Скрыть

Иуди́ѳъ, Глава 16

Толкования
16:2
16:3
16:4
16:5
16:6
16:7
16:8
16:9
16:10
16:11
16:12
16:13
16:15
16:16
16:17
16:18
16:19
16:20
16:21
16:22
16:23
16:24
16:25
Церковнославянский (рус)
И рече́ Иуди́ѳъ: начни́те Бо́гу мо­ему́ въ тимпа́нѣхъ, пойте Го́сподеви мо­ему́ въ кимва́лѣхъ, кра́сно воспо́йте ему́ пѣ́снь но́ву, воз­носи́те и при­­зыва́йте и́мя его́:
я́ко Бо́гъ сокруша́яй бра́ни Госпо́дь, я́ко во ополченiихъ его́ посредѣ́ люді́й изъя́тъ мя́ изъ руки́ гоня́щихъ мя́:
прiи́де Ассу́ръ изъ го́ръ от­ сѣ́вера, прiи́де во тма́хъ си́лы сво­ея́, и́хже мно́же­с­т­во загради́ исто́чники, и ко́н­ница и́хъ покры́ хо́лмы:
рече́ пожещи́ предѣ́лы моя́, и ю́ношы моя́ уби́ти мече́мъ, и ссу́щыя моя́ положи́ти въ помо́стъ, и младе́нцы моя́ да́ти въ расхище́нiе, и дѣ́вы моя́ плѣни́ти:
Госпо́дь Вседержи́тель опрове́рже и́хъ руко́ю жены́,
не бо́ паде́ си́льный и́хъ от­ ю́ношъ, ниже́ сы́нове тита́новы порази́ша его́, ниже́ высо́цы исполи́ни нападо́ша на него́, но Иуди́ѳъ дщи́ Мера́рина доброто́ю лица́ сво­его́ разсла́би его́:
совлече́ся бо одѣя́нiя вдов­ст­ва́ сво­его́ на воз­выше́нiе бѣ́д­ст­ву­ю­щихъ во Изра́или, пома́за лице́ свое́ умаще́нiемъ
и увѣнча́ власы́ своя́ увя́сломъ и прiя́тъ оде́жду льня́ну въ прельще́нiе его́:
санда́лiя ея́ похи́ти о́ко его́, и добро́та ея́ плѣни́ ду́шу его́, про́йде ме́чь вы́ю его́:
устраши́шася пе́рсы держа́вы ея́, и ми́ды дерзнове́нiемъ ея́ разсѣдо́шася:
тогда́ воскли́кнуша смире́н­нiи мо­и́ и возопи́ша немощні́и мо­и́, и устраши́шася: воз­несо́ша гла́съ сво́й, и побѣжде́ни бы́ша:
сы́нове отрокови́цъ бодо́ша и́хъ и я́ко рабо́въ бѣглецо́въ уязвля́ху и́хъ, погибо́ша от­ ополче́нiя Го́спода мо­его́:
воспою́ Го́сподеви мо­ему́ пѣ́снь но́ву: Го́споди, ве́лiй еси́ и сла́венъ, ди́венъ въ крѣ́пости, непребори́мый,
тебѣ́ да рабо́таетъ вся́ка тва́рь твоя́: я́ко ре́клъ еси́, и бы́ша: посла́лъ еси́ Ду́ха тво­его́, и созда́: и нѣ́сть, и́же противоста́нетъ гла́су тво­ему́:
го́ры бо от­ основа́нiи съ вода́ми подви́гнут­ся, ка́менiе же от­ лица́ тво­его́ я́ко во́скъ раста́етъ: надъ боя́щимися же тебе́ ты́ уми́лостивля́ешися,
я́ко ма́ло вся́ка же́ртва въ воню́ благо­уха́нiя, и малѣ́йшiй вся́къ ту́къ во всесожже́нiе тебѣ́: боя́йся же Го́спода вели́къ вы́ну:
го́ре язы́комъ востаю́щымъ на ро́дъ мо́й: Госпо́дь Вседержи́тель от­мститъ и́мъ въ де́нь су́дный, да́ти о́гнь и че́рвiе на пло́ти и́хъ, и воспла́чут­ся въ чу́в­ст­вѣ да́же до вѣ́ка.
Егда́ же внидо́ша во Иерусали́мъ, поклони́шася Бо́гу: и егда́ очи́стишася лю́дiе, при­­несо́ша всесожега́емая своя́ и про­изво́льная своя́ и да́ры своя́.
И воз­ложи́ Иуди́ѳъ вся́ сосу́ды Олофе́рновы, ели́ки дадо́ша лю́дiе е́й, и завѣ́су, ю́же взя́ она́ от­ ло́жницы его́, въ да́ръ Го́споду даде́.
И бя́ху лю́дiе веселя́щеся во Иерусали́мѣ предъ лице́мъ святы́хъ ме́сяцы три́, и Иуди́ѳъ съ ни́ми пребы́сть.
По дне́хъ же си́хъ воз­врати́ся кі́йждо во наслѣ́дiе свое́: и Иуди́ѳъ отъи́де во ветилу́ю, и пребыва́­ше надъ стяжа́нiемъ сво­и́мъ, и бы́сть во вре́мя свое́ сла́вна во все́й земли́.
И мно́зи жела́ша ея́, и не позна́ му́жъ ея́ вся́ дни́ живота́ ея́, от­ него́же дне́ у́мре Манассі́а му́жъ ея́ и при­­ложи́ся къ лю́демъ сво­и́мъ.
И про­изы́де вели́ка зѣ́ло́, и состарѣ́ся въ дому́ му́жа сво­его́ лѣ́тъ ста́ пяти́, и от­пусти́ рабы́ню свою́ свобо́дну, и у́мре во ветилу́и, и погребо́ша ю́ въ пеще́рѣ му́жа ея́ Манассі́и.
И пла́кася ея́ до́мъ Изра́илевъ дні́й се́дмь. И раздѣли́ имѣ́нiя своя́ пре́жде сме́рти сво­ея́ всѣ́мъ бли́жнимъ Манассі́и му́жа сво­его́ и бли́жнимъ ро́да сво­его́.
И не бя́ше ктому́ устраша́яй сыно́въ Изра́илевыхъ во дни́ Иуди́ѳы и по сме́рти ея́ дни́ мно́ги.
Синодальный
И сказала Иудифь: начните Богу моему на тимпанах, пойте Господу моему на кимвалах, стройно воспевайте Ему новую песнь, возносите и призывайте имя Его;
потому что Он есть Бог Господь, сокрушающий брани, потому что Он ополчился за меня среди народа и исторг меня из руки моих преследователей.
Пришел Ассур с гор севера, пришел с мириадами войска своего, и множество их запрудило воду в источниках, и конница их покрыла холмы.
Он сказал, что пределы мои сожжет, юношей моих мечом истребит, грудных младенцев бросит о землю, малых детей моих отдаст на расхищение, дев моих пленит.
Но Господь Вседержитель низложил их рукою жены.
Не от юношей пал сильный их, не сыны титанов поразили его, и не рослые исполины налегли на него, но Иудифь, дочь Мерарии, красотою лица своего погубила его;
потому что она для возвышения бедствовавших в Израиле сняла с себя одежды вдовства своего, помазала лице свое благовонною мастью,
украсила волосы свои головным убором, надела для прельщения его льняную одежду.
Ее сандалии восхитили взор его, и красота ее пленила душу его; меч прошел по шее его.
Персы ужаснулись отваги ее, и Ми́дяне растерялись от смелости ее.
Тогда воскликнули смиренные мои, – и они испугались; немощные мои, – и они пришли в смущение; возвысили голос свой, – и они обратились в бегство.
Сыновья молодых жен кололи их и, как детям беглых рабов, наносили им раны; они погибли от ополчения Господа моего.
Воспою Господу моему песнь новую. Велик Ты, Господи, и славен, дивен силою и непобедим!
Да работает Тебе всякое создание Твое: ибо Ты сказал, – и совершилось; Ты послал Духа Твоего, – и устроилось, – и нет никого, кто противостал бы гласу Твоему.
Горы с водами подвигнутся с оснований, и камни, как воск, растают от лица Твоего, но к боящимся Тебя Ты благомилостив.
Мала всякая жертва для вони́ благоухания, и всякий тук ничтожен для всесожжения Тебе, но боящийся Господа всегда велик.
Горе народам, восстающим на род мой: Господь Вседержитель отмстит им в день суда, пошлет огонь и червей на их тела, – и они будут чувствовать боль и плакать вечно.
Когда пришли в Иерусалим, они поклонились Богу, и, когда народ очистился, вознесли всесожжения свои и доброхотные жертвы свои и дары свои.
Иудифь же принесла все сосуды Олоферна, которые отдал ей народ, и занавес, который она взяла из спальни его, отдала в жертву Господу.
Народ веселился в Иерусалиме пред святилищем три месяца, и Иудифь пребывала с ними.
Но после сих дней каждый возвратился в удел свой, а Иудифь отправилась в Ветилую, где оставалась в имении своем, и была в свое время славною во всей земле.
Многие желали ее, но мужчина не познал ее во все дни ее жизни с того дня, как муж ее Манассия умер и приложился к народу своему.
Она приобрела великую славу и состарилась в доме мужа своего, прожив до ста пяти лет, и отпустила служанку свою на свободу. Она умерла в Ветилуе, и похоронили ее в пещере мужа ее Манассии.
Дом Израиля оплакивал ее семь дней. Имение же свое прежде смерти своей она разделила между родственниками Манассии, мужа своего, и между близкими из рода своего.
И никто более не устрашал сынов Израиля во дни Иудифи и много дней по смерти ее.
Цр҃ко́внослав
И҆ речѐ і҆ꙋді́ѳъ: начни́те бг҃ꙋ моемꙋ̀ въ тѷмпа́нѣхъ, по́йте гдⷭ҇еви моемꙋ̀ въ кѷмва́лѣхъ, кра́снѡ воспо́йте є҆мꙋ̀ пѣ́снь но́вꙋ, возноси́те и҆ призыва́йте и҆́мѧ є҆гѡ̀:
ꙗ҆́кѡ бг҃ъ сокрꙋша́ѧй бра̑ни гдⷭ҇ь, ꙗ҆́кѡ во ѡ҆полче́нїихъ є҆гѡ̀ посредѣ̀ люді́й и҆з̾ѧ́тъ мѧ̀ и҆з̾ рꙋкѝ гонѧ́щихъ мѧ̀:
прїи́де а҆ссꙋ́ръ и҆з̾ го́ръ ѿ сѣ́вера, прїи́де во тьма́хъ си́лы своеѧ̀, и҆́хже мно́жество заградѝ и҆сто́чники, и҆ ко́нница и҆́хъ покры̀ хо́лмы:
речѐ пожещѝ предѣ́лы моѧ̑, и҆ ю҆́ношы моѧ̑ ᲂу҆би́ти мече́мъ, и҆ ссꙋ́щыѧ моѧ̑ положи́ти въ помо́стъ, и҆ младе́нцы моѧ̑ да́ти въ расхище́нїе, и҆ дѣ̑вы моѧ̑ плѣни́ти:
гдⷭ҇ь Вседержи́тель ѡ҆прове́рже и҆̀хъ рꙋко́ю жены̀,
не бо̀ падѐ си́льный и҆́хъ ѿ ю҆́ношъ, нижѐ сы́нове тїта́нѡвы порази́ша є҆го̀, нижѐ высо́цы и҆споли́ни нападо́ша на него̀, но і҆ꙋді́ѳъ дщѝ мера́рїна доброто́ю лица̀ своегѡ̀ разсла́би є҆го̀:
совлече́сѧ бо ѡ҆дѣѧ́нїѧ вдовства̀ своегѡ̀ на возвыше́нїе бѣ́дствꙋющихъ во і҆и҃ли, пома́за лицѐ своѐ ᲂу҆маще́нїемъ
и҆ ᲂу҆вѣнча̀ власы̀ своѧ̑ ᲂу҆вѧ́сломъ и҆ прїѧ́тъ ѻ҆де́ждꙋ льнѧ́нꙋ въ прельще́нїе є҆гѡ̀:
санда́лїѧ є҆ѧ̀ похи́ти ѻ҆́ко є҆гѡ̀, и҆ добро́та є҆ѧ̀ плѣнѝ дꙋ́шꙋ є҆гѡ̀, про́йде ме́чь вы́ю є҆гѡ̀:
ᲂу҆страши́шасѧ пе́рсы держа́вы є҆ѧ̀, и҆ ми́ды дерзнове́нїемъ є҆ѧ̀ разсѣдо́шасѧ:
тогда̀ воскли́кнꙋша смире́ннїи моѝ и҆ возопи́ша немощні́и моѝ, и҆ ᲂу҆страши́шасѧ: вознесо́ша гла́съ сво́й, и҆ побѣжде́ни бы́ша:
сы́нове ѻ҆трокови́цъ бодо́ша и҆̀хъ и҆ ꙗ҆́кѡ рабѡ́въ бѣглецѡ́въ ᲂу҆ѧзвлѧ́хꙋ и҆̀хъ, погибо́ша ѿ ѡ҆полче́нїѧ гдⷭ҇а моегѡ̀:
воспою̀ гдⷭ҇еви моемꙋ̀ пѣ́снь но́вꙋ: гдⷭ҇и, ве́лїй є҆сѝ и҆ сла́венъ, ди́венъ въ крѣ́пости, непребори́мый,
тебѣ̀ да рабо́таетъ всѧ́ка тва́рь твоѧ̀: ꙗ҆́кѡ ре́клъ є҆сѝ, и҆ бы́ша: посла́лъ є҆сѝ дх҃а твоего̀, и҆ созда̀: и҆ нѣ́сть, и҆́же противоста́нетъ гла́сꙋ твоемꙋ̀:
го́ры бо ѿ ѡ҆снова́нїй съ вода́ми подви́гнꙋтсѧ, ка́менїе же ѿ лица̀ твоегѡ̀ ꙗ҆́кѡ во́скъ рата́етъ: над̾ боѧ́щимисѧ же тебє̀ ты̀ ᲂу҆млⷭ҇тивлѧ́ешисѧ,
ꙗ҆́кѡ ма́лѡ всѧ́ка же́ртва въ воню̀ благоꙋха́нїѧ, и҆ малѣ́йшїй всѧ́къ тꙋ́къ во всесожже́нїе тебѣ̀: боѧ́йсѧ же гдⷭ҇а вели́къ вы́нꙋ:
го́ре ꙗ҆зы́кѡмъ востаю́щымъ на ро́дъ мо́й: гдⷭ҇ь Вседержи́тель ѿмсти́тъ и҆̀мъ въ де́нь сꙋ́дный, да́ти ѻ҆́гнь и҆ че́рвїе на плѡ́ти и҆́хъ, и҆ воспла́чꙋтсѧ въ чꙋ́вствѣ да́же до вѣ́ка.
Є҆гда́ же внидо́ша во і҆ерⷭ҇ли́мъ, поклони́шасѧ бг҃ꙋ: и҆ є҆гда̀ ѡ҆чи́стишасѧ лю́дїе, принесо́ша всесожега́ємаѧ своѧ̑ и҆ произвѡ́льнаѧ своѧ̑ и҆ да́ры своѧ̑.
И҆ возложѝ і҆ꙋді́ѳъ всѧ̑ сосꙋ́ды ѻ҆лофе́рнѡвы, є҆ли̑ки дадо́ша лю́дїе є҆́й, и҆ завѣ́сꙋ, ю҆́же взѧ̀ ѻ҆на̀ ѿ ло́жницы є҆гѡ̀, въ да́ръ гдⷭ҇ꙋ дадѐ.
И҆ бѧ́хꙋ лю́дїе веселѧ́щесѧ во і҆ерⷭ҇ли́мѣ пред̾ лице́мъ ст҃ы́хъ мцⷭ҇ы трѝ, и҆ і҆ꙋді́ѳъ съ ни́ми пребы́сть.
По дне́хъ же си́хъ возврати́сѧ кі́йждо во наслѣ́дїе своѐ: и҆ і҆ꙋді́ѳъ ѿи́де во ветѷлꙋ́ю, и҆ пребыва́ше над̾ стѧжа́нїемъ свои́мъ, и҆ бы́сть во вре́мѧ своѐ сла́вна во все́й землѝ.
И҆ мно́зи жела́ша є҆ѧ̀, и҆ не позна̀ мꙋ́жъ є҆ѧ̀ всѧ̑ дни̑ живота̀ є҆ѧ̀, ѿ негѡ́же днѐ ᲂу҆́мре манассі́а мꙋ́жъ є҆ѧ̀ и҆ приложи́сѧ къ лю́демъ свои̑мъ.
И҆ произы́де вели́ка ѕѣлѡ̀, и҆ состарѣ́сѧ въ домꙋ̀ мꙋ́жа своегѡ̀ лѣ́тъ ста̀ пѧтѝ, и҆ ѿпꙋстѝ рабы́ню свою̀ свобо́днꙋ, и҆ ᲂу҆́мре во ветѷлꙋ́и, и҆ погребо́ша ю҆̀ въ пеще́рѣ мꙋ́жа є҆ѧ̀ манассі́и.
И҆ пла́касѧ є҆ѧ̀ до́мъ і҆и҃левъ дні́й се́дмь. И҆ раздѣлѝ и҆мѣ̑нїѧ своѧ̑ пре́жде сме́рти своеѧ̀ всѣ̑мъ бли̑жнимъ манассі́и мꙋ́жа своегѡ̀ и҆ бли̑жнимъ ро́да своегѡ̀.
И҆ не бѧ́ше ктомꙋ̀ ᲂу҆страша́ѧй сынѡ́въ і҆и҃левыхъ во дни̑ і҆ꙋді́ѳы и҆ по сме́рти є҆ѧ̀ дни̑ мнѡ́ги.
Dixitque Iudith: «Incipite Deo meo in tym panis, cantate Domino meo in cymbalis, modulamini illi psalmum novum, exaltate et invocate nomen ipsius.
Tu es Deus conterens bella, qui ponis castra in medio populi tui, ut eripias me de manu persequentium me.
Venit Assur a montibus, a borra, venit in milibus virtutum suarum, quorum multitudo obturavit torrentes, et equitatus ipsorum texit colles.
Et dixit incensurum se fines meos et iuvenes meos occisurum gladio et mammantes meos daturum ad solum et infantes meos daturum in partitionem et virgines spoliaturum.
Dominus omnipotens sprevit illos et confudit illos in manu feminae!
Non enim cecidit potens eorum a iuvenibus, nec filii Titanum percusserunt illum, nec alti gigantes superposuerunt se illi, sed Iudith filia Merari in specie faciei suae dissolvit illum.
Dispoliavit enim se stola viduitatis suae in exaltationem dolentium in Israel. Unxit faciem suam unguento
et colligavit capillos suos in mitra et accepit stolam lineam in seductionem eius.
Sandalum eius rapuit oculum ipsius, et species eius captivam fecit animam illius, et transiit gladius cervicem eius.
Horruerunt Persae audaciam eius, et Medi turbati sunt constantia ipsius.
Tunc ululaverunt humiles mei, et exclamaverunt aegrotantes et territi sunt, in altum extulerunt vocem suam et conversi sunt.
Filii puellarum compunxerunt illos et tamquam pueros ultroneos vulnerabant; perierunt a praelio Domini mei.
Cantabo Deo meo hymnum novum: Domine, magnus es tu et clarus, mirabilis in virtute et insuperabilis.
Tibi serviat omnis creatura tua, quoniam dixisti, et facta sunt, misisti spiritum tuum, et aedificata sunt, et non est qui resistat voci tuae.
Montes enim a fundamentis agitabuntur cum aquis, petrae autem a facie tua tamquam cera liquescent. Illis autem, qui timent te, propitius adhuc eris.
Quoniam pusillum omne sacrum ad odorem suavitatis, et minimus omnis adeps in holocaustum tibi. Qui autem timet Dominum, magnus apud eum semper.
Vae gentibus assurgentibus generi meo! Dominus omnipotens vindicabit illos, in die iudicii visitabit eos, ut det ignem et vermes in carnes eorum, et comburentur, ut sentiant usque in aeternum».
Ut autem venerunt in Ierusalem, adoraverunt Deum; et, postquam mundatus est populus, rettulerunt holocaustum Domino et voluntaria sua et munera.
Et attulit Iudith omnia vasa Holofernis, quaecumque dederat ei populus, et conopeum, quod sustulerat de cubiculo ipsius, in consecrationem Domino dedit.
Et populus laetabatur in Ierusalem contra faciem sanctorum per menses tres, et Iudith cum illis mansit.
Post illos autem dies rediit unusquisque in hereditatem suam, et Iudith abiit in Betuliam et demorata est in possessione sua. Et facta est secundum tempus suum clara in omni terra,
et multi concupierunt eam, et non cognovit vir illam omnibus diebus vitae eius, ex qua die mortuus est Manasses maritus illius et appositus est ad populum suum.
Et procedens magna facta est valde et senuit in domo mariti sui Manasses annos centum quinque; et dimisit abram suam liberam. Et mortua est in Betulia, et sepelierunt eam in spelunca.
Et planxit eam omnis Israel diebus septem. Divisitque bona sua, priusquam moreretur, omnibus proximis viri sui Manasses et proximis ex genere suo.
Et non fuit adhuc, qui in timorem mitteret filios Israel in diebus Iudith et post mortem eius diebus multis.
Толкования стиха Скопировать ссылку Скопировать текст Добавить в избранное
Библ. энциклопедия Библейский словарь Словарь библ. образов Практическая симфония
Цитата из Библии каждое утро
TG: t.me/azbible
Viber: vb.me/azbible