Скрыть
6:1
6:2
6:5
6:6
6:7
6:8
6:10
6:11
6:13
6:14
6:16
6:17
6:18
6:19
6:20
6:21
6:22
6:23
6:24
6:25
6:27
6:28
6:29
6:30
Церковнославянский (рус)
Отвѣща́въ же и́овъ, рече́:
а́ще бы кто́ вѣ́ся извѣ́силъ гнѣ́въ мо́й, болѣ́зни же моя́ взя́лъ бы на мѣ́рило вку́пѣ,
то́ песка́ морска́го тяжча́йшiи бы́ли бы: но, я́коже мни́т­ся, словеса́ моя́ зла́ су́ть.
Стрѣ́лы бо Госпо́дни въ тѣ́лѣ мо­е́мъ су́ть, и́хже я́рость испива́етъ кро́вь мою́: егда́ начну́ глаго́лати, боду́тъ мя́.
Что́ бо? еда́ вотще́ воз­реве́тъ ди́вiй осе́лъ, ра́звѣ бра́шна прося́? или́ воз­реве́тъ гла́сомъ во́лъ, въ я́слехъ имѣ́яй бра́шно?
Снѣ́ст­ся ли хлѣ́бъ безъ со́ли? или́ е́сть вку́съ во тщи́хъ словесѣ́хъ?
Не мо́жетъ бо утиши́тися душа́ моя́: смра́дъ бо зрю́ бра́шна моя́, я́коже воню́ льво́ву.
А́ще бо да́лъ бы, да прiи́детъ проше́нiе мое́, и наде́жду мою́ да́лъ бы Госпо́дь.
Наче́нъ Госпо́дь да уязвля́етъ мя́, до конца́ же да не убiе́тъ мя́.
Бу́ди же ми́ гра́дъ гро́бъ, на его́же стѣна́хъ скака́хъ въ не́мъ: не пощажу́: не солга́хъ бо во словесѣ́хъ святы́хъ Бо́га мо­его́.
Ка́я бо крѣ́пость моя́, я́ко терплю́? или́ ко́е ми́ вре́мя, я́ко терпи́тъ моя́ душа́?
еда́ крѣ́пость ка́менiя крѣ́пость моя́? или́ пло́ти моя́ су́ть мѣ́дяны?
или́ не упова́хъ на него́? по́мощь же от­ мене́ от­ступи́,
от­рече́ся от­ мене́ ми́лость, посѣще́нiе же Госпо́дне презрѣ́ мя.
Не воз­зрѣ́ша на мя́ бли́жнiи мо­и́: я́коже пото́къ оскудѣва́яй, или́ я́коже во́лны преидо́ша мя́:
и́же мене́ боя́хуся, ны́нѣ нападо́ша на мя́:
я́коже снѣ́гъ или́ ле́дъ сме́рзлый, егда́ иста́етъ теплотѣ́ бы́в­шей, не ктому́ познава́ет­ся, что́ бѣ́:
та́ко и а́зъ оста́вленъ е́смь от­ всѣ́хъ, погибо́хъ же и бездо́мокъ бы́хъ:
ви́дите пути́ Ѳема́нскiя, на стези́ Саво́нскiя смотря́щiи,
и студа́ испо́лнени бу́дутъ на гра́ды и на имѣ́нiя надѣ́ющiися.
Ны́нѣ же и вы́ наидо́сте на мя́ неми́лостивно: у́бо ви́дѣв­ше мо́й стру́пъ убо́йтеся.
Что́ бо? еда́ что́ у ва́съ проси́хъ, или́ ва́­шея крѣ́пости тре́бую,
да спасе́те мя́ от­ враго́въ, или́ изъ руки́ си́льныхъ изба́вите мя́?
Научи́те мя́, а́зъ же умолчу́: а́ще что́ погрѣши́хъ, скажи́те ми́.
Но, я́коже мни́т­ся, зла́ [су́ть] му́жа и́стин­наго словеса́, не от­ ва́съ бо крѣ́пости прошу́:
ниже́ обличе́нiе ва́­ше словесы́ мя́ утоли́тъ, ниже́ бо вѣща́нiя ва́­шего слове́съ стерплю́.
Оба́че я́ко на си́ра напа́даете, наска́чете же на дру́га ва́­шего.
Ны́нѣ же воз­зрѣ́въ на ли́ца ва́ша, не солжу́.
Ся́дите ны́нѣ, и да не бу́детъ непра́ведно, и па́ки ко пра́ведному сни́дитеся.
И́бо нѣ́сть въ язы́цѣ мо­е́мъ непра́вды, и горта́нь мо́й не ра́зуму ли по­уча́ет­ся?
Рус. (Юнгеров)
И отвечал Иов и сказал:
Еслибы кто тщательно взвесил мой гневъ и положил вместе на весы мои болезни,
То они тяжелее были-бы песка морского. Но, как кажется, слова мои неприятны.
Ибо стрелы Господни в теле моем. Их ярость испивает кровь мою: когда начну говорить, оне пронзают меня.
Что же? ужели напрасно заревет дикий осел? разве не тогда, когда ищет пищи? или заревет громко вол, имея в яслях кормъ?
Едятъ ли хлеб без соли? и есть-ли вкус в пустых словахъ?
Ибо не может успокоиться душа моя: чувствую смрад в пище моей, подобный смраду льва.
О еслибы Он позволил исполниться прошению моему, и Господь даровал-бы мне надежду!
Пусть, начавши, Господь поражает меня, только до конца да не губит меня!
Да будетъ мне гробом город, на стенах коего я веселился в немъ! не удержусь, ибо я не солгал в святыхъ словах Бога моего.
Что за сила у меня, чтобы мне надеяться? И какое у меня время, чтобы моя душа терпела (это)?
Ужели крепость моя (тоже), что крепость камня? или плоть моя – медная?
Или я не уповал на Него? Но помощь (Его) удалилась от меня.
Отреклась от меня милость. Господь не хочет посетить меня.
Не смотрят на меня самые близкие ко мне люди: они, подобно пересыхающему потоку или волнам, проходят мимо меня.
Те, кто меня боялись, теперь нападают на меня.
Какъ снег или смерзшийся лед, при наступлении тепла, тает и нельзя узнать, чемъ он был,
Так и я оставлен всеми, погиб и стал бездомным.
Посмотрите на пути Феманские и дороги Савейския разглядите,
И устыдятся надеющиеся на города и имущество.
Ныне же и вы наступаете на меня без милости: убойтесь, хотя-бы увидевши мои язвы!
Что же? просил ли я у вас чего? или требую от вас подкрепления,
Чтобы вы спасли меня от врагов, или от руки сильныхъ избавили меня?
Научите меня, и я умолкну; если я в чем погрешил, скажите мне.
Но, как кажется, слова правдиваго мужа неприятны, посему не у вас подкрепления (себе) прошу.
Но и ваше обличение словами меня не успокоит, и я не стерплю вашего многоречия.
Зачем же вы нападаете, как на сироту, наскакиваете на друга вашего?
Ныне, пред лицем вашимъ я не солгу.
Теперь сядьте и да не будет неправды, и опять сойдитесь к праведному (человеку).
Ибо нет на языке моем неправды, и гортань моя не поучается-ли разуму?
Латинский (Nova Vulgata)
Respondens autem Iob dixit:
«Utinam appenderetur aegritu do mea, et calamitatem meam assumerent in statera!
Nunc vero arena maris haec gravior apparet, inde verbis meis haesito.
Quia sagittae Omnipotentis in me sunt, quarum venenum ebibit spiritus meus; et terrores Dei militant contra me.
Numquid rugiet onager, cum habuerit herbam? Aut mugiet bos, cum ante praesepe plenum steterit?
Aut poterit comedi insulsum, quod non est sale conditum? Aut poterit gustari herba insulsa?
Quae prius nolebat tangere anima mea, nunc prae angustia cibi mei sunt.
Quis det, ut veniat petitio mea, et, quod exspecto, tribuat mihi Deus?
Utinam Deus me conterat; solvat manum suam et succidat me!
Et haec mihi sit consolatio, et exsultabo vel in pavore, qui non parcat, nec celabo sermones Sancti.
Quae est enim fortitudo mea, ut sustineam? Aut quis finis meus, ut patienter agam?
Num fortitudo lapidum, fortitudo mea? Num caro mea aenea est?
An non est auxilium mihi in me, et virtus quoque remota est a me?
Qui tollit ab amico suo misericordiam, timorem Omnipotentis derelinquit.
Fratres mei mentiti sunt me sicut alveus torrentium, qui evanescunt
nigrescentes glacie, cum ingruit super eos nix.
Tempore, quo diffluunt, arescunt et, ut incaluerit, solvuntur de loco suo.
Deflectunt viatorum turmae de viis suis, ascendentes per desertum pereunt.
Commeatus Thema consideraverunt, viatores Saba speraverunt in eis.
Confusi sunt, quia speraverunt; venerunt eo usque, et pudore cooperti sunt.
Ita nunc vos facti estis mihi; videntes plagam meam, timetis.
Numquid dixi: Afferte mihi et de substantia vestra donate mihi?
vel: Liberate me de manu hostis et de manu robustorum eruite me?
Docete me, et ego tacebo, et, si quid forte ignoravi, instruite me.
Quare detraxistis sermonibus veritatis, cum e vobis nullus sit, qui possit arguere me?
Ad increpandum tantum eloquia concinnatis, sed in ventum verba desperati.
Super pupillum irruitis et subvertere nitimini amicum vestrum.
Nunc, quaeso, convertimini ad me, et in faciem vestram non mentiar.
Revertite! Nulla erit improbitas. Revertite! Adhuc praesens adest iustitia mea.
Estne in lingua mea improbitas? An palatum meum non discernit nequitiam?
Ва Айюб ҷавоб гардонда, гуфт:
«Кошки ғуссаи ман баркашида мешуд, ва азоби маро бо он бар тарозу мегузоштанд!
Зеро (ки ҳоло) он аз реги баҳрҳо вазнинтар мебуд аст, бинобар ин суханонам сахт аст.
Зеро ки тирҳои Тавоно андаруни ман аст, ки заҳри онҳоро рӯҳи ман менӯшад мечашад; даҳшатҳои Худо бар зидди ман саф бастаанд.
Оё гӯрхар дар алафзор ҳангос мезанад? Оё наргов дар сари охури худ баос мезанад?
Оё чизи бемазаро намак назада мехӯранд? Оё сафедии тухм таъм маза дорад?
Ҷони ман ба ин чизҳо даст расондан намехоҳад: онон бароям мисли хӯроки нафратовар мебошанд. Ҷони ман аз даст расондан ба ин чизҳо нафрат дорад: онҳо мисли чиркоби ҷисми ман мебошанд.
Кошки хоҳиши ман иҷро мешуд орзуи ман ба амал меомад, ва Худо умеди маро амалӣ мекард ба иҷро мерасонд!
Ва Худо меписандид ки марҳамат намуда, маро нобуд кунад мекард, ва дасти Худро дароз карда, (риштаи умри) маро мебурид!
Ва ин барои ман (боз як) тасаллӣ мешуд, ва ман дар азоби шадиди беохири беамони худ аз он қувват меёфтам дилхуш мешудам, ки суханони Покро инкор накардаам.
Ман чӣ қуввате дорам, ки умедвор шавам? Ва чӣ муроде дорам, ки сабр пеша кунам?
Оё қуввати ман қуввати сангҳост? Оё ҷисми ман аз мис аст?
Оё ёрӣ бароям андаруни ман аст, ва ҳикмат маро тарк накардааст ва такягоҳе бароям боқӣ мондааст Оё ман комилан бемаҷол нестам, ва ёрмандӣ аз ман дур нашудааст?
Ҷафокаш Маъюс аз ҷониби ёраш сазовори раҳм аст дилсӯзист, агарчи ӯ тарси Тавоноро тарк накарда бошад. Онро, ки ба ёри худ дилсӯзӣ намекунад, тарси Тавоно тарк кардааст.
Бародарони ман мисли селоб бевафоӣ карданд, мисли маҷрои ҷараёни селҳое ки гузашта мераванд,
Ки онҳо аз ях тираранг мебошанд, ва барф дар онҳо ниҳон аст;
Вале дар ҳавои гарм ҷорӣ шуда, торафт камоб мегарданд, ва дар авҷи гармо аз ҷои худ нопадид мешаванд;
Самтҳои роҳи худро каҷу килеб мекунанд ва буғ гардида, ба дараҷаи нестӣ мерасанд.
Қофилаҳои Корвонҳои Темо ба онҳо менигаранд назар медӯзанд, корвонҳои Шабо ба онҳо умед мебанданд,
Аммо аз умеди худ хиҷил мешаванд: ба он ҷо омада, ноумед шарманда мешаванд.
Акнун шумо низ монанди он ҳеҷ ҳастед шудаед: даҳшатро дида, тарсидаед.
Оё ман гуфтаам: ́Чизе ба ман бибахшед? Ва аз молу мулки худ фидияе тӯҳфае барои ман бидиҳед?
Ва маро аз дасти душман халос кунед? Ва маро аз дасти ситамгарон золимон бозхаред?́
Маро таълим диҳед, ва ман хомӯш хоҳам монд; ба ман бифаҳмонед, ки чӣ ғалате кардаам?
Чӣ пурзӯранд аст суханони инсоф ростӣ! Вале мазаммати танбеҳи шумо чиро исбот мекунад?
Оё гумон мекунед, ки суханон барои исбот басандаанд кофист? Ва гуфтори маъюс ноумед мисли бод аст? Оё гумон мекунед, ки бо суханон исбот мекунед, бо суханони ҳеҷу пуч?
Дар ҳаққи ятим қуръа мепартоед, ва ёри худро асбоби харидуфурӯш мегардонед.
Ва акнун марҳамат карда ба ман назар андозед, ва ман дар пеши шумо дурӯғ нахоҳам гуфт.
Баргардед, то ки ноинсофӣ нашавад. Бозгардед, чунки ҳақ ба ҷониби ман аст. Ва боз баргардед, чунки росткории ман устувор аст.
Оё дар забони ман ноинсофӣ ҳаст? Магар коми ман талхиро фарқ карда наметавонад суханони фитнаангезро фарқ намекунад?

Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible