Скрыть
Церковнославянский (рус)
Сло́во Госпо́дне, и́же бы́сть ко Иои́лю сы́ну Ваѳуи́леву.
Слы́шите сiя́, ста́рцы, и внуши́те, вси́ живу́щiи на земли́: а́ще бы́ша сицева́я во дне́хъ ва́шихъ или́ во дне́хъ оте́цъ ва́шихъ?
О си́хъ ча́домъ сво­и́мъ повѣ́дите, а ча́да ва́ша ча́домъ сво­и́мъ, а ча́да и́хъ ро́ду друго́му:
оста́нокъ гу́сеницъ поядо́ша пру́зи, и оста́нокъ пру́говъ поядо́ша мши́цы, и оста́нокъ мши́цъ поядо́ша си́плеве.
Утрезви́теся, пiя́нiи, от­ вина́ сво­его́ и пла́читеся: рыда́йте, вси́ пiю́щiи вино́ до пiя́н­ства, я́ко отъ­я́ся от­ у́стъ ва́шихъ весе́лiе и ра́дость.
Поне́же язы́къ взы́де на зе́млю мою́ крѣ́покъ и безчи́сленъ: зу́бы его́ [я́коже] зу́бы льво́вы, и члено́вныя его́ я́коже льви́чища:
положи́ виногра́дъ мо́й въ погубле́нiе и смо́квы моя́ въ сломле́нiе: взыску́я объиска́ и́ и све́рже, обѣли́ ло́зiе его́.
Воспла́чися ко мнѣ́ па́че невѣ́сты препоя́саныя во вре́тище по му́жи сво­е́мъ дѣ́в­с­т­вен­нѣмъ.
Изве́ржеся же́ртва и воз­лiя́нiе изъ до́му Госпо́дня: пла́читеся, жерцы́, служа́щiи же́ртвен­нику Госпо́дню,
я́ко опустѣ́ша поля́. пла́чися, земле́, я́ко пострада́ пшени́ца, и и́зсше вино́, ума́лися еле́й,
посрами́шася земледѣ́лателе. пла́читеся, се́ла, по пшени́цѣ и по ячме́ни, я́ко поги́бе объима́нiе от­ ни́вы,
виногра́дъ и́зсше, и смо́квы ума́лишася: ши́пки, и фи́никсъ, и я́блонь, и вся́ древа́ поль­ска́я изсхо́ша, я́ко посрами́ша ра́дость сы́нове человѣ́чи.
Препоя́шитеся и бі́йтеся, жерцы́, пла́читеся, служа́щiи же́ртвен­нику: вни́дите, поспи́те во вре́тищихъ, служа́щiи Бо́гу, я́ко отъ­я́ся от­ до́му Бо́га ва́­шего же́ртва и воз­лiя́нiе:
освяти́те по́стъ, проповѣ́дите цѣльбу́, собери́те старѣ́йшины вся́ живу́щыя на земли́ въ до́мъ Бо́га ва́­шего и воз­зови́те ко Го́споду усе́рдно:
увы́ мнѣ́, увы́ мнѣ́, увы́ мнѣ́ въ де́нь! я́ко бли́зъ е́сть де́нь Госпо́день, и я́ко бѣда́ от­ бѣды́ прiи́детъ:
я́ко предъ очи́ма ва́шима пи́щы взя́шася и от­ до́му Бо́га ва́­шего весе́лiе и ра́дость.
Вскочи́ша ю́ницы у я́слей сво­и́хъ, погибо́ша сокро́вища, раскопа́шася точи́ла, я́ко посше́ пшени́ца.
Что́ положи́мъ себѣ́? воспла́кашася стада́ воло́въ, я́ко не бѣ́ па́жити и́мъ, и па́­ст­вы о́вчыя погибо́ша.
Къ тебѣ́, Го́споди, возопiю́, я́ко о́гнь потреби́ кра́сная пусты́ни, и пла́мень пожже́ вся́ древа́ поль­ска́я,
и ско́ти польсті́и воз­зрѣ́ша къ тебѣ́, я́ко посхо́ша исто́чницы водні́и, и о́гнь пояде́ кра́сная пусты́ни.
Синодальный
Слово Господне, которое было к Иоилю, сыну Вафуила.
Слушайте это, старцы, и внимайте, все жители земли сей: бывало ли такое во дни ваши, или во дни отцов ваших?
Передайте об этом детям вашим; а дети ваши пусть скажут своим детям, а их дети следующему роду:
оставшееся от гусеницы ела саранча, оставшееся от саранчи ели черви, а оставшееся от червей доели жуки.
Пробудитесь, пьяницы, и плачьте и рыдайте, все пьющие вино, о виноградном соке, ибо он отнят от уст ваших!
Ибо пришел на землю Мою народ сильный и бесчисленный; зубы у него – зубы львиные, и челюсти у него – как у львицы.
Опустошил он виноградную лозу Мою, и смоковницу Мою обломал, ободрал ее догола, и бросил; сделались белыми ветви ее.
Рыдай, как молодая жена, препоясавшись вретищем, о муже юности своей!
Прекратилось хлебное приношение и возлияние в доме Господнем; плачут священники, служители Господни.
Опустошено поле, сетует земля; ибо истреблен хлеб, высох виноградный сок, завяла маслина.
Краснейте от стыда, земледельцы, рыдайте, виноградари, о пшенице и ячмене, потому что погибла жатва в поле,
засохла виноградная лоза и смоковница завяла; гранатовое дерево, пальма и яблоня, все дерева в поле посохли; потому и веселье у сынов человеческих исчезло.
Препояшьтесь вретищем и плачьте, священники! рыдайте, служители алтаря! войдите, ночуйте во вретищах, служители Бога моего! ибо не стало в доме Бога вашего хлебного приношения и возлияния.
Назначьте пост, объявите торжественное собрание, созовите старцев и всех жителей страны сей в дом Господа Бога вашего, и взывайте к Господу.
О, какой день! ибо день Господень близок; как опустошение от Всемогущего придет он.
Не пред нашими ли глазами отнимается пища, от дома Бога нашего – веселье и радость?
Истлели зерна под глыбами своими, опустели житницы, разрушены кладовые, ибо не стало хлеба.
Как стонет скот! уныло ходят стада волов, ибо нет для них пажити; томятся и стада овец.
К Тебе, Господи, взываю; ибо огонь пожрал злачные пастбища пустыни, и пламя попалило все дерева в поле.
Даже и животные на поле взывают к Тебе, потому что иссохли потоки вод, и огонь истребил пастбища пустыни.
Сербский
Реч Господња која дође Јоилу сину Фатуиловом.
Чујте, старци; слушајте, сви становници земаљски; је ли овако шта било за вашег времена или за времена ваших отаца?
Приповедајте то синовима својим, и синови ваши својим синовима, и њихови синови потоњем колену.
Шта оста иза гусенице изједе скакавац, и шта оста иза скакавца изједе хрушт, и шта оста иза хрушта изједе црв.
Отрезните се, пијанице, и плачите; и ридајте сви који пијете вино, за новим вином, јер се оте из уста ваших.
Јер дође на земљу моју силан народ и небројен; зуби су му као у лава и кутњаци као у лавице.
Потре винову лозу моју, и смокве моје покида, сасвим их огули и побаца, те им се гране беле.
Ридај као младица опасана кострећу за мужем младости своје.
Неста дара и налива из дома Господњег; туже свештеници, слуге Господње.
Опусте поље, тужи земља; јер је потрвено жито, усахло вино, нестало уља.
Стидите се ратари, ридајте виноградари, пшенице ради и јечма ради, јер пропаде жетва на њиви;
Лоза посахну и смоква увену; шипак и палма и јабука и сва дрвета пољска посахнуше, јер неста радости између синова људских.
Опашите се и плачите свештеници; ридајте који служите олтару, дођите, ноћујте у кострети, слуге Бога мог; јер се уноси у дом Бога вашег дар и налив.
Наредите пост, огласите празник, скупите старешине, све становнике земаљске, у дом Господа Бога свог, и вапите ка Господу:
Јаох дана! Јер је близу дан Господњи, и доћи ће као погибао од Свемогућег.
Није ли нестало хране испред очију наших, радости и весеља из дома Бога нашег?
Семе иструхну под грудама својим, пусте су житнице, разваљене спреме, јер посахну жито.
Како уздише стока! Како су се смела говеда! Јер немају паше; и овце гину.
К Теби, Господе, вичем, јер огањ сажеже паше у пустињи, и пламен попали сва дрвета у пољу.
И зверје пољско погледа за тобом, јер усахнуше потоци водени и огањ сажеже паше у пустињи.
In diesem Buch steht, was der HERR durch Joël, den Sohn Petuëls, verkünden ließ.
Hört her, ihr Alten und Erfahrenen, hört her, alle Leute im Land! Ist so etwas Unerhörtes schon einmal vorgekommen, zu euren Lebzeiten oder zur Zeit eurer Vorfahren?
Erzählt es euren Kindern, damit sie es ihren eigenen Kindern weitersagen und diese wieder der folgenden Generation!
Heuschrecken sind über die Felder hergefallen, Schwarm auf Schwarm; alles haben sie kahl gefressen. Was die einen übrig ließen, haben die nächsten verzehrt.
Wacht auf, ihr Betrunkenen, und weint! Heult, ihr Zecher alle, denn es wird keinen neuen Wein geben!
Ein Heer, das unbesiegbar und nicht zu zählen ist, hat unser Land überfallen. Sie haben Zähne wie Löwen.
Unsere Weinstöcke haben sie kahl gefressen und die Feigenbäume entlaubt, sogar die Rinde haben sie abgenagt und nur das nackte Holz übrig gelassen.
Weint und klagt wie eine Braut, die im Sack umhergeht, weil sie ihren Bräutigam verloren hat!
Die Felder sind verwüstet und ausgedörrt.
Die Ernte ist vernichtet; niemand bringt mehr Korn, Öl und Wein als Speise- und Trankopfer in den Tempel des HERRN. Darum trauern die Priester, die den Opferdienst für den HERRN versehen.
Klagt über euer Unglück, ihr Bauern und Weingärtner! Es gibt weder Weizen noch Gerste, die ganze Ernte ist verloren.
Die Weinstöcke sind verdorrt, die Feigen- und Dattelbäume, die Granat- und Apfelbäume und alle wild wachsenden Bäume im Land sind entlaubt. Die ganze Freude der Menschen welkt dahin.
Ihr Priester am Altar des HERRN, legt den Sack um die Hüften und klagt! Behaltet ihn auch bei Nacht an! Es gibt keine Speise- und Trankopfer mehr im Tempel eures Gottes.
Ruft einen Fasttag aus! Ordnet einen Bußgottesdienst an! Die Ältesten und das ganze Volk sollen sich im Tempel des HERRN, eures Gottes, versammeln und zu ihm um Hilfe rufen!
Wehe, was steht uns bevor! Der Tag, an dem der HERR Gericht hält, ist nahe. Ein gewaltiges Strafgericht kommt von Gott, dem Gewaltigen!
Mit eigenen Augen mussten wir zusehen, wie unsere Nahrung vernichtet wurde. Darum sind Freude und Jubel im Haus unseres Gottes verstummt.
Die Saatkörner liegen vertrocknet unter den Erdschollen. Die Vorräte sind aufgebraucht, die Speicher verfallen; denn es gibt kein Korn mehr.
Brüllend irren die Rinder umher, weil sie kein Futter finden, und sogar die Schafherden leiden Not.
Zu dir, HERR, rufe ich um Hilfe! Die Gluthitze hat das Gras in der Steppe verzehrt und die Bäume auf dem Feld versengt.
Auch die wilden Tiere schreien zu dir; denn die Wasserläufe sind versiegt und das Gras ist verdorrt.
Копировать текст Копировать ссылку Толкования стиха

Настройки