Ве́тхий Заве́т:
Быт.
Исх.
Лев.
Чис.
Втор.
Нав.
Суд.
Руф.
1Цар.
2Цар.
3Цар.
4Цар.
1Пар.
2Пар.
1Ездр.
Неем.
2Ездр.
Тов.
Иудиф.
Есф.
Иов.
Пс.
Притч.
Еккл.
Песн.
Прем.
Сир.
Ис.
Иер.
Плч.
ПослИер.
Вар.
Иез.
Дан.
Ос.
Иоил.
Ам.
Авд.
Ион.
Мих.
Наум.
Авв.
Соф.
Аг.
Зах.
Мал.
1Макк.
2Макк.
3Макк.
3Ездр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Но́вый Заве́т: Мф. Мк. Лк. Ин. Деян. Иак. 1Пет. 2Пет. 1Ин. 2Ин. 3Ин. Иуд. Рим. 1Кор. 2Кор. Гал. Еф. Флп. Кол. 1Фес. 2Фес. 1Тим. 2Тим. Тит. Флм. Евр. Откр.
Скрыть
37:1
37:2
37:4
37:7
37:9
37:10
37:11
37:12
37:13
37:15
37:16
37:17
37:19
37:20
37:21
37:22
37:24
1 Приближение бури, являющей чудеса Божии; 14 «стой и разумевай чудные дела Божии». 22 «Окрест Бога страшное великолепие»; «да трепещут пред Ним все мудрые сердцем!»
И от сего трепещет сердце мое и подвиглось с места своего.
Слушайте, слушайте голос Его и гром, исходящий из уст Его.
Под всем небом раскат его, и блистание его – до краев земли.
За ним гремит глас; гремит Он гласом величества Своего и не останавливает его, когда голос Его услышан.
Дивно гремит Бог гласом Своим, делает дела великие, для нас непостижимые.
Ибо снегу Он говорит: будь на земле; равно мелкий дождь и большой дождь в Его власти.
Он полагает печать на руку каждого человека, чтобы все люди знали дело Его.
Тогда зверь уходит в убежище и остается в своих логовищах.
От юга приходит буря, от севера – стужа.
От дуновения Божия происходит лед, и поверхность воды сжимается.
Также влагою Он наполняет тучи, и облака сыплют свет Его,
и они направляются по намерениям Его, чтоб исполнить то, что Он повелит им на лице обитаемой земли.
Он повелевает им идти или для наказания, или в благоволение, или для помилования.
Внимай сему, Иов; стой и разумевай чудные дела Божии.
Знаешь ли, как Бог располагает ими и повелевает свету блистать из облака Своего?
Разумеешь ли равновесие облаков, чудное дело Совершеннейшего в знании?
Как нагревается твоя одежда, когда Он успокаивает землю от юга?
Ты ли с Ним распростер небеса, твердые, как литое зеркало?
Научи нас, что сказать Ему? Мы в этой тьме ничего не можем сообразить.
Будет ли возвещено Ему, что я говорю? Сказал ли кто, что сказанное доносится Ему?
Теперь не видно яркого света в облаках, но пронесется ветер и расчистит их.
Светлая погода приходит от севера, и окрест Бога страшное великолепие.
Вседержитель! мы не постигаем Его. Он велик силою, судом и полнотою правосудия. Он никого не угнетает.
Посему да благоговеют пред Ним люди, и да трепещут пред Ним все мудрые сердцем!
И от си́хъ возмяте́ся се́рдце мое́ и отто́ржеся от мѣ́ста своего́.
Послу́шай слу́ха во гнѣ́вѣ я́рости Госпо́дни, и поуче́нiе изоу́стъ его́ изы́детъ.
Подъ всѣ́мъ не́бомъ нача́лство его́, и свѣ́тъ его́ на крилу́ земли́.
Вслѣ́дъ его́ возопiе́тъ гла́сомъ, возгреми́тъ гла́сомъ вели́чiя своего́, и не измѣни́тъ и́хъ, я́ко услы́шитъ гла́съ его́.
Возгреми́тъ крѣ́пкiй гла́сомъ свои́мъ ди́вная: сотвори́ бо ве́лiя, и́хже не вѣ́дахомъ.
Повелѣва́яй снѣ́гу: бу́ди на земли́, и бу́ря дождя́, и бу́ря дожде́въ могу́тства его́.
Въ руцѣ́ вся́каго человѣ́ка зна́менаетъ, да позна́етъ вся́къ человѣ́къ свою́ не́мощь.
Внидо́ша же звѣ́рiе подъ кро́въ и умолко́ша на ло́жи.
Изъ храни́лищъ вну́треннихъ нахо́дятъ болѣ́зни, и от внѣ́шнихъ стра́нъ сту́день.
И от дыха́нiя крѣ́пка да́стъ ле́дъ: управля́етъ же во́ду, я́коже хо́щетъ,
и избра́нное устроя́етъ о́блакъ: разжене́тъ о́блакъ свѣ́тъ его́,
и са́мъ окре́стная преврати́тъ, я́коже хо́щетъ, въ дѣла́ и́хъ: вся́, ели́ка заповѣ́сть и́мъ, сiя́ чиноположе́на су́ть от него́ на земли́,
а́ще въ наказа́нiе, а́ще на зе́млю свою́, а́ще на ми́лость обря́щетъ и́.
Внуши́ сiя́, и́ове: ста́ни уча́йся си́лѣ Госпо́дни.
Вѣ́мы, я́ко Госпо́дь положи́ дѣла́ своя́, свѣ́тъ сотвори́въ изъ тмы́.
Вѣ́сть же разли́чiе облако́въ и ве́лiя паде́нiя злы́хъ.
Твоя́ же оде́жда тепла́, почива́етъ же на земли́ от ю́га.
Утвержде́нiя съ ни́мъ въ дре́вности, крѣпка́ я́коже видѣ́нiе сли́тiя.
Чесо́ ра́ди, научи́ мя, что́ рече́мъ ему́? и преста́немъ мно́га глаго́люще.
Еда́ кни́га, или́ книго́чiа ми́ предстои́тъ? да стоя́щь сотворю́ человѣ́ку молча́ти.
Не всѣ́мъ же ви́димь свѣ́тъ: свѣ́тлый е́сть въ дре́вностехъ, я́коже е́же от него́ на о́блацѣхъ.
От сѣ́вера о́блацы златоза́рни: въ си́хъ ве́лiя сла́ва и че́сть Вседержи́телева.
И не обрѣта́емъ ино́го подо́бна крѣ́пости его́: и́же су́дитъ пра́ведно, мни́ши ли, я́ко не слы́шитъ то́й?
Тѣ́мже убоя́тся его́ человѣ́цы: убоя́тся же его́ и прему́дрiи се́рдцемъ.
Эстонский
Языки
- Добавить язык
- Церковнослав. (рус)
- Церковнослав. (цс)
- Рус. (Синодальный)
- Рус. (Синод. с ударе́-ми)
- Рус. (Юнгеров)
- Рус. (Аверинцев)
- Arab (AVD)
- Azerbaijani
- Armenian
- Bulgarian
- Chinese (simpl.)
- Croatian (S&D)
- English (NKJV)
- English (KJV)
- English (NRSV)
- Estonian
- Finnish (1992)
- French (LSG)
- Georgian
- German (MLU, 1912)
- German (GNB)
- Greek (Koine)
- Greek (TGV)
- Hebrew
- Italian
- Kyrgyz
- Latin (Nova Vulgata)
- Romanian
- Polish
- Portuguese
- Serbian (synod.)
- Serbian
- Spanish (RVR 1995)
- Swedish (Folkbibeln)
- Tajik
- Ukrainian (Homenko)
- Ukrainian (Ogienko)
Eliihu ülistab Jumala suurust
Sellepärast väriseb minugi süda ja hüppab paigast.
Sellepärast väriseb minugi süda ja hüppab paigast.
Kuulge, kuulge tema hääle mürinat ja kõminat, mis tuleb ta suust!
Selle ta päästab lahti kogu taeva alla ja oma välgu maailma äärteni.
Selle taga möirgab tema hääl: ta müristab oma võimsa häälega ega peata välke, kui tema häält kuuldub.
Jumal müristab oma häälega imepärasel viisil, ta teeb suuri tegusid, mida meie ei mõista.
Sest ta ütleb lumele: „Lange maa peale!” ja vihmasabin ning vihmavaling on tema tugevus.
Ta paneb siis igamehe käe kinni otsekui pitseriga, et kõik inimesed tunneksid ta tegu.
Siis läheb metsloom oma peidupaika ja jääb oma pessa.
Lõunakambrist tuleb tuulispea ja põhjatuulega külm.
Jumala hingusest tekib jää ja tardub veepind.
Ta koormab ka pilvi niiskusega, pilved pilluvad tema välku.
Need rändavad ringi tema juhtimisel, et teha kõike, mida ta neil käsib maailmas ja maa peal,
olgu vitsana, kui ta maale tarvis, olgu armuna, kui ta seda osutab.
Kuule seda, Iiob, peatu ja pane tähele Jumala imetegusid!
Kas sa mõistad, kuidas Jumal annab neile käsu ja laseb oma pilvest välgu sähvatada?
Kas sa mõistad pilvede sõudu, ülima tarkuse imetegu?
Sina, kellel riided kuumavad, kui ta lõunatuulega suigutab maad,
kas sa koos temaga laotad pilvekatet, vastupidavat nagu valatud peeglit?
Õpeta meid, mida me peaksime temale ütlema; pimeduse tõttu ei saa me millestki aru.
Kas peaks temale jutustatama, et mina tahan rääkida? Kui keegi kõneleb, kas seda siis temale teada antakse?
Kui nüüd ei nähta valgust, mis hiilgab pilvedes, siis puhub tuul ja toob selguse.
Põhja poolt tuleb kuldne hiilgus - Jumala ümber on hirmuäratav aupaiste.
Kõigevägevam - temani me ei jõua, tema on suur jõult ja rikas õiglusest, tema ei riku õigust.
Seepärast peavad inimesed teda kartma, tema ei vaata kedagi, kes on enese meelest tark.”