Скрыть
4:2
4:5
4:6
4:7
4:11
4:12
4:15
4:16
4:21
Церковнославянский (рус)
Отвѣща́ же Елифа́зъ Ѳемани́тинъ, глаго́ля:
еда́ мно́жицею глаго́лано ти́ бы́сть въ трудѣ́? тя́жести же глаго́лъ тво­и́хъ кто́ стерпи́тъ?
а́ще бо ты́ научи́лъ еси́ мно́ги и ру́цѣ немощны́хъ утѣ́шилъ еси́,
немощны́я же воз­дви́глъ еси́ словесы́, колѣ́номъ же немощны́мъ си́лу обложи́лъ еси́.
Ны́нѣ же прiи́де на тя́ болѣ́знь и косну́ся тебе́, ты́ же воз­мути́л­ся еси́.
Еда́ стра́хъ тво́й е́сть не въ безу́мiи, и наде́жда твоя́ и зло́ба пути́ тво­его́?
Помяни́ у́бо, кто́ чи́стъ сы́й поги́бе? или́ когда́ и́стин­нiи вси́ изъ ко́рене погибо́ша?
Я́коже ви́дѣхъ орю́щихъ неподо́бная, сѣ́ющiи же я́ болѣ́зни по́жнутъ себѣ́,
от­ повелѣ́нiя Госпо́дня поги́бнутъ, от­ Ду́ха же гнѣ́ва его́ изче́знутъ.
Си́ла льво́ва, гла́съ же льви́цы, весе́лiе же змие́въ угасе́:
мраволе́въ поги́бе, зане́же не имѣ́яше бра́шна, ски́мни же льво́вы оста́виша дру́гъ дру́гу.
А́ще же глаго́лъ кі́й и́стиненъ бѣ́ во словесѣ́хъ тво­и́хъ, ни ко́­еже бы́ от­ си́хъ тя́ срѣ́тило зло́. не прiи́метъ ли у́хо мое́ преди́вныхъ от­ него́?
Стра́хомъ же и гла́сомъ нощны́мъ, напа́да­ю­щь стра́хъ на человѣ́ки,
у́жасъ же мя́ срѣ́те и тре́петъ, и зѣло́ ко́сти моя́ стрясе́:
и ду́хъ на лице́ ми на́йде: устраши́шася же ми́ власи́ и пло́ти,
воста́хъ и не разумѣ́хъ, ви́дѣхъ, и не бѣ́ обли́чiя предъ очи́ма мо­и́ма, но то́кмо ду́хъ ти́хъ и гла́съ слы́шахъ:
что́ бо? еда́ чи́стъ бу́детъ человѣ́къ предъ Бо́гомъ? или́ въ дѣ́лѣхъ сво­и́хъ безъ поро́ка му́жъ?
а́ще рабо́мъ сво­и́мъ не вѣ́руетъ, и во а́нгелѣхъ сво­и́хъ стро́потно что́ усмотрѣ́,
живу́щихъ же въ бре́н­ныхъ хра́минахъ, от­ ни́хже и мы́ са́ми от­ того́жде бре́нiя есмы́, порази́, я́коже мо́лiе,
и от­ у́тра да́же до ве́чера ктому́ не су́ть: зане́же не мого́ша себѣ́ помощи́, погибо́ша:
дхну́ бо на ня́, и изсхо́ша, и поне́же не имѣ́яху прему́дрости, погибо́ша.
Греческий [Greek (Koine)]
ὑπολαβὼν δὲ Ελιφας ὁ Θαιμανίτης λέγει
μὴ πολλάκις σοι λελάληται ἐν κόπῳ ἰσχὺν δὲ ῥημάτων σου τίς ὑποίσει
εἰ γὰρ σὺ ἐνουθέτησας πολλοὺς καὶ χεῖρας ἀσθενοῦς παρεκάλεσας
ἀσθενοῦν­τάς τε ἐξανέστησας ῥήμασιν γόνασίν τε ἀδυνατοῦσιν θάρσος περιέθηκας
νῦν δὲ ἥκει ἐπι­̀ σὲ πόνος καὶ ἥψατό σου σὺ δὲ ἐσπούδασας
πότερον οὐχ ὁ φόβος σού ἐστιν ἐν ἀφροσύνῃ καὶ ἡ ἐλπίς σου καὶ ἡ ἀκακία τῆς ὁδοῦ σου
μνήσθητι οὖν τίς καθαρὸς ὢν ἀπώλετο ἢ πότε ἀληθινοὶ ὁλόρριζοι ἀπώλον­το
καθ᾿ ὃν τρόπον εἶδον τοὺς ἀροτριῶν­τας τὰ ἄτοπα οἱ δὲ σπείρον­τες αὐτὰ ὀδύνας θεριοῦσιν ἑαυτοῖς
ἀπο­̀ προ­στάγμα­τος κυρίου ἀπο­λοῦν­ται ἀπο­̀ δὲ πνεύ­μα­τος ὀργῆς αὐτοῦ ἀφανισθήσον­ται
σθένος λέον­τος φωνὴ δὲ λεαίνης γαυρίαμα δὲ δρακόν­των ἐσβέσθη
μυρμηκολέων ὤλετο παρα­̀ τὸ μὴ ἔχειν βοράν σκύμνοι δὲ λεόν­των ἔλιπον ἀλλήλους
εἰ δέ τι ῥῆμα ἀληθινὸν ἐγεγόνει ἐν λόγοις σου οὐθὲν ἄν σοι τούτων κακὸν ἀπήν­τησεν πότερον οὐ δέξε­ταί μου τὸ οὖς ἐξαίσια παρ᾿ αὐτοῦ
φόβοι δὲ καὶ ἠχὼ νυκτερινή ἐπι­πίπτων φόβος ἐπ᾿ ἀνθρώπους
φρίκη δέ μοι συν­ήν­τησεν καὶ τρόμος καὶ μεγά­λως μου τὰ ὀστᾶ συν­έσεισεν
καὶ πνεῦμα ἐπι­̀ προ­́σωπόν μου ἐπῆλθεν ἔφριξαν δέ μου τρίχες καὶ σάρκες
ἀνέστην καὶ οὐκ ἐπέγνων εἶδον καὶ οὐκ ἦν μορφὴ προ­̀ ὀφθαλμῶν μου ἀλλ᾿ ἢ αὔραν καὶ φωνὴν ἤκουον
τί γάρ μὴ καθαρὸς ἔσται βροτὸς ἐναν­τίον κυρίου ἢ ἀπο­̀ τῶν ἔργων αὐτοῦ ἄμεμπτος ἀνήρ
εἰ κατα­̀ παίδων αὐτοῦ οὐ πιστεύ­ει κατα­̀ δὲ ἀγγέλων αὐτοῦ σκολιόν τι ἐπενόησεν
τοὺς δὲ κατοικοῦν­τας οἰκίας πηλίνας ἐξ ὧν καὶ αὐτοὶ ἐκ τοῦ αὐτοῦ πηλοῦ ἐσμεν ἔπαισεν αὐτοὺς σητὸς τρόπον
καὶ ἀπο­̀ πρωίθεν ἕως ἑσπέρας οὐκέτι εἰσίν παρα­̀ τὸ μὴ δύνασθαι αὐτοὺς ἑαυτοῖς βοηθῆσαι ἀπώλον­το
ἐνεφύσησεν γὰρ αὐτοῖς καὶ ἐξηράνθησαν ἀπώλον­το παρα­̀ τὸ μὴ ἔχειν αὐτοὺς σοφίαν
Латинский (Nova Vulgata)
Respondens autem Eliphaz Themanites dixit:
«Si coeperimus loqui tibi, forsitan moleste accipies; sed conceptum sermonem tenere quis poterit?
Ecce, docuisti multos et manus lassas roborasti;
vacillantes confirmaverunt sermones tui, et genua trementia confortasti.
Nunc autem venit super te plaga, et defecisti; tetigit te, et conturbatus es.
Nonne timor tuus est fiducia tua, spes tua est perfectio viarum tuarum?
Recordare, obsecro te, quis umquam innocens periit, aut quando recti deleti sunt?
quin potius vidi eos, qui operantur iniquitatem et seminant dolores et metunt eos,
flante Deo perisse, et spiritu irae eius esse consumptos.
Rugitus leonis et vox leaenae et dentes catulorum leonum contriti sunt.
Leo periit, eo quod non haberet praedam, et catuli leonis dissipati sunt.
Porro ad me furtive verbum delatum est, et suscepit auris mea sussurrum eius.
In horrore visionis nocturnae, quando solet sopor occupare homines,
pavor tenuit me et tremor, et omnia ossa mea perterrita sunt.
Et cum spiritus, me praesente, transiret, inhorruerunt pili carnis meae.
Stetit quidam, cuius non agnoscebam vultum, imago coram oculis meis, et vocem quasi aurae lenis audivi:
"Numquid homo Dei comparatione iustificabitur, aut factore suo purior erit vir?".
Ecce, in servis suis fiduciam non habet et in angelis suis reperit pravitatem.
Quanto magis hi, qui habitant domos luteas, quorum fundamentum est in pulvere. Consumentur velut tinea!
De mane usque ad vesperam succidentur et, quia nullus intellegit, in aeternum peribunt.
Nonne evulsum est reliquum eorum ab eis? Morientur, et non in sapientia.
Ва Алифози Темонӣ ҷавоб гардонда, гуфт:
«Агар касе кӯшиш намуда ба ту сухане гӯяд, оё тоқати шунидан дорӣ? Вале кист, ки тавонад аз сухан гуфтан худдорӣ кунад?
Инак, ту бисёр касонро панд додаӣ, ва дастҳои сустшударо қувват додаӣ.
Суханони ту рӯҳафтодаро ба по мехезонданд, ва зонуҳои ларзонро ту қувват мебахшидӣ.
Вале акнун ба сари худат омадааст, ва ту бетоқат шудаӣ; навбат ба худат расидааст, ва ту ба изтироб афтодаӣ руҳафтода шудаӣ.
Оё худотарсии ту набояд умеди ту бошад ва беайбии роҳҳои ту таввакали ту. Оё таваккали ту ба худотарсии ту ва умеди ту ба беайбии роҳҳои ту нест?
Пас ба ёд овар Як мулоҳиза намо: кист, ки бегуноҳ бошад, ва ҳалок шуда бошад? Ва росткорон дар куҷо нобуд шуданд?
Чунон ки ман дидаам, касоне ки барои бадӣ бадбахтӣ шудгор намуда, ноинсофиро кишт мекунанд, ҳосили онро медараванд;
Аз нафаси Худо ҳалок мешаванд, ва аз дами ғазаби Ӯ нобуд мегарданд.
Наъраи шер, ва овози шери ҷавон хомӯш мешавад, ва дандонҳои шербачаҳо мешикананд;
Наррашер, ки нахчире намеёбад, бе сайд ҳалок мешавад, ва бачаҳои модашер пароканда мешаванд.
Ва сухане ба ман пинҳонӣ расид, ва гӯши ман пичирросе аз он шунид.
Дар миёни андешаҳое ки аз рӯъёҳои шаб пайдо мешаванд, вақте ки одамонро хоб зер мекунад,
Маро тарсу ларз фаро гирифта, ҳамаи устухонҳоямро ба ларза андохт.
Ва рӯҳе аз пешам гузашт; мӯйҳои баданам сих шуд.
Ӯ рост истод, вале шамоилашро нашинохтам, фақат сурате дар пеши назарам буд; хомӯшӣ ҳукмфармо буд, ва овозе шунидам:
́Оё инсон ба ҳузури Худо росткор мешавад? Оё мард ба ҳузури Офаридгори худ пок мешавад?
Модоме ки Ӯ ба бандагони Худ боварӣ надорад, ва дар фариштагони Худ камбудӣ меёбад,
Чӣ қадар зиёдтар дар сокинони хонаҳои гилин, ки асосашон хок аст, ва мисли куя зуд нобуд мешаванд:
Аз субҳ то шом пора-пора реза-реза гардида, тамоман ҷовидона нест мешаванд, бе он ки ба назар расанд касе ба онҳо диққат диҳад.
Оё риштаи хаймаи ҳаёташон дар онҳо бурида намешавад? Ва онҳо мемиранд, аммо бе ҳикмат дар ҳолате ки ҳикмат пайдо намекунанд”.

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible