.
Мени бєт бардыгынан ажыратты, љзєм да бєтєп баратам. Yмєтємдє дарак сыяктуу тєбєнљн омкорду.
Мага Љзєнєн каарын чачып, мени Љзєнєн кас душманы катары эсептеди.
Анын тємљн кошууну биригип келди, багытын мага буруп, менин чатырымды курчап алышты.
Ал менден бир туугандарымды алыстатты, мени билгендер менден оолактап калышты.
Жакындарым мени таштап кетишти, тааныштарым мени унутуп коюшту.
Yйємдљгє келгиндер жана кєњдљрєм мени бљтљн адам катары эсептешет. Аларга мен жат кишидей болуп калдым.
Кызматчымды чакырсам, ал мага жооп бербейт. Мен ага жалынып-жалбарышым керек.
Дем алганым љз аялыма жакпай калды, љзємдљн чыккан балдарым єчєн ага жалынышым керек.
Атєгєл, мени кичинекей балдар да жек кљрєшљт. Љйдљ турсам, алар мени шылдыњ кылышат.
Ынак досторум да менден жийиркенип калышты. Жакшы кљргљн адамдарым да мага каршы чыгып калышты.
Сљљктљрєм денем менен териме жабышып, тишимдин бєйлљсє менен гана калдым.
Ырайым кылгыла мага, досторум, мага силер ырайым кылгыла, анткени мага Кудайдын колу тийди!
Эмнеге силер да мени Кудай сыяктуу куугунтуктайсыњар, эмнеге этиме тойбой жатасыњар?
Оо, менин сљздљрєм жазылып калса кана! Алар китепке жазылса кана!
Коргошунга темир кескич менен чегилсе кана! Аска ташка тєбљлєккљ басылса кана!
Мен болсо Куткаруучум тирєє экенин билем, Ал акыркы кєнє менин чирип бара жаткан теримди топурактан кайра тургузат.
Мен љз денемде Кудайды кљрљм.
Мен Аны љзєм кљрљм. Башка бирљљнєн кљзє эмес, Аны љзємдєн кљзєм кљрљт. Кљкєрљгємдљ жєрљгєм эрип бара жатат!
Силер: “Биз аны эмнеге куугунтукка алып жатабыз?” – деп айтууњар керек эле. Менден кыянаттыктын тамыры табылгандай карайсыњар да.
Кылычтан корккула, анткени кылыч жалгандан љч алат. Сот бар экенин билип койгула».
Iiobi kaebused sõprade ees
Siis rääkis Iiob ja ütles:
„Kui kaua te piinate mu hinge ja jahvatate mind sõnadega?
Te mõnitate mind juba kümnendat korda häbenematult mulle peale käies.
Ja kui ma ka tõesti oleksin eksinud, siis jääks mu eksimus ainult mulle.
Kui te tõesti mu ees tahate suurustada ja mulle mu alandust ette heita,
siis teadke, et Jumal on mind maha paisanud ja piiranud mind oma võrguga.
Vaata, ma kisendan: „Vägivald!”, aga ei saa vastust; hüüan appi, aga õigust ei ole.
Ta tegi mu teele tõkke ja ma ei pääse üle, ta pani mu radade peale pimeduse.
Ta riisus minult au ja võttis mul krooni peast.
Ta kiskus mind igapidi maha, et kaoksin, ja juuris mu lootuse välja nagu puu.
Ta süütas oma viha põlema mu vastu ja pidas mind oma vaenlaseks.
Tema väesalgad tulid üheskoos, rajasid tee mu juurde ja lõid leeri üles mu telgi ümber.
Mu vennad hoidis ta minust eemale ja mu tuttavad võõrdusid minust hoopis.
Mu lähedased jätsid mind maha ja mu sõbrad unustasid mind ära.
Mu kodakondsed ja teenijad peavad mind võõraks - ma olen nende silmis otsekui muulane.
Ma hüüan oma sulast, aga ta ei vasta, ma pean teda anuma, nagu mu suu võtab.
Mu naisele ei meeldi mu hingeõhk ja oma lihastele vendadele olen ma vastik.
Poisidki põlgavad mind; kui ma tõusen, siis nad räägivad mulle vastu.
Mind jälestavad kõik mu lähemad sõbrad, ja need, keda ma armastasin, on pöördunud mu vastu.
Mu luud on jäänud kinni naha ja liha külge, mu kondid tungivad välja nagu hambad.
Halastage mu peale, halastage, mu sõbrad, sest mind on tabanud Jumala käsi!
Miks ajate teiegi mind taga nagu Jumal? Kas te ei küllastu mu lihast?
Oh, et mu sõnad ometi kirja pandaks, et need raamatusse kirjutataks,
raudsule ja tinaga uurendataks kaljusse igaveseks ajaks!
Sest ma tean, et mu Lunastaja elab, ja tema jääb viimsena põrmu peale seisma.
Ja kuigi mu nahka on nõnda nülitud, saan ma ilma ihutagi näha Jumalat,
teda, keda ma ise näen, keda näevad mu oma silmad, aga mitte mõne võõra. Mul kõdunevad neerud sisikonnas.
Kui te mõtlete: „Me ajame teda taga, asja juur leidub temas”,
siis kartke mõõka, sest viha toob mõõka väärt süüteod, et te teaksite: kohus on olemas!”
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible