Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Езд.
Неем.
2Езд.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Прит.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Мак.
2Мак.
3Мак.
3Езд.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
29:1
29:2
29:4
29:5
29:6
29:7
29:8
29:9
29:10
29:11
29:13
29:17
см.:Притч.30:14;
29:18
29:21
29:22
29:23
29:24
29:25
Еще́ же приложи́въ и́овъ, рече́ въ при́тчахъ:
кто́ мя устро́итъ по ме́сяцамъ пре́жднихъ дні́й, въ ни́хже мя́ Бо́гъ храня́ше,
я́коже егда́ свѣтя́шеся свѣти́лникъ его́ надъ главо́ю мое́ю, егда́ свѣ́томъ его́ хожда́хъ во тмѣ́,
егда́ бѣ́хъ тя́жекъ въ путе́хъ, егда́ Бо́гъ посѣще́нiе творя́ше до́му моему́,
егда́ бѣ́хъ бога́тъ зѣло́, о́крестъ же мене́ раби́,
егда́ облива́хуся путiе́ мои́ ма́сломъ кра́вiимъ, го́ры же моя́ облива́хуся млеко́мъ,
егда́ исхожда́хъ изу́тра во гра́дъ, на сто́гнахъ же поставля́шеся ми́ престо́лъ?
Ви́дяще мя́ ю́ноши скрыва́шася, старѣ́йшины же вси́ востава́ша:
вельмо́жи же престава́ху глаго́лати, пе́рстъ возло́жше на уста́ своя́.
Слы́шавшiи же блажи́ша мя́, и язы́къ и́хъ прильпе́ горта́ни и́хъ:
я́ко у́хо слы́ша и ублажи́ мя, о́ко же ви́дѣвъ мя́ уклони́ся.
Спасо́хъ бо убо́гаго от руки́ си́льнаго, и сиротѣ́, ему́же не бѣ́ помо́щника, помого́хъ.
Благослове́нiе погиба́ющаго на мя́ да прiи́детъ, уста́ же вдови́ча благослови́ша мя́.
Въ пра́вду же облача́хся, одѣва́хся же въ су́дъ я́ко въ ри́зу.
О́ко бѣ́хъ слѣпы́мъ, нога́ же хромы́мъ:
а́зъ бы́хъ оте́цъ немощны́мъ, ра́спрю же, ея́же не вѣ́дяхъ, изслѣ́дихъ:
сотро́хъ же члено́вныя непра́ведныхъ, от среды́ же зубо́въ и́хъ грабле́нiе изъя́хъ.
Рѣ́хъ же: во́зрастъ мо́й состарѣ́ется я́коже стебло́ фи́никово, мно́га лѣ́та поживу́.
Ко́рень разве́рзеся при водѣ́, и роса́ пребу́детъ на жа́твѣ мое́й.
Сла́ва моя́ но́ва со мно́ю, и лу́къ мо́й въ руцѣ́ мое́й по́йдетъ.
[Старѣ́йшины] слы́шавшiи мя́ внима́ху, молча́ху же о мое́мъ совѣ́тѣ.
Къ моему́ глаго́лу не прилага́ху, ра́довахуся же, егда́ къ ни́мъ глаго́лахъ:
я́коже земля́ жа́ждущая ожида́етъ дождя́, та́ко сі́и моего́ глаго́ланiя.
А́ще возсмѣю́ся къ ни́мъ, не вѣ́риша: и свѣ́тъ лица́ моего́ не отпада́ше.
Избра́хъ пу́ть и́хъ, и сѣдѣ́хъ кня́зь, и вселя́хся я́коже ца́рь посредѣ́ хра́брыхъ, а́ки утѣша́яй печа́льныхъ.
И еще Иов продолжал говорить в притчахъ:
Кто устроит меня, как в месяцы прежних дней, в которые меня Бог хранил,
Когда светильник Его светил над головою моею и при свете его я ходил во тьме;
Когда я был почитаем в жизни и Бог посещал дом мой;
Когда я был весьма богатъ, а вокруг меня (были) отроки (мои),
Когда пути мои обливались маслом коровьим, а горы мои источали молоко?
Тогда я поутру выходил в город, на площади ставили седалище мое.
Увидев меня, юноши скрывались, а все старцы становились.
Знатные переставали говорить, положивши перст на уста свои.
Слушающие ублажали меня и язык их прилипал к гортани.
Ибо ухо слышало и ублажало меня, глаз же, видя меня, уклонялся.
Ибо я спасал убогаго от руки сильнаго, и сироте, у котораго не было помощника, я помогал.
Благословение погибавшаго на меня приходило, а уста вдовицы прославляли меня.
Я облекался в правду, одевался правосудием, как мантиею.
Оком я был слепым, ногою – хромым.
Отцем я был для немощных, и тяжбу, которой я не знал, я изследовал внимательно.
Сокрушал я челюсти нарушителям правды и из зубов их исторгал награбленное.
И я говорил: „достигну старческаго возраста, как ствол финика, много лет поживу.
Корень (мой) открыт для воды, роса останется на ветвях моих.
Слава моя обновляется у меня, и лук мой в руке моей будет в движении».
(Старейшины) слушали меня со вниманием и молчали при моем совете.
К моему слову (ничего) не прибавляли, и радовались, когда я им говорил.
Как жаждущая земля ожидает дождя, так они моих слов (ожидали).
Если улыбнусь им, они не верят, и свет лица моего не меркъ.
Я избирал путь им и сидел (как) князь, и жил, как царь среди храбрыхъ, как утешитель печальных.
Addidit quoque Iob assumens parabolam suam et di xit:
«Quis mihi tribuat, ut sim iuxta menses pristinos, secundum dies, quibus Deus custodiebat me?
Quando splendebat lucerna eius super caput meum, et ad lumen eius ambulabam in tenebris.
Sicut fui in diebus adulescentiae meae, quando familiaris Deus erat in tabernaculo meo,
quando erat Omnipotens mecum, et in circuitu meo pueri mei,
quando lavabam pedes meos lacte, et petra fundebat mihi rivos olei.
Quando procedebam ad portam civitatis et in platea parabam cathedram mihi,
videbant me iuvenes et abscondebantur, et senes assurgentes stabant.
Principes cessabant loqui et digitum superponebant ori suo.
Vocem suam cohibebant duces, et lingua eorum palato suo adhaerebat.
Auris audiens beatificabat me, et oculus videns testimonium reddebat mihi,
eo quod liberassem pauperem vociferantem et pupillum, cui non esset adiutor.
Benedictio perituri super me veniebat, et cor viduae iubilare feci.
Iustitia indutus sum et vestivi me, sicut vestimento et diademate, iudicio meo.
Oculus fui caeco et pes claudo;
pater eram pauperum et causam viri ignoti diligentissime investigabam.
Conterebam molas iniqui et de dentibus illius auferebam praedam.
Dicebamque: In nidulo meo moriar et sicut palma multiplicabo dies.
Radix mea aperta est secus aquas, et ros morabitur in ramis meis.
Gloria mea semper innovabitur, et arcus meus in manu mea instaurabitur.
Qui me audiebant, blandiebantur et intenti tacebant ad consilium meum.
Verbis meis addere nihil audebant, et super illos stillabat eloquium meum.
Exspectabant me sicut pluviam et os suum aperiebant quasi ad imbrem serotinum.
Si quando ridebam ad eos, non credebant, et lux vultus mei non cadebat in terram.
Si voluissem ire ad eos, sedebam primus; cumque sederem quasi rex, circumstante exercitu, eram tamen maerentium consolator.
Таджикский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Рус. (Аверинцев)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (KJV)
- English (NRSV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
Ва Айюб сухани масали нутқи худро давом дода, гуфт:
«Кошки ман мисли моҳҳои пеш мебудам, мисли рӯзҳое ки Худо маро нигоҳ медошт,
Вақте ки чароғи Ӯ бар сари ман нур мепошид, ва ман бо рӯшноии он дар торикӣ роҳ мерафтам;
Мисли он ки дар рӯзҳои ҷавонии худ будам, вақте ки дӯстии Худо бар хаймаи ман буд,
Вақте ки Тавоно ҳанӯз бо ман буд, ва фарзандонам дар гирду пеши ман буданд,
Вақте ки пойҳои ман бо қаймоқ шуста мешуд, ва қӯҳпора барои ман ҷӯйбори равған мерехт!
Ҳангоме ки ман ба дарвозаи шаҳр мебаромадам, ва нишастгоҳи худро дар майдон муҳайё менамудам, –
Ҷавонон маро дида, пинҳон мешуданд, ва пирон бархоста, рост меистоданд;
Мирон аз суханронӣ худдорӣ мекарданд, ва даст ба даҳони худ мемонданд;
Овози сарварон хомӯш мешуд, ва забонашон ба комашон мечаспид.
Гӯше ки маро мешунид, маро таъриф мекард хушҳол мехонд; ва чашме ки маро медид, бароям шаҳодат медод,
Зеро бечораеро, ки барои ёрӣ дод мезад, ва ятимеро, ки мададгор надошт, раҳо мекардам;
Баракати шахси ҳалокшаванда ба ман мерасид, ва дили бевазанро ман шод менамудам.
Ҷомаи ростиро росткориро мепӯшидам, ва он маро мепӯшонд: доварии ман мисли ридо ва салла буд.
Ман барои кӯр чашм будам ва барои ланг – пой;
Барои мискинон камбағалон ман падар будам, ва даъвои ношиносро тафтиш менамудам,
Ва дандонҳои ноинсофро мешикастам, ва сайдро аз дандонҳояш меафтондам.
Ва дар дили худ мегуфтам: ́Дар лонаи худ хоҳам мурд, пас аз он ки рӯзҳоям мисли рег сершумор гарданд;
Решаи ман сӯи об паҳн хоҳад шуд, ва бар шоху баргҳои ман шабнам қарор хоҳад гирифт;
Ҷалоли ман ҳамеша дар ман тоза хоҳад буд, ва камони ман дар дастам қувват хоҳад ёфт́.
Маро мешуниданд ва интизор мешуданд, ва барои машварати ман хомӯш мемонданд.
Баъд аз сухани ман чизе намегуфтанд, ва сухани ман бар онҳо мечакид:
Ба ман мисли бороне интизорӣ доштанд, ва даҳони худро барои борони охирин мекушоданд.
Вақте ки ба онҳо табассум менамудам, бовариашон намеомад; ва нури рӯи ман онҳоро хушнӯд мекард. Агар бар онҳо механдидам, бовариашон намеомад; ва нури рӯи маро торик намекарданд.
Ман ба онҳо роҳ Роҳи онҳоро интихоб намуда, ба сардорӣ менамудам ва дар сари маҷлис менишастам, ва дар миёни лашкар мисли подшоҳе сокин мебудам, ва мисли шахсе ки азодоронро тасаллӣ медиҳад.