Скрыть

Иуди́ѳъ, Глава 12

Толкования
12:1
12:3
12:4
12:5
12:6
12:7
12:8
12:9
12:10
12:11
12:12
12:13
12:14
12:15
12:16
12:17
12:18
12:19
12:20
Церковнославянский (рус)
И повелѣ́ ввести́ ю́, идѣ́же положе́ни бы́ша сосу́ди сре́брянiи его́, и повелѣ́ угото́вити е́й от­ пи́щей устро­ева́емыхъ себѣ́ и от­ вина́ сво­его́ пи́ти.
И рече́ Иуди́ѳъ: не снѣ́мъ от­ ни́хъ, да не бу́детъ собла́знъ, но от­ при­­несе́н­ныхъ со мно́ю мнѣ́ подава́емо да бу́детъ.
И рече́ къ ней Олофе́рнъ: а́ще же оскудѣ́ютъ су́щая съ тобо́ю, от­ку́ду при­­несе́мъ тебѣ́ дава́ти подо́бная си́мъ? нѣ́сть бо съ на́ми от­ ро́да тво­его́.
И рече́ Иуди́ѳъ къ нему́: жива́ е́сть душа́ твоя́, господи́не мо́й, я́ко не иждиве́тъ раба́ твоя́ су́щихъ со мно́ю, до́ндеже сотвори́тъ Госпо́дь руко́ю мо­е́ю, я́же уста́ви.
И ведо́ша ю́ о́троцы Олофе́рновы въ шате́ръ, и спа́ да́же до полу́нощи: и воста́ о у́трен­ней стра́жи
и посла́ ко Олофе́рну, глаго́лющи: да повели́тъ у́бо господи́нъ мо́й пуща́ти рабу́ твою́ на моли́тву исходи́ти.
И повелѣ́ Олофе́рнъ тѣлохрани́телемъ не воз­браня́ти е́й. И пребы́сть въ полку́ дни́ три́: и исхожда́­ше въ нощи́ въ де́брь ветилу́и и умыва́­шеся во ополче́нiи во исто́чницѣ воды́,
и я́ко взы́де, моля́шеся Господ­у Бо́гу Изра́илеву, да упра́витъ пу́ть ея́ ко воз­ставле́нiю сыно́въ люді́й сво­и́хъ:
и входя́щи чиста́ пребыва́­ше въ шатрѣ́, доне́лиже при­­ноша́­ше пи́щу свою́ ко ве́черу.
И бы́сть въ де́нь четве́ртый, сотвори́ Олофе́рнъ пи́ръ рабо́мъ сво­и́мъ еди́нымъ, и не при­­зва́ въ послуже́нiе ни еди́наго от­ су́щихъ при­­ слу́жбахъ,
и рече́ ваго́ю евну́ху, и́же бя́ше при­­ста́вникъ надъ всѣ́ми су́щими его́: ше́дъ у́бо увѣща́й жену́ Евре́иню, я́же е́сть у тебе́, е́же прiити́ къ на́мъ и я́сти и пи́ти съ на́ми:
се́ бо, сту́дно лицу́ на́­шему, а́ще жену́ сицеву́ю оста́вимъ не бесѣ́довав­ше съ не́ю, зане́ а́ще сея́ не при­­зове́мъ, посмѣе́т­ся на́мъ.
И изы́де ваго́а от­ лица́ Олофе́рнова и вни́де къ не́й и рече́: да не облѣни́т­ся у́бо отрокови́ца до́брая сiя́, при­­ше́дши ко господи́ну мо­ему́, просла́витися предъ лице́мъ его́ и пи́ти съ на́ми въ весе́лiе вино́ и бы́ти въ де́нь сей, я́ко дщи́ еди́на от­ сыно́въ Ассу́ровыхъ, я́же предстоя́тъ въ дому́ Навуходоно́соровѣ.
И рече́ къ нему́ Иуди́ѳъ: и кто́ е́смь а́зъ противоглаго́лющи господи́ну мо­ему́? зане́ все́, е́же бу́детъ предъ очесы́ его́ уго́дно, потща́в­шися сотворю́, и бу́детъ сiе́ ми́ ра́дованiе да́же до дне́ сме́рти мо­ея́.
И воста́в­ши украси́ся одѣя́нiемъ и вся́кимъ украше́нiемъ же́нскимъ: и прiи́де раба́ ея́ и постла́ е́й предъ Олофе́рномъ до́лу ковры́, и́хже взя́ от­ ваго́и ко повседне́вному употребле́нiю сво­ему́, во е́же я́сти воз­ле́гшей на ни́хъ:
и в­ше́дши воз­леже́ Иуди́ѳъ. И изступи́ се́рдце Олофе́рново о ней, и подви́жеся душа́ его́: и бя́ше жела́теленъ зѣло́, е́же сни́тися съ не́ю, и усмотрева́­ше вре́мене, е́же обольсти́ти ю́, от­ него́же дне́ ви́дѣ ю́:
и рече́ къ не́й Олофе́рнъ: пі́й у́бо и бу́ди съ на́ми въ весе́лiи.
И рече́ Иуди́ѳъ: бу́ду у́бо пи́ти, господи́не, я́ко воз­вели́чися живо́тъ мо́й во мнѣ́ дне́сь па́че всѣ́хъ дні́й рожде́нiя мо­его́.
И взе́мши яде́ и пи́ предъ ни́мъ, я́же угото́ва раба́ ея́.
И воз­весели́ся Олофе́рнъ о не́й и пи́ вина́ мно́го зѣло́, ели́ко не пи́ никогда́же въ де́нь еди́нъ, от­не́лиже роди́ся.
Синодальный
И приказал ввести ее туда, где хранились серебряные сосуды его, и велел ей пользоваться пищею от стола его и пить вино его.
Но Иудифь сказала: не буду есть этого, чтобы не было соблазна, но пусть подают мне то, что принесено со мною.
Олоферн сказал ей: а когда истощится то, что с тобою, откуда мы возьмем, чтобы подавать тебе подобное этому? Ибо среди нас нет никого из рода твоего.
Иудифь отвечала ему: да живет душа твоя, господин мой; раба твоя не издержит того, что со мною, прежде, нежели Господь совершит моею рукою то, что Он определил.
И ввели ее слуги Олоферна в шатер, и спала она до полночи; а пред утреннею стражею встала
и послала сказать Олоферну: да даст господин мой повеление, чтобы рабе твоей дозволили выходить на молитву.
Олоферн приказал своим телохранителям не препятствовать ей. И пробыла она в лагере три дня, а по ночам выходила в долину Ветилуи, омывалась при источнике воды у лагеря.
И, выходя, молилась Господу, Богу Израилеву, чтоб Он направил путь ее к избавлению сынов Его народа.
По возвращении она пребывала в шатре чистою, а к вечеру приносили ей пищу.
В четвертый день Олоферн сделал пир для одних слуг своих и не пригласил к услужению никого из приставленных к службам.
И сказал евнуху Вагою, управлявшему всем, что у него было: ступай и убеди Еврейскую женщину, которая у тебя, прийти к нам и есть и пить с нами:
стыдно нам оставить такую жену, не побеседовав с нею; она осмеет нас, если мы не пригласим ее.
Вагой, выйдя от Олоферна, пришел к ней и сказал: не откажись, прекрасная молодая женщина, прийти к господину моему, чтобы принять честь пред лицем его и пить с нами вино в веселие и быть в этот день как одною из дочерей сынов Ассура, которые предстоят в доме Навуходоносора.
Иудифь сказала ему: кто я, чтобы прекословить господину моему? поспешу исполнить все, что будет угодно господину моему, и это будет служить мне утешением до дня смерти моей.
Она встала и нарядилась в одежду и во все женское украшение; а служанка ее пришла и разостлала для нее по земле пред Олоферном ковры, которые она получила от Вагоя для всегдашнего употребления, чтобы есть, возлежа на них.
Затем Иудифь пришла и возлегла. Подвиглось сердце Олоферна к ней, и душа его взволновалась: он сильно желал сойтись с нею и искал случая обольстить ее с того самого дня, как увидел ее.
И сказал ей Олоферн: пей же и веселись с нами.
А Иудифь сказала: буду пить, господин, потому что сегодня жизнь моя возвеличилась во мне больше, нежели во все дни от рождения моего.
И она брала, ела и пила пред ним, что приготовила служанка ее.
А Олоферн любовался на нее и пил вина весьма много, сколько не пил никогда, ни в один день от рождения.
Цр҃ко́внослав
И҆ повелѣ̀ ввестѝ ю҆̀, и҆дѣ́же положе́ни бы́ша сосꙋ́ди сре́брѧнїи є҆гѡ̀, и҆ повелѣ̀ ᲂу҆гото́вити є҆́й ѿ пи́щей ᲂу҆строева́емыхъ себѣ̀ и҆ ѿ вїна̀ своегѡ̀ пи́ти.
И҆ речѐ і҆ꙋді́ѳъ: не снѣ́мъ ѿ ни́хъ, да не бꙋ́детъ собла́знъ, но ѿ принесе́нныхъ со мно́ю мнѣ̀ подава́емо да бꙋ́детъ.
И҆ речѐ къ не́й ѻ҆лофе́рнъ: а҆́ще же ѡ҆скꙋдѣ́ютъ сꙋ̑щаѧ съ тобо́ю, ѿкꙋ́дꙋ принесе́мъ тебѣ̀ дава́ти подѡ́бнаѧ си̑мъ; нѣ́сть бо съ на́ми ѿ ро́да твоегѡ̀.
И҆ речѐ і҆ꙋді́ѳъ къ немꙋ̀: жива̀ є҆́сть дꙋша̀ твоѧ̀, господи́не мо́й, ꙗ҆́кѡ не и҆ждиве́тъ раба̀ твоѧ̀ сꙋ́щихъ со мно́ю, до́ндеже сотвори́тъ гдⷭ҇ь рꙋко́ю мое́ю, ꙗ҆̀же ᲂу҆ста́ви.
И҆ ведо́ша ю҆̀ ѻ҆́троцы ѻ҆лофе́рнѡвы въ шате́ръ, и҆ спа̀ да́же до полꙋ́нощи: и҆ воста̀ ѡ҆ ᲂу҆́тренней стра́жи
и҆ посла̀ ко ѻ҆лофе́рнꙋ, глаго́лющи: да повели́тъ ᲂу҆̀бо господи́нъ мо́й пꙋща́ти рабꙋ̀ твою̀ на моли́твꙋ и҆сходи́ти.
И҆ повелѣ̀ ѻ҆лофе́рнъ тѣлохрани́телємъ не возбранѧ́ти є҆́й. И҆ пребы́сть въ полкꙋ̀ дни̑ трѝ: и҆ и҆схожда́ше въ нощѝ въ де́брь ветѷлꙋ́и и҆ ᲂу҆мыва́шесѧ во ѡ҆полче́нїи во и҆сто́чницѣ воды̀,
и҆ ꙗ҆́кѡ взы́де, молѧ́шесѧ гдⷭ҇ꙋ бг҃ꙋ і҆и҃левꙋ, да ᲂу҆пра́витъ пꙋ́ть є҆ѧ̀ ко возставле́нїю сынѡ́въ люді́й свои́хъ:
и҆ входѧ́щи чиста̀ пребыва́ше въ шатрѣ̀, доне́лиже приноша́ше пи́щꙋ свою̀ ко ве́черꙋ.
И҆ бы́сть въ де́нь четве́ртый, сотворѝ ѻ҆лофе́рнъ пи́ръ рабѡ́мъ свои̑мъ є҆ди̑нымъ, и҆ не призва̀ въ послꙋже́нїе ни є҆ди́нагѡ ѿ сꙋ́щихъ при слꙋ́жбахъ,
и҆ речѐ вагѡ́ю є҆ѵнꙋ́хꙋ, и҆́же бѧ́ше приста́вникъ над̾ всѣ́ми сꙋ́щими є҆гѡ̀: ше́дъ ᲂу҆̀бо ᲂу҆вѣща́й женꙋ̀ є҆вре́иню, ꙗ҆́же є҆́сть ᲂу҆ тебє̀, є҆́же прїитѝ къ на́мъ и҆ ꙗ҆́сти и҆ пи́ти съ на́ми:
се́ бо, стꙋ́дно лицꙋ̀ на́шемꙋ, а҆́ще женꙋ̀ сицевꙋ́ю ѡ҆ста́вимъ не бесѣ́довавше съ не́ю, занѐ а҆́ще сеѧ̀ не призове́мъ, посмѣе́тсѧ на́мъ.
И҆ и҆зы́де вагѡ́а ѿ лица̀ ѻ҆лофе́рнова и҆ вни́де къ не́й и҆ речѐ: да не ѡ҆блѣни́тсѧ ᲂу҆̀бо ѻ҆трокови́ца до́браѧ сїѧ̀, прише́дши ко господи́нꙋ моемꙋ̀, просла́витисѧ пред̾ лице́мъ є҆гѡ̀ и҆ пи́ти съ на́ми въ весе́лїе вїно̀ и҆ бы́ти въ де́нь се́й, ꙗ҆́кѡ дщѝ є҆ди́на ѿ сынѡ́въ а҆ссꙋ́ровыхъ, ꙗ҆́же предстоѧ́тъ въ домꙋ̀ навꙋходоно́соровѣ.
И҆ речѐ къ немꙋ̀ і҆ꙋді́ѳъ: и҆ кто̀ є҆́смь а҆́зъ противоглаго́лющи господи́нꙋ моемꙋ̀; занѐ всѐ, є҆́же бꙋ́детъ пред̾ ѻ҆чесы̀ є҆гѡ̀ ᲂу҆го́дно, потща́вшисѧ сотворю̀, и҆ бꙋ́детъ сїѐ мѝ ра́дованїе да́же до днѐ сме́рти моеѧ̀.
И҆ воста́вши ᲂу҆краси́сѧ ѡ҆дѣѧ́нїемъ и҆ всѧ́кимъ ᲂу҆краше́нїемъ же́нскимъ: и҆ прїи́де раба̀ є҆ѧ̀ и҆ постла̀ є҆́й пред̾ ѻ҆лофе́рномъ до́лꙋ ковры̀, и҆̀хже взѧ̀ ѿ вагѡ́и ко повседне́вномꙋ ᲂу҆потребле́нїю своемꙋ̀, во є҆́же ꙗ҆́сти возле́гшей на ни́хъ:
и҆ вше́дши возлежѐ і҆ꙋді́ѳъ. И҆ и҆зстꙋпѝ се́рдце ѻ҆лофе́рново ѡ҆ не́й, и҆ подви́жесѧ дꙋша̀ є҆гѡ̀: и҆ бѧ́ше жела́теленъ ѕѣлѡ̀, є҆́же сни́тисѧ съ не́ю, и҆ ᲂу҆смотрева́ше вре́мене, є҆́же ѡ҆больсти́ти ю҆̀, ѿ негѡ́же днѐ ви́дѣ ю҆̀:
и҆ речѐ къ не́й ѻ҆лофе́рнъ: пі́й ᲂу҆̀бо и҆ бꙋ́ди съ на́ми въ весе́лїи.
И҆ речѐ і҆ꙋді́ѳъ: бꙋ́дꙋ ᲂу҆̀бо пи́ти, господи́не, ꙗ҆́кѡ возвели́чисѧ живо́тъ мо́й во мнѣ̀ дне́сь па́че всѣ́хъ дні́й рожде́нїѧ моегѡ̀.
И҆ взе́мши ꙗ҆дѐ и҆ пѝ пред̾ ни́мъ, ꙗ҆̀же ᲂу҆гото́ва раба̀ є҆ѧ̀.
И҆ возвесели́сѧ ѻ҆лофе́рнъ ѡ҆ не́й и҆ пѝ вїна̀ мно́гѡ ѕѣлѡ̀, є҆ли́кѡ не пѝ никогда́же въ де́нь є҆ди́нъ, ѿне́лиже роди́сѧ.
Et iussit introduci eam, ubi reponebatur argentum ipsius. Et praecepit sterni ei et dare ei ex obsoniis suis et ex vino suo bibere.
Et dixit Iudith: «Non manducabo ex eis, ne fiat mihi offensio, sed ex eis, quae allata sunt, praebebitur mihi».
Et dixit ad eam Holofernes: «Si autem defecerint, quae tecum sunt, unde afferemus et dabimus tibi similia eis? Non enim est homo nobiscum ex genere tuo, qui habeat similia».
Dixitque ad eum Iudith: «Vivit anima tua, domine mi, quoniam non impendet ancilla tua, quae sunt mecum, quousque faciat Dominus in manu mea, quae voluit».
Et induxerunt eam servi Holofernis in tabernaculum, et dormivit usque in mediam noctem. Surrexitque ante vigiliam matutinam
et misit ad Holofernen dicens: «Praecipiat nunc dominus meus permitti ancillam suam exire ad orationem».
Et praecepit Holofernes custodibus suis, ne prohiberent eam. Et permansit in castris triduum. Et exiebat per noctem in vallem Betuliae et baptizabat se in fontem aquae.
Et, ut ascendebat, orabat Dominum, Deum Israel, ut dirigeret viam eius in exaltationem po puli sui.
Et introiens munda manebat in tabernaculo, usque dum afferretur esca eius in vesperum.
Et factum est, in quarta die fecit Holofernes cenam famulis suis solis et neminem eorum, qui erant super officia, vocavit ad convivium.
Et dixit Bagoae spadoni, qui erat praepositus super omnia ipsius: «Vadens suade mulieri Hebraeae, quae est apud te, ut veniat ad nos et manducet et bibat nobiscum.
Ecce enim turpe est in conspectu nostro, ut mulierem talem dimittamus non fabulantes ei, quoniam, si non eam attraxerimus, deridebit nos».
Et exiit Bagoas a facie Holofernis et introivit ad eam et dixit ei: «Non pigeat puellam bonam hanc introeuntem ad dominum meum glorificari ante faciem eius et bibere nobiscum vinum in iucunditatem et fieri in hodierno die honorificam sicut unam filiarum magnatorum Assyriae, quae assistunt in domo Nabuchodonosor».
Dixitque ad eum Iudith: «Et quae sum ego, ut contradicam domino meo? Quoniam omne, quod erit optimum in oculis eius, festinans faciam, et erit hoc mihi gaudium usque ad diem mortis meae».
Et surgens exornavit se vestimento suo et omni muliebri ornatu, et praecessit ancilla eius et stravit ei contra Holofernen in terra stragula, quae acceperat a Bagoa in cotidianum usum, ut manducaret discumbens super ea.
Et introiens Iudith discubuit. Et obstupuit cor Holofernis in eam, et commota est anima eius, et erat concupiscens valde, ut concumberet cum ea; quaerebatque tempus seducendi eam ex die, quo viderat illam.
Et dixit ad eam Holofernes: «Bibe et esto nobiscum in iucunditatem».
Et dixit Iudith: «Bibam, domine, quia magnificata est vita mea in me hodie prae omnibus diebus nativitatis meae».
Et accipiens manducavit et bibit coram illo ea, quae praeparaverat ipsi ancilla sua.
Et iucundatus est Holofernes de ea et bibit multum vinum, quantum numquam bibit in uno die, ex quo natus est.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible