Скрыть
Церковнославянский (рус)
Завѣ́тъ положи́хъ очи́ма мо­и́ма, да не помы́шлю на дѣви́цу.
И что́ удѣли́ Бо́гъ свы́ше, и наслѣ́дiе всеси́льнаго от­ вы́шнихъ?
Увы́, па́губа неправди́вому и от­чужде́нiе творя́щымъ беззако́нiе.
Не са́мъ ли у́зритъ пу́ть мо́й и вся́ стопы́ моя́ изочте́тъ?
А́ще ходи́хъ съ посмѣя́тели, и а́ще потща́ся нога́ моя́ на ле́сть,
ста́хъ бо на мѣ́рилѣ пра́веднѣ, ви́дѣ же Госпо́дь незло́бiе мое́.
А́ще уклони́ся нога́ моя́ от­ пути́, а́ще и вслѣ́дъ о́ка мо­его́ и́де се́рдце мое́, и а́ще рука́ма мо­и́ма при­­косну́хся даро́въ,
да посѣ́ю у́бо, а ині́и да поядя́тъ, безъ ко́рене же да бы́хъ бы́лъ на земли́.
А́ще вслѣ́дъ и́де се́рдце мое́ жены́ му́жа ина́го, и а́ще при­­сѣдя́й бы́хъ при­­ две́рехъ ея́,
уго́дна у́бо бу́ди и жена́ моя́ ино́му му́жу, младе́нцы же мо­и́ смире́ни да бу́дутъ:
я́рость бо гнѣ́ва не удержа́на, е́же оскверни́ти му́жа ина́го жену́:
о́гнь бо е́сть горя́й на вся́ страны́, идѣ́же на́йдетъ, изъ коре́нiя погуби́тъ.
А́ще же презрѣ́хъ су́дъ раба́ мо­его́ или́ рабы́ни, пря́щымся и́мъ предо мно́ю:
что́ бо сотворю́, а́ще испыта́нiе сотвори́тъ ми́ Госпо́дь? а́ще же и посѣще́нiе, кі́й от­вѣ́тъ сотворю́?
Еда́ не я́коже и а́зъ бѣ́хъ во чре́вѣ, и ті́и бы́ша? бѣ́хомъ же въ то́мже чре́вѣ.
Немощні́и же, а́ще когда́ чесого́ тре́боваху, не не получи́ша, вдови́ча же о́ка не презрѣ́хъ.
А́ще же и хлѣ́бъ мо́й ядо́хъ еди́нъ и си́рому не препода́хъ от­ него́:
поне́же от­ ю́ности мо­ея́ корми́хъ я́коже оте́цъ, и от­ чре́ва ма́тере мо­ея́ наставля́хъ:
а́ще же презрѣ́хъ на́га погиба́юща и не облеко́хъ его́:
немощні́и же а́ще не благослови́ша мя́, от­ стриже́нiя же а́гнцевъ мо­и́хъ согрѣ́шася плещы́ и́хъ:
а́ще воз­двиго́хъ на сироту́ ру́ку, надѣ́яся, я́ко мно́га по́мощь мнѣ́ е́сть:
да от­паде́тъ у́бо ра́мо мое́ от­ соста́ва, мы́шца же моя́ от­ ла́ктя да сокруши́т­ся:
стра́хъ бо Госпо́день объя́ мя, и от­ тя́гости его́ не стерплю́.
А́ще вчини́хъ зла́то въ крѣ́пость мою́ и а́ще на ка́менiя многоцѣ́н­ная надѣ́яхся,
а́ще же и воз­весели́хся, мно́гу ми́ бога́т­ст­ву су́щу, а́ще же и на безчи́слен­ныхъ положи́хъ ру́ку мою́:
или́ не ви́димъ со́лнца воз­сiя́в­шаго оскудѣва́юща, луны́ же умаля́ющiяся? не въ ни́хъ бо е́сть:
и а́ще прельсти́ся о́тай се́рдце мое́, а́ще и ру́ку мою́ положи́въ на уста́хъ мо­и́хъ лобза́хъ:
и сiе́ ми у́бо въ беззако́нiе преве́лiе да вмѣни́т­ся, я́ко солга́хъ предъ Бо́гомъ вы́шнимъ.
А́ще же обра́довахся о паде́нiи вра́гъ мо­и́хъ, и рече́ се́рдце мое́: бла́гоже, бла́гоже:
да услы́шитъ у́бо у́хо мое́ кля́тву мою́, озлосла́вленъ же да бу́ду от­ люді́й мо­и́хъ озлобля́емь.
А́ще же и мно́гажды рѣ́ша рабы́ни моя́: кто́ у́бо да́лъ бы на́мъ от­ пло́тей его́ насы́титися, зѣло́ мнѣ́ бла́гу су́щу?
И внѣ́ не водворя́шеся стра́н­никъ, две́рь же моя́ вся́кому при­­ходя́щему от­ве́рста бѣ́.
А́ще же и согрѣша́я нево́лею, скры́хъ грѣ́хъ мо́й:
не посрами́хся бо наро́днаго мно́же­ст­ва, е́же не повѣ́дати предъ ни́ми: а́ще же и оста́вихъ маломо́щнаго изы́ти изъ две́рiй мо­и́хъ тщи́мъ нѣ́дромъ: [а́ще бы не убоя́л­ся].
Кто́ да́стъ слу́ша­ю­щаго мене́? руки́ же Госпо́дни а́ще бы́хъ не убоя́л­ся, писа́нiе же, е́же имѣ́хъ на кого́,
на плеща́хъ воз­ложи́въ а́ки вѣне́цъ, чита́хъ,
и а́ще не раздра́въ его́ от­да́хъ, ничто́же взе́мъ от­ должника́:
а́ще на мя́ когда́ земля́ воз­стена́, а́ще и бразды́ ея́ воспла́кашася вку́пѣ:
а́ще и си́лу ея́ ядо́хъ еди́нъ безъ цѣны́, или́ а́ще и ду́шу господи́на земли́ взе́мъ оскорби́хъ:
вмѣ́сто пшени́цы да взы́детъ ми́ кропи́ва, а вмѣ́сто ячме́ня те́рнiе.
Синодальный
Завет положил я с глазами моими, чтобы не помышлять мне о девице.
Какая же участь мне от Бога свыше? И какое наследие от Вседержителя с небес?
Не для нечестивого ли гибель, и не для делающего ли зло напасть?
Не видел ли Он путей моих, и не считал ли всех моих шагов?
Если я ходил в суете, и если нога моя спешила на лукавство, –
пусть взвесят меня на весах правды, и Бог узнает мою непорочность.
Если стопы мои уклонялись от пути и сердце мое следовало за глазами моими, и если что-либо нечистое пристало к рукам моим,
то пусть я сею, а другой ест, и пусть отрасли мои искоренены будут.
Если сердце мое прельщалось женщиною и я строил ковы у дверей моего ближнего, –
пусть моя жена мелет на другого, и пусть другие издеваются над нею,
потому что это – преступление, это – беззаконие, подлежащее суду;
это – огонь, поядающий до истребления, который искоренил бы все добро мое.
Если я пренебрегал правами слуги и служанки моей, когда они имели спор со мною,
то что стал бы я делать, когда бы Бог восстал? И когда бы Он взглянул на меня, что мог бы я отвечать Ему?
Не Он ли, Который создал меня во чреве, создал и его и равно образовал нас в утробе?
Отказывал ли я нуждающимся в их просьбе и томил ли глаза вдовы?
Один ли я съедал кусок мой, и не ел ли от него и сирота?
Ибо с детства он рос со мною, как с отцом, и от чрева матери моей я руководил вдову.
Если я видел кого погибавшим без одежды и бедного без покрова, –
не благословляли ли меня чресла его, и не был ли он согрет шерстью овец моих?
Если я поднимал руку мою на сироту, когда видел помощь себе у ворот,
то пусть плечо мое отпадет от спины, и рука моя пусть отломится от локтя,
ибо страшно для меня наказание от Бога: пред величием Его не устоял бы я.
Полагал ли я в золоте опору мою и говорил ли сокровищу: ты – надежда моя?
Радовался ли я, что богатство мое было велико, и что рука моя приобрела много?
Смотря на солнце, как оно сияет, и на луну, как она величественно шествует,
прельстился ли я в тайне сердца моего, и целовали ли уста мои руку мою?
Это также было бы преступление, подлежащее суду, потому что я отрекся бы тогда от Бога Всевышнего.
Радовался ли я погибели врага моего и торжествовал ли, когда несчастье постигало его?
Не позволял я устам моим грешить проклятием души его.
Не говорили ли люди шатра моего: о, если бы мы от мяс его не насытились?
Странник не ночевал на улице; двери мои я отворял прохожему.
Если бы я скрывал проступки мои, как человек, утаивая в груди моей пороки мои,
то я боялся бы большого общества, и презрение одноплеменников страшило бы меня, и я молчал бы и не выходил бы за двери.
О, если бы кто выслушал меня! Вот мое желание, чтобы Вседержитель отвечал мне, и чтобы защитник мой составил запись.
Я носил бы ее на плечах моих и возлагал бы ее, как венец;
объявил бы ему число шагов моих, сблизился бы с ним, как с князем.
Если вопияла на меня земля моя и жаловались на меня борозды ее;
если я ел плоды ее без платы и отягощал жизнь земледельцев,
то пусть вместо пшеницы вырастает волчец и вместо ячменя куколь. Слова Иова кончились.
Французский (LSG)
J'avais fait un pacte avec mes yeux, Et je n'aurais pas arrêté mes regards sur une vierge.
Quelle part Dieu m'eût-il réservée d'en haut? Quel héritage le Tout Puissant m'eût-il envoyé des cieux?
La ruine n'est-elle pas pour le méchant, Et le malheur pour ceux qui commettent l'iniquité?
Dieu n'a-t-il pas connu mes voies? N'a-t-il pas compté tous mes pas?
Si j'ai marché dans le mensonge, Si mon pied a couru vers la fraude,
Que Dieu me pèse dans des balances justes, Et il reconnaîtra mon intégrité!
Si mon pas s'est détourné du droit chemin, Si mon coeur a suivi mes yeux, Si quelque souillure s'est attachée à mes mains,
Que je sème et qu'un autre moissonne, Et que mes rejetons soient déracinés!
Si mon coeur a été séduit par une femme, Si j'ai fait le guet à la porte de mon prochain,
Que ma femme tourne la meule pour un autre, Et que d'autres la déshonorent!
Car c'est un crime, Un forfait que punissent les juges;
C'est un feu qui dévore jusqu'à la ruine, Et qui aurait détruit toute ma richesse.
Si j'ai méprisé le droit de mon serviteur ou de ma servante Lorsqu'ils étaient en contestation avec moi,
Qu'ai-je à faire, quand Dieu se lève? Qu'ai-je à répondre, quand il châtie?
Celui qui m'a créé dans le ventre de ma mère ne l'a-t-il pas créé? Le même Dieu ne nous a-t-il pas formés dans le sein maternel?
Si j'ai refusé aux pauvres ce qu'ils demandaient, Si j'ai fait languir les yeux de la veuve,
Si j'ai mangé seul mon pain, Sans que l'orphelin en ait eu sa part,
Moi qui l'ai dès ma jeunesse élevé comme un père, Moi qui dès ma naissance ai soutenu la veuve;
Si j'ai vu le malheureux manquer de vêtements, L'indigent n'avoir point de couverture,
Sans que ses reins m'aient béni, Sans qu'il ait été réchauffé par la toison de mes agneaux;
Si j'ai levé la main contre l'orphelin, Parce que je me sentais un appui dans les juges;
Que mon épaule se détache de sa jointure, Que mon bras tombe et qu'il se brise!
Car les châtiments de Dieu m'épouvantent, Et je ne puis rien devant sa majesté.
Si j'ai mis dans l'or ma confiance, Si j'ai dit à l'or: Tu es mon espoir;
Si je me suis réjoui de la grandeur de mes biens, De la quantité des richesses que j'avais acquises;
Si j'ai regardé le soleil quand il brillait, La lune quand elle s'avançait majestueuse,
Et si mon coeur s'est laissé séduire en secret, Si ma main s'est portée sur ma bouche;
C'est encore un crime que doivent punir les juges, Et j'aurais renié le Dieu d'en haut!
Si j'ai été joyeux du malheur de mon ennemi, Si j'ai sauté d'allégresse quand les revers l'ont atteint,
Moi qui n'ai pas permis à ma langue de pécher, De demander sa mort avec imprécation;
Si les gens de ma tente ne disaient pas: Où est celui qui n'a pas été rassasié de sa viande?
Si l'étranger passait la nuit dehors, Si je n'ouvrais pas ma porte au voyageur;
Si, comme les hommes, j'ai caché mes transgressions, Et renfermé mes iniquités dans mon sein,
Parce que j'avais peur de la multitude, Parce que je craignais le mépris des familles, Me tenant à l'écart et n'osant franchir ma porte...
Oh! qui me fera trouver quelqu'un qui m'écoute? Voilà ma défense toute signée: Que le Tout Puissant me réponde! Qui me donnera la plainte écrite par mon adversaire?
Je porterai son écrit sur mon épaule, Je l'attacherai sur mon front comme une couronne;
Je lui rendrai compte de tous mes pas, Je m'approcherai de lui comme un prince.
Si ma terre crie contre moi, Et que ses sillons versent des larmes;
Si j'en ai mangé le produit sans l'avoir payée, Et que j'aie attristé l'âme de ses anciens maîtres;
Qu'il y croisse des épines au lieu de froment, Et de l'ivraie au lieu d'orge! Fin des paroles de Job.
Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
Јер је то грдило и безакоње за судије.
Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
Копировать текст Копировать ссылку Толкования стиха

Настройки